LJUBAV ME NIŠTA NIJE PITALA DOGODILA SE I DAN

                                                           Fotografija  Martin  Nedeljković

Мирослава Ђушић Неделјковић

ЉУБАВ МЕ НИШТА НИЈЕ ПИТАЛА,

ДОГОДИЛА СЕ

роман

Издавач

Јавно предузеће ПТТ саобраћаја Србија

КУД ,,Ђока Павловић”

За издавача

Мр Михаило Н. Јовановић

Штампа

Тираж

ISBN

 

МИРОСЛАВА ЂУШИЋ НЕДЕЉКОВИЋ

, ЉУБАВ МЕ НИШТА НИЈЕ ПИТАЛА,

ДОГОДИЛА СЕ

РОМАН

2011.

 

СВЕ ПРИЧЕ И РОМАНИ МОЖДА ЛИЧЕ ЈЕДНИ НА ДРУГЕ,ЉУДИ ЛИЧЕ ЈЕДНИ НА ДРУГЕ, ТО ЈЕ ИСТИНА, АЛИ НИЈЕ ИСТИНА ДА СМО СВИ СПРЕМНИ ДА СВОЈЕ ПРИЧЕ ПОДЕЛИМО С ДРУГИМА, КАДА БИСМО ТО БИЛИ У СТАЊУ, КАДА БИСМО БИЛИ ХРАБРИ  ПОМОГЛИ  БИ  МАЊЕ ХРАБРИМА ДА ТО ПОСТАНУ, А СВОЈЕ ПРОБЛЕМЕ НАУЧЕ ДА ДЕЛЕ.

СВИМА ОНИМА КОЈИ ИМАЈУ ХРАБРОСТИ, МОЖДА ЈЕ ОВО НЕШТО ШТО САМ КОНАЧНО ПОКЛОНИЛА САМОЈ СЕБИ, ШТА ЋЕ ДРУГИ МИСЛИТИ, ИСКРЕНО, БАШ МЕ БРИГА, БИЛО БИ БОЉЕ ДА СЛЕДЕ МОЈ ПРИМЕР И ОЛАКШАЈУ ДУШУ, ИСТА ЋЕ ИМ БИТИ ЗАХВАЛНА.

 

Ово је једна од оних прича, за које увек мислимо да се нама никада неће догодити. Мислимо да се неке ствари догађају само лошим људима, а неке добрим, али ко смо ми да људе делимо на лоше и добре. Једини који има право да нас осуди и да нас касније тих греха ослободи јесте Бог, пред њиме смо сви исти. Никада нисам мислила ни у најлуђим сновима да ћу свој живот проживети на начин на који јесам. Као и све девојке овога света, сањала сам да се заљубим, да то буде човек из снова, да се удам у лепој белој венчаници, родим децу и живим у љубави и окружена њом цео живот. Морам признати да у почетку и јесте све било тако кад сам упознала Марка, али ствари су убрзо почеле да добијају сасвим други облик, а ја нисам имала храбрости да било шта мењам. Нисам имала кога да питам, да ли то баш тако треба, мислила сам да треба, а онда се нешто догодило, догодила ми се љубав са неким другим, она из снова и верујте, ништа ме није питала, само ме је обузела, а ја сам одлучила да јој се предам. Та моја љубав је на почетку била тајна веза, као и све везе тог типа, а онда, е то онда нећу сада да вам кажем шта ће се десити после, то ћете открити када заједно са мном дођете до краја ове приче. Дотле се опустите и покушајте да схватите, како ништа није немогуће, како смо сви рањиви, тамо где се најмање надамо, ако се препознате у мојој причи, признајте то себи, јер можда то још није касно. Неко ће вас због тога можда осудити, неко подржати, али како рекох на почетку, нико нема право, једино ви можете да управљате својим животом, само тако ће и Бог бити уз вас.

Немам ја намеру никога да оцрним, то баш и није оно најстрашније што човек или жена могу урадити. Мислим, у ствари не мислим, после свог искуства, сигурна сам, да је много страшније ако се правимо да живимо узорно, а радимо све те ствари, тако вређамо најпре сами себе, па онда људе од којих се кријемо.

