DORĆOLSKE LIPE VIII DAN

– Volela bih da verujem u to, brinem se.
– Vera, nema razloga za brigu, posvađala se s mužem,
imaju ozbiljan problem, bolje je da sada nije tu, samo bi pravila
frku, ovo je ipak bolnica.
– Kad Vi tako kažete, idem sada da vidim čika Dragana.
Nasmešio mi se ali nije to bio onaj osmeh, onaj pod kojim
se topi led. U tom osmehu je bilo nešto što je u meni pravilo
osećaj hladnoće. Imala sam utisak da je nešto želeo da mi kaže
doktor Mirić, ali nije imao snage da izgovori. Pogledala sam
prema krevetu, pre nego što sam izašla iz sobe. Želela sam da se
uverim da je sve u redu, pre nego odem. Čudno je kako želimo
da pratimo situaciju u svakom trenutku, mada znamo da se
ništa, ama baš ništa neće promeniti ni sada, ni za pola sata,
a možda ni za duže vreme. Ova poslednja misao, samo mi je
napunila oči suzama.
Toliko sam želela da se Marko konačno probudi, da mi
kaže da me voli i da će sve biti kao pre. Isto sam se plašila
onoga što će saznati kada se probudi i koliko će ga to saznanje
povrediti.
Roditelji nam stalno govore i uče nas šta je dobro, a šta
nije, samo to nikad ne kažu sebi, kada rade stvari, koje nas
ozbiljno povrede, kada saznamo istinu. Marko nije kriv zato
što je Milica napravila to što jeste i što je godinama to tajila.
Izigravala je fi nu damu, imala primedbe na ponašanje drugih, a
ona, ona je učinila nešto neoprostivo, svome sinu i mužu, mada
muž po meni i nije bio toliko važan. Važan jeste ali ne toliko.
Muž može biti bilo ko ali tako povrediti svoje dete, to ne priliči
jednoj „fi noj“ beogradskoj dami.
Stajala sam ispred sobe 203, u koju je Mirić smestio čika
Dragana. Nekoliko puta sam podizala ruku i prislanjala je
124
vratima ali nisam uradila ništa, što bi se zvalo kucanje. Nisam
imala hrabrosti, okrenula sam se i htela da odem, pobegnem što
dalje. Nisam ni za to imala hrabrosti. Znala sam da mi bežanje
neće pomoći, da moram razgovarati sa čika Draganom, toliko
sam dugovala i sebi i Marku. Poželela sam da je otac pored
mene. Zapravo uvek sam želela da je pored mene kada je bilo
gusto i sada nisam znala šta da radim. Razmišljala sam tako i
odjednom, kao da me je neka nevidljiva ruka gurnula.
Pokucala sam na vrata. Znala sam koliko je besmisleno
kucati, čika Dragan je bio iscrpljen i sigurno je spavao i nije čuo
moje kucanje. Pošto mi niko nije odgovorio, odvažila sam se i
ušla. Bilo je tiho, kao što sam i mislila, spavao je.
Odlučila sam sačekati. Zamolila sam sestru, ako se šta
promeni kod Marka, da me odmah pozove. Poželela sam da se
to zaista i desi.
Nije prošlo puno vremena od mog dolaska, čika Dragan
je otvorio oči. Pogledao me je i okrenuo glavu. Nisam očekivala
da će mi se obradovati ali da će se ponašati tako detinjasto, ni
to mi nije išlo u glavu.
– Čika Dragane, nemojte tako, šta znači to okretanje glave.
Došla sam da razgovaramo.
– Nemamo o čemu, to nije nešto što te se tiče.
– Kako mislite da me se ne tiče, pa Marko je moj muž i
tiče me se sve vezano za njega.
– Vidiš, mene se više ništa ne tiče, želim da umrem.
– To je tako kukavički, Vi niste kukavica, nikad niste bili.
– Šta ti znaš o meni, možda znaš nešto što ja ne znam,
zapravo i ja sada znam ono što još pre nekoliko dana nisam
znao. Život je surov i zato želim da umrem. Sinoć sam imao
priliku, zašto me niste pustili.
125
– Ukoliko život želi, pružiće Vam novu priliku.
– Uvek sam govorio kako si ti jedna pametna i duhovita
devojka. Duh je vrlo važan, ljudi bez duha su nula.
– I ja mislim da je važno imati duha. Hajde sad, kad sve
znamo, da mi konačno kažete, gde je Milica i šta se zapravo
dogodilo.
– Ne znam gde je, ostavio sam je na Kalemegdanu.
– Čika Dragane, kako to mislite da ste je ostavili na
Kalemegdanu?
– Pa lepo, nije mala, valjda je znala da se vrati kući.
– Šta ste tražili na Kalemegdanu?
– Šetali.
– Baš lepo, sin vam leži u komi, a vas dvoje šetate po
Kalemegdanu, kako romantično.
– Zapravo, nismo šetali, ja sam otišao da šetam. Hteo sam
da provetrim mozak, da sredim misli, da budem sam, nisam je
zvao.
– Došla je znači sama, a onda ste Vi odlučili da odete i
ostavite je tamo usred mraka.
– Pa šta?
– Kako pa šta. Čika Dragane, počinjete da me nervirate,
to ne liči na Vas. Milica je majka Vašeg sina, koji se bori za život
i kakva god da je, niste je smeli ostaviti samu...
– Dosta više, ne tiče te se i ti mene nerviraš, misliš ako
si se tajno udala za Marka, da imaš pravo da me ispituješ, kao
inspektor. Umoran sam, nije mi dobro, želim da spavam.
– Želim i ja ali od kako se sve ovo desilo, malo spavam,
gotovo nikako, ako i zaspim, budim se sa strahom, šta će mi taj
dan doneti. Čula sam deo Vašeg razgovora...
126
– Šta si čula. Kako te nije sramota, prisluškuješ tuđe
razgovore...
– Ne prisluškujem, bilo je slučajno. Znam da Vaša krv nije
odgovarala Marku.
– Bravo za tebe i šta bi još želela da znaš, nisam mu otac
pa šta, ta kurva...
– Čika Dragane, Vi ste poslednji, od koga bih očekivala da
čujem tako nešto. Ne priliči Vam.
– Ma nemoj, a šta mi po tebi priliči, da se pravim kao da
se ništa nije dogodilo!?
– Ne moramo imati istu krv, da bi se voleli. Vi ste Marka
čuvali, učili prvim koracima, čitali mu bajke pred spavanje,
strepeli nad njim kad je bio bolestan i radovali se njegovim
uspesima. Sada isto strepite, ne bi ste bili tu, nego u Libiji, da
Vam nije stalo. Znam da je strašno to što ste saznali ali Marko
nije ništa kriv. Uostalom od Milice ste se razveli...
– Ta me je kurva lagala, podmetnula mi je tuđe dete.
– Lagala je ona, a ne Marko, ne možete njega kažnjavati,
on ništa nije kriv.
– Šta treba da uradim?
To njegovo pitanje odzvanjalo je sobom i mojom glavom.
