DORĆOLSKE LIPE XII DAN

                                                           U gostima na Tv KCN


cigaretu?
219
– Imam ali ti si trudna, a ja sam budući lekar, nemoj mi
to raditi!
– Kada saznaš sve što ja znam, veruj mi da će ti se cigareta,
koju si dala trudnici, činiti kao lek.
– Dobro, samo jednu. Ustani s tog poda. Tu ćeš se
prehladiti.
– To je najmanje važno, zapravo ništa više nije važno. Ne
znam ni odakle da počnem. Možda bi bilo najbolje da uzmeš
ovo i pročitaš. Nisam sigurna da ću uspeti da ti prepričam šta
tu piše. Možda umrem pre kraja priče.
– Vera, jasno mi je da se ovde dogodilo nešto strašno. To
govori tvoj izgled i ponašanje. Možda si u pravu. Ti ćeš sad lepo
popiti čaj i leći, a ja ću čitati. Kad pročitam, probudiću te.
– Govoriš kao neko ko silno želi da uđe u kuću strave.
Drugi ga sprečavaju u tome ali taj neko kaže, da se ne boji.
Naravno da se ne boji, kad ne zna šta ga tamo čeka.
– Nije ti neki primer, zato što se ja ipak malo bojim.
Dovoljno je da te vidim takvu, pa da se bojim. Reci mi samo,
kako si dospela ovde. Danas posle groblja, kad smo otišli na
piće, ti si odjednom skočila i otišla. Delovala si kao da si se
iznenada setila nečeg jako važnog i kako to moraš obaviti, inače
će se svet zapaliti.
– Marko je voleo tu pesmu i mene je zarazio s njom. Uvek
mi je pevao, kako ćemo nas dvoje zajedno zapaliti ceo svet. Više
nema vatre, više ništa ne možemo zapaliti.
– Vera, nemoj molim te opet da plačeš. Shvati da beba
oseća svu tvoju tugu. Ne želiš, to zar ne?
Nesvesno sam spustila ruke na stomak. Moja beba, naša
beba, ona ništa nije kriva. Ceca je bila u pravu, ne smem joj
to raditi. Marko bi bio jako ljut na mene, kada bi znao, da ne
220
mislim na našu bebu i kako je uzbuđujem. Poslušaću Cecu,
popiću čaj i pokušati da odspavam. Od danas moram naučiti
da sama brinem za sebe i bebu.
– Neću više plakati, obećavam. To što si me malopre pitala,
otkud ja ovde, nisam sigurna da znam...
– Plašiš me, došla si ovde, a ne znaš zašto.
– Tačno, jednostavno sam znala da treba da dođem, Milica
je želela da dođem.
– Sad bi bilo dosta. Pij taj čaj i lezi, ja ću pročitati ovo,
možda mi stvari postanu jasnije. Umalo da zaboravim. Danas
me je zvao Stojan...
– Kakav Stojan, odakle tebe Stojan poznaje, to nije
moguće...
– Vera, nastaviš li tako ja te vodim u bolnicu. Kakva su to
pitanja, Stojan Glavina, inspektor, sećaš se?
– A, taj Stojan...
– Drugog ne poznajem.
– Ne poznajem ni ja, onako, setila sam se nečeg, nije bitno.
Reci mi, zašto je tebe zvao taj Stojan? Nekako si ga prisnim
tonom pomenula, i oslovila samo imenom. On je službeno lice,
inspektor!?
– Jeste, pa šta. Zvao je čika Stevu i nije ga dobio, pa je
onda pozvao mene.
– Dobro, neka ti bude, reci šta je hteo inspektor. Da li je
uspeo da pronađe svedoke i osumnjičene?
– Kako to misliš, odakle ti ideja da ih ima više. Mislim da
sumnjaju na Dragana, imao je razlog da je ubije. Varala ga je
tolike godine. Uostalom, sad je tu, pa neka objasni policiji šta je
bilo one noći na Kalemegdanu.
221
– Čika Dragan se vratio. Gde je bio? Samo da znaš, ja ne
mislim da je on kriv.
– Inspektor Glavina misli isto.
– Lepo od njega, isto mislimo, želim i ja njega da vidim.
Rekla sam ti, sve će ti biti jasnije kad lepo to pročitaš. Znam
da sad misliš da sam luda i da pričam gluposti, veruj da ćeš
promeniti mišljenje. Sviđa ti se taj inspektor. Moram priznati da
je sladak, ne deluje kao milicioner.
– Pa on i nije, on je inspektor i to onaj pametniji.
– Hvala ti što se trudiš da me nasmeješ, skoro da si uspela.
Šta kažeš, nije šija nego vrat?
– Nemoguća si ali drago mi je da sam ipak uspela da te
bar malo vratim u život. Hajde, sad bez šale, sve će biti dobro, ja
sam uz tebe. Marko će se oporaviti, dobićete bebu, diplomirati i
živeti srećno do kraja života...
– Dosta, Ceco, i molim te da mi više nikad ne kažeš tako
nešto. Zapravo, ne molim te, naređujem ti. Sad lepo uzmi i čitaj,
ja više nemam snage za razgovor.