На почетку своје везе са Борисом, мислила сам искрено да та веза никада неће постати стварна, да неће дакле имати ни почетак ни крај, али ипак имала је све, баш као права прича, која има почетак, средину и крај.

Имала сам неких, не знам више ни сама колико година, али довољно, да сам могла самостално доносити одлуке, о томе да ли желим повредити оне које волим, тиме што ћу се упустити у везу изван брака.

Борис и ја смо се упознали случајно, нисмо, као што то обично бива радили заједно. Дошао је једнога дана у моју болницу да посети сестричину која је оперисала слепо црево. Он је био ожењен, без деце, новинар, ја удата, имам ћерку, очекујем друго дете све по плану. Муж Марко, успешан у свом послу, имамо стан, властити, не онај који делимо с родитељима, док чекамо поштара да нам донесе прву пензију. Свако већ вероватно мисли да одустане од даљег читања приче, која следи, али немојте, обећавам да ћете се сасвим лепо забавити, исто као што се вероватно лепо забављате док гледате “великог брата”, или “мењам жену”. Заваљени у своју омиљену фотељу живите лицемерно туђе животе, гледате јавно, како људи за мале паре износе свој прљави веш, храбро, а ви, ви сте мали пацови, који се завлаче после свега у своје брачне кревете и тону у сан са својим вечним тајнама, јер, шта би свет мислио о vama да то урадite јавно, да јавно признаte како су vam brakovi све, само  не савршени.

Нешто размишљам о времену наших бака, замисли-те шта ми пада напамет. Не сетим се ни бакиних колача ни везова, сетим се јавних кућа, које су тада постојале, које су испред врата имале окачене црвене фењере, а тамо су повремено одлазиле наше деке. Баке су наравно на све то остајале слепе и неме, важно им је било да је мир у кући, на крају, мушкарци имају своје потребе и ако их редовно задовољавају, онда ће тог мира бити. Наравно ни једној од њих није падало напамет да им оно што добијају тамо саме пруже, то је била срамота. Срамота можда и јесте била, али неки морал је ипак постојао, знало се ко је ко и ко шта ради, свако је радио свој посао.

Данас, на срећу или несрећу такве куће не постоје, нема више црвених фењера, али има мотелских и хотелских соба, у које залазе сумњиви типови и парови, који краду своје тренутке нежности, који по тим собама пију јефтино вино, ваљају се по чаршафима сумњиве чистоће и заклињу се на вечну љубав. Плачу једно другоме на рамену, како ситуација постаје неиздржива за обоје и како морају нешто решити, наравно најбоље је да побегну у непознатом правцу, где их нико неће пронаћи. Нико од њих, никада ништа слично не уради.

Ја сам годинама била део тог лоше исхекланог миљеа, од још лошијег конца, толико је конац био лош, да је пуцао, сваки дан све више, на крају кад схватите колико више петљи нема, колико их је отишло, опарало се, онда често буде касно.

Опет ћу започети реченицу са “ја”, морам јер желим да кажем, како сам ја имала ретку срећу да на време схватим да петље могу да похватам, успела сам, зато не желим да будем себична, хоћу све да поделим са остатком света који ме окружује. Морам рећи да није мала ствар добити другу шансу, ја ето јесам.

Моја су деца данас одрасла, не само одрасла, дивни су људи, знају и они моју причу, али и да не знају, ја бих је исто испричала, јер рекох, може ова прича бити свачија и ничија, ја храбро кажем, моја је, а ви одаберите, нешто свакако морате одабрати, чисто због вас. Лепо је кад једног дана можете погледати себи у очи и рећи, баш је лепо што постојим.

Са својим мужем почела сам да се забављам још у средњој школи. Романтична љубав из клупе, били смо једном чак изабрани за најлепши пар, на некој школској игранци. Без лажне скромности, јесмо то и били. Ја сам била, тако су бар други говорили, ваљда су били у праву, висока, дугонога, све је на мени било лепо извајано и још лепше распоређено. Коса ми је била боје жита, уковрџана у безброј спиралица, које су скакутале и урамљивале моје правилно лице, без грешке. Ипак најлепше на мени биле су очи, Марко је говорио да су моје очи као два велика бадема, говорио је још, да су биле плаве, мислио би да је Бог ставио два језера на моје лице да га улепша.