Iskreno nisam imala odgovor na njega. Mislila sam da ću imati
ali nisam. Gledala sam u prazno, nisam čak imala snage ni da
ustanem i odem, a nisam ni želela, to bi bilo bežanje.
Sve što sam mu do tada rekla, palo bi u vodu, ne bi
imalo smisla. Slomio me taj bespomoćni izraz na njegovom
licu, suze koje su tekle nekontrolisano. Nije ga bilo sramota
da kao muškarac plače ispred mene. Čak i da nije imao
njegovu krv, Marko je bio njegov sin, nežan i osećajan. Milica
127
Konstantinović bi u ovakvoj situaciji suzdržala suze ili bi barem
okrenula glavu, da se ne vide. Prišla sam krevetu, sela na ivicu,
kao što sam danima sedela pored Marka i uhvatila ga nežno
za ruku. Ćutali smo neko vreme, a ja sam bila sigurna da čika
Dragan ima još toliko toga da mi kaže. Ovaj put nisam želela
da insistiram, znala sam, da kada dođe vreme, ispričaće mi sve.
Njegov izmučeni pogled mi je govorio koliko mi je zahvalan što
više nisam insistirala na razgovoru.
– Vera dete, izvini za ono malopre. Nemam snage...
– Samo budite dobro, idem sada, ne želim da Marko dugo
bude sam. Doći ću opet kasnije, zovite, ako Vam nešto zatreba,
sestra će me pozvati.
Imala sam potrebu da ga poljubim i to sam i uradila.
Nasmešio se. Bila je to više grimasa, nego osmeh, ali meni je
značio. Značilo je i njemu, konačno sam imala utisak da nije
više tako napet i da se polako opušta. Milica nije zaslužila ovog
čoveka, a on nije zaslužio da mu se ona dogodi. Pitala sam se
koliko moraš biti bezosećajan da svesno uradiš takvu stvar.
Ruke su mi se opet sklopile preko stomaka, opet sam
želela svoje dete da zaštitim od sveg zla na ovom svetu. Prvi put
nisam razmišljala o tome kojeg je pola moja beba, bitno mi je
bilo samo to, da bude dobro i da našem detetu nikad niko ne
napravi nešto što bi ga povredilo.
Sestra je taman izlazila iz Markove sobe, kada sam stigla.
Nežno me je dotaknula po ramenu i rekla da se ništa značajno
nije desilo. Klimnula sam joj glavom u znak zahvalnosti što je
bila tu, dok mene nije bilo. Opet sam otvorila prozor da ohladim
i razbistrim glavu. Nebo je bilo vedro, vazduh je mirisao na
sneg. Udahnula sam malo tog zimskog mirisa, zatvorila prozor
i sela pored Marka. Satima sam mu zatim pričala, o tome šta
128
ćemo sve raditi i gde ćemo ići kada ozdravi. Opet sam mu čitala
„Malog princa“. Rekla sam mu da je on moja ruža, najlepša u
vrtu ruža i da ću ga uvek voleti, čak i onda kada uvene. Rekla
sam da ću ga spremiti u svoje srce, kao u herbarijum i da će
uvek biti uz mene, ma gde ja bila. Onda sam mu se izvinjavala.
Nisam želela da pomisli, kako će uvenuti. Govorila sam da sam
ja jedna mala glupača, koja trenutno ne zna šta priča, da nisam
tako mislila i da je ruža, samo u knjizi venula ali da je i takva
bila voljena. Onda sam mu se opet izvinjavala zato što plačem,
bez ikakvog razloga. Govorila sam da ljudi plaču, kada su tužni,
a ja nisam tužna jer sam pored njega i znam da me on voli.
Pričala sam mu i o zvezdama koje padaju i o željama, koje
bih poželela u tom trenutku. Naravno molila sam ga da ne traži
od mene da mu kažem šta sam poželela jer mi se želje neće
ispuniti, a onda sam mu se zahvaljivala jer me ništa slično nije
pitao.
Onda sam opet plakala, plakala, smejala se i molila Boga
da mi ne uzme sve moje nade i snove jer život je tek bio pred
nama.
Toliko sam ja gluposti izgovorila, sedeći tako na ivici tog
bolničkog kreveta, da se valjda Marku sve to zajedno smučilo, pa
je odlučio jedne večeri otvori oči i pogleda me. To je bio pogled,
koji je prosto molio, da ne izgovorim više ni jednu glupost jer
ću ga tako ubiti. Taj trenutak kada je Marko stisnuo moje prste,
otvorio oči i pogledao me, neću svakako nikad zaboraviti iz više
razloga.
Otac je pre toga bio i Cecina majka i sestra. Molila sam ih
da ostanu duže nego što su inače ostajali. Trebao mi je neko, da
me digne ako padnem. Trebala mi je njihova snaga, moja mi
valjda više nije bila dovoljna. Mislim da se beba u meni bunila,
129
da je samo htela da me podseti, da malo zakočim i posvetim joj
više pažnje i odmora. Otišli su tek kada je Ceci završila smena.
Toga dana je položila jedan težak ispit. Nagovarali su me da i ja
krenem sa njima kući i da proslavimo. Nije mi bilo do slavlja.
Zahvalila sam im što su ostali duže i objasnila im da ću ja slaviti
kada to i Marko bude bio u stanju. Otac me je poljubio. Bila sam
mu zahvalna što nije insistirao da pođem kući. Uvek je znao šta
mi treba i to mi je i pružao. Tog trenutka nisam mogla, da se ne
setim čika Dragana. Razgovor koji smo vodili, nismo završili.
Otišao je iz bolnice dva dana posle svog pijanstva. Nije došao
da vidi Marka. Jako me je rastužio tim svojim gestom ali svi
imamo pravo na svoj izbor.
On je izabrao da Marku okrene leđa, a ja sam izabrala da
mu se više ne javim. Ukoliko bude želeo, pojaviće se. Milica je
takođe odabrala neki drugi put, na kojem nije bilo Marka.
Istrčala sam iz sobe kao da me gone divlje zveri. Trčala
sam i vikala kroz hodnik. Htela sam da se svi doktori i sve sestre
stvore tog trenutka, a ja da im saopštin radosnu vest da je Marko
otvorio oči. Bila sam toliko uzbuđena da nisam ni primetila,
koje su boje bile Markove oči. Možda bi bilo dobro da nikad
nisam ni saznala koje su boje.
Doktor Mirić i svi ostali, koji su bili dežurni, stvorili su
se istog trenutka. Od uzbuđenja sam vraćajući se promašila
sobu. Uplašila sam se kada sam videla da u toj sobi nema nikog.
Nisam bila svesna koliko sam jako kriknula, samo sam videla
sestru kako uleće u sobu i maše rukama, pokušavajući da mi
objasni da sam na pogrešnom mestu.
– Vera, smirite se, ovo nije Markova soba, pogrešili ste,
dođite sa mnom!
– Lepšu vest niste mogli da mi saopštite, nemate pojma,
130
koliko mi je drago što sam pogrešila sobu, recite mi kako je?
– Sve će Vam objasniti doktor Mirić, hajde dođite, daću
Vam malo vode sa šećerom, to će vas smiriti.
