DŽEM OD KAJSIJA SVE LEPO IMA KRAJ

                                                        Fotografija Bojana Boka Durman


– Koliko može dobiti maksimalno?
– Maksimalno 40 godina.
– Molim, da li čuješ sebe?
– Ne želim da te lažem. Tu se uzimaju razne okolnosti u
obzir, ne mora to da bude baš toliko.
– Postoji li mogućnost da dobije manje?
– Najmanje je deset godina, pa onda zbog dobrog vladanja
može to i da se smanji. Zatvori su puni, izbegavaju se te
maksimalne kazne. Jedino ako neko nije baš okoreli kriminalac
i ubica, čija bi sloboda ugrožavala sigurnost ljudi. Kastaratović
je odličan advokat i zaljubljen je u tvoju majku. Veruj mi da će
dati sve od sebe da kazna bude što blaža.
Nisam više imala snage da pričam o tome. Vanja je svaki
put znao kada o nečemu ne želim da pričam i zbog toga sam
mu bila neizmerno zahvalna.
Pre nekoliko meseci nisam ni sanjala da ću biti zabrinuta
za Marijinu sudbinu. Počela sam da shvatam značenje rečenice:
„Vreme leči sve”.
Vreme je bilo poput reke koja teče i spira prljavštinu.
Odlučaila sam da već sutra posetim Mariju. Posle onog susreta
kod nje, samo smo razgovarale telefonom. Sada je želja da je
vidim bila snažna.
Prevrtala sam se cele noći. San ni nikako nije dolazio
na oči. Zrinka je i dalje bila veoma prisutna u mojim mislima.
Ponekad mi se činilo da joj čijem glas i da mogu da je dodirnem.
Kad god mi je dolazila u misli, ja sam shvatala koliko je život
prolazan, danas si tu, sutra te nema. Možda sam zato shvatila da
je potpuno bespotrebno udaljavati se od ljudi koji su bili pored
212
tebe. Razmišljala sma i o tome kako bih se osećala da je Marija
umrla. Zaključila bih svaki put, da bi mi bilo jako teško, što joj
nisam rekla da joj ipak opraštam. Ništa nismo imale ni ona ni ja
da se pravimo da ne postojimo. Imale smo samo jedna drugu, to
nije bila slučajnost, što je baš tako ispalo. Možda je Marija bila
u pravu, ne možda, nego sigurno, Danilo nije bio čovek vredan
ni mene ni nje. Želela sam jako da saznam šta se tačno tamo
dogodilo, osim onoga što sam videla, ali nisam imala snage da
je pitam. Vreme će možda i tu učiniti svoje, pa ćemo jednoga
dana o svemu pričati, kao da se to nama nije dogodilo.
Večeras sam kao i mnogih ranijih večeri konačno zaspala
razmišljajući o majci. Majka je ipak pobedila Mariju. Svi smo
grešili i grešićemo, niko od nas nema pravo da sudi, jedino Bog
na to ima pravo. On nam daje život, ima ga pravo i oduzeti, ali
mi moramo biti pokorne sluge i spremni da praštamo.
Ne znam koliko sam dugo spavala, ali znam da me je
probudio oštar bol. Nisam tačno znala šta mi se desilo, bila
sam bunovna. Bol me je brzo razbudila, shvatila sam kako moja
beba želi da ugleda svet. S naporom sam se okrenula prema
Vanji, ali nisam imala snage da ga pozovem.
Pitala sam se da li je već došlo vreme i zašto mi niko nije
rekao koliko je dolazak novog života bolan. Vanja je skočio, bio
je jako uplašen, očigledno nepripremljen, ni njemu niko nije
rekao šta se zapravo radi u ovakvim trenucima.
– Marta, zar je već vreme, pa mi se nismo ni venčali. Hteo
sam da sve bude kako treba.
– Vanja, sad je potpuno nebitno da li smo venčani. Mnogo
boli, da sam znala da ovako boli, nikad se u životu ne bih tucala.
Zašto su lepe stvari u životu uvek vezane za veliku bol?
213
– Ti nisi normalna, kako sad imaš snage da se zajebavaš.
– Tako mi je lakše, uvek sam se najviše zajebavala, kad mi
je bilo najteže. Vanja molim te, uradi nešto, pozovi nekoga!
