DORĆOLSKE LIPE XIII ( PETAK ) DAN

                                                       Fotografija  MĐN


Pročitao ga je i uradio upravo ono što sam očekivala i što mi
je bilo od velikog značaja u ovom trenutku donošenja odluke.
Poljubio me je. Pomislila sam, ni sama ne znam zašto, na Martina.
Koliko god da su ga Stojan i Draginja Đakovački voleli, nisu
mu mogli pružiti ono što sam ja imala. Tu ljubav koju sam ja
dobila od svojih roditelja ni Martin, a ni Marko, nisu imali. Bila
sam spremna da se vidim sa Martinom, a i Pavlovićem. Ono na
šta sam još bila spremna, bilo je to pokretanje postupaka oko
prebacivanja Markovog tela u porodičnu grobnicu. Nisam baš
bila presrećna zbog činjenice, da će biti pored Milice. Nije to
zaslužila ali ipak je, htela ja to ili ne, bila njegova majka. Nadala
sam se samo da neće i ovaj put pogrešiti, telo očigledno nije
bilo prepoznatljivo ali postojao je sigurno način, da se to ispita
i da opet ne dođe do greške. Jednom je bilo dovoljno, i suviše,
da platimo cenu nečije površnosti. Bila sam sada sigurna, nikad
sigurnija u odluku da se sretnem sa Martinom. On zaista nije
bio kriv i nisam ga smela tako kažnjavati.
Narednih dana sam dogovorila susret sa advokatom
Pavlovićem ali sam mu dala do znanja da ne želim razgovarati
o testamentu Milice Konstantinović, već o proceduri, da
Marka sahranim i oprostim se od njega kako treba. Dala sam
sebi slobodu, da u Martinovo ime kažem kako ni on ni ja još
nismo spremni, da saznamo šta nam poručuje Milica. Ovo je
bilo preče i bila sam zahvalna advokatu što me je razumeo i
rekao da će sačekati sa testamentom, kad budemo spremni,
kad se oporavimo. Svideo mi se ovaj mladi čovek, unuk starog
Pavlovića iz Miličine priče, poštovao je diskreciju. Još jednom
je pokazao da je učio školu od svog dede, gospodina koji je
pripadao nekim davnim vremenima. Videla sam se u istim
tim vremenima. Ljudi koji nisu znali da se distanciraju i koji
su zabadali nos gde god su stigli, nisu me privlačili, a bilo ih je
240
puno u ovom „modernom“ sistemu, u kojem smo svi trebali biti
uz jednu šerpu, pa ko šta uhvati.
Dobila sam izveštaj patologa, koji nije učinio da se osećam
bolje ali sam se svakako osetila spokojnije. Konačno sam se na
pravi način oprostila od Marka. Olakšanje je bilo prisutno ali
bol nije bila ništa manja. Pored mene su bili otac i Ceca. Ona
nije poznavala mog Marka ali sam bila sigurna da ga je upoznala
kroz moje priče i moju bol, koja će sigurno živeti u meni dok
i ja. Možda će ta bol vremenom postati manja jer vreme, kažu,
leči sve ali sam bila sigurna da nikada neće nestati. Život ide
dalje, to mi je bilo jasno ali mi je isto tako bilo jasno da se isti
taj život zaustavio one noći na raskrsnici, koja je simbolično
predstavljala moj i Markov Dorćol. Lipe će i dalje cvetati i
mirisati ali ne za mene, nego za moju Nadu i neke nove klince.
Marko i ja smo posle one noći, koju smo proveli s mojim
roditeljima u kafani „Dva jelena“, često odlazili baš tamo, kada
smo imali razlog da nešto proslavimo. Odlazili smo i kada
nije bilo razloga, na kuvano vino, kada je bila zima ili hladnu
limunadu, kada je beogradski asfalt postajao usijan. Razlog
zbog kojeg sam sada htela da odemo baš tamo, nije bio lep ali
sam ja znala, da bi to bila i Markova želja. Bila sam sigurna da
nas je Marko posmatrao, želela sam da verujem u to, i to je sve
zajedno uticalo da se posle dužeg vremena osetim dobro. Bacila
sam pogled na čašu kuvanog vina, iz koje se širio prijatan miris
karanfi lića i cimeta, otpila gutljaj čaja i pomislila:“Oprosti mi,
ljubavi, što ne pijem vino ali desilo se nešto, što ti ne znaš, desila
se naša Nada“. Do tada sam o Nadi pričala Martinu, ovaj put
sam to rekla njenom ocu i obećala sebi, da ću je naučiti da ga
voli, iako ga nikada neće videti. Znala sam da će naša ćerka,
stvoriti pravu i lepu sliku o svom ocu, iz mojih priča. Martina će
voleti i poznavati ali kao strica. To je bila moja odluka. Polako
241
sam završavala svoj pazl i svako je u njemu imao svoje pravo
mesto.
Poželela sam da ostatak dana, zapravo večeri, jer se noć
već spuštala, provedem sama. Rekla sam Ceci i ocu, da se ne ne
ljute, da nikako ne želim da ih povredim ali da isto tako moram
otići u Markov stan i neke stvari odbolovati sama. Želela sam
da znaju da mi je njihovo društvo danas bilo dragoceno i da
opraštanje od Marka, na groblju nikako ne bih podnela sama.
Ovo što sada želim je nešto što je samo moje i Markovo i zato
želim da u tom stanu, gde se dogodilo mnogo za nas važnih
stvari, budemo samo nas troje, Marko, Nada i ja. Uspomene će
biti moje drugarice, te noći napraviću kakao, da ugrejem telo,
a dušu će mi grejati baš te naše uspomene. Zapaliću nekoliko
sveća, slušaću Kemala, pa Bitlse i tako naizmenično. Sve će biti
kao one noći kad sam vođena nevidljivom rukom skidala deo
po deo svoje odeće, spremna da svoju dušu i svoje telo dam
Marku.
– Vera, jesi li sigurna u to što želiš?
– Ne brini tata, nikad nisam bila tako sigurna u nešto
što radim. Razumi me, moram noćas biti tamo. Kod kuće
ne bih oka sklopila. Obećavam da se neću previše prepustiti
uspomenama.
– Obećaj da nećeš gledati albume!
– Nisam sigurna, slagala bih ako kažem da neću, a ne
želim da lažem.
– Vera, nisi mala, seti su te savetovali u bolnici, bez
preteranog uzbuđenja!