– Hvala Vam ali sve što želim je da budem pored Marka.
Nemate pojma, koji je to osećaj, nisam se tako osećala nikada
u životu.
– Biće još lepših trenutaka, vas dvoje ste još mladi, život
je pred vama.
– To svi govore, a eto skoro smo ostali bez tog života, bez
naših života i bez života jednog nevinog malog bića. Nikad mi
neće biti jasno, gde je tu pravda.
– Vidite da ipak postoji, neko to odozgo vidi sve, nije
dozvolio da vam se desi nešto najgore.
– Ipak jeste, verovatno, nije baš dobro video, pa se onda
pokajao.
– Bićete vi dobro, hajde idite svom Marku i poželite mu
dobrodošlicu.
– Mislite da je sad u stanju da me čuje?
– Čuo Vas je i dok je spavao, sad pogotovo, biće presrećan.
Možda neće dugo ostati budan ali to je sve normalno.
– Sestro, a koliko će dugo biti u onom gipsanom odelu,
kada će početi da govori...
– Koliko pitanja. Radim na intenzivnoj više od dvadeset
godina i svi su isti. Kada je kritično, svi žele samo da prođe ta
kriza, onda žele još i još i nikad kraja željama. Nestrpljenje nije
dobro za pacijenta, sve u svoje vreme.
Želela sam da joj verujem. Doktor Mirić mi je potvrdio
sve što mi je i ona rekla. Ceca se stvorila, ne znam ni sama kako.
Verovatno joj je neko javio. Svi su opet bili pored mene, kao
131
da se nismo pre par sati oprostili. Otac me grlio. Plakali smo
oboje. Toliko smo svi bili uzbuđeni, da niko nije primetio ništa
što je trebalo biti neobično. Nismo čak primetili ni dvojicu
muškaraca koji su se po hodniku raspitivali za nekog od familije
Marka Nenadovića. Sestra je bila u pravu. Marko nije dugo ostao
budan. Ne znam tačno koliko dugo nas je gledao ali činilo mi se
da je veoma brzo opet zatvorio oči. Pretrnula sam na pomisao
da će opet utonuti u san ali su mi svi, uključujući i Cecu, kojoj
sam zapravo najviše verovala, rekli da je to sve normalno za
nekog, ko se probudio iz kome. Ceca je rekla da će se od sada, pa
nadalje buditi i opet tonuti u san i da budem spokojna. Držala
sam i dalje njegove prste, koji su bili topliji nego inače, što mi
je ulivalo nadu, toliko, da se nisam ni najmanje uplašila, kada
sam na vratima sobe ugledala dva meni nepoznata muškarca u
civilu, što je značilo da nisu bili osoblje bolnice. Pomislila sam
da su došli uzeti još neke podatke vezane za nesreću, ličili su na
milicionere.
Nisam znala šta su tačno želeli, ali sam im još na vratima
rekla, da se više ničega ne sećam i da nas sada osatve na miru.
– Molim vas, nemojte sada, moj muž se tek probudio, nije
u stanju da daje izjave, a ni ja.
– Drugarice, mi samo obavljamo svoju dužnost, ako on
ne može, Vi pomozite.
– Nisam ja Vama nikakava drugarica i molim vas da me
ostavite! Nisam u stanju da dajem nikakve izjave.
Najviše sam na svetu mrzela taj suludi način oslovljavanja
sa „drug“ i „drugarica“. Opet mi je pala napamet majka. Ona
nije imala ništa protiv tih „titula“. Trudila se da objasni ocu,
koji je isto kao i ja mrzeo da ga neko smatra „drugom“, a prvi
put ga vidi, kako to nije ništa strašno. Smatrala je takav način
132
oslovljavanja ljudi prisnijim i govorila kako je tako opuštenija,
nego da je neko oslovi sa „gospođa“. Milicioner, koji očigledno
nije imao razumevanja za moje stanje i situaciju i dalje je stajao
drsko me gledao pravo u oči. To je verovatno gledao u nekim
američkim serijama i smatrao da i on treba tako da hipnotiše
ljude pogledom. Imala sam želju da se posvađam s njim i
izbacim ga napolje ali nisam imala snage.
– Drugarice, rekli su nam da ste Vi snaja Milice
Konstantinović.
– Jesam,–odgovorila sam bezvoljno,– šta će vam ona?
Niste se ni predstavili.
– Mi smo zbog nje ovde. Ja sam Stojan Glavina, ovo je moj
kolega Mirko Vuksanović, inspektori SUP–a Vračar.
– Zbog nje, pa ona nije bila s nama u kolima, kad se desila
nesreća.
– Mi nismo tu zbog nesreće, nego zbog drugarice Milice.
– Ona bi bila presrećna da zna da je traže neki „drugovi“,
poput vas dvojice. Možemo li molim vas izaći na hodnik, ovde
je kao što vidite težak pacijent i ne treba mu milicija u sobi.
– Može, može, konačno ste nešto pametno rekli.
– Niste ovde da procenjujete moju inteligenciju, a niste ni
stručni za to, idemo! Pre toga mi pokažite svoje značke!
– Milica Konstantinović je nestala, a ovo su naše značke,
zadovoljni?
– Šalite se i to neumesno. Kako to mislite da je nestala?
– Kada ste je poslednji put videli?
– Ne znam tačno, pre dva, tri dana, verujte da imam
važnijih stvari nego da vodim računa o Milici. Ona je odrasla
i može sama o sebi da se stara. Uostalom, nije ništa neobično
133
za nju da nestane. Nju možete naći svuda, samo ne tamo, gde
treba.
– Niste baš u najboljim odnosima sa svekrvom. Šta ste
mislili, kad ste rekli da joj to nije prvi put?
– Pa eto recimo, sin joj je doživeo tešku saobraćajnu
nesreću, do pre par minuta je bio u komi, a ona je otputovala u
Pariz, eto to mislim. Ko vam je prijavio nestanak?
– Radivoje Simonović. Poznajete ga?
– Radivoje je Miličin muž.
– Vaš svekar?
– Ne, nije on moj svekar, on je njen drugi muž. Moj svekar
je Dragan Nenadović.
– Gde je on sada?
–Kako mislite gde je, odakle bih ja to znala?
– Kada ste poslednji put videli te drugove, Radivoja i Dragana?
– Dragana sam videla pre dva dana, ovde u bolnici, a
Radivoja nisam videla dugo. U početku je dolazio s Milicom, a
onda je prestao.
– Zašto?
– Odakle ja znam zašto, pitate me gluposti.
– Opet ste drski, ne možete tako razgovarati s nama.
Nama je svaki detalj bitan, dakle zašto mislite da Radivoje više
nije imao razloga da dolazi u bolnicu.
– Zato što ga verovatno nije briga. Marko nije njegov sin,
eto to bi mogao biti razlog.
– Mislite?
– Ljudi, umorna sam, iscrpljena i trudna, imajte milosti!
Uostalom, čemu sve ovo, zašto lepo ne pitate Milicu, umesto što
134
mene gnjavite, ona sigurno ima neko objašnjenje za sve.
