DORĆOLSKE LIPE XI DAN

                                                  Moja malenkost u ulozi fotografa


smislila sam. To je moja stvar, moje dete, moja stvar.
– Dete nije samo tvoje. Moraš javiti Rad...
205
– Da se niste usudili, u ovoj kući više nikad nećete
spomenuti to ime. Recite i Milošu, da ovde više ne može živeti.
– Ne moraš brinuti, i on je otišao, ali ti nisi tako surova,
zašto to radiš. Hoćeš li da se i ja odselim?
– Neću, trebate mi, ne znam ništa oko kuće.
– Samo zato želiš da ostanem?
–Da, ako nemate više pitanja, ja idem. Moram se videti sa
advokatom Pavlovićem.
Izašla je i zalupila vratima. Donela je odluku i u njenom
sprovođenju pomoćiće joj advokat Pavlović. Ima žena u
Beogradu, koje bi život dale da zatrudne i rode dete. Jednoj
takvoj će pokloniti dete, za koje nije želela da zna. Kada je
nazvala advokata, nagovestila je da se radi o vrlo delikatnoj
stvari i da će mu sve objasniti, kada se budu videli. Osmeh na
advokatovom licu nestao je kada je ušla u njegovu kancelariju.
Bio je upoznat sa njenim poslovima i fi nansijama jer da nije,
verovatno bi mislio da je preko noći bankrotirala.
– Gospođice Milice, kako to izgledate. Šta se to tako
strašno dogodilo?
– Gospodine Pavloviću, zanemariću Vaš komentar o mom
izgledu. Zar Vas nisu naučili da se jednoj dami nikad tako ne
obraćate?
– Izvinjavam se, mislio sam...
– Očigledno niste ništa mislili, da jeste, ne biste mi tako
nešto rekli. Zanemarimo to, nemam puno vremena, pa ću
odmah preći na stvar.
– Recite, kako Vam mogu pomoći?
–Treba mi porodica, dobrostojeća, koja bi želela da usvoji dete.
– Čije dete, Milice, kako to mislite. Želite pomoći nekom
siročetu?
206
– Želim da usvoje moje dete, kada ga za osam meseci
budem rodila.
Advokat Pavlović se bavio raznim slučajevima. Klijenti su
od njega tražili razne stvari, obične i neobična ali ovako nešto
još niko od njega nije tražio.
– Nisam znao da ste trudni.
– Eto sad znate. Treba li da Vam naglašavam, da je stvar
veoma poverljiva ili ste to sami zaključili. Da Vam olakšam. Ja
sam jedna grešnica, koja je zgrešila i podala svoje telo, jednom
seoskom momku. Sada snosim posledice. Želim se rešiti tog
kopileta, čim se rodi.
– Milice, vidim da ste ljuti, neću Vas pitati ko je otac,
verovatno ne bi ste rekli ali to me se i ne tiče...
– Tačno, ne tiče Vas se ni najmanje, onda, mogu li računati
na Vas?
– Naravno, ne bih Vas ostavio u ovom trenutku, na cedilu.
Moram Vas međutim upozoriti. Beograd jeste grad ali znate i
sami, da se takve stvari pročuju. Jednostavno procure, na kraju,
krajeva, kada Vam poraste stomak...
– Moj stomak niko neće videti. Za nekoliko dana
otputovaću u Ženevu. Zvala sam madam Renoa i najavila svoj
dolazak. Verovatno se sada pitate, zašto dete tamo ne dam, na
usvajanje...
– Pogodili ste, baš sam se to pitao. Zašto?
– Prosto, ne želim, želim da dete dam nekoj beogradskoj
porodici. Složićete se da imam pravo na to.
– Da, da, Vaše dete, vaše pravo. Nego, moram Vas
upozoriti da će možda biti problema oko usvajanja jer ne želite
da otkrijete, ko je otac.
207
– Vi ste advokat. Pronađite neku rupu u zakonu, smislite
nešto, recite da sam ga sama napravila, da sam fenomen.
– Žao mi je što se šalite s takvim stvarima ali vidim da ste
ljuti i ogorčeni. Možda da o svemu razmislite, kad se smirite.