– Ceco, i ti i tata znate da je suvišno sve to što mi sad
govorite. Oboje znate da neke stvari moramo dovesti do kraja
i onda, kada potrošimo sve suze, dignemo glavu i idemo dalje.
242
Sećaš li se, tata, baš tako si me tešio, kad sam bila dete.
– Sećam se, dušo moja, eh da si i sada mala devojčica, da
te uzmem na kolena i ljuljuškam dok se ne smiriš.
– Hajde vas dvoje, razlaz. Vaša briga će me rastužiti. Lepo
vi polako kući, a ja, ja ću svojoj kući, Marko i ja smo imali
planove, to bi bio naš dom. Moram pokazati Nadi, gde ćemo
živeti nas dve.
– Dobro, kad je tako, odosmo mi. Javi se kad se
probudiš!
– Ceco, sutra ću ići u bolnicu, da posetim Martina.
Bila sam joj zahvalna, što u njenom pogledu nije bilo
sažaljenja. Najviše na svetu sam mrzela da me ljudi gledaju
sažaljivim pogledom. Nosila sam život u sebi, a takva žena se ne
gleda sa sažaljenjem. Takvoj ženi treba pogled pun razumevanja
i poštovanja jer je spremna podeliti megdan sa životom i u
svakoj borbi pobediti. Ceca je imala tu neku snagu, koju malo
ljudi ima ili, iako je ima, čuva je za sebe. Ona je tu svoju snagu
nesebično delila sa mnom. Ta devojka će biti odlična doktorka
jer će ljude lečiti i svojm snagom. Gledala sam ih kako odlaze,
uskoro ću krenuti i ja. Marko će mi, znala sam, sutra dati snagu
koja mi je neophodna za susret sa Martinom.
Pitala sam se kako ću moći da se pojavim tamo i pogledam
čoveka za koga sam do juče mislila da mi je muž. Dok je onako
bespomoćno ležao u bolničkom krevetu, držala sam ga za ruke i
govorila mu sve što mi padne napamet. Ponekad sam mu pričala
o tome šta bih sve želela da radimo i da ćemo to sve raditi kad
se probudi. Nije me bilo sramota, ništa me pred Markom nije
bilo sramota. To je valjda bilo ono o čemu mi je govorio, ako
voljenoj osobi kažeš da hoćeš s njim da se tucaš i da želiš njegov
kurac u sebi, onda to nije bezobrazno, to je ljubav. Martin nije
243
bio moja voljena osoba, a ja sam mu želeći silno da otvori oči,
ponekad i takve stvari govorila. To je bilo bezobrazno i ja sam
se sada stidela svojih reči. Razmišljala sam o tome, šta će misliti
čovek o ženi kakva sam ja, koja nepoznatom muškarcu govori
takve bezobrazluke. Poželela sam tog trenutka tu nasred ulice
da se išamaram. Nisam morala, košava je to uradila, umesto
mene. Šibala je moje obraze, a ja sam je u sebi molila da ne
prestaje, da me kazni, za moje prostačko ponašanje. Opet sam
osetila treperenje, koje je ovog puta ličilo na nežni udarac. Nada
se javila, htela je valjda meni, svojoj ludoj majci da objasni, kako
ne moram da se sekiram. Nisam znala da je u tom krevetu bio
meni nepoznat muškarac. Niko ne bi mogao to znati, ispod svih
tih zavoja i gipsa. Videla sam mu samo oči i omanula. Obično se
kaže, da su oči ogledalo duše, pa zar ja nisam mogla da vidim da
te oči nisu ogledalo duše, mog Marka, da su to nepoznate oči,
mogla sam videti da u njima nema ljubvi, bar ne prema meni.
Ništa nisam od svega toga videla, zato što nisam želela da vidim.
Rekli su mi da je to Marko i ja sam želela da im verujem.
Opet mi je Milica bila pred očima. Kao da je sve u
redu. Dolazila mi je u misli, i posle saznanja da je varala čika
Dragana.
Desilo se šta se desilo ali da nije, ona bi bezočno dolazila u
posetu sinu, koji zapravo to i jeste bio. Odjednom mi je postalo
hladnije, nego malopre. Nije to bilo zbog vetra, nego zbog misli,
koja mi je prošla kroz glavu i onako usput mi nabacila, da je
Milica možda mislila kako se Martin neće oporaviti. Umreće,
a svi će misliti da je Marko, podlegao povredama. Rekla sam
sam sebi, kako nisam normalna, pa ipak je ta žena bila majka.
Majke ne mogu biti tako bezdušne. Milica je mogla sve, pa
čak i to. Martin joj je pomrsio račune, možda je to bila osveta
napuštenog sina. Da nije tako bilo, da mu nije trebala ta krv, ona
244
bi nastavila da živi sa svojom laži uz Radivoja, kog je ni sama ne
znam kako ponovo srela i ubedila da sve ono što je bilo, ne važi
i da igra počinje ispočetka. Hladnokrvno bi dozvolila da Marko
leži u tuđoj grobnici, pored nepoznatih. Ovo bi bio drugi put
da Milica svog sina „pokloni“ porodici Đakovački. Ovaj put bi
to bio Marko, sa njim je živela, a Martinu bi se iskupila za svoj
zločin, tako što bi imao čast da bude sahranjen u porodičnoj
grobnici familije Konstantinović.
U tom košmaru misli, koje me nisu napuštale, stigla sma
do zgrade u Lozničkoj. Kao da sam se odjednom osvestila,
zabranila sam sebi da večeras razmišljam o Milici. Znala sam
da neću moći tek tako da je izbrišem iz svojih misli i života ali
za večeras je bilo dosta. Na brzinu sam pokušala da posložim
sve momente u mom budućem životu, koji neće biti vezani za
Milicu. Došla sam do poražavajućeg saznanja, kada bih sve te
momente slagala na sto, pali bi, jer ne bi bilo više mesta. Tu
je susret sa advokatom i čitanje testmenta, pa razgovori sa
čika Draganom i inspektorom Glavinom. Shvatila sam da ni
razgovor s Martinom neće isključiti priču o Milici. Neverovatno,
ta je žena i mrtva upravljala našim životima. Na trenutak sam
zaboravila na Radivoja. Kada ga pronađu i privedu, imaće i on
svoju priču koja sigurno neće isključiti mene, ako ništa drugo
prisustvovaću suđenju, možda me pozovu i za svedoka. Pokušala
sam tu mogućnost da odbacim, zašto bi mene zvali kao svedoka,
pa nisam živela s njima. Policajci vole da čeprkaju i dublje nego
što je potrebno, a i taj Radivoje će se sigurno braniti. Neće mu
to baš puno pomoći, da poriče da je ubio jer, da nije kriv, zašto
bi bežao. Setila sam se Miličine priče, nisam je smela ostaviti
tamo u stanu. Moram sutra, pre odlaska u bolnicu kod Martina,
otići do stana i uzeti svesku. Inspektor Glavina ne sme doći do
nje. Sakriću je, ne da bih štitila Milicu i njenu čast, to nikako,
245
već da zaštititim sebe, uspomenu na Marka i... Nisam izgovorila
Martinovo ime, zapravo, sve što sam isplanirala, nije imalo
smisla, još me mogu optužiti za saučesnika, a Martin će, ako
već nije saznao, kad se završi cela istraga i pročita testament,
ionako sve saznati.