– Zovem ljubavi, naravno niko se ne javlja.
– Zovi taksi, idemo u bolnicu.
Činilo mi se da je prošla večnost, dok konačno Vanja nije
dobio Hitnu pomoć. Preračunavala sam se i prebrojavala, ali
uzalud. Nikako mi nije bilo jasno da ću noćas roditi Zrinku.
Počela sam da osećam strah. Nije to bio strah od bola, već
je dovoljno bolelo. Bio je to poznati neobjašnjivi strah od
nepoznatog. Nisam znala kako će se sve završiti, da li će beba
biti dobro, da li ću umreti.
Strah od smrti nije bio zbog mene, nego zbog nemoćnog
i nevinog bića, koje će na početku života ostati bez majke.
Nikada nisam bila tako negativna, uplašena, ali nikada nečiji
život nije bio tako beznačajan kao meni moj.
Jedino što mi je bilo važno, to je bila Zrinka, njoj nije
smelo ništa da se desi.Želela sam da moja majka, moja Marija,
da obe budu tu. Možda bi mi bilo lakše kada bi me držala za
ruku.
Odjednom se desilo nešto što nisam očekivala. Bol koja je
samo nekoliko minuta ili sati ranije bila nepodnošljiva, polako je
jenjavala. Odjednom više nisam osećala nikakav bol. Bojažljivo
sam pipala svoje telo. Nisam bila sigurna da li sam ja to umrla,
pa me zbog toga ništa ne boli ili je bol zaista prošla. Čula sam
glasove oko sebe. Nisu to zapravo bili glasovi nego Vanjin
glas, koji je bio ljut i bespomoćan u isto vreme. Bezuspešno je
pokušavao da objasni kako je bilo veoma hitno da Hitna pomoć
214
dođe na našu adresu. Ja sam još bezuspešnije pokušavala da ga
dozovem, ali nije me čuo, toliko je bio glasan i uzbuđen.
– Vanjaaaa, prekini i dođi!
– Marta dušo, ne brini evo upravo su mi rekli da stižu,
želiš li nešto, dok ne stignu?
– Vanja, molim te dođi. Želim da dođeš i sedneš pored
mene. Izgleda je sve prošlo, javi da ne dolaze za džabe.
– Dušo, ti nisi pri sebi, razumljivo, to je od velikog bola.
Molim te da se smiriš i da dišeš, to su rekli, da dišeš, biće ti
lakše. Možda bi ti prijao čaj?
– Vanja, čuješ li ti mene. Gotovo je, ne boli više. Sigurno
je bila lažna uzbuna, to se dešava.
– Kakva lažna uzbuna? Nemaš ti pojma, to ti je prvi put.
Kad stignu pregledaće te bolje da dođu, biću sigurniji.
Morala sam da se nasmejem. Vanja je bio toliko uzbuđen
da je izgledao smešno. Bila je to čudna situacija, koja je učinila da
se u meni smenjuju smeh i tuga. Bila sam tužna i odjednom mi
se i plakalo. Pomislila sam kako Vanja stoji pored mog kreveta
bespomoćan i uzbuđen i želi da mi pomogne, a tu je trebao
da bude Danilo, jer njegovo dete je poželelo da ranije ugleda
svet i napravilo uzbunu. Pomisao na Danila bila je bolnija od
boli koju sam malopre osećala. Shvatila sam da će on nažalost
stalno biti prisutan u našim životima i trebaće puno više da ga
izbrišem, nego što mi je trebalo da oprostim majci.
Lekar je rekao da se ipak radilo o lažnoj uzbuni. Interesovao
se da li sam imala nekih stresnih situacija u poslednje vreme, ako
jesam, to je bila posledica. Nasmešila sam se u sebi. Pomislila
215
sam kako je moj ceo život jedna stresna situacija. Moje dete je
naviklo samo na takve, zato ne verujem da ga je nešto slično
nateralo da ranije dođe na ovaj svet. Možda bih mogla na neki
način da objasnim mojoj maloj devojčici, da ne treba da žuri,
da joj je bolje tamo gde se nalazi. Vanja je i dalje bio uzbuđen.
Želeo je da mu lekar objasni sve moguće i nemoguće, ako se
opet ponovi nešto slično, da bude spreman.