Čudno me je pogledala. Nisam bila u stanju da procenim,
da li je ljuta ili šokirana, zbog mog ponašanja. Znala sam da će
mi oprostiti, onog trenutka kada pročita Miličinu tajnu.
Pokušavala sam da zaspim ali san me je zaobilazio.
Povremeno sam krajičkom oka gledala Cecu. Sedala je
sklupčana u fotelji, videlo se da je zadubljena u ono što čita.
Pomislila sam na sebe i potpuno je razumela. Ni sama se nisam
mogla odvojiti od događaja o kojima je Milica pisala. Pomislih
na trenutak, kamo sreće da sam se na vreme odvojila od onoga
što je pisalo, na tim požutelim listovima. Razmišljala sam
kukavički. Čovek baš ne treba sve da sazna, ni o svom, ni o
životu drugih, bilo bi manje nesrećnih. Setila sam se i majke.
222
Sada sam mogla da razumem, kako se osećala kada sam saznala
njenu tajnu. Da sam sad mogla to da joj kažem, rekla bih joj da
je njena tajna u poređenju s Miličinom, jedna mala neprimetna
fl eka. Leposavina fl ekica se mogla oprati sa malo mlake vode i
sapuna, ova Miličina je bila prosto utkana u grube niti platna,
koje se zove život. Što bi rekli stari ljudi „ne opra ga ni Sava ni
Morava“.
Iako su mi kapci bili teški i od plakanja i od umora, trudila
sam se da ostanem budna. Plašila sam se da ću ako zatvorim oči
opet videti Marka. Plašila sam se da ću opet videti kako odlazi
i ostavlja me samu. Uvek mi je govorio da se ne plašim, da će
me štititi do kraja života. Prvo sam bila ljuta, što me je slagao, a
onda sam shvatila, da nije, dok je bio živ, štitio me. Naježila sam
se od svojih misli. Prvi put sam sebi priznala, da Marko više nije
živ i zato ne može da me štiti. Oslušnula sam, tišina oko mene,
odjednom je postala nepodnošljiva, nije se više čulo ni kako Ceca
okreće stranice. Bojažljivo sam provirila ispod ćebeta, kojim
me je pokrila, misleći da spavam. Nisam ni očekivala drugačiju
reakciju. Očigledno je došla do kraja. Sedela je u istoj pozi i buljila
u prazno, a onda je, onako više za sebe ipak nešto rekla.
– Žena nije normalna.
–Vidiš da nisam luda, ono u bolnici nije Marko. Nisam
odmah to shvatila, zapravo jesam ali sam ćutala. Nisam čak
ni sebi htela da priznam da sam u pravu. Sigurna sam da i ti
misliš kako je prosto nemoguće da postoje dva Martina, sa
prezimenom Đakovački. Nije baš da se ljudi u Jugi često tako
zovu. Ceco, mladić u bolnici nije moj Marko, jasno je k’o dan.
– Jasno mi je. Ono što mi nije jasno je činjenica, da od svih
ljudi na svetu baš svi budete te noći na onoj prokletoj raskrsnici.
Sudbina zaista ne bira kako će da nas uveri da zaista postoji.
223
– Tu raskrsnicu smo Marko i ja najviše voleli, ona je
simbol našeg Dorćola. Kad se odselio, govorio je da će umreti
tamo, a vidiš, sudbina je htela da umre tamo gde je govorio da
će se kad tad vratiti.
– Vera, šta ćemo, zapravo, šta ćeš da uradiš?
– Ne znam. Možda je najbolje rešenje da se zatvorim ovde,
da više ne izlazim među ljude i da napišem kraj priče, umesto
Milice Konstantinović. To je bila njena želja, a želje pokojnika
treba da se poštuju.
– Vera, nemam snage za tvoje morbidne šale, moramo...
– Nisu to moje morbidne šale, ta žena se i mrtva igra
sa nama i vuče konce, kako njoj odgovara. Marko je stalno
pokušavao da ne upadne u njenu mrežu, da bude svoj. Dragan
isto tako, kad više nije mogao odustao je i otišao. Svi smo ga
osuđivali. Prestao je i Marku da se javlja, a niko nije znao šta je
pozadina svega.
– Misliš li da je Dragan znao za sve ovo?
– Ne, mislim da nije, da je znao, verovatno se ne bi ni
oženio s takvom ženom.
– Možda je saznao, pre odlaska u Libiju, zato se i desilo,
sve što se desilo.
– Ne verujem, onda ga ne bi onoliko pogodilo, kad je
saznao da njegova krv nije odgovarajuća. Volela bih da mogu
da popunim neke rupe ali ne ide mi.
– Ta žena, kao da je napisala scenarijo, naučila tekst i to
je to...
– Zanima me gde je i kako ponovo srela ovog jadnog
Radivoja. Imala je sigurno neko tajno dugme. Pritisne i eto ti
Radivoja. Ceco, ja mislim...
224
– Šta misliš, reci molim te, ja nemam snage da mislim.
– Mislim da je Radivoje ubio Milicu.
– Kako bre da je ubije, pa tek je ponovo pronašao!?