– Bojim se da to neće biti moguće, zbog toga smo ovde i
treba nam pomoć, onih koji su je poznavali.
– Kako to mislite „poznavali“, zašto o njoj govorite u
prošlom vremenu. Hoće li mi konačno neko od vas dvojice reći
o čemu se radi!?
– Milica Konstantinović je pronađena mrtva na
Kalemegdanu, u donjem gradu, blizu Nebojšine kule.
– Nisu vas naučili da se ne kaže tako, nego kula Nebojša?
Zar niste rekli da je nestala!?
– Nemojte nam držati predavanja, to sada nije bitno.
Pripazite, kako nam se obraćate!
– Izvinite, samo ne mogu da ne reagujem na neke stvari,
smetaju mi. Ono što ste malopre rekli, to je sigurno neka
neumesna šala, ljudi poput vas vole da se tako šale. Nemojte
više sa mnom tako razgovarati, rekla sam da sam trudna i da mi
stres nije preporučljiv.
– Nažalost, ne radi se o šali, mi samo obavljamo svoj
posao, sa takvim stvarima se zaista ne bi šalili.
Tlo pod nogama počelo je da mi izmiče. U glavi mi je bio
pravi ringišpil. Ovo što sam čula i dalje mi se činilo kao neukusna
šala. Gledala sam to u fi lmovima, milicioneri, inspektori, šta li su
već bili, igraju razne igre s ljudima, da bi saznali ono što žele. Hteli
su da me uvuku u svoju igru ali neću im dozvoliti. Milica da bude
mrtva. To je bilo prosto nemoguće, pa takve stvari se ne dešavaju
u običnom životu. Mi smo ljudi koji žive mirno, ne petljamo se
s kriminalcima, ko bi ubio Milicu i zašto. Zujalo mi je u ušima,
kao da sam imala ceo orkestar. Glava mi je pucala, jednom rečju,
moje telo više nije pripadalo meni. Raspadalo se na milion delića,
135
a ja nisam uspevala da to sprečim. Do mene je iz daljine ponovo
dopro glas jednog od tih milicionera, a ja i dalje nisam mogla da
pomerim ni jedan deo svog izmučenog tela. Nije samo moje telo
bilo izmučeno i moja unutrašnjost se raspadala, bila sam poput
isceđenog limuna ili još bolje poput oglodane kosti koju je neko
bacio gladnim psima, da dovrše posao.
– Drugarice, da li ste dobro?
– Valjda vidite da nije, – čula sam Cecin glas, –znate li vi
da je ona trudna, da joj muž leži tamo u sobi, tek se probudio iz
kome, bori se i dalje za svoj život, a vi je opterećujete glupostima.
Neka mi neko od vas objasni šta je to toliko bitno, da morate
Veru uznemiravati.
– Ništa posebno, samo smo došli porazgovarati o smrti
njene svekrve...
– Molim, o čemu vi to, kakvoj smrti, pa njena svekrva je
još relativno mlada, dobrog je zdravlja, o kakvoj smrti pričate
– Nasilnoj, tačnije o ubistvu, pronađeno je njeno telo i
sprovodimo istragu. Žao nam je zbog drugarice Vere, ali svi
moraju biti ispitani.
– Ništa ne razumem, kako se to desilo, ko bi ubio Milicu,
ja sam mislila da se samo kriminalci ubijaju. Milica jeste bila
mušičava i ne baš najbolja majka, ali nije se kretala među onima
koji se ubijaju. Milica je iz ugledne porodice.
– Nećete verovati ali ti su najgori, među tim uglednim se
svašta dešava, u stanju su da prave razne intrige, da se ubijaju
zbog komadića zemlje ili preljube. Najčešće se zbog toga ubijaju,
ljubomora pomuti ljudima pamet. Vi poznajete Milicu?
– Pa upoznala sam je ovde, dok je dolazila kod sina. Kažem
vam, nije to baš često radila ali mogu reći da je poznajem.
136
– Poznajete li oba njena muža, bivšeg i sadašnjeg?
– Da, upoznala sam ih obojicu.
– Šta mislite o njima?
– Pa, ne mislim ništa, nisu mi bili bitni, da bih o njima
stvarala neko mišljenje.
– Ipak, neko mišljenje morate imati, nekad nismo ni
svesni onoga što mislimo.
– Nismo, da, a ja ipak ne mislim ništa o onome što me se
ne tiče.
– Dogodi se ubistvo, ubiju osobu koju ste poznavali, a vas
se ne tiče.
– Pobogu inspektore, ispitujete me, kao da sam ja ubica,
sumnjate li na nekog?
– Sumnjam u svakog, dok se ne dokaže drugačije.
– Znate šta Vera je ovde i dan i noć, više ne odlazu kući ni
da se presvuče, ja joj donosim potrebne stvari.
– Zaključujem da ste veoma bliske.
– Da, zbližile smo se, stanujem kod Vere. Ona i njen otac
su mi ponudili sobu, kad sam ostala bez stana. Imate li nešto
protiv?
– Nemam. Gde ste bili pre tri dana između devet i deset
uveče?
– Radila sam do sedam, a onda otišla kući.
– Otišli ste pravo kući?
– Ne sećam se, zar je to bitno?
– Molio bih za malo više razumevanja, naravno da je
bitno, sve je bitno.
– Oprostite, ne želim da budem neprijatna ali me sve to
137
zamara. Da, otišla sam pravo kući. Posle smene sam umorna i
sve što želim je tuš i krevet. Tih dana sam imala i jedan jako
važan ispit, pa sam učila, eto to je moja priča.
– Jeste li ga položili, mislim ispit...
– Jesam.
– Volim vredne devojke.
– Lepo od Vas, inspektore, ali ja nisam predmet priče. Da
li sam sada slobodna, mislim, mogu li da idem. Ovo je moj kućni
broj, kada nisam tamo, ovde sam, možete zvati, ako zatreba.
Nadam se da ćete pronaći onoga ko je to uradio.
– Trudiću se, obećavam, laku noć, sestro!
– I Vama inspektore.
Stajala sam ispred otvorenog prozora. Sneg je opet
počeo da pada. Gledala sam kako se fi gure dvojice inspektora
postepeno smanjuju. Osetila sam neko olakšanje, što me ništa
više nisu pitali i što sam mislila da njihov odlazak znači i kraj
ove nove noćne more.
Ceca je valjda ušla na prstima jer nisam čula ni nju ni
vrata, samo sam osetila da stoji pored mene. Ćutale smo neko
vreme. Izgledalo je da brojimo pahulje i da nam to polazi za
rukom. Kao mala sam to radila s ocem. Kada je hteo da me
zabavi, odlazili smo ispod neke ulične svetiljke i važno, svako
za sebe, počinjali da brojimo pahulje. Naravno uvek je puštao
da izgleda, kao da sam ih ja više izbrojala. To me je zabavljalo i
uvek sam posle toga bez prigovaranja odlazila na spavanje. Otac
mi je govorio, kako će se pahulje jako naljutiti, ako ne odem da
spavam i drugi put ih neću moći izbrojati, otići će kod neke
druge devojčice.