Otključala sam vrata i ušla u hram moje i Markove ljubavi,
tiho. Plašila sam se ako ne budem tiha, da ću nešto pokvariti,
da će biti manje intimno. Misli o Milici i svima onima oko
nje, ostavila sam pred vratima. Nisam upalila svetlo i nisam se
plašila. Ovde sam bila sigurna. Ulično svetlo je bilo dovoljno
jako, da sam mogla da se krećem, bez bojazni da ću pasti ili
se udariti. Poznavala sam svaki pedalj ovog prostora. Na stolu
je bilo ostataka sveća, dovoljno za noćas. Upaliću ih i pustiti
muziku sa gramofona, samo da skuvam kakao i smestim se.
Ništa mi neće pokvariti želju da veče provedem sa svojom
ljubavlju, da joj se poklonim i spremim je duboko u svoje srce,
da je nikad niko ne pronađe.
Kada sam otvorila oči, napolju je uveliko bio dan. Sunčan
dan ali sam čula kako vetar udara o prozore, što je značilo da
baba Marta još nije imala nameru da nas napusti. Zaspala sam
na podu. To sam valjda tako i želela. Ono što nisam želela,
bilo je da me sve boli i da sam imala utisak da ću ostati u tom
položaju dok me neko ne pronađe. Polako sam ispružila prvo
jednu pa drugu nogu. Bilo je jako bolno. Noge zapravo, nisam
ni osećala, da sam tog trenutka pokušala da stanem na njih, pala
bih. Ono što me razveselilo, bili su drhtaji u stomaku, bez kojih
više nisam mogla da zamislim dan. Nada je želela da mi poželi
dobro jutro. Spustila sam obe ruke na stomak, a bolovi i trnci u
nogama kao da su s tim pokretom prestali. Umesto da ja vodim
računa i brinem se o njoj, ona je čuvala mene. Sigurno joj je tata
poslao poruku da čuva mamu. Na gramofonu se vrtela ploča.
246
Nisam smela to da dozvolim, trebala sam ga ugasiti, pre nego
što sam zaspala, Marko je jako vodio računa o pločama. Opet
sam uhvatila sebe kako razmišljam onako kako ne treba. Ploča
je samo stvar, ono o čemu moram da brinem, to smo Nada i ja,
ako se ploča i izgrebala, kupiću novu. Otišla sam do gramofona,
podigla iglu i nežno, kao da je to sad od velike važnosti, spustila
je na početak. Poslednje što sam slušala, bili su Bitlsi i sve je bilo
u najboljm redu. Ploča je bila u odličnom stanju.
Praćena zvucima „Help“ melodije, otišla sam u kupatilo,
tuširanje bi mi sada bilo od najveće pomoći. Telo mi još uvek
nije bilo u najboljem stanju ali posle toplog tuša, sigurno ću biti
kao nova. Telefon je zazvonio, baš kao i uvek kad ne treba, kada
sam ušla u kadu. Sigurno je to bio otac ili Ceca, javiću im se kad
izađem iz kupatila. U kupatilu je trebalo biti oprezan, ako bih
sada prekinula tuširanje mogla bih nespretno da stanem i da
se okliznem. Pomislila sam, kako sam preko noći ostarila, samo
stari ljudi u svakoj situaciji vide mogućnost stradanja. U mom
slučaju to nije bilo pitanje starenja već posledica svega što sam
proživela. Nisam bila stara, ni za toliko nesreće, pa sam je ipak
doživela. Ipak je to bio samo strah da mi se nešto ne desi i da ne
povredim Nadu.
Dok sam se oblačila, počela sam osećati glad. Jedino što
sam sada želela, bile su tople pogačice i jogurt. Obično bih se
zadovoljila sa dve, sada sam želela ceo pleh i sva sreća da nisam
mogla da ga ponesem, inače me niko ne bi sprečio da kupim
pleh pogačica, vratim se u stan i ne izlazim dok ne pojedem
poslednju. Ništa od toga nije bilo moguće, vreme nije bilo na
mojoj strani, a i telefom je ponovo zvonio i ovoga puta, nije ni
mislio prestati. Pogodila sam, bila je to Ceca, prilično zabrinutog
glasa. Ipak ću morati da se zadovoljim sa samo dve pogačice,
bez jogurta, jer sam ih morala pojesti na putu do bolnice.
247
– Vera, zašto nam se nisi javila, ni sinoć, a ni jutros. Umrli
smo od brige. Čika Steva je...
– Znam, otišao je na posao, i ne znaš kako će raditi jer je
van sebe od brige.
– Neodgovorna si prema ljudima koji te vole, to nije
lepo.
– Ceco, ne ljuti se molim te, kako ne razumete ni ti ni
tata, bila sam malo pogubljena, toliko toga sam želela sinoć da
uradim, a onda sam zaspala...
– Bolje za tebe, bar se nisi mučila, gledajući fotografi je i
slušajući srceparajuću muziku...
– Ne možeš mi to reći, nije mučenje kada želiš da se
oprostiš od voljene osobe...
– Oprostila si se juče na groblju. Vera, probudi se više,
moraš shvatiti da ga nema, hajde sada, spremi se i dođi, ja sam
u bolnici.
– Samo da pojedem pogačice, inače ću umreti na putu do
tamo, a onda će ti biti žao.
– Budalo, uvek uspevaš da me nasmeješ, kad sam ozbiljna
i govorim o važnim stvarima. Dobro, jedi, pa dođi!
– Ceco, moram pre toga do Miličinog stana...
– Ti zaista nisi normalna, šta ćeš sad tamo, nije ti bilo
dosta one noći, misliš da ćeš još nešto otkriti.