– Gospodine, nema razloga za paniku. Po meni proći će
sigurno još jedno dvadesetak dana, možda i više, taman kako je
rečeno. Termin je krajem juna. Možda će beba i malo ranije, ali
noćas sigurno neće. Neka gospođa izbegava zamor i nerviranje.
Skuvajte joj čaj i biće kao nova. Laku noć i miran san.
– Doktore, mislim da će to biti nemoguće, kakav crni miran
san. Neću ja da spavam za svaki slučaj, možda joj zatrebam.
– Vi očevi ste gori od žena na kojima je veći teret. Čuvajte
snagu mladiću, trebaće vam.
– Samo da sve prođe kako treba.
– Naravno da će proći, kad dođe drugo sve će vam biti
lakše.
Vanja je otiša da isprati doktora, a meni je njegova
poslednja rečenica prijatno odzvanjala i grejala mi dušu. Drugo
dete, biće naše. Znala sam koliko se Vanja raduje Zrinkinom
dolasku i da će joj pružiti svu ljubav ovog sveta, ali činjenica da
ćemo imati i naše dete bila je začin koji se zvao sreća.
Nisam bila sigurna da je ono što sam počela da osećam
sada kada je bol nestala bilo normalno, ali ja sam želela da se
Vanja zavuče u krevet i da me voli.
216
Konačno sam bila slobodna. Ljubav sam ponovo vodila.
Nisam želela ni da se jebem, ni da me potuca, ni da mi stavi
nabrekli kurac u moju vlažnu pičku. Želela sam samo da me
voli, da miluje moje telo, da prodire u njegovu unutrašnjost.
Bila sam spremna da posle Zrinke u tom telu nosim malog
Marića. Devojčica i dečak, bili su idealna, dobitna kombinacija.
Bilo je dobro što će devojčica biti starija, brinuće o bratu. Sestre
se rađaju da brinu o braći, to je njihova sveta dužnost.
Zaspala sam poput pinceze koja je očekivala da je ujutru
princ poljubi, probudi je i poželi joj dobro, najbolje jutro, od
svih jutara.
Moj život je polako ali sasvim sigurno počeo da dobija
smisao. Vratila sam sebi sve svoje snove. Tog prelepog junskog
jutra, koje je iz sve snage mirisalo na lipe, otkucala sam
poslednju stranicu svog romana. Moji junaci su svoju priču
završili. Njihova priča je imala srećan kraj, moja je tek počela i
znala sam da nikada neće završiti.
Tanja je bila prva kojoj sam odnela roman na čitanje.
Želela sam baš njeno mišljenje. Ona je bila stručnjak za duše i
zato mi je njeno mišljenje bilo važno. Urednica će besneti kada
čuje da je neko drugi pre nje pročitao knjigu. Možda će imati
pravo da tako reaguje, jer da nije nje bilo ja se nikada ne bih
usudila da pišem o stvarima koje niko normalan ne bi podelio
ni sa najboljom prijateljicom, a ne sa ostatkom sveta. Zahvalna
sam joj bila zbog upornosti i ako sve bude kako treba knjiga će
se roditi zajedno sa Zrinkom.
Zrinka se rodila ipak pre. Tačno u ponoć 15. juna zaplakala
je i učinila mene i Vanju najsrećnijim roditeljima na svetu.
Zaboravila sam to da napomenem. Uspeli smo da se venčamo
nedelju dana pre. Sve je bilo kako treba, sve osim jednoga, to
217
nismo uspeli da istisnemo, ni potisnemo, koliko god smo se
trudili. Suđenje koje je majka imala zakazano za 17. juni, visilo
je kao oštrica noža iznad naših glava.
Danilo nikako nije mogao da me napusti, kao što me
nije napustila ni mržnja koju sam i dalje osećala prema njemu.
Znala sam da je mržnja najjači otrov koji postoji, ali to je bilo
jače od mene. Stalno su mi kroz glavu prolazili razlozi. Hiljadu
i jedan razlog i više zbog kojih sam ga mrzela i bila u stanju
da ga ubijem, ovaj put zapravo, da ne mislim samo kako sam
to uradila. Osećaj da je majka ipak preuzela moju krivicu bio
je često prisutan u meni. Možda su me svi lagali, možda sam
ga ja ipak ubila. Kada bih tako razmišljala bila bih zadovoljna,
i osećaj bi me tada napuštao. To je živelo u meni. Niko čak ni
Tanja mi nije mogla pomoći da se oslobodim tog osećaja.
