JOŠ DANAS I SUTRA MALO DŽEMA

                                                   Fotografije Bojana Boka Durman


raditi. Jeste ona bila i Danilova ćerka, ali u mom srcu, jedini
pravi otac za nju bio je i biće Vanja. Nikada neće saznati pravu
istinu. To je verovatno bila ishitreno donešena odluka, odluka
lošeg trenutka, ali ja sam je donela. Bolje da nikada ne sazna
za pravog oca, nego da joj smišljam laži, kako je umro i kako
nas je jako voleo. Umro doduše jeste, ali nas voleo nikad nije.
Bila sam sigurna da će i ostali iz mog okruženja podržati moju
odluku. Neki će to uraditi zato što me poštuju i vole, čak i kada
donosim pogrešne odluke. Drugi će ćutati, jer će se plašiti da
se ne otkrije ono što ne žele da se o njima zna.
Bila sam na granici da se okrenem i odem, ne znam,
nikada verovatno neću ni saznati, zašto to nisam uradila.
Vrata ispred mene su se otvorila. Otvorila se i rana, koja
očigledno još nije dobro zarasla. Imala sam osećaj da se krv u
potocima sliva i kulja iz svih šupljina na mom telu. Pomislila
sam kako sam precenila sebe, ali sam isto tako bila svesna da
nazad nisam ni mogla, a ni smela. Sigurno se više nikada ne
bih vratila, da sam tada otišla. Polizala sam svoje rane, pokupila
poslednje delove svog dostojanstva i prošla pored Marije,
kao da je nema.
Nije se protivila. To joj je bio jedan mali plus kod mene,
za početak i nije bilo loše. Krenula je za mnom, zatvorivši vrata.
Bile smo same, možda će mi se sada povratiti samopouzdanje,
možda ću uspeti da je pogledam u oči. Nisam bila sigurna
koliko ćemo obe biti u stanju to da uradimo. Čula sam njene
korake iza sebe. Mislila sam da smo tako hodale čitavu večnost.
Imala sam utisak da sam tu prvi put i da me neka nevidljiva
ruka vodi i pokazuje mi put. Vanja mi je stalno bio u mislima.
Sa tim mislima bilo mi je lakše. Počela sam da se osećam malo
sigurnije i lagodnije.
196
Pitala sam se koja će prva od nas dve da progovori. U
glavi mi je stajalo hiljade reči, mada nisam mogla da sklopim
rečenicu, nisam rečima nalazila pravo mesto. Majka, Marija,
majka... To je ono što mi se najviše motalo. Nisam mogla da se
odlučim da li će ona u mom budućem životu biti majka ili samo
Marija. Bila mi je potrebna pomoć, da mi neko da šlagvort, da
mi došapne, pa da počnem. Napetost je opet počela da raste
u meni i da Marija, ipak ću je tako zvati, nije progovorila, ja bih
defi nitivno otišla zauvek.
– Došla si, sedi, želiš li kafu?
– Nisam došla da ćaskamo uz kafu.
– Znam i razumem, ali možda bi uz kafu bilo lakše. Za
početak barem sedi, nećemo stajati, ipak ću skuvati kafu. Brzo
ću ja.
– Neka, ne moraš da žuriš, došla sam da razgovaramo.
Čekaću te da se vratiš.
Krenula je bez reči. Dobro sam pamtila njen hod i držanje.
Tetka Angelina je često znala da kaže, kako hoda kao da je
ceo Beograd njen. Tako je bilo nekad. Marija je sada odšetala
skrušenim hodom pokajnika koji je osuđen na vešala. Hodala
je sporo i nesigurno, čak nije nijednom zanjihala kukovima, što
mi je prosto bilo nezamislivo. Sve na njoj je bilo čudno. Izgledalo
je kao da se obavila nekim sivilom, kao da je bila u žalosti. Moj
dolazak nije imao veze s tim, u to sam bila sigurna. Prvi put
mi se činilo da je iskrena i da se ne skriva iza maske. Iskreno
ovakva slika Marije davala mi je neku neobjašnjivu snagu.
To sam verovatno podsvesno i želela, da budem superiornija, da
je gledam s visoka.
197
Brzo se vratila, kako je i obećala. Mislim da se uplašila
da ću otići. Onda sam shvatila da to nema veze sa mnom. Brzo
je skuvala kafu jer je imala plinski šporet. Shvatila sam da ne
treba puno da razmišljam o glupostima i da pronalazim glupe
razloge, već da treba da obavim razgovor i odem.