– To više ne želim da čujem. Potpuno sam smirena, ljuta
i ogorčena jesam, ali smirena. Dobro sam razmislila. Dakle,
sredite mi kartu za Ženevu. Bićemo u kontaktu. Kada nađete
porodicu, želim podroban izveštaj i fotografi je. Imam još nešto,
što bih Vas zamolila, da uradite.
– Recite!
– Treba mi jedna viza za Ameriku.
– Viza, za koga?
– Za gospođu Maru.
– Mislite na tetka Maru?
– Da, na nju. Više nismo tako bliske, da bih je zvala
„tetkom“.
– Koliko vidim, želite zaboraviti ceo svoj dosadašnji
život.
– Što manje znate, to je bolje za Vas. Možete li mi to srediti?
– Pokušaću, imam neke ljude, nadam se da neće biti
problema.
– Želim Vam lep i uspešan dan. Čućemo se. Nemojte
odugovlačiti s kartom za Ženevu. Želim što pre otputovati. Da,
umalo da zaboravim. Možete li one svoje rođake opet useliti u
moj stan. Ne želim da mi ova vlast oduzme i njega. Mislim da
prate situaciju i da jedva čekaju, da nekog usele.
– Ne brinite, biće kako želite.
Milica je za nekoliko dana otputovala u Ženevu. Mari
208
nikada nije rekla koju je odluku donela, vezano za dete. Mara je
bila ubeđena da se Milica rešila deteta. Nije mnogo zapitkivala
jer je shvatila, da ova Milica nije više bila ona njena Milica, sa
kojom je delila i dobro i zlo. Bila joj je zahvalna i presrećna kada
joj je saopštila da je preko Pavlovića sredila vizu za Ameriku i
da će moći da se pridruži svojoj deci. Možda joj Milica i nije
time učinila uslugu, jer je Mara, ubrzo po odlasku u Ameriku
umrla. Od njenog sina je Milica dobila kratko pismo, u kome
joj je saopštio tužnu vest, da je njegova majka umrla. Umrla od
tuge jer nikad nije uspela da se prilagodi život daleko od svoje
Čubure.
Milica je krajem septembra 1950. rodila sina, kog nije
želela ni da pogleda. Čula je samo njegov plač, i okrenula glavu.
Možda je u tom trenutku i zaplakala, da je niko ne vidi. Onog
dana kada je u ruci stiskala Radivojevo pismo, zaklela se da
nikad više neće zaplakati, a da to drugi vide. Beba je ugledala
svet, na jednoj privatnoj klinici u Ženevi. Četiri dana nakon
poroda, Milici su rekli da je beba prebačena privatnim avionom
u Beograd. Saopštili su joj da je sin i da ga je usvojila porodica
Đakovački. Stojan i Draginja Đakovački, lekari iz Beograda,
postali su roditelji Miličinog sina. Trudili su se godinama da
dobiju dete ali im nije polazilo za rukom.
Bili su prijatelji advokata Pavlovića i kada im je saopštio
da postoji mogućnost da postanu roditelji tek rođene bebe,
bili su van sebe od sreće. Smatrali su to darom od Boga, jer su
pripadali onom malom broju vernika, u posleratnom Beogradu.
Dete je mesec dana kasnije kršteno u crkvi Aleksandar Nevski.
Dali su mu ime Martin, po Stojanovom ocu, koji ih je napustio,
nekoliko meseci ranije.
Milica se nekoliko meseci posle porođaja vratila u
Beograd. Živela je povučeno u svom stanu. Jedino čemu je bila
209
posvećena bila je knjiga, a njen jedini cij bio je da završi fakultet
i što pre počne zarađivati svoj novac. Godine 1953. u junskom
roku, Milica Konstantinović, dobila je diplomu, fi lološkog
fakulteta. Postala je profesor engleskog jezika.