Moja majka je sutra trebala da izađe pred lice pravde, a
možda sam na njenom mestu trebala biti ja.
Ležala sam sa Zrinkom u naručju, a suze su se slivale niz
moje lice. Nisam tačno znala da li plačem od sreće ili plačem
zato što sam upravo postala svesna kako je to biti majka. Uvek
sam volela što sam se rodila kao žena. Sada mi je bilo jasno i
zašto. Nijedan osećaj nije bio tako čist i snažan kao ovaj, kada
na svet doneseš novi život a muškarci su bili lišeni tog osećaja.
Kakav hendikep. Tog trenutka sam bila potpuno sigurna da
sam Danila ipak ubila ja. Samo je majka mogla da se žrtvuje
na takav način za svoje dete. Kastratović je zaista bio odličan
u svom poslu. Danilo je u tom trenutku postao potrošna roba,
poput paloma maramica, nas dve smo ga eto potrošile.
Sve te misli, zbrkane, koje su se brzinom svetlosti
smenjivale u mojoj glavi pomogle su da Danila konačno
izbrišem iz svog života.
218
Spustila sam Zrinku u krevetić pored. Gledala sam je
zadivljeno, sve dok me san i umor nisu svladali.
Sanjala sam kako majka sa crvenim šeširom i rukavicama
u beloj uskoj haljini ulazi u sudnicu s osmehom. Njihala je
zanosno kukovima, kao da je sve htela da ih zavede. Dušan je
čekao pored sudijinog stola. Ali njemu nisam videla lice. Čula
sma samo kako je rekao, da ipak nije mogao ništa da učini i da
mu je žao.
Skočila sam uz vrisak. Bila sam sva u znoju. Usta su mi bila
suva. Vanja je sedeo pored mene na krevetu i po izrazu njegovog
lica znala sam da je suđenje gotovo i presuda donešena.
– Gotovo je, nisam za džabe sanjala ovaj san. Osudili su je.
– Jesu.
– Koliko?
– Najmanje što su mogli. Dušan je bio brilijantan,
nadmašio je samog sebe.
– Vanja, baš me briga za Dušanov trijumf, koliko je
dobila?
– Deset godina. Veruj mi Marta da je za takav zločin to
malo.
– Na čijoj si bre ti strani, jadna majka, ona će umreti u
tom zatvoru. Moja deca nikada neće upoznati svoju baku.
– Smiri se, nije sve tako crno. Marija je hrabra žena i jaka,
izdržaće. Bio sam tamo, delovala je potpuno mirno kad su je
odveli.
– Vanja, da li si razgovarao sa njom, da li si joj rekao da je
Zrinka stigla, da smo dobro?
219
– Rekao sam joj.
– Šta, samo tako, rekao si joj, nemaš ništa više da mi kažeš.
Šta je ona tebi rekla, da li me je pozdravila?
– Rekla je da vas čuvam i volim i da svako zlo ima bar
trunku dobrog, a ta trunka je sasvim dovoljna da budemo srećni.
Marta, ako je ona tako jaka, moraš biti i ti. Deset godina možda
izgleda dugo, ali ni to nije večnost.
– Vanja, ja zbilja ne razumem, kako možeš biti tako
miran?
– Zato što nemam izbora.
– Ima li pravo da se žali na presudu?
– Ima, ali sigurno će žalbu odbiti. Shvati i pomiri se s tim,
manje ne može da dobije.
– Vanja.
– Molim, imam utisak da ćeš me pitati nešto što ne
želim.
– Utisak ti je dobar. Reci mi iskreno, važno mi je.
– Šta?
– Nije ga ona ubila?
Nikada nisam dobila odgovor na ovo pitanje. Nije mi više
ni trebao sama sam odgovorila. Ovo poglavlje, ova naša priča,
sve je bilo gotovo. Konačno sam mogla da dišem punim plućima.