– To stoji, pronašao je ali nije se nadao, da će s njom u
paketu pronaći i sina, za kojeg nije znao da postoji.
– Život je najbolji pisac, taj kad ga napiše...
– Ne fi lozofi raj, to je samo niz slučajnosti.
– Tebi su to samo slučajnosti.
– Nego šta su, ne želim da verujem da je i to ispanirala, da
se njen „izgubljeni“ sin nađe na istoj raskrsnici, zajedno sa dva
svoja polubrata.
– U pravu si, to bi bilo previše i za nju, sudbina. Samo
neka mi neko kaže kako sami krojimo svoju sudbinu. Ovakvu
sigurno niko nije želeo sebi skrojiti. Čak ni Milica. Vera, šta
misliš, da li je Martin skrivio nesreću ili onaj drugi?
– Ne mislim ništa, ne zanima me ko je skrivio. Ono što
znam je da Marko i ja sigurno nismo. Mi smo najviše platili.
– Pa i onaj drugi je platio...
– Koliko god surovo zvučalo, ne zanima me. Ako je on
kriv, ako je bio pijan, a seo za volan, zaslužio je. Ovaj Martin,
kriv ne kriv, eto, izvući će se, a moje dete će se roditi bez oca.
Ceco, gde je tu pravda?
– O svemu treba, za početak, da obavestimo Stojana,
pardon, inspektora Glavinu.
– Da, i ja mislim tako i ne moraš više da mi glumiš. Na
čelu ti piše da ti se sviđa taj milicioner.
– Inspektor, Vera, kad ćeš naučiti da to nije isto?
Lice mi se iskrivilo u neku grimasu. Nisam mogla sebe
225
da vidim ali sam pretpostavila da je ta grimasa ličila na osmeh.
Meni se iskreno činilo da se na mom licu nikad više neće
pojaviti osmeh.
Odjednom sam se setila da sam u svom tom ludilu
potpuno zaboravila na oca. Čovek je sigurno bio lud od brige.
Nisam smela da budem tako neodgovorna, bila sam mu sve na
svetu, a ostavila sam ga bez objašnjenja, zašto me nema ni u
bolnici,a ne dolazim ni kući.
Bilo bi najbezbolnije i najjednostavnije, da sam ga pozvala
telefonom i objasnila mu o čemu se radi. Ta ideja me je kratko
držala, nisam mogla jednostavno okrenuti nekoliko brojeva i
ispričati čoveku priču, koja je bila tako strašna.
Ipak sam otišla do telefona i okrenula tih nekoliko
brojeva. Nisam tačno znala šta bih rekla, kad sam začula očev
glas, pa sam jednostavno ćutala. Čula sam njegov zabrinuti glas,
a iz mene nije izlazio nikakav. Onda sam poželela da spustim
slušalicu i prekinem ovu agoniju ali sam zaključila da to nije baš
pametno i da nemam nikakvo pravo da se igram s ljudima koje
volim i koji vole mene. Grlo mi je bilo suvo i hrapavo. Osetila
sam bol u stomaku i to me je trglo. Nikad se u životu nisam
toliko uplašila. Mislila sam da ću zbog prevelikog stresa ostati
bez bebe i pomisao na tako nešto me je trenutno osvestila.
Suze su krenule, jedna za drugom, a glas mi se povratio
ili sam ja to samo mislila, pošto sam čula sebe kako jecam.
Spustila sam se na pod, telo mi se treslo, nisam mogla nikako
da se smirim. Opet sam osetila Cecine tople ruke, koje je
obavila oko mog tela. Ta njena toplina i prisustvo njenog bića,
tog trenutka, na mene je delovalo, kao da sam popila gomilu
sedativa. Grčevito sam stiskala slušalicu, toliko da sam mislila
da će mi uvo otpasti, sve je moglo da mi otpadne i mogla sam
226
cela da nestanem ali svoju bebu, svoju Nadu, nikom nisam
mogla da dam. Optužila sam sebe, da sam loša majka, da sam
sebična, da brinem samo za sebe. Ceca je rekla da moram da
mislim na bebu. Shvatila sam težinu njenih reči, kad sam osetila
bol. Na svu sreću, nije bila tako jaka, podnosila sam je ali da li
će moja beba biti u stanju da je podnese. Na to pitanje nisam
znala odgovor. Mogla sam samo da se nadam kako će sve biti
u redu. Ceca je uspela da mi izvuče slušalicu iz ruke. Čula sam
samo kako je rekla da će sve biti u redu. Morala je tako reći
ocu da se ne brine ali je valjda i ona od želje da mene uteši i
smiri, zanemarila činjenicu da ja već par minuta jecam u tu istu
slušalicu i da moj otac svakako neće poverovati da sam dobro.
– Čika Stevo, smirite se, molim Vas. Izvinite, ako sam
gruba ali ne mogu sada misliti i na Vas. Pozvaću hitnu pomoć
i vodim Veru u bolnicu. Dođite tamo, ovako preko telefona ne
mogu ništa da Vam kažem. Mnogo je komplikovano.