Na srebrnom poslužavniku pušila se kafa, koja je širila
prijatan opuštajući miris. Pored kafe bilo je tu još nešto što me
je frapiralo, slatko od belih trešanja.
Bilo je to omiljeno slatko mog oca, ali ga Marija nikada
nije skuvala. Uvek mu je drsko odgovarala, kako ona nije
domaćica i ako želi da jede slatko ili palačinke s džemom
od kajsija, neka ide kod svoje sestre Anđe. Ovo slatko joj je
verovatno neko doneo, ili ga je kupila na pijaci. Kao da mi je
neko u trenutku promenio istrošenu bateriju, progovorila sam..
Možda to i nije bila prava rečenica, za uspostavljenje kontakta,
ali ništa mi drugo nije palo napamet.
– Odakle ti slatko?
– Kako odakle, pa skuvala sam.
– Ti, skuvala?
– Da ja. Marta nisam više ona koja sam bila. Prihvati to
molim te, značilo bi mi.
– Značilo bi i meni da se nije desilo sve što se desilo.
– Vreme ne možemo da vratimo. Prošlost ne možemo da
izmenimo, ali možemo da utičemo na budućnost.
– Pa dobro, recimo da i ja mislim slično, za početak, prosto
pitanje. Zašto si to uradila?
– Taj čovek nije bio za tebe.
– Da li ti sebe čuješ. Ti sebi daješ pravo, da posle svega
198
odlučuješ u moje ime. Šta ti znaš, ko je za mene, ko nije. Nikad
te nisam zanimala.
– Varaš se. Majka oseti kad je njeno dete u opasnosti.
– Molim te nemoj da se pokajem što sam došla. Nemoj
donositi zaključke u moje ime. Pitam te samo da li se sramiš
zbog svega?
– Možda.
– Možda!? Čuješ li ti sebe? Uradila si šta si uradila, skoro
si me ubila, a na sve to imaš da kažeš „možda”!?
– Možda je baš prava reč, ne znam šta bi bilo da se sve nije
tako desilo. Marta, Danilo mi se nije sviđao od prvog trenutka
kad sam ga videla.
– Šta bi bilo da ti se sviđao, onda bi se sigurno udala za
njega. Da li ti čuješ sebe. Mislim da je bolje da krenem, ovo je
ipak bila greška.
– Molim te ostani, sve ću ti objasniti, samo ako mi
dozvoliš.
Nikada sebi neću moći da objasnim zašto nisam otišla tog
istog momenta. Vuklo me je u stvari da čujem šta će mi reći,
dokle će ići taj bezobrazluk.
Celu svoju priču je bazirala na tome, kako je ona meni u
stvari učinila uslugu. Danilo po njenom mišljenju nije bio čovek
za mene. Rekla je kako mu je iz očiju pročitala da je švalerčina
i zaključila da ja nikada neću biti srećna s njim. Slušala sam je
pomešanih osećanja. Holivudski scenariji su bili mala deca u
poređenju s njenim. Scenario je bio pravo poređenje. Mislim da
je Marija bila ozbiljan konkurent za Oskara.
Dok se trudila da mi sve potanko objasni, ponovo je
199
postala ona stara Marija. Gestikulacija je opet postala ko prst i
nokat s njenim likom. Palila je cigaretu, jednu na drugu. Jedino
po tome sam mogla da zaključim kako joj ipak nije sasvim
svejedno. Hvatala sam se za slamku i ta me činjenica zadržavala
da ne odem. Ipak joj je stalo šta ću ja misliti.
Objasnila mi je u detalje. Rekla je kako to što je uradila
nije bilo najbolje, ali to je bio jedini način da natera Danila da
se pokaže u pravom svetlu.
– Zamisli Marta, da ja nisam sve to uradila, ti nikada
ne bi saznala, koliki je taj čovek licemer. On je hladnokrvno
uvukao mene u krevet, tucao se sa mnom, a tebi govorio da te
voli. Spremao se da te oženi. Nisam to mogla da dozvolim.
– Zašto mi vređaš inteligenciju? Zašto nisi meni ostavila
da donesem odluku, ko je za mene, ko nije. Morala si da budeš
toliko plastična? Dobro, čak i da ti poverujem da si htela da me
zaštitiš, bilo bi dovoljno da si izašla s njim i videla koje su mu
namere. Morala si da se potucaš sa mojim verenikom, da mi
dokažeš koliki je gad. Oboje ste isti.