Divne su bile te male igre i slatke laži, kojima su roditelji
pokušavali da nam ulepšaju detinjstvo. Često sam govorila
138
Marku da nikada neću pustiti to detinjstvo, da ode iz mene.
Uvek ću ga čuvati jer samo tako ću biti zaštićena od ružnih
stvari i zlih ljudi. Smejao se tada, grlio me i govorio mi kako ni
on neće dozvoliti da me napusti to dete, ta mala Vera, jer me baš
takvu voli. Tada bi me poljubio u vrh nosa i ja sam mislila da
me nijedno zlo na ovom svetu neće pronaći.
– Ceco, nema više deteta u meni, napustila me mala Vera.
Zato se sve ovo i događa.
– O čemu ti to, dušo?
– Ništa, ništa važno, samo sam se prisećala nekih stvari. O
čemu si razgovarala sa inspektorima.
– Bolje reći sa inspektorom. Onaj drugi ništa nije pitao.
– Uvek je tako, jesi li primetila u fi lmovima, uvek jedan
ćuti i razgleda, a drugi pita. To je, valjda, neka taktika.
– Vera, ovo nije fi lm, ovo se događa nama. U početku sam
i ja sve olako shvatala, a zapravo, Milica je zaista ubijena.
– Jesu li te pitali za Radivoja i Dragana?
– Onako, uz ostalo, gde li su oni, da li si ih ti zvala da vidiš?
– Zvala sam, niko se ne javlja. Radivoja već odavno nema,
a Dragana nisam videla od kako je otišao iz bolnice. Ceco, bojim
se, šta ako je...
– Ne misliš valjda da je neko od njih dvojice ubio?
– Ne želim da mislim tako ali realno, obojica su imala
razlog.
– Ma daj molim te, obojica su civilizovani ljudi, rešili bi to
razgovorom, šta god da je u pitanju.
– Ceco, ti znaš onu situaciju oko krvi. Čika Dragan je bio
jako besan, nikada ga takvog nisam videla. Zapravo to nije mala
stvar, svako bi pobesneo.
139
– Možeš da pobesniš ali ne i da ubiješ, a Radivoje, kakve
on ima veze?
– Neki ljudi ne vole kad ih lažeš, možda je zbog toga bio
besan.
– Sve to što kažeš ima smisla ali opet da ubiješ zbog toga,
to baš nema nikakvog smisla. Možda je to samo nesrećan splet
okolnosti. Žena se šetala po mraku, neko je hteo da je opljačka,
počela je da se opire...
– Onda je ovaj uzeo nož i to je to.
– Kakav nož?
– Pa nečim je morao da je ubije.
– Nismo ni pitale kako se to dogodilo, kako smo glupe.
– Misliš da bi nam rekli, da smo pitale. Takve stvari se ne
govore osumnjičenima.
– Nismo valjda mi osumnjičene?
– Inspektor je rekao da smo svi, dok ne pronađe pravog
ubicu.
– Naježim se kad čujem reč „ubica“. Ceco, da mi je neko
juče rekao da će sve ovo da mi se dogodi, mislila bih da mi priča
epizodu iz neke krimi serije. Kada bi se bar čika Dragan javio.
Ceca je rekla da mora kući. Volela sam da je pored mene
ali ovog trenutka sam jako želela da ostanem sama. Poželela
sam joj laku noć i odahnula, kada su se vrata za njom zatvorila.
Marko se više nije budio, disao je ujednačeno i to mi je ulivalo
nadu da će sve biti dobro. Popila sam gutljaj vode. Odjednom
mi je bilo muka, o kakvom to ja dobru razmišljam. Upravo sam
saznala da su mu ubili majku. Marko i Milica nisu imali neki
odnos ali bila mu je majka i njena smrt će svakako biti veliki
šok za njega.
140
Deca i roditelji često nemaju iste stavove i ne slažu se
baš najbolje ali niko ne želi da mu roditelj bude ubijen, da bi
nastavio živeti bezbrižno, bez pridika.
Voda je ublažila moju mučninu ali nije mogla da zaustavi
misli, koje su sustizale jedna drugu i nisu bile ni najmanje
lepe. Razmišljala sam o rečima koje je čika Dragan ponavljao
one noći, kada je došao pijan u bolnicu. Govorio je o šetnji
Kalemegdanom i Milici koju je tamo ostavio. Prozor je bio
zatvoren, a meni je bivalo sve hladnije. Nisam želela da verujem
u ono što mi se motalo po glavi. Više puta sam sebe pitala, zašto
razmišljam o tome šta je jedan pijanac nepovezano govorio i
svaki put mi se sve manje sviđao zaključak, koji se sam nametao.
Nisam želela da ga dovodim u vezu s ubistvom ali sam želela da
dobijem odgovore na pitanja koja su me mučila. Sve je bilo tako
zamršeno. Najgore od svega je bilo to, što nikome nisam smela
pomenuti šta mi je govorio. Povremeno sam pokušavala da ga
dobijem na telefon ali bezuspešno.
Nekoliko dana kasnije pozvao me je inspektor Glavina.
Rekao je da je Radivoje otišao kod brata u Nemačku, a o
Draganu i dalje ništa nisu znali. Nisam znala da li da odahnem
zbog toga što su očigledno nas skinuli sa spiska sumnjivih ili
da sistemom eliminacije eci, peci, pec, proglasim Radivoja ili
Dragana ubicama. Samo se jedna lepa stvar desila tih dana.
Marko je ponovo otvorio oči i ovoga puta duže ostao budan.
On me je gledao, ja sam se radovala. Komunicirali smo
pogledima, a ja sam toliko bila srećna i uzbuđena da ništa
neobično nisam videla u tom pogledu i u tim očima. Ljudi kažu
da kada se dvoje vole, mogu razgovarati pogledima, verovatno
je to bio i naš slučaj, odnosno moj. Toliko sam volela Marka da
nisam videla nešto veoma važno u tom njegovom pogledu.
141
Nisam videla koliko se ovaj Marko razlikovao od Marka
pre nesreće. Možda sam i videla neku razliku ali sam mislila da
čovek koji pobegne od smrti, mora biti drugačiji. Markove oči
nisu sijele onim sjajem, čak mi se i boja činila drugačija ali sve
je to bilo normalno. Samo neka se on izvuče i da sve bude kao
nekad. Prosto nisam želela da mislim, kako ništa više neće biti,
kao nekad.
Milica je sahranjena u porodičnoj grobnici na Novom
groblju. Na sahrani smo bile Ceca, ja i nekoliko Miličinih
prijateljica. Moj otac je bio bolestan. Možda i nije, možda se
pretvarao, a i da jeste, ne bih mu zamerila. Nije imao baš lepo
mišljenje o pokojnici. Pripadao je ljudima koji nisu išli na
sahrane reda radi i u tome se razlikovao od majke. Inače sam i
ja podržavala taj njegov stav ali ovog puta jednostavno nisam
imala izbor. Ipak je pokojnica bila majka moga muža i pošto
njeni muževi već nisu bili tu, morala sam da to ispoštujem.