– Ceco, ne kriješ ništa, da joj se nije nešto desilo. Zašto
se nije javljala, zašto je nema ni u bolnici. Doktor Mirić je zvao
više puta, tražio vas, nisam znao šta da kažem čoveku. Rekao je
da je Marko svestan već duže vreme, što je divna vest.
– Pričaćemo kad se vidimo, Vera će Vam sve objasniti.
Prekidam sad, moram zvati hitnu.
– Čekaj Ceco, zaboravio sam, zvao je i onaj inspektor.
Rekao je da mu se Vera ili ti obavezno javite.
– Hoćemo, hoćemo, prekidam.
Ceca je brže bolje spustila slušalicu. Valjda se plašila da
joj moj otac ne postavi još neko pitanje, na koje ona neće znati
odgovor. Bila sam malo mirnija jer je bol bila sve slabija. Onda
je nestala i ja sam počela da se protivim odlasku u bolnicu.
Ceca je grozničavo okretala broj bolnice i ljutila se što je zauzet.
227
Pokušala sam da joj objasni kako je to znak da ne treba ići u
bolnicu ali ona je bila uporna. Posle sam joj bila zahvalna na
njenoj upornosti jer je doktorka u bolnici rekla da smo stigli na
vreme i da nije sigurna šta bi se dogodilo, meni ili bebi. Prvo
pitanje koje mi je doktorka postavila odnosilo se na stres. Želela
je znati da li sam u poslednjih nekoliko sati imala neku stresnu
situaciju. Nisam bila u stanju da kažem bilo šta. Mislila sam,
ako progovorim samo jednu reč, opet ću početi neutešno da
plačem, a to nisam želela. Doktorka je objasnila Ceci da bi bilo
najbolje da tu noć ostanem u bolnici. Nisam se bunila, bilo mi je
jasno da ovde moj inat nema šta da traži. Morala sam poslušati
obe, i Cecu i doktorku. Dala mi je lagani sedativ i neke tablete,
koje će sprečiti kontrakcije. Ono što sam osetila i mislila da je
bol, to su bile kontrakcije. Doktorka je rekla i to da je u prvim
mesecima trudnoće, bilo važno da nema stresnih situacija ni
zamaranja. Svega toga sam imala na pretek ali ipak sam se
odjednom osetila opušteno i sigurno. Razmišljala sam, ako je
moja beba preživela nesreću, preživeće i sve drugo. Osetila sam
da me to malo biće podržava i kao da mi šapuće da izdržim, jer
ona to želi, moja beba. Sada sam bila sasvim sigurna da ću na
svet doneti devojčicu, koja je odlučila da se rodi, uprkos svim
preprekama, dečaci nisu tako otporni i tvrdoglavi. Žene su u
stanju da menjaju svet, samo ako to požele. Nisam mogla da
na trenutak ne pomislim na Milicu, eto i ona je gazila sve pred
sobom, zbog svojih ciljeva. Odrekla se, to mi je pomalo postajalo
jasno, ne samo svog deteta, nego i sebe same, da pokaže koliko
je jaka. Na neki način sam je i žalila, pa nije ona od početka bila
zla. Bila je normalna i osećajna mlada devojka, dok joj život nije
objasnio da takvi igrači ne ostaju dugo u igri.
Uplašila sam se, da ću možda i ja posle svega ovoga postati
ohola i zla, da neću puštati nikog da mi priđe blizu. Odbacila
228
sam tu groznu misao i utešila se time, da se ne postaje takav, ako
to ne želiš. Milica je to želela, ja neću. Želim da budem uz ljude
koje volim, ne želim ih odbaciti. Ostala sam bez Marka, ali mi
je neki glas govorio da ga ni mrtvog ne smem razočarati. Kada
budem rodila Nadu, pričaću joj o tome koliko smo se njen tata
i ja voleli i kako bi je tata obožavao, da je sada pored nje. Kada
me Nada bude pitala, kao svako radoznalo dete, gde je njen tata,
reći ću joj da je njen tata šef anđela i da se svi anđeli sa neba
brinu o njoj i meni jer im je njen tata tako naredio.
Otvorila su se vrata sobe za prijem, ušla je bolničarka,
gurajući kolica. Doktorka i Ceca su mi pomogle da se smestim
u njih. Ohrabrile su me osmehom, više se nisam plašila. Od
ovog trenutka sam znala da će sve biti dobro i da me Marko nije
napustio, obećao je da neće i održao obećanje. Bilo mi je žao čak
i tog Martina ali eto i njemu sam pomogla, doduše nesvesno ali
i to se računa.
Počela sam verovati i da Martin nije skrivio nesreću, nego
taj drugi. Zapravo to uopšte nije ni bilo važno.
Moram samo sebe naučiti da živim sa tim. Imala
sam šansu da se izvučem iz svega, Nada je bila moja šansa.