– Slažem se, ali složićeš se i ti, kako cilj opravdava sredstvo.
Marta ja sam ti učinila uslugu. Kad to shvatiš moći ću mirna da
umrem. Oprosti mi molim te.
– Zar misliš da je to lako. Ti ne znaš kroz kakav sam
pakao prošla. Već pet meseci sam u ludnici zbog tvog dobrog
dela. Mislim da si i ti trebala biti tamo. Zatvor je za takve kao
što si ti mala kazna.
– Ti mene onda ne poznaješ, da me poznaješ, znala bi
koliko mi znači sloboda. Možeš li da me zamisliš u nekakvoj
sivoj uniformi s brojem. Više nikada neću svirati klavir, neću
ići na koncerte, neću oblačiti fi nu odeću, šminkati se, putovati.
200
Zatvor je smrt za mene, bolje da me osude na vešala, nego
na zatvor.
– Iskreno, ne zanima me kakva će ti biti kazna, možeš da
goriš bilo gde.
– Kada si došla, mislila sam da želiš da zakopamo sekire,
ali...
– Šta bre ali, o kakvim sekirama pričaš. Došla sam jer sam
mislila da ću se bolje osećati ako ti oprostim, sad se osećam još
gore.
– Marta hajde smiri se, uzmi malo slatka i vode, prijaće ti.
Rekla sam ti već prošlost ne možemo da promenimo, pokušajmo
da razumemo zašto se sve dogodilo. Čula sam da imaš nekoga.
– Šta se to tebe tiče. Nikada ti neću reći ko je on, možda
poželiš i njega.
– Možda, ali dete zapamti, ako je on pravi, on neće
poželeti mene. Shvati već jednom, ono sa Danilom bila je
greška za sve.
Drhtala sam kao prut, ali sam morala sebi da priznam
da ima istine u onome što je rekla. Danilo me je prodao bez
razmišljanja, da se to nije desilo, ja bih se udala. Mislila bih da
me voli, a on bi se na svakom svom putovanju potucao u prvom
haustoru sa prvom namigušom, koja to želi. Možda ipak treba
da budem zahvalna Mariji, možda je u pravu, ma koliko surovo
i besmisleno zvučalo.
Pomislila sam na Vanju. Nikada ga ne bih upoznala da
se sve ovo nije desilo. Sve kockice su se uklapale, a ja se i dalje
nisam osećala dobro. Naravno da nisam, moja majka se tucala
u mom krevetu s mojim verenikom, a ja sam to sve videla.
201
Snažno sam poželela da je Vanja pored mene i da me samo
drži za ruku, naša ljubav je bila čista i to je bilo jedino što me je
činilo srećnom. Uzela sam ćašicu sa slatkim i drhtavom rukom
zahvatila trešnje. Bile su zlatne boje i učinile su da se osetim
mnogo bolje.
Uzela sam dve kašičice, jednu za sebe, jednu za oca, kad
već nije bio tu da proba slatko koje nikad nije dočekao. Ipak je
bilo lakše držati štapić za udaranje ritma, nego drvenu varjaču i
mešati slatko ili džem od kajsija. To mi je još dugovala. Možda
jednoga dana, ako i taj dug otplati, možda joj i oprostim, ali
zaboraviti neću nikada.
– Marta, možda jednog dana i shvatiš zašto se sve tako
dogodilo. Moram ti reći da mi znači to što si došla. Htela sam
da dođem da te vidim, ali su rekli da to nije pametno, da nisi
još u stanju...
– Eto sad sam kao što vidiš u stanju. Rekla si mi eto svoje,
a ja ću sad to sve da posložim, pa ćemo videti. Slatko je dobro,
nadam se da me nisi slagala da si ga sama pravila.
– Naravno da te nisam slagala. Zašto ti je to toliko bitno?
Slatko, ko slatko, drago mi je da ti se sviđa.
– Drago je i meni, zbog oca, eto bar sam ja probala to
slatko.
– Suđenje je zakazano za 17. jun. Hoćeš li doći?
– Razmisliću. Ako se do tada ne porodim doći ću.
– Znaš li šta će biti?
– Zrinka.
– Zrinka, znači devojčica, odakle ti ideja da bude
Zrinka?
202
– Ideje su svuda oko nas. Šta fali imenu.