Moja majka je za mene uradila nešto što bi svaki roditelj za
svoje dete. Preuzeti nečiju krivicu, čak i kada si ti uzrok svemu
tome , nije ni najmanje bilo lako. Majka je ovoga puta pokazala
koliko me je u stvari volela.
Zrinka i ja smo došle kući posle četiri dana. Nisam još bila
dovoljno jaka, ali sam imala neku čudnu snagu. Jedino što sam
220
želela po dolasku kući bilo je da što pre vidim majku. Morala
sam joj reći da je volim i da mi je žao zbog svih izgublejnih
godina i svega što se desilo. Morala sam da joj pokažem
Zrinkinu fotografi ju i da joj odnesem primerak knjige koja je
upravo odštampana. Mnogo toga sam morala i u isto vreme
sam se plašila. Plašila sam se i pitala se, da li ću ja biti dobra
majka mojoj Zrinki, da li ću je naučiti da voli i bude voljena.
Shvatila sam da to ne ide jedno bez drugog. Oni koji vole, koji
ljubavi podnose žrtve, oni su i voljeni.
Zamolila sam Tanju da ide sa mnom u posetu majci. Njeno
prisustvo mi je bilo jako važno. Tanja je postala sastavni deo
mog života. Nisam jedino znala kako ću bez nje kada se bude
udala. Tanja je konačno našla svoju sreću. Počela je da izlazi s
jednim kolegom. Nisam baš bila sigurna koliko će sada imati
vremena za mene, ali sam bila presrećna što će i ona konačno
naći svoj mir. Bila mi je posle Maje jedina prijateljica, kojoj
sam bezuslovno verovala, ali Maja je odlučila da zauvek ostane
u Njujorku. Pisala je da je ovaj grad opčinio i da se zaljubila
u njega na prvi pogled. Zaljubila se još u nekoga, tako da je
defi nitivno odlučila da se ne vraća.
Urednica je besnela par dana, zbog ove, kako je rekla
ishitrene odluke, jedne nezrele devojke, ali posle je shvatila da
je to što besni besmisleno. Kao i uvek do sada.
- Znaš Marićka, nikako da se naviknem da više nisi
Ilić, ja mislim da će se ona brže vratiti kad shvati koliko joj
nedostajemo. Ona je tu najveći gubitnik, propustiće promociju
tvog besteselera.
– Neće.
– Šta mi želiš reći? Ipak je shvatila da treba da se vrati?
– Ne nije, ali kad Zrinka malo ojača mi idemo u Njujork,
221
tamo negde oko Božića. Maja će mi organizovati promociju u
najvećoj biblioteci u gradu.
– Ti si još luđa od nje. Zar ćeš tako malo dete voditi preko
mora?
– Ponašate se kao da ste iz prošlog veka, pa i druga deca
putuju. Zar se ne radujete zbog mene?
– Znaš da se radujem, mislim da će tvoja knjiga osvojiti
Amere. Idi mala, rasturi ih. Pokaži im da i Srbi konja za trku
imaju.
Dan posete bio je petak, moj omiljeni dan. To je bilo neko
malo svetlo u mračnoj i mučnoj situaciji. Nisam želela da majka
vidi koliko sam tužna što sam je došla videti na takvom mestu.
Ona je najviše na svetu mrzela one koji su je sažaljevali. Uvek
sam se i kao dete pitala zašto je svima govorila kako je odlično.
Shvatila sam da je to bio njen štit od zlih ljudi. Oni koji su je
voleli radovali su se zato što je odlično. Oni koji je nisu voleli
oni su bili besni što je ona odlično, a ona je lakše podnosila bes,
nego sažaljenje.
Sažaljenje je najgori oblik komunikacije , tako je govorila.
Kada je bila nesrećna i imala neki problem, nije želela da ga
podeli s ljudima koji će joj reći: „Jao jadna”. Volela je one koji bi
rekli: „Ma ne brini, posle kiše uvek dođe sunce”.
Nabacila sam zato masku vesele devojčice, kojoj je sve
potaman i zajedno sa Tanjom ušla u sobu za posete. Tanja je
htela da ostane napolju i sačeka me. To jednostavno nije dolazilo
u obzir, sama nikada ne bih mogla da uđem u tu prostoriju, koja
je bila ružnija od bolnice u kojoj sam srećom upoznala Tanju.