– Ne mislim. Odlučila sam da onu Miličinu svesku dam
Martinu. On ima pravo da sazna istinu od nje. Možda je sve
to i pisala da bi on to jednog dana pronašao. Mislim da je on
prava osoba, za pisanje nastavka. On će popuniti sve rupe u
priči. Uostalom, on je pisac, ako se ne varam.
– Jeste, samo, ne znam baš koliko je to pametno. Vera,
248
čovek se tek probudio iz kome, to bi bio preveliki šok. Mislim da
prvo treba da pričaš sa doktorom Mirićem, pa kako on kaže.
– Možda si u pravu, ne moram mu svesku sad dati ali ću
je uzeti, ne želim da je neko drugi pronađe. To pripada Martinu.
Stižem, čim to uzmem.
Stigla sam do Miličinog stana brzo, kao i one večeri. One
večeri nisam znala ni zašto idem tamo, ni šta ću tamo naći, žurila
sam verovatno iz radoznalosti. Sada sam znala zbog čega idem i
zbog čega žurim. Želela sam što pre da uzmem požutelu svesku
i da se više nikad ne vratim tu. Milica nije zaslužila da čuvam
njenu tajnu ali nedužni Martin jeste. Nije baš bila neka priča za
javnost i on sigurno ne bi želeo da ljudi saznaju kakva je bila
žena koja ga je rodila. To je bio pravi opis Miličinog srodstva s
Martinom, ona je bila samo žena koja ga je rodila, a to je mogla
biti bilo koja druga. Draginja Đakovački je Martinova majka.
Tako sam mislila tada, ali stvari nisu baš uvek onakve kakve
izgledaju.
Neki ljudi, a u tu grupu sam spadala i ja, prosto privlače
nevolju. Ljudi poput mene ne mogu nikad do kraja isplanirati
stvari u svom životu. Lepo sam želela, samo da uzmem tu
prokletu svesku i da pobegnem što dalje. Činilo mi se da me
Milica vreba iza svakog ćoška. Nije me doduše vrebala ona
ali Radivoje jeste, otvorio mi je vrata, pošto sam bezuspešno
pokušavala da gurnem ključ u bravu. Stajao je ispred mene,
tako stvaran i zapušten, raščupan i zarastao u bradu. Mislim da
ga ni Milica ne bi prepoznala. Neće ga prepoznati ni oni koji
ga traže.Možda je i bila raspisana poternica za njim ali na slici
te poternice nije bio Radivoje, koji ovako izgleda. Uvek je bio
uredan, a Milica je vodila računa da njegov izgled ne bude dobar
samo zbog urednosti, pa je pažljivo birala svaki deo njegove
249
garderobe. Mirisao je na skupe parfeme i nosio odeću kupljenu
u Trstu i Parizu. Sada je bio u farmerkama, koje su bile broj ili
dva veće nego što je trebalo. Bile su stegnute nekakvim izlizanim
kaišem od skaja, da mu ne bi spale. Crni džemper je isto tako
bio sumnjivog kvaliteta i prosto ga je progutao, iako Radivoje
nije bio ni najmanje sitan čovek. Sve je na njemu izgledalo, kao
da je izvađeno iz kontejnera, pa baš nije mogao da bira veličinu.
Kosa mu je bila više seda nego što sam ja zapamtila. Mislim da
nije ni imao sedih. Brada je zauzimala tri četvrtine njegovog
umornog lica. Oči su mu potpuno izgubile sjaj, a ja sam se
svim svojim bićem, umesto da ga se uplašim, sažalila nad njim.
Radivoje Simonović je izgledao kao da je umro još juče, a niko
mu to nije javio.
Stajali smo tako neko vreme, da me neko pita, koliko, ne
bih znala odgovor, samo znam da ni on, a ni ja nismo znali
šta nam je činiti. Izgleda da sam ja zbog trudnoće zaista bila u
nekom drugom stanju. Inače nisam bila baš neko ko se gubi u
kriznim situacijama.
Zapravo, ovo nije bila krizna situacija, ovo nije bila
nikakva situacija, ponajmanje je bila normalna. Stajala sam tu i
buljila bez reči u čoveka s kojim sam do juče sedela za stolom,
na porodičnim ručkovima. Takvih ručkova nije baš bilo mnogo
ali dovoljno da ga upoznam. Sve sam mogla da mislim, ali da je
taj čovek tu ispred mene ubica, to nikako nije išlo uz Radivoja.
Morala sam se što pre pribrati i razgovarati s njim. To zapravo
nije bilo ono što sam planirala da radim toga dana ali bilo je
važnije od svih mojih planova. Kako ću Ceci objasniti zašto
nisam došla u bolnicu? Koliko sam se razumela u ljude, ona će
se ovde stvoriti, za manje od pola sata. Naravno, misliće da mi
se nešto dogodilo, možda će povesti i inspektora Glavinu ili još
250
gore, mog oca. Povešće možda i sve prolaznike, koje bude srela
usput, tako normalna reakcija, za nekog, ko se brine. Pogledala
sam mahinalno na sat, kao da je to bilo jako važno, bilo je
pitanje minuta, možda i sekunda, kada će se veća grupa ljudi
pojaviti pred vratima.
Radivoje je valjda osetio moju nervozu i, hvala mu
na tome, prvi progovorio. Čak mi ni njegov glas nije zvučao
poznato. Kažu da se čovek menja ali mu glas ostaje isti. Radivoje
nije bio iz te priče. Poželela sam da mu kažem da što pre mora
nestati ali opet nisam ispustila ni glasa. Zapravo, htela sam da
čujem prvo njega i šta je to imao da mi kaže, a da ima smisla.
– Vera, nemoj da se plašiš!
– Vi, od svega imate samo to da mi kažete. Ne plašim se
ja, šta god da ste uradili, znam da niste opasni i da me nećete
povrediti. Ono što me brine u ovom trenutku su moji, koji samo
što nisu stigli.
– Šta, znaju da si ovde?
– Zna Ceca, čeka me u bolnici, moram tamo nešto da
obavim. Rekla sam joj da ću prvo svratiti ovde, pa će se ona
uplašiti, kad vidi da me nema. Zašto ste pobegli Radivoje?
– Polako, sve ću ti objasniti ali prvo moramo rešiti Cecin
dolazak. Imam poverenja u tebe, sve ću ti ispričati ali treba mi
vremena. Predaću se posle ali neću da me neko ometa, dok ti
sve ne ispričam.