Марко није ни мало заостајао за мојим квали-тетима, имала сам проблем са завидним девојчицама, које су га поштоpoto хтеле за себе, али он није видео ни једну другу, био је у школском пливачком клубу, тело му је било нешто најлепше што сам ја икад видела, то сам наравно мислила тада. Тада ми је било битно да изгледа као филмска звезда, касније се мој укус променио, касније ми је било само битно да неко има шта да ми каже, да је то нешто, баш “нешто”, а не обична наглабања о томе шта ћемо јести, пити, ко ће децу одвести, или довести из школе, кад ћемо се састати са овим или оним, исто тако досадним паром. Марко је имао правилно лице, без мане, а ја сам касније открила да волим оне који нису баш тако правилни по својој вањштини, али им је унутрашњост беспрекорна.

Код нас је све ишло по неком шаблону. Родитељи су одобравали нашу везу, јежим се данас на то, јер можда да су ми бранили, можда би та веза била зачињена, не би била тако огавно бљутава и дуга. После завршене средње школе, ми нисмо морали да размишљамо, шта ћемо даље радити, наши родитељи су мислили уместо нас. Моја мајка је била медицинска сестра, отац наравно лекар, опште праксе, али лекар је лекар, тако је говорила бака. Наравно ја сам морала завршити факултет, друга опција није постојала. Мајка ми је говорила када смо биле саме, да морам нешто у животу бити, да ето она није имала могућности, јер се жртвовала због оца, неко је морао радити, јер су се узели пре завршетка факултета. Значи за мене није постојала опција да постанем “жена жртва”, ја сам морала да одаберем неки факултет и да га завршим, јер да тата може да ме запосли док је још у активи. Избор факултета није био велики, сви у мојој породици су гласали за медицину, то што сам ја желела да постанем новинарка и да студирам историју уметности, то се никога није дотицало, одлука је пала и ја сам добила индекс медицинског факултета, а Марко машинског, јер његови су сви по традицији студирали машинство.

Морам искрено рећи, да је много тешко студирати нешто што не волиш, али ја сам као за инат све испите полагала у року, са одличним оценама, ваљда сам, то ми је касније објаснио један колега психијатар, желела да се што пре решим беде. Данас кад размишљам о свему, мислим да је било пуно боље да сам се исписала са медицине и уписала оно што сам желела, родитељи би можда шизели, али и то би прошло, али очигледно нисам била јака, а ни своја, јако је важно, за све што радите у животу, слушате своје срце, оно вас никада неће одвести на погрешан пут.

Са Марком је био исти случај, био је исто тако добар студент, као и ја, једина разлика је била, што је он стално говорио, како је увек сањао о томе да попут деде и тате постане машински инжењер, па да на врата окачи плочицу “дипл. инг. Марко Павловић”. Морам признати да не знам зашто му већ тада нисам рекла, како се ужасавам титула, с којима се јавно маше. Увек сам мислила да наша дела треба да говоре о нама, али нисам му то никад рекла, само сам се смешкала на оно што је говорио. Почела сам себе да доживљавам као лутку, ону која се празницима износи и ставља на кревет, коју су родитељи муком набављали из Трста, али никада нису давали својим ћеркама да се с њима играју, јер могу да им покваре фризуру, или недај Боже поцепају и уфлекају хаљину. Моја мајка је “мојој” лутки прала хаљину, кад год је имала велико спремање, јер и она је била део намештаја, који треба очистити, са таквом сам почела себе да поредим.