– Neobično je. Nisi mi rekla ko je Zrinka.
– Devojka iz bolničke sobe.
Posmatrala sam Marijino lice, koje se naglo iskrivilo u
grimasu. Nije morala ništa da kaže. Znala sam njeno mišljenje.
Mislila je u ovom trenutku, kako sam ja njen najveći promašaj.
Ženi poput nje nije smela pripasti ćerka poput mene. Verovatno
je osećala gađenje, njena unuka dobiće ime po nekoj luđakinji,
koju ona i ne poznaje, naravno ni ne želi da je upozna. Marija
je uvek živela u svom iščašenom svetu, sa visokim standardima
u tom svetu bilo je mesta jedino za one sa pedigreom. Oni koji
ga nisu imali ili su bili mešanci, mogli su samo slučajno tu
da se nađu, kao što je bio slučaj sa mnom. Udajom za mog oca,
ona je svoj pedigre ukaljala.
Gledajući je shvatila sam kako mi je u stvari bilo žao.
Takve žene nemaju svoj život. Žive život koji im je nametnut.
Pravila, pravila, nije čudo što sam ih toliko mrzela. Pokloniću
joj posebno poglavlje u svojoj knjizi, moraću, da nije bilo
Marije, ja tu knjigu nikad ne bih ni napisala. Bila sam odjednom
zadovoljna. Pronašla sam razlog, zbog kojeg joj je vredelo
oprostiti. Zahvaljujući Mariji postaću slavna, moj roman postaće
bestseler. Svi će poželeti da čitaju o sudbini devojke koju je
vlastita majka prodala za jedno ili više tucanja. Razmišljala
sam kako bih mogla da nazovem roman. Možda „Džem od
kajsija”. Ljudi vole poetične naslove, niko neće posumnjati da
se iza jednog takvog naslova krije sve najbrutalnije, seks,krv i
suze, puno suza.
Moja poseta Mariji bila je završena. Nisam znala da li
da je smatram uspešnom, ili totalnim promašajem. Mislim da
203
sam ipak uspela. Uspela sam da sa njom sedim u istoj prostoriji
par sati, da je gledam u oči i da se poslužim slatkim od
belih trešanja. Uspela sam i da je ubedim da kaže Dušanu, kako
moje svedočenje ništa dobro ne bi donelo i da me nikako ne
zove kao svedoka. Potpisaću, rekla sam joj, šta god žele, ali da
me niko ništa ne pita. Moje stanje mi je omogućilo da biram da
li ću svedočiti. Rekla sam joj da ipak ne očekuje ni da se pojavim
na suđenju, nisam imala toliko snage. Rekla sam joj i to, kako
bi za obe bilo najbolje da se više ne vidimo. Ovo što sam je
posetila, bilo je sasvim dovoljno, jer sam do juče mislila da neću
moći ni to.
Zamolila sam je na odlasku da me ne prati. Najbolje je
za obe da ustanem i odem sama. Složila se, rekavši kako mrzi
rastanke. Marija, moja majka, zaista je imala smisao za crni
humor.
Napolju je padala prolećna kiša. Lipe su počele da mirišu.
Osećala sam se konačno slobodna. Bila sam svih ovih meseci
zarobljena. Gušila sam se i mislila kako nikada neću moći
duboko udahnuti. Danas sam to uradila bez problema. Svako je
ipak dobio ono što zaslužuje. Pravda i ravnoteža ipak postoje,
dobro ipak zamenjuje zlo. Svako ko nanese nepravdu nekom
nedužnom, moraće da odgovara. Marija će odgovarati pred
licem pravde, koja neće biti slepa, platiće za ono što je uradila.
Moja kazna joj nije trebala, mislim u stvari da joj je veća kazna
bila to što sam joj oprostila.
Javila sam se Tanji, da ću i večeras prespavati kod Vanje,
da ne brine. Kada joj budem ispričala sve pojedinosti, mislim
da me više neće ni zadržavati u onom sivilu. Imala sam puno
posla u ovom svetu van prozora s rešetkama. Pisanje knjige je
zahtevalo vreme, imala sam ga, a sada sam imala i volju.
204
Jedino sam bila jako zabrinuta za Zrinku. Plašila sam
se kako će podneti moj odlazak. Objasniću joj kako se mora
potruditi da što pre bude dobro, ako želi da mi se pridruži.