Znala sam samo jedno. Bio je u pravu, morala sam što pre
nazvati Cecu, ako već nije kasno. Bog se valjda želeo iskupiti,
što je dopustio da mi se dogode, sve te grozote, pa je u nekim
ovakvim, za mene, manje značajnim situacijama, bio milostiv
prema meni.
Ceca je najpre bila besna, kad je čula da sam još u
251
Miličinom stanu, ali sam uspela da je smirim kad sam joj rekla
da sam dolazeći ovamo srela čika Dragana. Rekla sam da je
krenuo kod nekog prijatelja tu u kraju, pa kad smo se već sreli,
predložio je da odemo negde na piće. Onda sam ja predložila
da se popnemo u Miličin stan jer sam upravo krenula tamo, da
malo izluft iram. Laži su izlazile iz mojih usta lakše nego što sam
mogla da zamislim. Toliko sam se uživela u celu priču, da sam
skoro zaboravila na Radivoja.
Zamolila sam je na kraju i da pozove mog oca i kaže mu
da sam dobro i da se ne brine. Zamolila sam je još jednom da
se ne ljuti i da se u moje ime izvini Martinu, što nisam došla.
Sutra ću sigurno doći. Pomislila sam kako bi bilo dobro da
prekinem razgovor jer mogu reći nešto što ne treba i otkriti se.
Takođe mi je prošlo kroz glavu to, kako nisam ja baš normalna
osoba. U trpezariji sedi potencijalni ubica a ja ga štitim, ako me
ne ubiju otac i Ceca, sigurno ću završiti u zatvoru, što svojim
ponašanjem dovodim u pitanje istragu. Inspektor Glavina
je bio tako fer prema meni. Imao je obzira zbog mog stanja i
nije forsirao da razgovara sa mnom, a ja sad skrivam čoveka
i spremam se da razgovaram sa njim, čovekom za kojim je
raspisana međunarodna poternica. Hormoni su sigurno učinili
svoje, ja defi nitivno nisam bila Vera. Ovo ovde u Miličinom stanu
bila je neka druga Vera. Radivojev glas, koji mi se sad već činio
prepoznatljivim, prekinuo je moje veleumno razmišljanje.
– Vera, skuvao sam nam čaj. Jesi li zvala svoje da javiš?
– Jesam.
– Šta kažu?
– Pa ništa, pozdravljaju Vas i kažu, odnosno Ceca kaže,
da je baš dobro što sam odlučila da sa Vama popijem čaj i
proćaskam.
252
– Vera, molim te, znam da ovo za tebe nije baš lako ali
moraš čuti i moju priču.
– To znači, onu Miličinu znate. Moram priznati, ako je
tako, da mi je lakše. Ne bih volela da ste je od mene saznali.
Kako znate?
– Kada ti sve lepo ispričam, saznaćeš.
253
RADIVOJE PONOVO U
MILIČINOM ŽIVOTU
254
255
Posle Markovog rođenja, Milica je vrlo brzo počela da
shvata da je uradila užasnu stvar. Kako nije imala gotovo ni
jednu prijateljicu, osim nekakvih površnih poznanastava sa
koleginicama, nije se imala kome poveriti. Prvi put posle dužeg
vremena zaplakala je.
Bila je sama kod kuće i mogla je to sebi priuštiti. Ovoga
puta, razlog skrivanja njenih suza, nije bila otmenost, već strah.
Nikako ne bi mogla objasniti Draganu zašto plače, pa je pored
neizmerne tuge, osećala i radost što se može sita isplakati, bez
objašnjenja. Marko je spavao u svojoj sobi. Čuvala ga je devojka
koju je unajmila. Dragan je bio protiv toga ali ona je kao i uvek
uradila po svojoj želji. Bila je umetnik da ubedi ljude, kako je
baš to što ona želi jedino ispravno. Draganu se nije svidelo ni to
što nije želela da doji Marka, čak joj je jednom u ljutnji rekao,
da dete neće ni znati ko mu je majka, pošto je po ceo dan i noć
sa dadiljom. Milica bi mu na to samo kratko odgovorila, kako
su i nju odgajale razne dadilje, pa joj ništa ne fali. Dragan bi se
obično uzdržao od komentara i priča bi tu završila, a Milica bila
zadovoljna jer je opet dobila ono što želi.
Uplakana, sedela je sklupčana u svojoj beržeri, poželela je
da može vratiti vreme. Žalila je što je onako bezočno oterala od
sebe Radivoja i dala sina tuđincima na usvajanje. Poželela je i
da je teta Mara živa i da je tu. Maru je ubio odlazak u Ameriku,
a ona je tamo poslala. Mislila je da će joj tamo biti bolje uz
sina. Tu je jedino bila čista pred Bogom i samom sobom, nije se
želela rešiti Mare, za njeno dobro je tražila od Pavlovića da joj
sredi vizu. Nije više imala snage, da prebira po prošlosti i čeprka
po svojim još svežim ranama. Znala je da jedino i najviše od
256
svega želi da joj se nekim čudom vrati Radivoje i dani sa njim.
Posle mesec dana života sa Draganom, postala je svesna da
je udaja za njega bila greška. Druga greška je bila trudnoća i
rađanje deteta, na koje nije bila spremna. Radivoje je bio jedini
u njenom životu, koji je voleo i razumeo takvu kakva je. Osim
toga, ona nije bila loša osoba. Razne situacije u životu nas prave
lošim ili dobrim ljudima. Ona je imala više osobina koje su je
činile lošom ali od dana kada je u njen život ušao Radivoje, kao
voz, koji ulazi na pravi kolosek, od tog dana ona se trudila da
bude najbolja osoba na svetu. Želela je da radi samo dobre stvari
i da je ljudi pamte po tome. Skoro joj je i uspelo, prevazišla je
sve barijere koje su je kočile jer Radivoje je znao kako da je
usmeri i vodi kroz život. Pitala se zašto je onda napravio onu
glupu grešku i poželeo da je upozna sa roditeljima u toj svojoj
Šljivovici, kad ona još nije bila spremna za tako nešto.
Trgla se, nije želela da razmišlja opet o njemu kao krivcu.
On nije bio kriv, to je htela da viče na sav glas. Htela je da uzme
gumicu ili onaj školski sunđer i izbriše i Dragana i Marka iz
svog života. Htela je da sve bude kao pre. Morala je kako zna i
ume pronaći Radivoja. Neko je svakako morao znati gde je on.