Zaista, ništa, baš ništa u životu nije bilo slučajno i sve što se
dešavalo imalo je razlog zašto se baš vama dešava.
222
Majka me je čekala za stolom u ćošku. Smešila se,
baš onako kako sam i očekivala. Čak i u toj sivoj zatvorskoj
uniformi bila je lepa. Izdvajala se iz mase. Setila sam se kako mi
je govorila, kako se jedino prave dame uvek izdvajaju, možeš ih
prepoznati među hiljadama.
Sedela je uspravno, kao da sedi za klavirom. Gotovo
da sam čula kako svira Mocarta ili Šopena. Ruke su joj bile
potpuno mirne. Poželela sam da me što pre zagrli tim rukama.
– Majko, izvini što nisam ranije došla, znaš...
– Pobogu Marta, pa naravno da nisi mogla, pa tek si se
porodila. Nisi trebala ni sada, ti ćeš ovde samo da se nerviraš,
znam te. Kako je Zrinka, Vanja?
– Dobro su i Zrinka i Vanja, ali pusti sad njih. Kako si ti,
da li ti nešto treba?
– Ne dušo, ne treba mi ništa, znaš jako mi je drago što si
ipak tu. Dođi da te zagrlim!
Više nisam mogla da se uzdržim. Suze su mi tekle niz
lice u potocima. Nije me bilo briga što nismo same. Pred očima
mi je bio ceo život. Želela sam da ponovo budem dete, da me
majka ovako grli i da sve počnemo ispočetka. Dala bih ni sama
nisam znala šta sve, da sam mogla da vratim vreme. Ne znam
koliko sam dugo tako bila u njenom zagrljaju i koliko bih još
bila da nas jedan ledeni glas sa razglasa nije obavestio da je
vreme posete prošlo i da moramo otići. Bila sam ljuta na taj
glas, na sebe. Dozvolila sam sebi da plačem sve vreme posete, a
toliko sam toga želela da joj kažem. Ipak rekla sam joj najvažniju
stvar. Rekla sam joj da je volim i da se ne brine, mi smo sada
dobro i hvala joj zbog svega. Mislim da je znala šta sam htela
223
da joj kažem. Nasmešila se i poslala mi poljubac u svom stilu.
Okrenula se i dok je odlazila mahala je. Bila je krhka, ali sasvim
sigurno jaču osobu od nje nisam upoznala.
Promocija moje knjige bila je pravi pravcati spektakl.
Mislim da su svi viđeniji ljudi grada bili te večeri u Francuskoj
7. Dok sam govorila i čitala odlomke iz knjige, posmatrala sam
ljude. Nikada u svom životu nisam videla toliko ljudi na jednoj
promociji. Mislim da ih je bilo čak i ispred vrata. Plakali su i
smejali se u isto vreme. Kad sam završila i zahvalila se svima
koji su bili zaslužni za knjigu, nastao je najpre tajac, a onda
gromoglasni aplauz i uzvici; bravo, bravo...
Vanja je stajao pored prozora, a pogled koji mi je uputio
govorio je trista jezika, čak i onaj nemušti. Znala sam da je njega
Bog poslao da mene, baš mene pronađe. Pored njega je stajala
Smiljka. Nisam je prepoznala. Doterala je frizuru i našminkala
se za ovu priliku. Smejala mi se majčinskim osmehom. Pomislih
kako nije na odmet videti više takvih osmeha, ali ja sam sada
imala i osmeh svoje majke, koja je sigurno u ovom trenutku
mislila na mene. To osećanje me je prosto preplavilo. Tanja mi
je prva pritrčala.
– Možda ja ne treba da budem prva koja će te izljubiti,
ali jednostavno moram, ne mogu da čekam. Želim da mi prvoj
potpišeš knjigu. Marta, drago mi je da si uspela i da si ovo veče,
kao i knjigu posvetila Zrinki Dedić.
– Toliko joj dugujem. Nadam se da me čuje tamo gde je i
da zna koliko smo je voleli.
– Znala je ona to, ali nažalost nije bila jaka. Retki su ljudi
poput tebe. Mislim da si od Marije nasledila snagu i borbenost.
Želim ti još knjiga i da budeš uspešna.