Diplomirala je s ocenom 10 ali to očigledno i nije bila
neka preporuka, da bi dobila posao. Preporuka u to vreme bila
je partijska knjižica ili moralno politička podobnost, kako su
to fi nije zvali. Javljala se na konkurse ali uglavnom dobijala
negativan odgovor. Advokat Pavlović joj je u jednom trenutku
u šali predložio da se upiše u tu partiju i završi posao. Izgledalo
je, kao da bi mu bilo bolje da je sam sebe izbičevao, nego što joj
je predložio tako nešto.
– Gospodine Pavloviću, to sam od svih drugih mogla da
očekujem ali od Vas nikada. Odakle Vam ta suluda ideja?
– Milice, samo sam se našalio. Znaš da ne mislim tako.
– Molim Vas da se više tako ne šalite. Uostalom baš me
briga, više neću ni tražiti taj posao. Davaću privatne časove.
– Milice, ali Vama to ne treba.
– Ne želim da živim kao parazit, treba mi i tačka.
Zaista je tu bila tačka. Više joj nikad nije pomenuo nešto
slično. Sreća se Milici ipak osmehnula. Bilo je još onih koji i u
ovoj ovakvoj zemlji nisu dozvolili da ih slome. Sasvim slučajno
javila se na konkurs, koji je raspisala škola „Janko Veselinović“.
Direktor je bio mlad i odlučan. Nije dozvoljavao da ga uvlače
u razne igre i da mu nameću, nešto što mu nije odgovaralo.
Pozvao je Milicu na razgovor, dopala mu se i nije je pitao za
njenu podobnost. Rekao je da njemu treba kvalitetan kadar, a
deci znanje i poželeo joj dobrodošlicu u njihov kolektiv.
Početak rada u školi značio je i novi početak za Milicu.
Odlučila je da počne izlaziti i družiti se s ljudima. Nije imala baš
210
veliki krug prijatelja ali za početak i to je bilo nešto. Odlazila je
i na drugarske večeri, koje su se priređivale u školi. Nije nikad
ranije mogla zamisliti da bi ona mogla tražiti nešto na takvim
večerima. Prvi put je došla na jedno takvo veče po nagovoru
direktora. Cenio je Milicu i njen rad i bilo mu je stalo do njenog
društva. Ponekad je primećivala da je ostale koleginice gledaju
sa zavišću.
Navikla je na takve poglede i nije im pridavala značaj. Iz
njihovih pogleda je zaključila kako misle da ona ima nešto sa
direktorom. Nije nikad želela da ih ubeđuje u suprotno, pustila
ih je neka misle šta žele, to je zabavljalo. Direktor joj jeste bio
simpatičan i bila mu je zahvalna što je primio zbog njenih
kvaliteta ali na tome se priča završavala. Smatrala ga je veoma
kulturnim gospodinom, da tako ga je videla, kao gospodina.
Nije čak morala ni da ga pita, znala je da je beogradsko dete, sa
manirima. Na jednoj od tih večeri, Milica je upoznala Dragana
Nenadovića. Bio je direktorov drug iz škole, ovaj ga je slučajno
doveo da mu pokaže kako se u njegovoj školi ljudi lepo druže
i zabavljaju.
Dragan Nenadović je bio lekar i Milici se jako dopao. Nije
ni primetila kako je brzo prošlo vreme te večeri. Celo veče je
igrala sa doktorom i bila zahvalna direktoru što je svog druga
doveo na drugarsko veče i razbio monotoniju.
Hteli ne hteli, svi su na tim zabavama pričali o poslu,
Dragan je bio osveženje večeri. Opet je Milica navukla zavist
ostalih koleginica i opet se zbog toga osećala dobro.
Sa Draganom je nastavila da se viđa i posle zabave.
Nekoliko meseci kasnije venčali su se, a 1954. godine Milica je
rodila sina Marka.
211
PS.
Priča o Milici Konstantinović, ovde zapravo završava.