Марко и ја смо дипломирали, наравно на време, он с просеком десет, а ја девет кома три, шестица из једва положене народне одбране покварила је мој просек и бацила мрљу на моју диплому. Мојим родитељима није баш било право, што њихова девојчица нема све десетке, као њен савршени дечко Марко, али шта је ту је, морали су да се помире, мој живот је наставио да тече својом колотечином. Марко је убрзо отишао на одслужење војног рока, а ја сам спремала специјализацију, одабрали су ми да будем педијатар, јер то је најбоље за жену, тако су сматрали моји родитељи. Сва је срећа да сам била заокупљена учењем, па нисам имала времена да излазим и дружим се са другарима, јер да јесам имала времена за исто, то би ми било ускраћено. Каква бих ја то била девојка, која се забавља по дискотекама и журевима, док јој је дечко на одслужењу војног рока. Опет сам забијала главу у песак, учењем сам покрила своју жељу за забавом. Наравно то је дало своје резултате. Све испите сам положила у року, пошто сада нисам имала народну одбрану, имала сам све десетке, са том оценом сам одбранила и своју специјализацију. Најтужнија ствар с којом сам се тада суочила, било је то што сам била предложена да одем у Америку на даљњу специјали-зацију, понуђена ми је субспецијализација из дечије кардиологије, али Марко се управо враћао из војске и наши родитељи су једногласном одлуком решили да би се требали венчати. Наше мајке су сматрале да за жену није да јури каријеру, жене треба да рађају, а време пролази, имали смо обоје по двадесет нешто година, али биолошки сат је већ откуцавао, јер су га наши родитељи навили уместо нас.

Наравно без поговора смо се венчали те исте године, пре тога сам ја добила посао у татиној болници, мама је хтела да ме угура у свој Дом здравља, али је тата, хвала му био јачи, Дом здравља ипак не бих поднела, болница је боља солуција. Марко је почео да ради у очевом предузећу, а његова мајка је прокоментарисала да рад у болници ипак није за жену, та ноћна дежурства и све остало, ипак је било боље да радим у Дому здравља од седам до три и да имам слободне викенде, јер викендом жена може највише да уради у кући.

Пар месеци после венчања мој отац је направио једну од најважнијих и најлепших ствари у мом тадашњем досадном малом, обичном животу, продао је неку дедину земљу, тај новац дао у стамбени фонд своје болнице, па су нам онда они као доделили стан, куповине станова тада није било, али махинација јесте.  Стан је додуше био једнособан и прилично забачен за мој укус, налазио се на Новом Београду. Песак и камен постали су моја свакодневица. Дуго сам патила за својим станом на Дорћолу, није он био нешто специјалан, али је био део мене, део мог одрастања, тамо су ми били сви пријатељи, овде у овим солитерима ми се чинило да никада никог не видим. Људи су рано одлазили и касно се враћали у своје спаваонице, само камен и песак. Ноћима сам се окретала на другу страну и плакала, док је Марко спавао сном праведника. Он је лакше све подносио, он је одрастао у некаквом сличном солитеру на Коњарнику, какво име, увек сам се питала, ко нормалан може дати име “Коњарник”, једном насељу са људима, све у свему асоцијација ми је увек била “голубарник”. Једино што је Марку и његовима сметало, било је то што је стан у коме живимо, добио мој отац, Марко је стално понављао да ће кад тад од свог предузећа тражити стан, јер како ће иначе држати плочицу на вратима на стану који је добио преко таста. Мени је све то било неважно, ја сам се само ноћу уплакана заклињала сама себи, како ћу се вратити у свој круг двојке, тамо сам припадала и осећала се сигурно.

Годину дана касније, још увек смо били у истом стану, Марко није успео да добије други, ја сам хватала себе како се привикавам на нове услове живота. Морам признати да сам се плашила, шта ако тај нови стан буде још даље одавде, ако измисле неко ново поетично име за неко насеље, па нас тамо баце, заједно са комарцима и жутим мравима, ако треба да бирам, онда ћу се определити за бубашвабе на Дорћолу, некако су елегантније