224
Smiljka je stidljivo prišla zajedno sa Vanjom. Pogledom
mi je rekla mnogo toga. Rekla mi je kako se ponosi što me je
baš ona one noći prva srela. Pogledom mi je rekla i to kako je
znala da će Marić biti dobar prema meni. Sreću mi je poželela
toplim zagrljajem, a ja sam poželela da joj zahvalim. Neki ljudi
su došli na ovaj svet da bi drugima donosili sreću. Smiljka je
bila jedna od njih.
Knjiga je zaista postala pravi besteseler. Urednica je
zadovoljno trljala ruke. Za samo mesec dana prodata je u tri
hiljade primeraka i štampana u još tri izdanja.
225
KONAČNO SAM GA DOBILADŽEM
OD KAJSIJA
Dobitnica Ninove nagrade i nagrade grada Beograda bila
sam ja i moja knjiga: „DŽEM OD KAJSIJA”.
Vanja više nije radio kao operativac. Doktorirao je na
temi: „Zločini iz strasti” i postao profesor na fakultetu za
kriminologiju.
Majku sam posećivala redovno. Prosto nisam mogla da
zamislim da propustim neku posetu. Želela sam da joj odvedem
i Zrinku, ali se ona odlučno usprotivila. Nije želela da je unuka
prvi put vidi na ovakvom mestu. Nikada nije izgovorila reč
„zatvor”. Poštovala sam tu njenu odluku. Zrinki sam pričala o
baki. Znala sam da iako je još malena razume šta joj govorim.
Pokazivala sam joj majčine najlepše fotografi je, a ona je svaki
put pružala ručice. Izgledalo je da želi da uhvati nasmejano lice
lepe žene na koju će, nadam se, jednog dana ličiti
Jednoga dana sam na majčinoj ruci primetila veliki crveni
plik. Bila sam uplašena. Nije je valjda neko povredio namerno.
Pomislila sma na one fi lmove o zatvorenicima, koji povređuju
jedni druge, da bi pokazali koliko su „moćni”.
– Majko, da li te je to neko povredio?
– Kakav ti je to plik?
226
– Ne, nije ono što misliš. Nisam stradala u obračunu, ali
oprosti neću ti reći odakle mi plik.
– Kako to misliš nećeš? Zašto nisi otišla u ambulantu?
To ne izgleda dobro, može da se infi cira.
– Marta ne drami, ništa mi nije i niko me nije povredio.
Budi mirna. Saznaćeš kada dođe vreme.
Bližio se Božić. Pripremali smo se za odlazak u Njujork.
Pripremali se jesmo, ali otišli nismo. Maja je bila tužna i
razočarana. Nedelju dana pre udala se za Tobijasa Rota.
Veselila se što će svoju sreću podeliti sa nama, ali viša sila je
uvek postojala, pa i ovog puta. Dva dana pred put saznala sam
da sam trudna i da nikako ne smem na taj put. Lekar mi je
preporučio da mirujem, bar prvih meseci. Shvatila je Maja da je
to bio veliki razlog zbog kojeg nismo došli. Oduševlejno nam je
poručila da nam je sve oprošteno. Meni je posebno naredila da
se čuvam i da ovoga puta rodim jednog dečeka.
Vanja je bio van sebe od sreće. Radovao se poput deteta
i rekao mi da će ponovo početi da veruje u Božić Batu. Zrinka
naravno još ništa nije razumela, ali je videvši našu sreću i sama
bila jedno zadovoljno dete.
Napolju je padao sneg. Bilo je pravo Badnje veče. Zrinka
je spavala u Vanjinom naručju. Ja sam sedela u fotelji ušuškana
i umotana u mekano karirano ćebe. Lepši Božić nisam mogla
ni da zamislim. Jelka je bila mirisna i lepa, uvek sam želela baš
takvu. Moji snovi postali su moja stvarnost.
Zvono na vratima prekinulo je moje misli. Pogledala sam
u Vanju.
227
– Očekuješ nekog?
– Ne, a ti? Možda je Tanja, idem da pogledam.
Spustio je Zrinku u krevetac i zamišljeno krenuo da otvori
vrata. Čula sam glasove. Nije bila Tanja, to sam shvatila, jer
je glas bio muški. Nisam odmah prepoznala. Bio je to Dušan.