Pisala sam je ja, Milica. Namerno sam je pisala u trećem licu
jer sam želela da jednoga dana to sve malo proširim, spakujem
i objavim kao roman. Ono što nisam želela, je, da drugi saznaju
istinu. Htela sam da promenim imena, ali sam odustala, nije
mi se svidela ideja, da nekom drugom dam svoj život. Odlučila
sam da ostavim sve nekom drugom, da jednoga dana kada
mene ne bude, lepo to sredi i objavi. Tada me neće biti briga
što će svi saznati kakva je bila Milica Konstantinović. Onaj ko
ovo pronađe, neka sam odluči šta će uraditi s pričom. Po meni,
može slobodno pustiti mašti na volju i ispričati nastavak priče,
Milica se neće buniti... Ove tri tačke nisu slučajne.
Milica Konstantinović svojeručno!
Nisam tačno znala zbog čega sam ja toga dana posle
groblja, poželela da se baš u tom bircuzu, rastanem od Cece.
Nije ni njoj bilo jasno, zašto nisam otišla s njom kući, ni gde
sam zapravo otišla.
Hodala sam, a da ni sama nisam bila svesna gde tačno
idem. Postala sam svesna, tek kada sam se našla ispred zgrade
u Lozničkoj. To je bio prvi moj odlazak u Markov stan, posle
nesreće. Mehanički sam se popela do gore. Pogledala sam po
torbi, nisam čak bila sigurna da li imam ključ. Odahnula sam
kada sam shvatila da je ipak tu. Zapravo i to sam verovatno
mehanički radila, svaki put kada bih i poželela da promenim
torbu, prvo sam taj ključ uzimala i stavljala ga, verovatno da
se nađe. Zbog čega sam to radila, nisam znala, verovatno sam
mislila da sam na taj način bliže Marku.
212
Ruka mi je drhtala, dok sam otključavala vrata. Otključala
ih jesam ali mi se činilo da je prošla večnost, dok sam ušla. Sve
je izgledalo kao da je on tu negde, izašao je i vratiće se svakog
trenutka. Kao što sam po inerciji došla tu, tako sam po inerciji
počela da tražim jedne druge ključeve, ključeve od Miličinog
stana. Zbog čega sam želela da odem u njen stan, možda zbog
toga što se posle pogreba uvek odlazilo u stan pokojnika.
Možda to i nije bio pravi razlog. Da je tako razmišljala,
moja Leposava, razumela bih, ja nisam bila sklona običajima.
Pošto ni Milica nije naročito poštovala običaje, nisam mogla
sebi objasniti svoj gest.
Brzo sam pronašla šta sam tražila i još brže izletela
napolje. Valjda sam konačno postala svesna da je dolazak u
Markov stan bila najluđa stvar koju sam mogla uraditi. Možda i
nije to bilo tako ludo ali bolno jeste. Miličin stan se nalazio dve
tri ulice niže. Stigla sam ispred zgrade i nisam bila načisto da li
želim unutra ili ne. Kao što sam sve poslednjih sati radila bez
razmišljanja, tako se ni sada nisam želela puno zamarati i misliti
šta je dobro, a šta nije. Onaj deo mene, koji se borio za to da ne
uđem u stan, kao da je hteo da me upozori da to što radim nije
pametno. Onaj drugi deo, bio je očigledno jači i pobedio u tom
naguravanju. Popela sam se najbrže što sam mogla. Nisam htela
gubiti vreme čekajući lift . Morala sam što pre biti u Miličinom
stanu, znala sam sada sasvim sigurno, da ću tamo pronaći nešto
što će promeniti moj život. O čemu se tačno radilo, to nisam
znala ali bilo mi je jako važno da to nešto ja prva pronađem.
Pomislila sam na trenutak, na inspektora Glavinu. Njemu bi
moglo pasti napamet, da njuška po Miličinom stanu. To se radi,
obično, kada neko izgubi život onako kako ga je izgubila moja
svekrva.
213
Ovo je bila moja prva poseta Milici i njenom svetu. Sve
je izgledalo kao da će se ona svaki čas vratiti. Bilo mi je žao
zbog svega što se desilo, niko ne zaslužuje takav kraj ali sam
ipak bila srećna što me niko neće ometati u pronalaženju
nečeg nepoznatog, što sam, slutila da ću pronaći. Vodila me je
neka nepoznata ruka, posle sam bila sigurna, da je to bila ruka
moje svekrve. Imala sam osećaj, da je ona baš to želela. Da ja
pronađem i otkrijem njenu tajnu.