Imala sam snažan osećaj da će sve to sa njom biti dobro, najgore
je prošlo. Nisam mogla ni da sanjam kako mi se ipak neće sve
želje ispuniti. Ravnoteža je nažalost zahtevala žrtve, to sam
shvatila po Vanjinom licu, čim mi je otvorio vrata.
– Vanja, šta se dogodilo? Kako to izgledaš, da li si
dobro?
– Nisam.
– Dobro, to vidim, ali zašto nisi?
– Zrinka...
– Šta se dogodilo Zrinki. Čula sam se sa Tanjom, pre sat
vremena, nije pominjala Zrinku.
– Nije htela da te uzrujava, nije mogla preko telefona...
–Vanja, sad je dosta, reci mi smesta šta se dogodilo!
– Zrinka je mrtva.
Više nisam ništa čula. Zamračilo mi se pred očima,
činilo mi se da tonem i nestajem. Nije mogla biti mrtva, to
je poslednja misao koje sam se sećala. Koliko sam dugo bila u
nesvesti nisam znala. Probudila sam se u bolničkoj sobi. Nije
to bila moja soba, ni moja bolnica. Sve je bilo belo i prozori
nisu imali rešetke. Prvo sam se uhvatila za stomak. Nisam znala
zašto sam tu, plašila sam se za bebu, da joj se nešto nije desilo,
kad su me doveli ovde. Znam da sam bila kod Vanje, da sam išla
kod Marije i dalje se ničeg nisam sećala. Možda me je poseta
Mariji uznemirila, pozlilo mi je i doveli su me ovde. Pogledom
205
sam tražila Vanju. Znala sam da mora biti tu negde, on me
sigurno ne bi pustio samu, ma šta da se desilo. Pitala sam se
zašto Tanja nije pored mene, kako su me mogli ostaviti ovde
bez ikakvog objašnjenja, nešto se ipak desilo.
Vrata su se otvorila i mojim pitanjima bio je kraj, barem
onim, koje sam sama sebi postavljala. Vanja je ušao u sobu. Lice
mu je bilo umorno i tužno. Nešto se ipak dogodilo, ali ja se
nisam sećala ničega.
– Vanja, zašto sam ovde, da li je sa bebom sve u redu,
gde je Tanja?
– Razgovara sa doktorom koji te primio, sa bebom je sve
u redu, ne brini.
– Kako da ne brinem, zašto nismo kod kuće, trebala sam
tek sutra da se vratim u bolnicu, a ja sam sada tu u nekoj drugoj
bolnici, a kažeš da sam dobro. Vanja molim te, ako me lažeš,
nikad ti neću oprostiti.
– Smiri se malena, molim te, sad će doći Tanja, pa ćemo
pričati.
– Pričati, o čemu, ne mogu više, nemam snage.
Na vratima se pojavila Tanja. Ni ona nije izgledala bolje
od Vanje. Sada sam bila sasvim sigurna da se dogodilo nešto
strašno. Upalilo mi se neko svetlo. Poslednje čega se sećam,
bio je razgovor o Zrinki. Vrisnula sam. Krik koji sam ispustila
pomogao mi je da se ne ugušim, da nisam to uradila, više nikada
ne bih pustila ni glasa.
– Zrrrrriiiinnnka!
– Dušo molim te, smiri se, Tanja, zar joj ne možeš dati
206
nešto za smirenje, ovo je mučenje i za nju i za bebu.
– Već su joj dali kad si je doveo, ne može opet, to ne bi
bilo dobro za bebu. Zamoliću sestru da joj napravi čaj od nane,
prijaće joj. Nemoj da je ostavljaš.
– Naravno da neću.
– Vanja, reci mi šta je sa Zrinkom. Mislim da sam nešto
ružno sanjala. Bio je to san, sad se sećam. Zrinka je dobro, želim
da je vidim.
– Marta, nisi sanjala, Zrinka nije dobro, mrtva je. Ponovo
je pokušala da se ubije. Ovaj put je i uspela. Marta, ja te molim
da misliš na bebu i sebe. Zrinki ne možemo više pomoći.
Sudbina.
– Kakva je to sudbina. Kako je sudbina mogla to da joj
uradi. Vanja, ona je još bila dete. Sve ono što joj se dogodilo,
one grozote i na kraju nema je. Kakva je to sudbina?