Pomislila je kako bi bilo dobro da da oglas u „Politici“. Ljudi su
to radili, tako su pronalazili mnoge koji su se pogubili u ratu i
posle njega. Suze su počele da je peku i guše. Kakva je ona to
majka bila, jedno dete je odbacila, ne zna ni gde je, a drugo bi
htela da izbriše sunđerom, kojim je svaki dan brisala tablu, da
bi na njoj napisala nešto drugo.
Život nije bio školska tabla, tu nismo imali pravo na greške,
prosto zato što su te greške ostajale kao mrlje i nije postojao
način da ih izbrišemo. Možda smo mogli neke greške popraviti,
pokajati se zbog njih, pred Bogom i pred ljudima, ali to je bilo
sve. Njene greške su, ipak, bile neizbrisive mrlje.
257
Morala je nešto uraditi za sebe. Rad u školi joj je postao
naporan. Nije sebe zamišljala kao nekog ko svaki dan odlazi na
posao. Bila je zahvalna tom direktoru, što joj je izašao u susret
i primio je. Tada je to i želela, više ne želi, baš kao što i dete želi
igračku, a kad je dobije više mu nije zanimljiva. Bila je bogata,
nije joj trebao taj jeft ini rad u školi. To će rešiti, kad joj završi
porodiljsko, reći će direktoru da mu se zahvaljuje, ali da više
ne želi biti deo mase. Radivoje je jedini mogao obuzdati u njoj
tu želju, da sebe prikaže iznad svih. Govorio joj je da ona jeste
posebna ali samo za njega, ne za druge.
Setila se ponovo tih njegovih reči, kada je posle godinu
dana otišla u školu i rekla direktoru, da ne želi više da radi.
Bio je začuđen njenom odlukom ali ni jednog momenta nije
pokazao da mu je žao i da će se škola zatvoriti ako ona, Milica
Konstantinović, ne bude više decu učila engleski.
– Koleginice, valjda znate šta radite ali ako ste tako
odlučili, ja Vas neću kočiti. Ima puno mladih ljudi koji će rado
doći na Vaše mesto. Nemaju svi mogućnosti da ne rade, a žive
lagodno. Zapravo uvek sam se pitao, šta Vi ovde tražite.
Nasmešila mu se. Bio je odmeren i hladan dok je govorio.
Na trenutak je pomislila da umesto njega ona govori. Očigledno
joj nije odgovaralo da u drugima prepoznaje sebe. Ovaj čovek
je znao gde da gađa, a ona nije znala da li zbog toga da mu se
divi ili da ga mrzi. Nije on samo bio odmeren u svojim rečima,
već i u svom stavu. Bio je Draganov prijatelj i kum, a obraćao
joj se sa „vi“, iako su u kancelariji bili sami. Taj čovek je još
jednom pokazao da je gospodin, on sa ovim „drugovima“ nije
imao veze. Nije on bio došljak, to što se rodio na beogradskom
asfaltu, ogledalo se u svakom njegovom gestu. Trenutno je želela
da što pre nestane iz ove škole, pa nije mogla da se upušta u bilo
258
kakvu priču s direktorom. Nije htela ni da on primeti koliko mu
je naklonjena. Želeo je distancu i dobio je.
Radivije nikako nije napuštao njene misli. Dok je
razmišljala o tome, kako direktor nije bio „došljak“, opet se
setila ponosnog mladića iz Šljivovice. Bio je dete sa sela ali to
je čuvao u sebi. Samo kada je želeo nju da spusti na zemlju, u
njemu bi proključala ta seoska ponosna krv. Morala je priznati
da ga je u tim trenucima još više volela. Volela ga je u svakom
slučaju i svim trenucima i nezvala se ona Milica ako ga ne vrati
u svoj život. Odlučila je da će i prema Draganu i Marku postati
drugačija. Neće pokazivati nezadovoljstvo, nego baš suprotno,
praviće se da su joj njih dvojica najvažniji na svetu. Tako će
imati više vremena da se posveti traganju za Radivojem. Mislila
je, ako Dragan bude zadovoljan, neće obraćati pažnju na to šta
je pozadina njene promene.
Poznavala je psihologiju muškaraca. Jedino kod Radivoja
njena pravila nisu važila. Možda ga je toliko volela jer je
bio drugačiji. Sa Markom se bavila veći deo dana, dadilji je
prepuštala samo presvlačenje i kupanje, sve ostalo je postalo
njena dužnost. To je zaista tako i doživela, kao dužnost. Marka
je volela na neki svoj iščašen način ali kao da se trudila da mu tu
svoju ljubav ne pokaže. To joj je ponekad i Dragan prigovarao,
kako mu se čini da nije nežna, kao ostale majke.
–Milice, ti se trudiš, ne mogu da grešim dušu, bolja si
nego na početku ali brate, kao da nisi majka tom detetu. Dadilja
mu više tepa i mazi ga, nego ti.
– Ljubavi, znaš da nisam baš neko, ko se rasipa emocijama.
Šta da radim, znaš i sam da sam odrasla bez majke u internatu,
gde je sve bilo strogo i hladno. Nisam ja kriva ali vidiš, trudim
se.
259
– Oprosti, nisam hteo da te podsećam na to vreme. Samo
nastavi da se trudiš, sve će to doći na svoje. Kad naš Marko
progovori, pa kaže „mama“, niko srećniji od tebe, neće biti.
– Eto, drago mi je da me razumeš. Hvala ti. Zato sam i
dala otkaz u školi, da bih bila više sa Markom.
– Šta si uradila? Kako mi Žika ništa nije rekao?
–Ko?
– Pa Žika, nije valjda da nisi znala kako ti se zove direktor
i kum.
– O da, znaš čudno mi je zvučalo, uvek sam ga u školi
oslovljavala sa „direktore“, a privatno se, moraš priznati, nismo
baš često viđali.
– Pa nisi pokazala želju za gostima.
– Eto sad ga možeš pozvati u goste, više mi nije direktor,
nekako je bilo glupo, zbog ostalih kolega...
– Možda si u pravu, zvaću ga ali zaista ne znam kako mi
to nije rekao, videli smo se pre dva dana.
– Zato što je naš kum gospodin čovek, ne bi bilo korektno
da ti govori o stvarima koje te se ne tiču.
– Nije baš da me se ti ne tičeš ali eto, opet si u pravu,
mislio je valjda da razgovaramo kod kuće i da si mi ti saopštila
tako važnu stvar.
Marko ih je prekinuo u pravi čas, svojim plačem. Deca
obično ne vole da slušaju roditelje kako se svađaju, čak i kada
su tako mala. Marku je to prešlo u naviku i kada je odrastao.