U jednom trenutku htela sam da odustanem, a onda, kao
da je taj požuteli rukopis sve vreme bio tu i čekao na mene.
Čitala sam ispovest Milice Konstantinović i imala utisak da, se
upoznajem s nekom drugom Milicom. Plakala sam i smejala se,
činilo mi se da na trenutke ni ne dišem, i stvarno nisam disala,
kada sam došla do pred kraj teksta. Ono što sam pročitala
na tim požutelim, stranicama, šokiralo me je. Naročito deo o
Miličinom čitanju Radivojevog pisma. Tog trenutka je zapravo
ona postala ona Milica koju sam ja poznavala. Pomislila sam,
zapravo nisam želela da ovaj Radivoje iz priče bude Radivoje
koji se posle Miličinog razvoda oženio njom. Nije napisala šta
je bilo posle Markovog rođenja. Verovatno joj se nije činilo
zanimljivim, jer koga zanima neka obična normalna priča.
Takav je bio valjda njen život uz Dragana i Marka, običan i
normalan, bez začina. Milica je to samo onako pomenula, tek
da se zna. Ipak nije bilo šanse da postoje dva Radivoja s istim
prezimenom. Shvatila sam poruku, želela je da njenu tajnu
otkrije neko ko će imati dovoljno mašte, da priču nastavi. Ne
verujem baš da sam joj ja bila ciljna grupa, nije ni znala da ću
se pojaviti i biti deo njenog života.
Neka čudna jeza je obuzela moje već izmučeno telo.
Svašta mi je prošlo kroz glavu. Setila sam se scene, kada je čika
Dragan otkrio da Marku ne odgovara njegova krvna grupa.
214
Njihova svađa mi je odzvanjala u ušima, milion pitanja mi se
nametnulo, a na nijedno od njih nisam imala odgovor. Možda
nisam, a možda nisam ni htela da ih imam.
Setila sam se stanja u kojem je čika Dragan bio kada
je stigao u bolnicu i onih nepovezanih rečenica. Pričao je o
Kalemegdanu, o Milici koja je tamo ostala. Posle svega čega sam
se setila, nije mi bilo dobro.
Postavila sam sebi prvo pitanje: „Da li je moguće da je
još neko bio tamo na Kalemegdanu i da je Dragan bio samo
posmatrač?“ Pitala sam se: „Da li je taj neko bio Radivoje?“
Sve su to bila pitanja u magli, u nekom čudnom bunilu,
u kojem sam se trenutno nalazila. Ipak, ono najvažnije pitanje
kojeg sam se najviše plašila bilo je: „Kakve veze ima Martin
Đakovački sa celom pričom o Milici, a sigurno je imao itekakve
veze, ako ni zbog čega drugog, zbog toga što je on bio Miličin
sin, za kog niko nije znao.“ Ukoliko je to bilo tako, onda je
imalo smisla, što čika Dragan nema krvnu grupu koju su tražili
za Marka, ali onda ni čovek pored čijeg sam kreveta bila i dan
i noć, nije bio Marko. Ostala sam bez vazduha. Usta su mi bila
suva, grozničavo sam stiskala požutele stranice, na kojima je
bila Miličina tajna. Morala sam nekako stići do bolnice ili do
svog stana. Morala sam biti pored oca, on će sigurno imati
odgovore na moja pitanja. Otac je bio moj razum u trenucima
kada sam ja razum gubila. Ipak možda bi bilo bolje da ostanem
ovde i pozovem Cecu. Možda bi se otac uspaničio jer mi je otac.
Morala sam pored sebe imati nekog jako bistre glave, Ceca je
bila idealna. Dok sam drhteći okretala brojeve i molila se da
mi se Ceca javi, razne grozne misli su mi prolazile kroz glavu.