Bolničarka je razmenila nekoliko rečenica sa doktorkom, ova
joj je rekla gde da me smesti. Odjednom mi nije ni ostajanje
u bolnici predstavljalo problem. Možda neću baš biti najbolje
dok budem objašnjavala ocu šta se dogodilo i do kakvog sam
užasnog saznanja došla ali potrudiću se da i to uradim i budem
smirena. Bila sam čak spremna i za susret sa inspektorom
Glavinom. Moram mu reći svoje mišljenje o svemu. Možda je i
on već shvatio, da ovaj nije kriv. Sigurno je razgovarao sa čika
Draganom. Morala sam priznati, koliko god mi inspektori nisu
bili omiljena grupa, da je ovaj ipak drugačiji i promućurniji.
229
Sigurno je Ceca videla isto to. Bila sam sigurna da će uskoro
početi da izlazi s njim. Zapravo, bili su simpatičan par. Kad
me je bolničarka izgurala iz sobe na hodnik, ugledala sam oca.
Videla sam na njegovom licu i nešto što je trebalo da liči na
osmeh ali mene nije mogao prevariti. Znala sam da je to samo
kamufl aža, prilično loša gluma. Bio je zabrinut i to se videlo
na kilometre, roditelji zapravo ne mogu da glume, kada su im
deca u opasnosti, od bilo čega. Zabrinitost ne mogu da sakriju.
Opet sam mrzela Milicu i po ko zna koji put se pitala, kakvo
srce moraš da imaš, kada rodiš dete, okreneš glavu i iščupaš ga
iz srca, bez anestezije.
– Vera, dete moje...
– Tata, dobro sam, ne brini, ostaću noćas ovde, a sutra
sam kao nova.
– Ceca mi je ukratko ispričala celu priču. Moram priznati
da mi je ta Milica uvek bila čudna i nije mi se sviđala ali da
uradi tako nešto...
– Sve je to za ljude tata, nemamo pravo nikog da osuđujemo.
Da bi sudio drugima, moraš biti potpuno čist, a niko od nas
nije. Eto i Marko i ja smo krili da smo se venčali...
– Nemoj, Vera, to nije ništa tako strašno, niste nikoga
povredili...
– To ti misliš, a kako ti je bilo, kad si saznao, bio si čak i
ljut.
– Ne trudi se, nije smela to da uradi. Ona je, kad razmislim,
znala da Marko nije u onom krevetu, posle svega što se desilo
oko krvi. Znala je i ćutala. Dokle je samo mislila to da krije.
Znala je da će se taj Martin polako oporaviti i da će se onda
sve otkriti. Kako joj tada nije palo napamet da barem tebi kaže
istinu. Možda je...
230
– Tata, da nisi slučajno to izgovorio, užasno je, čak i kad je
ona u pitanju. Znam šta misliš i ne želim to da čujem. Doktorka
je rekla da moram da odmaram. Možemo li sutra o tome?
– Naravno, dete, izvini, nisam hteo da te potresam, neću
više praviti nikakve insinuacije. Odmori se i budi dobro i da
znaš da te volim.
– Znam ja to, tata, čuvaj tu ljubav, sakrij je negde, samo za
mene. Nemaš pojma koliko će mi biti potrebna.
Videla sam suze u njegovim očima i dala znak bolničarki
da krene. Bilo mi je žao da tatu ostavim u takvom stanju a nisam
imala snage da plačemo zajedno. To ne bi prijalo mojoj Nadi.
Stavila sam ruke na svoj stomak i zaštitila je njima. Nikad, nikome
neću dozvoliti da je povredi. Mene može ali moju i Markovu
Nadu, neće niko smeti ni popreko da pogleda. Doktorka je rekla
da plačem, ako mi se plače, da je još gore ako suze zadržavam.
Zahvalna sam joj na tome što je bar to dopustila da plačem, jer
inače bih se verovatno raspukla u milion komadića i niko ne bi
mogao više da me spoji.
U bolnici sam ostala duže od jednog dana. Doktorka mi
je objasnila da je i one večeri htela to da mi kaže ali je onda
odustala. Mislila je da će biti bolje ako ne znam baš sve, manje
ću brinuti. Rekla mi je i da je kriza prošla i da je bila ozbiljno
zabrinuta ali da to ne znači da sada mogu da se opustim. Morala
sam i dalje biti oprezna i slušati šta mi se kaže. Otac je svaki dan
dolazio, o Ceci da ne govorim, skoro da se preselila u bolnicu
radi mene. Jednog dana dok smo bile same u sobi osetila sam
da nešto želi da me pita. Mislila sam da želi znati kada ću biti u
stanju da razgovaram sa Glavinom, a onda mi je postalo jasno
da ono što mi želi reći ima veze s nečim drugim.
– Hajde, reci, pitaj, osećam da ti je nešto na vrh jezika!
231
– Vera, ne bih ja da te podsećam...
– Ako je u pitanju Glavina, ti izađi s njim, a ja još ne mogu
da ga vidim. Nadam se da će razumeti.
– Ma da, razumeće, ne brini, nije u pitanju on. Što se tiče
izlaska, vodio me je sinoć na piće. Nego nije to sad bitno...
– Kako, bre, nije bitno? Devojko, ti si se zaljubila i tebi to
nije bitno. Pričaj, gde ste bili!?
– Polako, ovo je važnije, Martin se dobro oporavlja. Rekao
je doktoru Miriću da želi videti devojku koja mu je dok je bio u
komi pričala, zbog te devojke se probudio...