Uvek je nalazio način da prekine roditelje u svađi. Tako je
Milica, svojom „ljubaznošću“, podizala sve veći zid između sebe
i svoje jedine porodice koju je imala. Trenutke kada je mislila
da je niko ne vidi, posvećivla je razmišljanju o Radivoju, tražeći
260
i dalje način, da ga pronađe i vrati u svoj život. Mislila je da
je Dragan bio zadovoljan njenom „promenom“, a on se samo
pretvarao kako jeste. Znao je da se Milica pretvara, da ga voli i
to mu nije bilo više toliko važno ali to što se pretvarala da voli
Marka, to ga je bolelo. Druge majke su bile spremne na sve,
kada se radilo o njihovoj deci ali Milica nije, prosto uloga majke
joj nije pristajala. Često se Dragan pitao, zašto se i udavala za
njega i zašto je rodila dete. Ona je bila dovoljna sama sebi. Pitao
se da li je ikada u životu nekoga volela, upoznala pravu ljubav.
Markov deseti rođendan Milica i on su proslavili sami,
uz nekoliko Markovih drugova iz razreda. Bila je među njima
i jedna devojčica i Milica se pitala zašto je njen sin, ako je i
želeo devojčicu na rođendanu, pozvao baš nju. Morala je sebi
priznati da joj je odgovor bio u jednom pogledu. Dovoljno je
bilo baš to da je pogleda i shvati koliko je, iako mala, bila lepa.
Bilo je još nečeg u njoj. Nije samo bila lepa, već i lepo, s ukusom
obučena i nekako profi njena, kao da nije pripadala ovom
nakaradnom društvu, gde su devojčice imale kratke frizure i
oblačile farmerke, koje su im roditelji teškom mukom nabavljali
ispod ruke. Milica je odjednom zažalila, što Dragan nije tu.
Otišao je u Ljubljanu, na neki lekarski seminar, baš sada kada
joj je bilo potrebno i njegovo mišljenje o Markovoj drugarici,
koja očigledno nije tu bila slučajno. Marko je u nju gledao na
poseban način i posvećivao joj više pažnje nego ostalima.
– Jako si lepa i elegantna, a kako se zoveš? Ja sam Milica,
Markova mama.
– Drago mi je gospođo, ja sam Vera Janković. Marko i ja
sedimo zajedno. Drago mi je i to da Vam se sviđa moja haljina.
Mama se potrudila oko toga.
– Tvoja mama je šnajderka?
261
– Nije, haljinu mi je sašila tetka Rada, kod nje šiju mnoge
beogradske gospođe...
Milica je bila zatečena, onim što je ova devojčica rekla.
Mislila je da su oni koji ljude oslovljavaju sa „gospodin“ i „gospođa“,
odavno izumrli. Bilo joj je drago što je njen sin imao nos, i
pronašao drugaricu, poput Vere Janković. Više joj nije nedostajao
Dragan i sama se snalazila. Vera je otišla kući pre svih.
To je bio još jedan plus za nju, bila je vaspitana, baš onako
kako treba. Saznala je Milica i to ko su joj roditelji i da stanuje
blizu, u zgradi na raskrsnici, ulice Sedmog Jula, Dušanove i
Dubrovačke. Njena Dorćolka.
Otac joj je bio arhitekta, a majčino zanimanje, domaćica,
nije joj baš bilo po volji ali niko nije bio savršen, sve ostalo
je bilo kako treba. Mislila je i o tome, kako je ta žena i bez
obrazovanja, savršeno vaspitala svoju ćerku. Imala je i ukusa i
to je morala priznati. Nije znala zašto je baš toliko razmišljala o
toj Veri ali bila je posebna, a to je Milici značilo. Ljudi koji nisu
bili „posebni“, za Milicu nisu bili interesantni.
Nedelju dana posle rođendana, Marko je sa školom
otputovao na more. Milica nije baš bila oduševljena idejom
da svog sina pošalje u neko dečije odmaralište, da jede iz istog
kazana sa ostalom decom. Dragan je bio oduševljen, kad je čuo
da će njegov sin letovati u dečijem odmaralištu. Setio se da je i
on odlazio u takva odmarališta jer je to bio jedini način da ode
na more, kada su druga deca mogla o tome samo da sanjaju.
Mnogo roditelja nije moglo svojoj deci da priušti čak ni takvo
letovanje. Opet joj je bilo drago, što će Marka sama otpratiti
na stanicu, jer je Dragan javio da je seminar produžen zbog
velikog broja izlagača. Verovatno je već tada započeo aferu sa
koleginicom, zbog koje se kasnije razveo od Milice.
262
Ovo dvoje ljudi i nisu više bili par, kao svi normalni parovi.
Nije Marko baš bio neka čvrsta veza ali ih je izgleda jedino on
povezivao. Dragan se provodio s koleginicom na seminaru u
Sloveniji, a Milica je te večeri, prateći Marka na more, sasvim
slučajno, kao i prvi put, srela Radivoja. Pratio je brata, u Berlin.
Možda bi prošli jedno pored drugog i ne bi se ni primetili u toj
gužvi, da se nisu sudarili i da Milici nije ispala tašna.
– Čoveče, pazite...
– Pazio bih ja ali sam baš želeo da se sudarim s jednom
lepoticom.
– Radi...Radivoje, molim te uštini me, reci mi da ne
sanjam!
– Nisam lud da te štipam, pa da me posle juri neki
ljubomorni muž...
Bila je svesna, kako je na taj način želeo saznati, da li je
udata. Nije izgubio svoj šarm. Izgledao je još bolje nego onog
jutra, pre mnogo godina, kada ga je srela na istoj stanici i isto
tako slučajno. Tog trenutka počela je da veruje u sudbinu i
slučajnost, koja je postala zaštitni znak Radivoja Simonovića.
Nije želela da ga razuverava ili potvrđuje da ima muža. Sve što
je želela, bilo je da snažno zagrli Radivoja i da ga više nikad ne
pusti da ode. Očigledno je i on želeo isto. Nije joj dozvolio da
bilo šta kaže. Zgrabio je, kao da su bili sami i ljubio je tako da je
skoro ostala bez vazduha.
Pokušavala je na trenutke da udahne vazduh i nešto kaže
ali on nije želeo da mu bilo šta, što bi ona rekla, pokvari ovaj
momenat o kojem je sanjao sve ove godine.