Nije se smelo ostvariti ono o čemu sam mislila, Marko je morao
i dalje ležati na onom bolničkom krevetu, morao se oporaviti
215
i radovati se našem detetu. Doktori su rekli da je Martin
Đakovački poginuo, zajedno sa svojim polubratom. Da je to
onaj Martin iz priče, ne bi imao polubrata. Porodica Đakovački,
koja ga je usvojila, nije imala dece, zato su ga i usvojili.
Činilo mi se da je prošla čitava večnost. To je normalno,
razmišljala sam grozničavo, to se uvek dešava. Najviše sam u
ovom trenutku želela da čujem Cecin glas, da podigne tu jebenu
slušalici i kaže samo jedno obično: „halo“. Bila sam sasvim
sigurno u strašnom šoku, kad nisam čula podizanje slušalice
i reč koju sam želela. Ne znam koliko je dugo Ceca ponavljala
„halo“, očigledno dugo, kad je na kraju zaurlala u slušalicu.
– Ko god da si, javi se inače ću prekinuti vezu. Halo, ko je
tamo?
– Ceco...
– Vera, ti si? Gde si, brinuli smo, znaš kad smo se rastale.
Čika Steva je van sebe, nema te u bolnici, nemoj me plašiti, šta
se desilo?
– Ceco, ja sam kod Milice u stanu, zapiši adresu i odmah
dođi. Dođi molim te, mislim da ću umreti.
– Vera, šta ti je pobogu, o kakvom umiranju pričaš. Nisam
znala da si toliko bila vezana za svekrvu...
– Ceco, nemam snage, a i ne mogu o tome preko telefona,
molim te što pre dođi!
– Smiri se, dolazim. Šta da kažem čika Stevi, brine za
tebe.
– Reci mu bilo šta, samo mu nemoj reći da ideš da se vidiš
sa mnom. Reci da su te zvali hitno iz bolnice, da sam ja već
tamo i neka ne brine.
– Dobro, dolazim, samo se smiri i ne radi nikakve gluposti!
216
Ceca je stigla, najbrže što je mogla ali ja sam mislila da
su prošli, ne sati, već godine, dok sam je čekala. Šetala sam
nervozno po stanu i sve vreme stiskala na grudima priču, koja
će mi sasvim sigurno promeniti ceo život. Zapravo, neće ga
promeniti ta priča. Prokleta tajna Milice Konstantinović uzela
mi je život. Nosila sam u sebi jedan život, a svoj nisam imala.
Sve više sam bila svesna činjenice da je došlo do strašne zabune.
Čovek koji je ležao u bolnici i još uvek se borio za život, nije bio
moj Marko. Kako su mogli tako pogrešiti, kako su mi mogli reći
da je Marko preživeo. Moj Marko je pogubljen na raskrsnici
koju smo voleli i koja je bila deo našeg života. Toliko je voleo
Dorćol, da je tu ostavio i ono najvrednije. Nije samo Marko
stradao, oboje smo umrli, a nismo bili krivi. U prirodi postoji
ravnoteža. Često sanjamo kako nam život oduzima voljene.
Uzima ih i odvodi, ali nam šalje druge, koje zavolimo,
kad im vidimo lice. Počela sam da razumem san, koji sam često
sanjala.
Kako je život mogao tako surovo da se poigra sa nama?
Zašto oni koji su nam dali život, misle da nam ga mogu i
uzeti?
Zašto je taj prokleti Martin, sa svojim polubratom, morao
da nam uzme sve? Marko i ja nismo bili krivi, što je on odrastao
kao usvojeno dete, ni zato što ga je Milica rodila i odbacila.
Želela je na taj način osvetiti se Radivoju. Kako je onda mogla
posle toliko godina da se uda za njega, da ga bez srama uvede
u život svog sina, u živote svih nas. Postalo mi je jasno, složila
sam kockicu, po kockicu. Milica je gledala čika Dragana u oči i
pravila se luda. Želela je da neko nastavi njenu priču. Eto ja sam
dobila tu čast.
Zanimalo me zašto je i Radivoje odjednom nestao. Otišao
217
kod brata u Nemačku. To mi je bilo čudno. Nije se pojavio na
Milicinoj sahrani. Nemoguće je da mu niko nije javio šta se
dogodilo. Nije Nemčka bila na kraj sveta, pa da ne postoji način
da čoveku jave da mu je žena mrtva i da se sumnja da je ubijena.