– Da sam znala o čemu ćeš pričati, ne bih ti dopustila. Ne
želim da znam za njega, još manje da ga vidim. Nemoj mi više
nikad to reći, zaboraviću da sam ti prijateljica.
– Vera, to ne govoriš ti. Neko drugi iz tebe to govori.
Poznajem te, doduše ne dugo ali neke ljude možeš poznavati i
pet minuta, pa da znaš kakvi su. Neke poznaješ ceo život i nikad
ih ne upoznaš.
– Ceco, taj čovek je kriv što je moj život krenuo ovim
tokom. Molim te ne traži od mene nemoguće!
– Da je zaista nemoguće, ne bih tražila ali znam da se ni ti
nećeš smiriti dok ne popričaš s njim, dok ga ne pogledaš u oči.
– Gledala sam ga dovoljno, gledala i molila Boga da se
probudi... Od mene, dosta!
– Nije kriv.
– Jeste, za mene će uvek biti jedan od krivaca.
– Razgovarala sam sa Stojanom, mislim na inspektora,
glupo mi je da ga zovem pred tobom zvanično prezimenom.
Nadam se da ti to ne smeta?
– Ne, to mi ne smeta ali ovo sve drugo mi smeta...
232
–Slušaj me, da ti ispričam do kraja. Stojan ga je ispitao, on
nije vozio, čak je pokušao da nagovori svog brata da ne vozi ni
on u takvom stanju...
– Pa ako je već nevin, onda je mogao on da vozi umesto
njega, kad je video koliko je popio.
– Vera, smiri se, čovek ni nema dozvolu, kako je mogao
da vozi.
Osetila sam da se gušim. Imala sam utisak da mi je neko
seo na grudi i nemam vazduha. Nisam želela da slušam ništa
više. Bilo me je baš briga da li taj Martin ima dozvolu, da li
je vozio ili nije. Marka nije bilo i to je bila jedina prava istina,
ona koja me razara. Opet, jedan drugi deo mene hteo je da čuje
celu priču. Htela sam da znam, sve detalje, a najviše to kako
je došlo do takve zabune i zašto sam ja zbog nečijeg nemara
nekom drugom muškarcu govorila da ga volim i da ćemo imati
bebu, da zbog nas mora ozdraviti. Najveća ironija je da sad taj
muškarac traži da me vidi. Verovatno da bi mi se kurtoazno
zahvalio što sam ga podigla iz mrtvih. Neka ide sve dođavola,
neka se svi teraju u kurac. Marko bi odobrio što sam u besu
rekla baš to, jer ima smisla, a kad psuješ smisleno onda to nije
nepristojno. Odjednom sam se naježila na pomisao da sam tom
nepoznatom Martinu mogla u bilo kom trenutku reći da mi
nedostaje i da se želim potucati s njim, i da zato što pre ustane
iz tog jebenog bolničkog kreveta i osposobi se. Uostalom, on je
bio ufalčovan i u komi i nije me video. To je, smatrala sam, bilo
sasvim u redu, to što me nije video, velika stvar. Pitala sam se,
kako sam postala takva malograđanka. Za par meseci će ceo
Beograd znati šta sam radila, kada mi poraste stomak. Setila
sam se Milice, možda bih i ja mogla da odem negde u pizdu
materinu, da niko ne zna da sam trudna i tamo se porodim.
233
Uplašila sam se svojih groznih misli. Kako sam uopšte mogla
da budem tako surova.
Marko me sada sigurno posmatra, vrti glavom i misli sve
najgore o meni. Taj mladić, koji se tek juče vratio iz mrtvih, želi
da vidi devojku koja mu je pomogla, a ja ga mrzim, kao da nije
on stric mojoj Nadi. Ceca mi je rekla da taj drugi, koji je vozio,
zapravo nije ništa Martinu. Draginja Đakovački je dve godine
posle usvajanja Martina, zatrudnela i rodila sina. Jedini pravi
Martinov brat je bio Marko.
Rodila ih je ista majka i ta mi se veza činila jačom, nego
da su imali istog oca, a različite majke.
Pogledala sam prema prozoru. Ceca je stajala, okrenuta
leđima. Očigledno je htela da me pusti, da malo sredim misli.
Imala sam toliko toga da obavim, a želela sam od svega da
pobegnem. Možda je i Milica sa istom mukom pobegla u Ženevu.
Želela je da bude sama, da nikome ništa ne mora da objašnjava.
Razumela sam to, ali to što se odrekla deteta, to nisam mogla
da razumem, pa taman da živim još sto godina. Možda sam
ipak mogla bar s vrata, dok spava, da vidim tog mladića. Ceca,
kao da je čitala moje misli, više kao za sebe je komentarisala i
dalje gledajući kroz prozor. Napolju je opet padao sneg, iako je
već bio skoro kraj marta. Baba Marta je pokazala svoje zube. To
što sam sada razmišljala o baba Marti, moglo je biti povezano
s Martinom. Moja podsvest je verovatno htela da mi pošalje
signal, da ga moram posetiti.