Posle sahrane, svako je otišao na svoju stranu. Zamolila
sam Cecu da popijemo čaj u nekom bircuzu pored groblja, ne
zato što se to „valja“, nego zato što mi je bilo jako hladno i što
sam najviše na svetu tog trenutka želela topao čaj, da me ugreje.
Bila sam joj zahvalna što me nije odbila, a mogla je jer pokojnica
ni njoj nije bila omiljeni lik iz priče.
Tog hladnog februarskog dana Milicu Konstantinović,
na taj poslednji put ispratila sam ja, njena snaja koju bi ona
najrađe popila s malo vode. Burni život ove beogradske dame
završio se ništa manje burno. Njen ubica možda nikada neće
biti pronađen, a ona je svoju tajnu ponela sa sobom. Svet
će verovatno pričati i nagađati koja bi to tajna mogla biti.
Sumnjaće, ali nikad neće znati šta se zapravo dogodilo. Milici bi
sasvim sigurno odgovaralo da se o tome malo priča, a da onda
sve padne u zaborav.
142
143
MILICA KONSTANTINOVIĆ
I
NJENA TAJNA
144
145
Milica Konstantinović rodila se u decembru 1929. godine,
od oca Strahinje i majke Olge poreklom Ruskinje. Bila je jedino
i dugo čekano dete. Gospođa Olga je više puta bezuspešno
pokušavala da dovede trudnoću do kraja. Svaki put je sve bilo
dobro do početka četvrtog meseca, a onda bi dobijala bolove i
trudnoća se završavala pobačajem.
Svaku svoju trudnoću gospođa Olga bi odbolovala.
Jednom je čak, kada je poslednji put pobacila, provela mesec
dana u sanatorijumu. Šuškalo se po beogradskim kuloarima
kako je ležala na psihijatriji i kako niko nije mogao da je poseti
za to vreme. Nije čak želela da vidi ni gospodina Strahinju.
Gospodin Strahinja, bio je ugledni beogradski advokat.
Zarađivao je dobro, pa Olga nije imala potrebe da radi, mada je
i ona bila školovana. Studirala je jezike u Parizu i diplomirala s
odličnim uspehom. Otac joj je bio diplomata, pa su zbog toga
često selili iz zemlje u zemlju. Strahinju je upoznala kada su
bili u poseti Beogradu. Na plesu koji je bio organizovan u čast
ruskog diplomate i njegove porodice upoznala je Strahinju.
Više se nisu razdvojili. Bilo je prosto nemoguće videti negde
Ruskinju Olgu, a da tu ne bude i Strahinja Konstantinović.
Venčali su se posle nekoliko meseci poznanstva. To je
bila velika svadba, o kojoj se po Beogradu dugo pričalo. Sve
idealno, a opet ne valja. Valjda je to tako moralo da bude, ako
se ljudi vole, ako su lepi i još bogati, moralo je bar nešto da
krene po zlu. Srednji i siromašni stalež je govorkao kako Bog
nekome da decu, a nekome bogastvo. Olga je u njihovoj kući
na Senjaku često organizovala dobrotvorne čajanke, balove i
146
koncerte za decu iz sirotišta. Mislila je da će to njeno milosrđe
biti nagrađeno majčinstvom.
Posle boravka u sanatorijumu, nije se dugo pojavljivala u
javnom životu. Strahinja je pokušavao da je izvuče iz kuće na
razne načine. Nije mu polazilo za rukom. Jedina osoba s kojom
je htela da komunicira bila je Strahinjina sestra Anđelka. Kako
jedna nesreća, kažu, ne ide sama, tako je kuću Konstantinovića
zadesila još jedna. Anđelka se razbolela od upale pluća i zbog
slabosti preminula godinu dana kasnije.
Strahinja se uplašio da će Anđelkina smrt uticati na
Olgino zdravlje, ali Olga je za divno čudo vrlo brzo posle smrti
svoje zaove, ponovo počela izlaziti među ljude. Objasnila je to
time što joj je Anđelka uvek govorila, da izađe iz kuće, za njenu
ljubav. Sada je htela da joj ispuni želju i za ljubav svoje zaove je
ponovo počela da živi i provodi se. Počela je čak davati i privatne
časove iz jezika, beogradskim đacima, iz uglednijih kuća.
Početkom jula 1929. godine, Olga je saopštila Strahinji
radosnu vest o svojoj poodmakloj trudnoći. Strahinja je bio
van sebe od sreće i odlučio je da svoju ženu obraduje velikim
salonskim stanom na Dorćolu.
– Znaš, Olgice, uvek si govorila kako najviše voliš taj kraj
Beograda, a i kancelarija mi je tamo, biće zgodnije, kad se rodi
dete, moći ću da skoknem kad nemam klijente, da vas obiđem.
Nemaš pojma koliko sam srećan, kako si mi to tek sad rekla?
– Nisam htela da opet pođe nešto po zlu, doktor kaže da
je sad sve kako treba, ovaj put ćemo uspeti. Šta ćemo uraditi sa
kućom, Strahinja?
– Ostavićemo je, naravno, možemo tu biti preko leta, kada
su vrućine.
– Strahinja, ti si najdivniji muž, volela bih da rodim
147
djevušku, djevušku Milicu. Milica Konstantinović, zvuči tak
harašo, Strahinja.
– Učinila si me najsrećnijim čovekom. Želim da napravimo
veliki dobrotvorni bal, pre nego se preselimo na Dorćol.
– Hoćemo, Strahinja, hoćemo. Možemo li odmah da se
preselimo, da osetim miris lipa. Znaš da najviše na svetu volim
taj miris lipa na Dorćolu.
– Tvoje su želje za mene zakon. Sutra se selimo, sve je
spremno.
Bračni par Konstantinović je ovoga puta imao sreće. Olga
se porodila u decembru, carskim rezom. Ispunila joj se želja,
rodila je prelepu djevušku Milicu. Sve je opet izgledalo dobro,
da ne može bolje. Milica je bila napredno dete i zdravo. Sreća
je ponovo uzela svoj danak od Konstantinovića. Tri godine
posle Milicinog rođenja, oko Božića, žalost je došla na vrata,
umesto Božić Bate. Olga Konstantinović umrla je tiho u snu, ne
dočekavši da svoju djevušku isprati na prvi bal.
Strahinja je ostao sa svojom malom Milicom, neutešan i
slomljen. Znao je da mora zbog Milice biti hrabar i jak ali mu to
baš nije polazilo za rukom. Kada bi je naveče smestio u krevet,
odlazio bi u svoju radnu sobu i plakao skoro do jutra. Posluga
ga je često nalazila u fotelji. Nekad je čak mirisao i na alkohol.
Žalio je za svojom Olgom, mada je, slušajući vesti o strašnom
ratu koji je mogao početi svakog dana, znao reći kako je baš
dobro što je umrla jer ona to sigurno ne bi podnela, taj užas
koji se zove rat.