Nisu mi bili jasni ni oni inspektori. Kakvi su to inspektori koji
nisu u stanju ni muža da pronađu, ni da ga ispitaju i saznaju, gde
je on u celoj priči. Čika Dragan je takođe nestao. Bila sam sada
sasvim sigurna da je on bio svedok nečega. Bilo je trenutaka,
dok nisam saznala ovo što jesam, kada sam sumnjala da je on
ubio Milicu. Nisam mislila da je to uradio namerno ali imao
je jak motiv. Posle toliko godina, slučajno je saznao da Marko
zapravo nije njegov sin.
Možda su se tamo na Kalemegdanu posvađali, možda je
u besu slučajno gurnuo, događa se, ona je pala, udarila glavom
i gotovo. Dragan se onda uspaničio i pobegao. Napio se, završio
u bolnici i onda nestao, bez traga.
Policija to nije smela da dozvoli. Morali su staviti stražu,
da ga čuva, ovako su ostali bez jedinog ili svedoka ili počinoca.
Zvono na vratima prekinulo je moje crne misli. Možda će Ceca,
kad čuje priču, imati neko rešenje i naći način da je završi.
– Vera, kako to izgledaš, zašto si ovde i zašto si uplakana,
zar te zaista toliko pogodilo? Dešava se, nekad nismo ni svesni
koliko nam neki ljudi znače, dok ih ne izgubimo. Slušaj me, čula
sam se sa Mirićem, Marko je danas ceo dan bio budan i svestan.
To je dobro, ako se ništa ne iskomplikuje, za par dana će mu
skinuti i zavoje sa lica, možda i gips. Treba da se raduješ zbog
toga...
– Ceco....ja....
– Hoćeš li, molim te, da mi kažeš, šta se dešava? Ne plači
toliko, misli na bebu, a i Marku ćeš sada trebati...
218
– Ceco, nema Marka, – zaurlala sam tako jako, da sam se
i sama uplašila svog glasa.
Gledala sam u Cecino skamenjeno lice, zapravo, gledala
sam kroz nju. Telo mi se treslo od plača i boleo me je svaki
delić. Više nisam videla, pred očima mi je nastao mrak, izgubila
sam ravnotežu i padala u neki ambis. Imala sam osećaj da je
neko uzeo usisivač i usisao me. Negde u daljini čula sam Marka,
kako me doziva. Molio me je da dođem što pre, da ne može bez
mene. Bio je ljut na mene što sam ga ostavila. Rekao je da mu
je hladno i da ga dođem ugrejati. Na trenutak sam ga videla ali
nije imao lice.
Pružao je ruke prema meni i odjednom, kao što se pojavio,
tako je i nestao. Nečije ruke su me grlile ali to nisu bile Markove
ruke.
– Vera, probudi se dušo, molim te nemoj me plašiti. Tebi
nije dobro. Pozvaću bolnicu, da pošalju kola po nas.
Odjednom sam se osvestila. Nisam želela nigde da idem,
pogotovo ne u bolnicu. Tamo više nikad neću otići. Pokušala
sam da objasnim Ceci ali kao da sam s onim krikom izgubila
moć govora. Ličila sam na ribu, koju su upravo upecali i koja se
očajnički trudila da otvarajući usta dođe do vazduha. Cecine ruke
su bile tople i prijale su mi. Htela sam da ostanem tako zauvek u
njenom zagrljaju. U toj sitnoj devojci videla sam svoj spas.
Najzad, kod novog pokušaja, čula sam svoj glas. Vratila
sam se u život i bila nesrećna zbog toga. Tamo u onom ambisu
Marko je bio pored mene, nisam se smela vratiti odande i
pustiti ga da ode. Nije on otišao, neka crna ptičurina ga je otela
od mene i naše bebe.
– Ceco, biću dobro. Donesi mi molim te čašu vode. Imaš
li možda...


NASTAVIĆE  SE...