– Mogu ti reći samo to, čovek izgleda jako dobro.
– Ceco, o čemu ti to. Da nisi možda bolesna?
– Zašto?
– Pa eto zato, što mi govoriš, kako čovek kog ne želim u
svom životu izgleda dobro.
234
– Ma to ja onako. Uostalom, šta tu ima loše.
– Ako nema ništa loše, onda ću prvom prilikom izneti
tvoja zapažanja Stojanu.
– Baš me briga reci mu šta hoćeš. Po prvi put nisi ga
nazvala „inspektor“, nego Stojan. Sviđa mi se.
– Šta ti se sviđa, ti zaista nisi normalna. Imamo problem,
a ona se zajebava.
– Vera, nisi ranije toliko psovala, šta ti je sad?
– Eto došlo mi, tako mi je nekako lakše. Sad se uozbilji i
slušaj!
– Pretvorila sam se u uvo. Odlučila si verovatno da do
porođaja nećeš izlaziti među ljude. Jesam li u pravu?
– E nisi. Odlučila sam da ću otići u posetu Martinu.
–O hvala ti Bože, pa si joj dao pameti.
– Možeš li da odeš do njegove sobe i vidiš kakva je situacija.
Onda se vrati po mene, i molim te, on ne sme ni slučajno saznati
ko sam ja.
– Pa dobro, samo ne znam koliko ti je to pametno. Šta ćeš
mu reći, zašto si sedela pored njegovog kreveta i pričala mu,
dok je bio u komi. Zar ne misliš da će mu to biti čudno!?
– Ne zanima me. Od mene je dosta i to što ću otići da
ga vidim. Uostalom, mogu mu reći da sam tu na održavanju
trudnoće, da sam slučajno prolazila, pored njegove sobe, pitala
lekare da li mogu da ga obilazim i dobila dozvolu. To će biti
moja priča. Ima smisla, zar ne?
– Kako želiš, ako misliš da je to u redu, uradi tako. Mislim
da nisi pogrešila što si donela takvu odluku, ako ti moje mišljenje
znači.
– Da mi ne znači, ne bih bila s tobom drugarica. Ceco
235
molim te da kažeš Stojanu, da za sada ne mogu razgovarati sa
njim i čika Draganom.
– Samo ti ojačaj, pa ćete razgovarati.
– Ima li nekih vesti o Radivoju. Jesu li pronašli njegovog
brata?
– Jesu ali on više nije kod njega. Samim tim je jasno, da je
on ubio Milicu. Možda nije namerno, tako misli i Stojan ali nije
trebao da pobegne i da beži i dalje. Svakako će ga naći, a onda
će mu to biti otežavajuća okolnost. Raspisana je međunarodna
poternica za njim. Pitanje je dana kad će ga naći.
– Jadan čovek. Nije mi bio nešto posebno simpatičan
ali sad mi ga je žao. Zašto su toj ženi svi dozvolili da im kroji
sudbinu, prema svojoj meri.
– Vera, ne zaboravi, o mrtvima sve najbolje.
– Ma ti se šališ, ta žena je, zbog svoje sebičnosti, uništila
toliko života.
– Ne želim se s tobom raspravljati, želim nešto drugo da
te pitam...
– Ne znam kada ću posetiti Martina, ne znam koliko sam
spremna.
– Moraćeš ,Vera, on je sad neizbežan, on je stric tvome
detetu.
– Da, Bog nam nešto oduzme, a nešto nam udeli. Ne misliš
valjda da je Martin adekvatna zamena za Marka.
– Preteruješ, niko ne govori o zameni, nisu to minđuše, pa
ćeš danas nositi jedne, a sutra druge.
Više nije želela da se nateže sa mnom i da me ubeđuje,
kako moram posetiti Martina i razgovarati s njim. Odmahnula
je rukom i otišla. Najmanje što sam želela je da uvredim Cecu.
236
Svo vreme je bila uz mene i moralno i fi zički. Činilo mi se na
momente da sam s njom provela ceo svoj život.
Bog je svakako hteo da spoji mene i Martina. Dok sam
se ja premišljala i tražila pogodan trenutaka za susret sa njim,
stiglo je pismo od advokatske kancelarije Pavlović. Nisam
mogla odmah da se setim odakle mi je poznato to ime, valjda
sam pokušavala da zaboravim na Milicu i sve u vezi s njom.
Setila sam se, to ime sam pročitala u onoj strašnoj ispovesti.
Opet, mislila sam, nije bilo moguće da taj advokat još radi,
pa on je i tada, ako sam dobro procenila, bio već stariji čovek.
Naravno da to nije bio taj Pavlović, ali njegov unuk jeste. Pravo
je kao i medicina uvek išlo s kolena na koleno, pa zašto bi i ova
porodica bila van te tradicije. Zapravo, tako je valjda sa svim
zanimanjima, eto i ja ću jednoga dana postati arhitekta, kao
moj otac. Možda je to dobro, a možda i nije, često se upuštamo
u takve avanture, ne razmišljajući šta zapravo želimo. Možda ja
nikad neću biti dobar arhitekta, možda bih bila srećnija da sam
gene nasledila od Leposave i postala domaćica.