Kada sam ga ugledala, pretrnula sam. Pomislila sam da se majci
nešto dogodilo. Onaj ko je bio kriv za plik na njenoj ruci, možda
joj je ovaj put napravio nešto gore.
– Dušane, šta se dogodilo? Majka, da li je dobro?
– Smiri se Marta. Marija je odlično, šalje ti poklon za
Božić. Poklon je za sve, ali je tebi namenjen. Želiš li da kutiju
stavim pod jelku ili ćeš je odmah otvoriti. Znaš da Marija jako
drži do Božića.
- Znam, uvek je govorila kako joj Nova Godina ništa ne
znači u odnosu na Božić.Stavite ga pod jelku.
Dušan se nije dugo zadržao. Rekao je da je umoran i da
želi što pre da stigne kući i legne. Iskreno nisam želela da ga
zadržavam. Htela sam da poklon otvorim kada budem sama.
Osećala sam da je bio poseban. Vanja je ispratio Dušana i rekao
kako je i on umoran i kako jedva čeka da vidi krevet. Znala sam
da me laže, da je samo želeo da me ostavi samu. Kao i uvek znao
je tačno šta mislim i šta želim.
Konačno sam bila sama. Zrinka je spavala, a i da nije bila
je malena, njeno prisustvo nije remetilo otvaranje kutije koju je
Dušan doneo.
Ustala sam i prišla jelki. Ruke su mi drhtale dok sam
228
uzimala kutiju. Bila je teška. Nisam imala nikakvu ideju, šta
bi unutra moglo da bude. Možda je neki instrument. Odustala
sam brzo. Majka je znala da ja ne sviram ni jedan instrument i
da muziku volim da slušam, ali ne i da je stvaram.
Prvo sam polako okretala kutiju. Nisam znala odakle
da krenem. Onda sam brzim pokretima pocepala papir. Bilo
mi je žao što ga ipak nisam sačuvala za uspomenu. Bio je to
običan, najobičniji pak papr. Valjda je tamo mogla dobiti samo
takav, ali meni je izgledao poput najfi nijeg i najšarenijeg papira
za motanje poklona. Sada je još samo trebalo da podignem
poklopac. Krenula sam brzo i nervozno, ali sam onda smireno
i polako podigla poklopac. Ono što sam ugledala, bila je slika
koju dok sam živa neću zaboraviti. U kutiji su bile tri tegle.
Tri staklene tegle, pune džema od kajsija. Na teglama je bilo
pisamce. Ruke su mi drhtale, suze su tekle, nisam mogla da ih
zaustavim, a nisam ni želela.
„Draga moja Marta, znam da sada plačeš, ali ja to ne
želim. Sve što želim je da više nikada ne vidim suze u tvojim
očima. Drago mi je da si opet trudna i neka mi budući dečko
ili devojčica oprosti što nisam napravila još jednu teglu, biće
dana napraviće baka još džema. Pitaš se sigurno odakle mi sada
kajsije. Želela sam da ti ovo poklonim za Božić. Znaš koliko
mi je važan, isto si mi i ti važna. Htela sam da te obradujem.
Prvenstveno tebe, pa onda i ostale. Kad je bilo vreme kajsija
ostavila sam nekoliko kila u zamrzivač. Dušan je bio zadužen
da ih donese. Upravnica mi je dopustila da ga skuvam ovde u
kuhinji. Sada znaš odakle mi onaj plik. Nisam bila pažljiva, ali
ovo je prvi put da kuvam džem, razumljivo je da nisam baš bila
spretna. Džem ipak nije loše ispao. Kuvala sam ga s ljubavlju.
Verujem da bi i tata i tetka Anđa bili ponosni na mene. Ipak
229
najviše će me radovati da si ti ponosna na svoju majku. Konačno
sam eto uradila i to; skuvala sam ti džem od kajsija.
PS: Žao mi je što nisam mogla da ispečem i palačinke,
ali ohladile bi se. Kada izađem odavde, kao prava baka i mama,
ispeći ću vam brdo palačinki.
„Uživaj u džemu sa onima koje voliš. Srećan ti Božić
dušo, voli te”.
Mama!


KRAJ!

                               

Fotografija Bojana Boka Durman