Strahinja je sve više pronalazio razloge da tugu utapa u
vinu, zapravo u svemu što se zove alkohol. Brigu o Milici je
prepustio posluzi. Izgledalo je kao da nju krivi za Olginu
preranu smrt. Mala Milica je svakim danom sve više ličila na
148
svoju majku, a Strahinja je, možda i zbog toga sve više okretao
glavu od nje. Godinu dana pre bombardovanja Beograda, sa
Milicom je otputovao u Švajcarsku. Bilo mu je jasno da će ova
zemlja ostati po strani svih užasa rata, pa je odlučio Milicu da
tamo upiše u internat.
Nije ni jednog trenutka razmišljao kako se mala devojčica
osećala, kada je shvatila da ostaje potpuno sama, sa strogim
vaspitačicama, u potpuno nepoznatom svetu.
Vratio se u Beograd i nastavio da živi svoj život, koji bi da je
imao malo više hrabrosti okončao i otišao svojoj Olgi. Zapravo,
Strahinja je postao kukavica, koja nema hrabrosti da se suoči sa
životom, a ni da sebi oduzme život bez smisla. Posluga je gotovo
svakodnevno prisustvovala njegovoj predstavi. Kada su vino ili
rakija počeli da govore iz njega, plakao je poput malog deteta,
najpre za Olgom, a onda i za Milicom. Uzimao je tada telefon,
da je zove, ali nije to uradio. Prekinuo bi vezu, čim bi mu se
neko javio. Poput crteža u bojanki, gumicom je izbrisao svoje
jedino dete iz svog života, koji je okončao u bombardovanju.
Bog je ipak bio milostiv, uzeo je život ovom jadniku, kada već
on sam to nije mogao.
Tako je Milica Konstantinović i zvanično postala siroče.
Bila je to već duže vreme jer niko za nju nije pitao. Posluga se u
ratnom vihoru razbežala, a u stan Konstantinovića na Dorćolu
uselio se jedan nemački ofi cir. Kuću na Senjku takođe je uzela
vojska, za svoje potrebe.
Dvanaestogodišnja Milica je u tišini posmatrala upravnicu
internata, kada joj je saopštila, da je njen otac poginuo u
bombardovanju. Devojčica nije pustila ni suzu. Sva deca u
internatu bila su vaspitavana, tako da im se govorilo da moraju
biti poslušni i da ne treba plakati jer plakanje je rezervisano
149
za sirotinju. Pokazivati emocije nije bilo otmeno. Milica nije
imala od koga naučiti ništa drugo, pa je prihvatala, sve što su
joj vaspitačice govorile. Naučila je i to da ako ih ne sluša, može
biti kažnjena. Zato je vredno učila. Učenje je bila naknada za
sve njene emotivne gubitke. Bivala je često javno pohvaljivana
za rezultate, koje je pokazivala i to joj je bilo važno, važnije od
roditeljskog zagrljaja, na koji je odavno zaboravila.
Milica je ceo rat provela u Švajcarskoj. Sa petnaest godina
i odličnim ocenama, završila je svoju školu i dobila osnovno
obrazovanje. Pošto je u svim oblastima postigla odličan uspeh,
nije mogla da se odluči, šta bi dalje. Perfektno je već sa petnaest
godina govorila frencuski, nemački i engleski. Ruski nikada
nije ni poželela da nauči. Školski pedagog je smatrao da je to
bio njen revolt. Verovatno je ova prerano sazrela devojčica time
želela pokazati da je ne zanima maternji jezik njene majke Olge.
Mislila je, to je čak i rekla pedagogu, kako je majka ostavila
ocu koji je odbacio. Tako je ona, neučenjem ruskog, želela da
prekine sve veze sa prošlošću.
Upravnica internata joj je predlagala da upiše jezike.
Milica je saslušala sve njene predloge i donela odluku da će
upisati koledž za jezike i nastaviti da usavršava svoje znanje.
– Madam Renoa, kada završim svoje srednje obrazovanje
na jezičkom koledžu, želim se vratiti u Jugoslaviju i svoj
Beograd.
– Gospođice Konstantinovik...
– Kada ćete već jednom naučiti da pravilno izgovarate
moje prezime. Zar je vama ovde toliko teško da izgovorite jedno
obično prezime. Govorim tri jezika, sa petnaest godina i to bez
akcenta, a vi ne možete izgovoriti pravilno jedno najobičnije
prezime!?
150
– Oprostite, gospođice...
–Hajde, da Vas čujem, madam Renoa!
– Konstantinović...
–Eto, vidite da to nije teško, sad mi recite šta ste želeli
malopre!
– Mislila sam Vam reći, zapravo, savetovati Vas da nije baš
pametno da idete u zemlju koja je tek izašla iz rata. Kažu da je
Beograd potpuno porušen i neprikladan za život.
– To ću saznati kada odem tamo. Ne nameravam odmah
otići, za četiri godine, koliko ću još provesti u Vašoj zemlji,
valjda će se nešto promeniti, izgraditi.
– Bili ste malo dete kada ste otišli, šta Vas vezuje za zemlju
i grad u kojem niste porasli!?
– To se Vas ne tiče, madam Renoa. Želim izveštaj o novcu
koji mi je otac ostavio. Možete li mi to pripremiti. Rekla sam
sve što sam imala, molim Vas za dozvolu da se povučem u svoju
sobu.
– Naravno gospođice, sutra ćete dobiti izveštaj.
– Vrlo ste vešti i snalažljivi madam Renoa, izbegli ste ovoga
puta da me oslovite prezimenom. Ne brinite, ne zameram, samo
sam se našalila.
Videvši izveštaj o novcu koji joj je otac ostavio, Milica je
bila više nego zadovoljna. Bilo je novca za bezbrižan život i u
bogatoj Švajcarskoj. Za život u ratom opustošenom Beogradu,
imala je i više nego joj je bilo potrebno. Čitala je u novinama
da je nova vlast u Jugoslaviji odlučila, kako će većina toga, pa i
školovanje, biti na teret države, znači, besplatno. Nasmešila se
zadovoljno, pročitavši ovu vest. Nije je uopšte zanimalo kako
je to moguće. Bilo joj je važno da će ona živeti sasvim lagodno,
151
sa novcem koji je imala i školovati se besplatno. Odlučila je da
upiše engleski jezik. Njega je nekako najviše volela. Hladnoća
ovog jezika slagala se uz njen karakter.
Početkom 1949. Milica se oprostila od svog života u
Švajcarskoj i krenula u avanturu. Svi sa kojima se oprostila, baš
tako su razumeli njenu odluku.
Neki su mislili da je hrabra, a neki da je nepromišljena i
neodgovorna prema sebi. Sve to što su joj govorili, kao da je se
nije ticalo. To što je bila hladna i odmerena, nije značilo da u
njoj nije bilo želje za avanturom. Ipak je ona bila ćerka Ruskinje
i Srbina ili Jugoslovena, nebitno. Bitno je bilo da je njenim
venama tekla vruća krv, balkansko ruska mešavina.