– Zla. Nažalost i takve postoje. Trudili smo se svi da
joj pomognemo, nismo uspeli. Možda će mala Zrinka svojim
dolaskom popraviti ravnotežu koja se poremetila. Kako ti ono
kažeš, da se ništa ne dešava slučajno.
– Zašto je ravnoteža zakazala baš kod te jadne devojke.
Neki ljudi baš nemaju sreće. Mogla je sa nama lepo da živi i
upozna pravi život.
– Mogla je, ali sad je ovako, kako je. Mislim da ne bi
volela da se ti sada sekiraš. Zbog uspomene na nju potrudi se
da se sabereš. Sad ćeš lepo popiti čaj. Onda ću te držati za ruku
dok ne zaspiš.
– Ne želim da zaspim, ako zaspim, opet ću sanjati ružno.
Želim da pričamo. Želim da mi ti ispričaš neku priču, koja ima
srećan kraj.
207
– Znaš da nisam dobar u tome. Priče su tvoja specijalnost.
Okružen sam onima čije priče baš nemaju srećan kraj.
– Kako, pa naša priča će imati baš takav kraj.
– Naša priča neće imati nikakav kraj, ona će večno
trajati.
– Zvuči lepo. Eto vidiš da znaš da pričaš. Malo kažeš, ali
sve što treba.
Konačno sam ipak zatvorila oči. Nisam mogla da zaspim,
ali mi je odgovaralo da oči držim zatvorene. Slike su se
smenjivale kao na fi lmskom platnu. Nismo ni svesni šta nas sve
čeka. Iza svakog ugla nas je vrebalo po nešto. Sigurno mi pre
par meseci nije padalo napamet, da će mi se dogoditi sve ove
stvari. Imala sam sasvim obične želje i planove, a desilo se skroz
suprotno. Skloni smo da mislimo kako se neke stvari dešavaju
samo drugima. Mislimo kako je naš život previše običan da se
o njemu napiše knjiga ili snimi fi lm. Kada gledamo nekakvu
sapunicu, smejemo se i mislimo kako se takve stvari u stvarnom
životu nikad ne događaju. Ustajemo svakim danom, radimo
uobičajene stvari, a onda kada naš život preko noći postane
fi lmska priča, mislimo da nismo u stanju da odglumimo uloge
koje su nam namenili. Namene ti ulogu, a ne pitaju te. Traže od
tebe da znaš tekst, a nisu ti dali da pročitaš scenario. Nisu ti čak
dali ni mogućnost da odbiješ ulogu, ako ti se ne sviđa.
Meni se sve to desilo. Nekim ljudima se toliko stvari ne
desi ni za ceo život. Očigledno sam ja u tome bila posebna.
Uvek sam želela da budem posebna, ali ne baš toliko. Nekad ti
se vlastite želje obiju o glavu.
Vanjino prisustvo je bilo najbolji lek za mene. Kada bi
me sad neko pitao pravi razlog zbog kojega sam odlučila da
208
oprostim Mariji, znala bih šta da kažem. Juče to nisam znala.
Pravi razlog je bio Vanja. Sigurno ga nikada ne bih upoznala da
Marija nije uradila sve što je uradila.
Bilo mi je i dalje teško zbog Zrinke, ali sam osetila neko
olakšanje. Zrinka će sigurno razumeti, ako me može videti, biće
joj drago, da je bar jedna od nas dve uspela da se sredi.
Vanja me je nežno pomilovao po licu i ja sam utonula
u san. Sanjala sam kako mi on i Zrinka trče u susret. Zrinka
Dedić, moja draga prijateljica mahala nam je, dok je sasvim
nismo izgubili iz vida, mahali smo i mi njoj.
Dani koji su usledili bili su za mene jako teški. Zamolila
sam Tanju da po izlasku iz ove bolnice ne traži od mene da se
vratim kod nje. Složila se da bi za mene bilo gore da se vratim
tamo gde me je sve podsećalo na Zrinku. Lik male krhke,
bespomoćne devojke stalno mi je bio pred očima. Pitala sam
se koliko je samo morala da bude očajna i uplašena dok je sebi
oduzimala život, po drugi put. Optuživala sam sebe, što sam
je ostavila, što nisam ostala pored nje. Tanja se ljutila na mene
zbog toga, ali ja nisam mogla da ne razmišljam tako. Tešila sam
se time, kako će vreme učiniti svoje, ali sada je bilo tako i niko
nije mogao da me ubedi da ne treba da se osećam krivom.