Dragan se vratio iz Slovenije, nekoliko dana posle. Milici
se činilo da izgleda nekako drugačije, srećnije, ali joj to zapravo
i nije bilo važno. Važno joj je bilo, da joj se ostvarila jedina želja,
koju je istinski želela.
263
Sudbina joj je ponovo poslala Radivoja. Više ga nikad
neće pustiti da ode. Učiniće sve, što bude želeo, ako treba otići
će i u Šljivovicu, da se ogreje pored šporeta, jede uštipke, mladi
sir i marmeladu od šljiva. Ona i Radivoje se bukvalno nisu
razdvajali. Svoje odsustvovanje od kuće Draganu je objasnila,
vadeći se na neki slučajni posao, koji joj je ponudila mama
jednog Markovog druga. Trebalo prevesti knjigu, koju je ova
napisala i htela poslati na neki konkurs u London. Divila se
samoj sebi, i tome kako joj je mozak radio. Svaki detalj priče
je isplanirala, kao da planira ubistvo. Znala je da Dragan nikad
nije odlazio u školu kod Marka i to joj je išlo na ruku. Nije bilo
šanse da je uhvati u laži. Toliko je bila sebična, da nije razmišljala
o tome kako Dragana zapravo nije ni bilo briga šta radi i gde
ide. Njen muž se konačno okrenuo sebi i svom životu. Pronašao
je nekog ko ga je voleo i samo je čekao pogodan trenutak da to
saopšti Milici. Njegova jedina briga bio je Marko, znao je da bi
ga to pogodilo. Marko je bio u osetljivim godinama, a Dragan
je za razliku od Milice o tome vodio računa.
Milica nije imala te dileme. Nije joj smetalo to što se tajno
sastajala sa Radivojem. Zapravo to joj je odgovaralo, hranilo je
njen ego. Bilo je nešto u svemu tome, da se sastaju tajno. Osećala
se kao šiparica koja se krije od roditelja odlazeći da se povata
sa svojim dečkom, kojeg još nije bila spremna da im predstavi.
Radivoje ovoga puta nije hteo da je izgubi. Igrao je po njenim
pravilima i ispunjavao sve njene želje, uključujući i to da još
uvek ostane sa Draganom u braku.
– Milice, nešto bih te pitao.
– Nemoj, Rade, molim te nemoj da kvarimo trenutak,
znaš...
– Da, znam da to ne voliš, a da li se ti ikad pitaš šta drugi vole!?
264
– Pitam se, da li im više odgovara leto ili zima?
– Možeš imati sto godina ali nikad se nećeš promeniti.
– Želiš li da se promenim?
– Zapravo ne.
Tako bi završavao svaki pokušaj Radivojev, da s Milicom
priča o njihovoj budućnosti. Bio je malo je, reći šokiran, kada
mu je jednog dana iznenada saopštila kako želi da je odvede
u Šljivovicu i upozna je s roditeljima. Toliko je bio zbunjen da
nije imaao snage ni da otvori usta, a ne da bilo šta kaže. Kada
se konačno pribrao i progovorio, bila je razočarana onim što je
čula. Razočarenje je bilo kratko. Zapravo, ono što joj je rekao,
bilo je kao naručeno. Njegov brat, kojeg je onog dana pratio u
Berlin, roditelje je pozvao da žive sa njim i oni su to prihvatili.
Predložila je onda da odu u Šljivovicu i prevedu nekoliko
dana u njegovoj rodnoj kući. Kuća u Šljivovici više nije bila
njihova. Njegovi su prodali i kuću i okućnicu, sa sve stokom
jer nije imalo smisla živeti daleko i sve to ostaviti. Stoka je
zahtevala brigu, kao i kuća. Teška srca ali su morali doneti
odluku o prodaji svega.
Gledala je Radivoja i nije je bilo briga što je videla, kako
joj zapravo ne veruje. Nije verovao da joj je žao što nisu otišli
u Šljivovicu ali se i on pretvarao, kako saoseća s njom u toj
„žalosti“. Uklopio se konačno u način na koji je Milica živela
i mislila, postao je momak skrojen po njenim merama. Naučio
je živeti i snalaziti se na beogradskom asfaltu. Momak sa sela
je prodat zajedno sa stokom i okućnicim, s tim što je samo
njega od sveg tog blaga kupila beogradska gospođica Milica
Konstantinović. Radivoje je radio kao sudija i prilično dobro
zarađivao ali nije odbijao skupe poklone, čak i novac koji mu
je Milica davala. Nije volela da sama plaća po restoranima, za
265
to je bio zadužen Radivoje, iako sam nikada ne bi zalazio po
tako skupim mestima. Nisu to bili samo skupi, već i zabačeni
restorani, koji kao da su bili napravljeni da bi parovi poput njih
mogli tamo da se nalaze. Ono što se Milici dopadalo u ovom
savremenom posleratnom Beogradu, bilo je upravo to, što je
to crveno društvo bilo kao stvoreno za sekretarice i direktore,
sestre i doktore, koji su vikende provodili sa porodicom, a
preko nedelje jurcali po hotelima sumnjivog izgleda. Milica nije
želela da zalaze u takve hotele ali je nepogrešivo pronalazila
fi ne restorane van grada, gde ih niko nije mogao videti.
Radivoje je povremeno od jednog prijatelja dobijao
ključeve od stana na Zvezdari. To je zapravo bila porodična
kuća, a Milici je odgovaralo i to što je njen Radivoje birao s kim
će se družiti. Po izgledu kuće, taj prijatelj nije bio skorojević.
Tako je razmišljala jer verovatno nije sebi htela da prizna da
se Radivoje družio sa nekim ko je do kuće došao tako što je
neko prethodno odatle bio iseljen. Sama je stvorila svoju priču
o njihovom ljubvnom gnezdu, baš takva joj je odgovarala, da je
kuća bila vlasništvo nekog predratnog bankara ili industrijalca.
To da li je taj neko bio predak sadašnjeg vlasnika nije želela
nikad da sazna jer tada ne bi sebi dozvolila da se tu sastaje
sa svojim ljubavnikom. Dok su boravili u toj kući, bilo je
zabranjeno pričati o planovima za budućnost. Milica je želela
da se pretvaraju kao da je sve što se tu događalo njihov život i
da ga nisu krali od drugih. Samo jednom je Radivoje prekršio
to pravilo i spomenuo nešto što je Milicu jako uznemirilo
i naljutilo, a njega nateralo da se zapita, šta se krije iz takve
reakcije.
– Ljubavi, znam da ne voliš o tome da razgovaraš dok smo
ovde ali...


NASTAVIĆE  SE...