Za vreme svog boravka u Švajcarskoj, pratila je sve što
se dešava na brdovitom Balkanu. Bila je besna na kralja koji je
pobegao i ostavio narod da bez glave tumara po mraku. Narod
je zaista tumarao, ne znajući šta je ispravno. Milica je, iako je još
zapravo bila dete, smatrala da se Srbi nisu trebali tako pobuniti
protiv sile. Trebali su zapravo biti malo mudriji. Mogli su
pustiti Nemce da prođu kroz Beograd, zapravo da misle da im
je to dopušteno. Mnogo bi manje nevinih ljudi i dece stradalo
da su samo bili malo mudriji. Milica nije najbolje poznavala
svoje roditelje ali im je, u trenucima takvog razmišljanja, bila
zahvalna jer samo je od njih mogla naslediti taj dar. Biti mudar,
za nju je bio dar.
Stigla je u Beograd vozom, koji je bio poslednji luksuz
koji je Milica Konstantinović videla po odlasku iz Ženeve.
Jutro je bilo maglovito, sivo. Vazduh je mirisao na ugalj.
Bilo je hladno januarsko jutro. Gledala je neke putnike koji
su izlazili iz voza i ljubili zemlju. Nisu joj bili jasni takvi izlivi
emocija. Bila je štaviše užasnuta tim njihovim gestom. Peron je
152
bio toliko prljav, a i da nije, nije ni najmanje bilo higijenski na
takav način pokazivati svoje rodoljublje. Bacila je pogled okolo,
tražeći nosača. Imala je priličan broj kofera. Jednoj ženi i dami,
kakvom se smatrala nikako nije priličilo da ih nosi sama. Na
stanici nije bilo puno ljudi, nekoliko uniformisanih železničara
i neznatan broj onih koji su čekali nekoga. Nosača nije bilo.
Stajala je tako sama i bespomoćna, ne želeći sebi da
prizna, kako su zapravo svi u Ženevi bili u pravu, želeći da je
odgovore od sulude ideje da se vrati u Beograd. Nije ona baš
dobro zapamtila Beograd koji je ostavila za sobom, kada je otac
odveo. Ono malo čega se mogla setiti, nije ličilo na taj Beograd.
Nije mogla da odredi koliko je tačno tu sedela, na jednom od
svojih kofera ali je znala, da ukoliko ostane još malo, pretvoriće
se u snežnu kraljicu. Sneg je počeo da pada i padao je sve jače.
Morala je nešto preduzeti da se ne smrzne, pre početka svog
novog života u gradu, u kojem se rodila.
– Drugarice, ne možeš sedeti tu, smrznućeš se. Dozvoli da
ti pomognem. Odakle si stigla, kako to da te niko nije sačekao.
Uskoro će pasti mrak, ne možeš tu ostati.
– Mogu i to se Vas ne tiče. Odakle Vam pravo da mi se
obratite, sa...., kako ste ono rekli „drugarice“!? To je krajnje
nepristojno. Nepristojno je i nepoznatim ljudima govoriti „ti“.
Nisu li Vas tome naučili?
Mladić koji joj se obratio, gledao je u čudu. Pogledom joj
je postavio niz pitanja, na koje ona nije imala odgovor.
Jedino što je želela, bilo je da se što pre skloni odavde i
ode u neki hotel. Nije znala kako će to, sa svim tim stvarima.
Nije čak znala ni da li postoji hotel, možda su sve hotele srušili
i nisu uspeli da ih ponovo izgrade. Poželela je da ima čarobni
štapić, koji će je vratiti nazad u Ženevu.
153
– Nisam hteo da se namećem, hteo sam samo da
pomognem. Sigurno dugo niste bili ovde, kad ne znate, da se sad
ovde ljudi oslovljavaju sa „drug“ i „drugarica“. Vlast se promenila.
Radnička klasa je na vlasti, a oni ne priznaju „gospodu“. Šta ste
onda odlučili, gospođice, eto da Vam udovoljim, bar u nečemu.
Neću Vas zvati „drugarice“ i neću se obraćati sa „ti“.
– Hvala, ljubazni ste. Kako to mislite šta sam odlučila.
Vodite me molim Vas odavde, dok još postojim. Treba mi topli
čaj i tuš, nadam se da nova vlast nije ukinula i to.
Mladić se srdačno nasmejao. Imao je divan osmeh i
prelepe zube. Nije htela da prizna ali dopao joj se. Bonton
nije dozvoljavao da komunicira sa nepoznatima ali ona nije
imala izbora, a i niko je ovde neće videti, ko bi joj eventualno
to zamerio. Stajao je tako tu iznad nje, dok je ona skupljena
sedela na koferu i izgledao joj kao planina. Planina na koju će
se ona osloniti, koja će je zaštititi, od svih oluja i mećava. Bog
joj je valjda poslao ovog nasmejanog lepotana i ona je to morala
prihvatiti. On je bio jedina njena šansa da ostane u životu i ne
smrzne se pre početka života u Beogradu.
– Onda, nisam čuo nikakav odgovor.
– Za početak recite mi kako se zovete. Tako bar neću sa
potpunim neznancem krenuti u avanturu.
– Radivoje Simonović, student prava, a Vi ste?
– Milica Konstantinović, dolazim iz Ženeve i planiram da
postanem student engleskog, ako preživim.
– Hoćete, ja ću se brinuti za Vas. Kako to, Milice, da Vas
niko nije dočekao. Nemoguće, da tako lepa devojka nema
nikoga.
– Kao što vidite, moguće je. Roditelji su mi mrtvi, braću,
sestre i ostalu rodbinu nemam.
154
– Ovaj rat je mnogima uzeo najmilije, moji su preživeli,
sela nisu tako bila pogođena vihorom rata.
– Odakle ste Radivoje?
– Iz Šljivovice.
Milica ga je gledala tako začuđeno da je morao ponovo
da se nasmeje. Bilo mu je simpatično, što je zbunio. Zapravo,
nije to bilo prvi put. Ljudi su malo poznavali njegovo selo. Tako
su ga gledali i na fakultetu. Bilo je kolega koji se nikada nisu
makli iz Beograda i koji su mislili da svet počinje i završava u
Beogradu. Nije želeo odmah da joj objasni gde se nalazi njegovo
selo. Hteo je još malo da uživa u tom začuđenom izrazu njenog
lepog lica.
– Ne bih želela da Vas uvredim ali nikad nisam čula za to
mesto.
– Moram da Vas utešim, nisu ni drugi. Kada sam upisao
fakultet, na oglasnoj tabli sam napisao kratak tekst o mom selu
i objasnio ljudima gde se nalazi.
– Šalite se. Recite mi, Radivoje, gde je Šljivovica? Ima
smešno ime, kao rakija.
– Pa nekako tako je i selo dobilo ime, ne po rakiji, nego
po šljivi. Ljudi su tu počeli saditi šljive. Mislim da je sad dobro
da me više ne ispitujete, zaista ćete se smrznuti, a i meni postaje
hladno, a mnogo sam kraće ovde.
– Često ste ovde. Mislim, često dočekujete devojke i
pomažete im. Možda u nedostatku nosača, tako zarađujete za
život.
Na njegovom licu više nije bilo osmeha. Milici je
odjednom postalo...

NASTAVIĆE  SE...