Marija je poslala telegram saučešća, onog dana kada smo
sahranili Zrinku. Iskreno bila sam iznenađena njenim gestom.
Nisam očekivala da će to uraditi zbog nepoznate devojke,
njoj tako nebitne. Bio je to mali korak, koji je vodio ka našem
zbližavanju. Shvatila sam da je to uradila da ostavi utisak na
mene. Uspela je. Pokazala mi je da u njoj ima bar malo duše.
Nekoliko puta je i nazvala, da pita kako sam, dok sam bila
u bolnici. Ovaj put bih više volela da me je posetila, ali razumela
sam. Dok sam ležala tamo u onom sivilu, nisam je želela videti.
209
Verovatno je mislila da to ne želim ni sada. Neke stvari se ipak
ne dešavaju odjednom, preko noći, potrebno je vreme.
Urednica me je posetila par puta da se dogovorimo oko
knjige, koju sam privodila kraju. Nisam još znala kakav će kraj
tačno biti, ali sam savim sigurno znala da ću upotrebiti sva
prava autorske slobode i napisati najsrećniji mogući kraj. Tuga
je polako odlazila iz mog života. Sreća je postajala sve vidljivija.
Nije se više stidljivo skrivala po ćoškovima.
Jedino mi je Maja nedostajala. Urednica ju je poslala u
Njujork na specijalizaciju. Njujork je bio grad iz njenih snova,
mislim da se više neće ni vraćati. Celog života je sanjala o
odlasku tamo, konačno snovi su joj se ostvarili. Verovatno bih
i ja u drugim okolnostima otišla sa njom, ali moj život je sada
bio ovde. Moj život je bio Vanja. Konačno posle kiše i meni je
sinulo sunce.
Jedan oblak se ipak nije sklanjao. Počela sam da žalim što
će se moje dete roditi u trenutku kada joj babu budu osudili.
Nisam želela o tome da pričam, ali Vanji nije promaklo da
me nešto muči. Branila sam se trudnoćom, da sam zabrinuta i
uplašena, da nešto ne krene po zlu, sada kada smo srećni.
– Nećeš me prevariti, hajde da čujem šta muči moju
devojku?
– Ništa.
– Ne priznajem odgovor, idemo dalje, slušam.
– Vanja, razmišljam o našem venčanju. Mislim da si u
pravu. Trebali bi da se venčamo pre nego se porodim. Želim da
postanem gospođa Marić i da moja Zrinka bude dete rođeno
u braku.
210
– Vidi, vidi, da li ja to dobro čujem. Dva meseca ti pričam
da to treba da uradimo, ti kao da si gluva. Hvala dragom Bogu,
da si konačno shvatila kako sam u pravu. Možemo već sutra
da zakažemo datum. Dakle to smo rešili, ali nisi ti zbog toga
danima zamišljena.
– Nisam, u pravu si. Brinem zbog Marije. Vanja da li sam
ja normalna.
– Naravno da jesi, pa majka ti je.
– Ona je Marija, to što brinem je ljudski, svako bi.
– Jeste. Lepo si rekla, ljudski je, ali prestani više da
izigravaš kamenu lejdi. Ona je tvoja majka, ne samo Marija.
Htela ti to ili ne, tako je.
– Možda si u pravu, ali Vanja jako se brinem. Kako će ona
to sve da izdrži. Nije ona tako jaka koliko se pravi. Mislim da
će je taj zatvor ubiti.
– Živ čovek svašta izdrži. Strašno je što će ići u zatvor,
ali mislim da je dobro što je toga svesna i ničemu se ne nada.
Nisu ni zatvori kao što su bili. Mnogi tamo pronađu svoj mir,
pronađu sebe. Preispitivanje je najbolji drug u zatvoru. Tvoja
majka je svesna svega što je čeka.
– Možda bih ipak trebala da odem na to suđenje.
– Nećeš ići. Lepo ti je rekla da ne želi. To ne bi nikome
koristilo. Mislim čak da bi je to dotuklo, da gledaš kako je
odvode sa lisicama.
– Zar moraju lisice, mislim, ako se sama predala, neće ni
tada pobeći. Da je htela da beži mogla je do sada sto puta.
– Lisice su obavezne, jednostavno takva je procedura.
Zaboravi odlazak na suđenje, tako je bolje za sve. Marta prošle
ste pakao, proći će i ovo veruj mi.

NASTAVIĆE   SE...