Осим тога што смо још живели на истој адреси, годину дана касније добили смо Теодору. Није се уклапала у планове, она је требала да дође две године после Павловог рођења, али ето најзад се у нашем животу појавило нешто што нисмо могли да планирамо са сигурношћу, па по оној старој, ако нешто не можеш да мењаш ти се прилагоди, тако смо и ми урадили. Морам признати, можда ће вас то шокирати, али нисам баш била одушевљена. Некако се нисам према очекивањима обрадовала овом догађају. Наравно, да ме неко не схвати погрешно, волела сам то мајушно биће, од првог дана, од тренутка кад је несвесно стиснула мој кажипрст, као да је хтела да ми каже да је спасем од не знам ни ја чега, али заклела сам се да хоћу. Заклела сам се мојој Теодори да никада нећу тражити од ње да мисли мојом главом, да ћу је подржавати и у најсмелијим одлукама, само ако су њене властите. Била сам свесна тих дана, кад сам се из породилишта вратила кући, да мој живот све више срља, да ћу се једнога дана строва-лити у понор, из којег нећу наћи пут назад, али ни тада ни много година касније нисам ништа урадила, да то променим.

Нисам ништа урадила иако сам све више хватала себе да недужни испаштају, само зато што сам ја незадовољна, својим малим животом, који су други одабрали за мене. Осећала сам се спутано, гушила сам се у тесно скројеном костиму, мајке, домаћице, љубавнице и каријере. Све што су ми више нудили, ја сам више одбијала, на крају ми више нико ништа није нудио, почели су да ме заобилазе. Чула сам како моји шефови кажу: “Немојте њу дирати она има мало дете, а и друго је на путу, муж јој често путује, па она мора своје обавезе да усклади према њему.”

Једном ми је један колега рекао, онако добро-намерно:

- Ја стварно не знам, Добрила, зашто се ти ниси запослила у неком Дому здравља, болница није за жене са децом и породицом, морала си то знати, или, или...

Мислим да му ништа нисам одговорила. Оно што сам тада осетила, било је сасвим сигурно горе, горе, од било ког мог каснијег скандалозног искуства. Гледала сам тупо за њим, како одмиче и бива све мањи у том болничком ходнику, са црно белим плочицама, које миришу на хлор и свежу крв. Хватала сам себе како се гушим и како баш тај мирис желим да осетим у свом животу, мирис свеже крви.

Те вечери сам Марку испричала у паузи наравно између две утакмице, јер то га је једино опуштало после напорног дана. Рекла сам му како ме је све то погодило, како нисам студирала и била најбољи студент, да бих писала рецепте у неком Дому здравља, а он ме је погледао, чак се удостојио да то уради, није рекао да ћемо о томе после утакмице, али... То после никада није долазило, јер би он у међувремену заспао.

- Боже, Добрилче, па тај твој колега је скроз у праву, реци му да ћу га частити пићем, па где је за тебе та болница, за пар месеци ћеш се породити, да сам ја власт, ја бих женама забранио да раде, чим затрудне, то је велики ризик, поготово тамо где су болесни, као у болници.

- Прво, немој ме звати Добрилче, знаш да не подносим те деминутиве, моја се бака, по којој носим име, звала Добрила, а друго, за твоју информацију, ако говориш о заразама, па могу се и у Дому здравља заразити.

- Па да, у праву си, видиш да је онда најбоље да отвориш боловање и будеш код куће на сигурном, разговараћу с твојим оцем, мислим да ће се он сложити…

- Да ли ти чујеш себе, шта ти имаш да разговараш са мојим оцем, ваљда сам ја та са којом треба да разговараш? Марко, волиш ли ти мене, уопште?

- Боже, какво ти је то питање, па наравно да те волим, ти си мајка моје деце...

- Ја те молим да прекинеш, повратићу, не могу више, гушим се, ти мене значи волиш само зато што сам мајка твоје деце, видиш ли ти на мени још нешто?

- Како да не, видим твој прелепи стомак, у коме се овај пут ваљда крије неки дечко, знаш врло је важно да се лоза одржи…

То је био крај нашег разговора, бар за мене. Захваљивала сам Богу, што је напољу била топла јулска ноћ и што сам могла да побегнем, а да се не смрзнем, јер сасвим сигурно бих исто то урадила и да је напољу падао снег. Изашла сам на улицу и кренула онако без циља. Била је ово наша прва свађа, а ја нисам ни мало била несрећна због тога. Удахнула сам дубоко, ваздух је био топао, пиркао је неки ветрић и ја сам се после дуже времена, у ствари, о каквом времену сам размишљала, без претеривања, први пут у животу, ја сам осетила мирис слободе. Управо је то био опис мог стања и ваздуха који сам све више увлачила у себе, зато што је мирисао на слободу.