Poštar mi je ostavio plavu kovertu, pozdravio i otišao.
Stajala sam tako, držeći tu kovertu u ruci i razmišljajući, kako
je bilo pametnije, da sam odbila da je primim. Razmišljala sam,
da li da je otvorim ili je sakrijem negde daleko od sebe i nikad
ne saznam šta piše unutra. Od muke sam se nasmešila, ako to i
uradim, koliko sutra dobiću novu i tako, sve dok se ne opametim
i shvatim da bežanje nije rešenje mojih problema i dilema. Ceca
je bila u pravu, moram konačno da odrastem i da shvatim da je
život bez Marka moja stvarnost.
Opet je Bog pogledao šta radim i odlučio da me malo
pogura jer ako to ne uradi, ja ću se izgubiti u lošim odlukama,
237
od kojih kasnije neću moći da pobegnem, čak i ako to budem
želela. Osetila sam titraj u stomaku. Nisam odmah shvatila,
šta se tačno dogodilo ali onda je valjda proradio taj majčinski
instinkt. Taj titraj, bila je moja Nada. Pokušala je tako mala i
nevidljiva, da mi došapne da život nije zanemarljiva činjenica
nego gomila raznih činjenica, koje sve imaju smisla. Nada je
želela da svojoj neodlučnoj mami da na znanje da mora otvoriti
kovertu, koju joj je poštar doneo jer da to nije tako, sigurno bi
ta koverta završila kod nekog drugog.
Nije moja koverta završila kod nekog drugog ali sam bila
sigurna, kada sam je otvorila, da je takvu jednu dobio i Martin.
Mislim da smo nas dvoje bili jedini „sretnici“. Da je Marko
bio na mom mestu, on bi to dobio umesto mene, ali njega više
nema.
Sve češće sam hvatala sebe, kako postajem svesna toga,
da Marka više nema. Bila sam sasvim ravnodušna, prema tom
stavu i nisam znala da li je to dobro ili nije. Neko vreme sam
sedela, buljeći u zid, možda ne slučajno, jer je na tom zidu bila
polica, a na polici Markova i moja fotografi ja. Bili smo nasmejani
i srećni. Činilo se da tražim dozvolu da pročitam, šta piše na
papiru koji sam izvadila iz koverte. Opet sam osetila titraj u
stomaku.Nada je verovatno odlučila, da od trenutka, kada me
je podsetila da postoji, to postane njena dužnost. Jedna ruka mi
je bila na stomaku, u drugoj je bio papir.
„ Poštovana gospođo Vera Janković Nenadović, dužan sam
Vas obavestiti, da posetite moju kancelariju, kad za to budete
imali vremena, da Vam tom prilikom pročitam poslednju volju
moje klijentkinje Milice Konstantinović. Molim Vas da me o
tome, kada Vas mogu očekivati, obavestite u što skorijem roku.
Srdačno, advokat Andrija Pavlović!“
238
Ne znam ni sama zašto ali niti sam bila iznenađena onim
što sam pročitala, niti sam se pomerila iz položaja u kojem sam
bila, na početku čitanja. Ono što sam prvo pomislila i poželela
da uradim bilo je, naravno da zgužvam i bacim pismo. Opet
sam „pametno“ zaključila, kako to nije najpametnije rešenje.
Bilo je nekako logično, mislila sam, da ja kao Markova udovica
prisustvujem čitanju poslednje volje, njegove, pokojne majke.
Na sve je mislila, to me baš i nije iznenadilo. Meni nikad ne
bi palo napamet da pišem testament. Kad nas nema, to ionako
nasleđuju, oni koji ostaju. Bilo je glupo da tako mislim. Milica
očigledno nije želela, da niko, osim njenih sinova nasledi njenu
imovinu. Dobro je što se bar u trenutku pisanja testamenta setila
da ima sina, kog se odrekla, nedavši mu ni ime. Nisam volela
situacije u kojim nisam imala mogućnost biranja. Ova je bila
jedna od njih. Odlučila sam nevoljno, da ipak posetim Martina,
pre nego što bilo šta javim tom Pavloviću. Moram mu ipak odati
priznanje, zbog njegovog lepog vaspitanja. Milica se očigledno
kretala u krugovima, gde su važila pravila oslovljavanja sa
„gospodin“ i „gospođa“. Tu sam jako bila na njenoj strani dok
sam čitala njenu tajnu.
Toliko sam bila zadubljena u svoje misli, zapravo u svoj
košmar u glavi, da nisam ni čula oca, kad je ušao. Nisam ga
čula ali sam zato osetila njegovu ruku na svom ramenu. Ta ruka
je bila kao melem, pored svega što me je snašlo, vratila mi je
samopouzdanje i želju da stvari ne prepuštam slučaju.
– Tata, nisam te čula, kad si ušao?
– Vidim da si negde odlutala, mogu li ja da ti
pomognem?
– Dovoljno je što si tu, ovo ipak moram sama.
Pružila sam mu papir, koji sam stiskanjem skoro pocepala...


NASTAVIĆE  SE...