Сасвим неразмишљајући прешла сам мост, мислила сам да је то немогуће, али ноћас сам препешачила мост и нашла се на Калемегдану, тамо сам и као мала увек налазила уточиште, био је то мој најдражи парк у Београду, ниједан други није имао ту магију.

Села сам на клупу. Ту је седела нека жена, нисам тачно могла да јој одредим године, али то и није био мој посао. Осетила сам да из ње извире слобода, да је она била, за разлику од мене, сасвим слободна, имала је дупло више година од мене, али имала је и свој живот. Пожелела сам да јој нешто кажем, али нисам, само сам јој се насмешила. Жена ми је узвратила осмех, уста су јој била нашминкана јарко црвеним кармином, очи уоквирене црним креоном, кармин јој је мало прелазио ивице усана, а црте на очима су се спајале у једну дебљу, тиме је ваљда хтела да јој ситне очи изгледају крупније. Имала је хаљину на цветове, преуску за њено тело, са шлицевима, који су откривали вене на њеним бутинама. Мирисала је на јефтин сапун и још јефтинији парфем, Боже, била је сва смешна и проста, али ја сам јој завидела. Понудила ме је цигаретом, коју сам узела после мало оклевања, зашто да не, па једна цигарета може, уосталом Марко није ту да ми приговара, како је дуван штетан за бебу. Дуван који је пушила био је исто тако јефтин, као она цела, али пријао ми је више него икад. Насмешила сам јој се у знак захвалности, узвра-тила ми је, без речи, једино на њој што је било прелепо, били су њени зуби. Пар минута касније жена је устала и отишла, по њу је дошао мушкарац. Отишли су загрљени, али некако, ни дан данас не знам зашто сам то осетила, али јесам, нису се знали, ово им је био први сусрет. Пуно пута сам се касније у животу сећала те жене и мушкарца и никада нисам знала себи да објасним, по чему сам ја то закључила да се они не познају и да су се тад први пут видели, можда и последњи. Ваљда се око њих поред мириса њихових јефтиних парфема, ширио и мирис слободе. Отишли су у ноћ, никоме нису морали да пола-жу рачуне, једини задатак им је био да се те ноћи лудо проведу.

Ни сама не знам колико сам дуго седела на тој клупи. Знам једино да сам пожалила што у брзини нисам понела кутију цигарета, коју сам скривала у ормарићу с ципелама, јер Марку сам морала да обећам кад сам остала трудна да ћу престати да пушим. То што он није престао, јер је он мушко, и није трудан, то нема везе, нисам му могла објаснити да је седети у дуванском диму, исто што и пушити. Моје речи до њега већ одавно нису допирале. Кад сам била код тог појма “већ одавно”, схватила сам да је ту поред мене, око мене, јер већ одавно мој муж није приметио ни шта облачим, ни како изгледам. Комуникација нам се сводила, на успутне пољупце у пролазу. Вођење љубави, већ одавно није било нешто што је уобичајено у нашем животу. Марко је мени, која сам лекар, тумачио како то није добро за бебу. Тако је било и у првој, а и сада у другој трудноћи, да нисам повремено, када бих била сигурна да чврсто спава мастурбирала, вероваатно би ми та ствар служила само да се попишким. Посматрала сам парове, ишли су загрљени, вероватно су мислили да је цео свет њихов. Девојке су вероватно гледале звезде и сањариле о томе како ће нека пасти, баш за њих, а оне ће онда пожелети да се удају у белој венчаници од тила и живеће до краја живота срећно, и родиће свом драгом пуно румене дечице. То је све било тачно, једино што у тим причама нико не помиње шта се после деси, то после је пуно важније од оног пре, а и зашто увек кажу то да ће му родити, зар неће и себи родити, зар нису деца плод заједничке љубави. Мајка носи дете девет месеци, штити га, роди га у мукама, ко вам каже да су муке слатке, лаже, дакле, зашто онда на крају испада да су све то урадиле да би та деца била очева, можда зато што им...

NASTAVIĆE  SE...