LJUBAV ME NIŠTA NIJE PITALA DOGODILA SE II DAN

                                                        Fotografija  Martin  Nedeljković

он великодушно подари своје презиме, које је до тада тако љубоморно чувао и које наравно мора продужити простом репродукцијом рађања деце и синова.

Ноћ је и даље била топла, али мени је постало хладно. Ово размишљаање ме је подсетило да сам оставила Теодору, каква сам ја то мајка, никаква, јер нисам мислила на своје дете. Морам одмах кући, моја девојчица је вероватно гладна, спава јој се. Марко је никада није стављао у кревет ни припремао за спавање. Преплавило ме је осећање кривице и осећај тријумфа у исто време. Коначно ће се можда освестити, коначно ће схватити да је велика одговорност бити родитељ. Устала сам и кренула према трамвајској станици. Назад ипак нећу пешке, дуго би трајало, а моја девојчица ме чека. Пар минута пре него ме је обузео осећај грижње савести, мислила сам како ћу храбро ову ноћ спавати код родитеља. Наравно веома брзо сам одустала од те идеје, било је довољно да се сетим питања које би ми поставила мајка, типа, “да се нисте случајно посвађали, или да није Теодора болесна, или, нећеш нам ваљда рећи да се у том стању разводиш, Добрила душо, ради шта хоћеш, али мисли и на нас и на то шта ће рећи комшије”. Морам признати да сам у тим тренуцима мајчиних монолога, била бескрајно захвална оцу што је ћутао и што ми је само давао знак да и ја урадим исто, јер је све друго бесмислено и убитачно.

Трамвај је стигао заједно са мном, као да сам га наручила. Села сам уобичајено поред прозора, увек сам волела да седим и гледам кроз прозор. Вожња ми је увек била део неког ритуала. Увек сам уочавала неке нове детаље, чак и када се радило о деловима града којима сам свакодневно пролазила, неки нови балкончић или прозор, на коме јуче није било цвеће, можда је то цвеће био знак неком љубавнику, да је пут до његове драге слободан. Толико бих се некад удубила у те слике у својој глави, које су припадале само мени, да се дешавало и да промашим станицу. Вечерас нисам промашила, тескоба се одједном уселила у моје срце, слобода јој је безочно уступила место не питавши ме да ли се слажем. Ишла сам прилично по инерцији, за дивно чудо није ме било брига, а знала сам да ће Марко прави-ти сцене и држати говоре са истим редоследом речи у реченици, све ми је већ било добро познато, ваљда се зато и нисам плашила, обично се нисам плашила ситу-ација које су ми биле познате.

Све сам дакле урадила по инерцији, изашла сам из лифта, а онда одједном десило се нешто што нисам мислила да би могло, личило је мало на сцену из романтичних холивудских срцепарајућих филмова. Нале-тела сам на њега, на почетку сам га поменула, а сад сам се с њим сударила, гледала сам у прелепе топле очи, боје чоколаде, власник тих очију био је Борис Марковић, тако је рекао да се презива. Кад сам се упознала с њим у болници, јер је његова сестричина лежала на мом одељењу, мислила сам да је сусрет случајан и да га никада више нећу видети, али ето десило се, поново смо се срели.

Питала сам га, кад сам се прибрала, јер осетила сам се страшно смушено, као да ће иза ћошка изаћи вук и појести ме. Вука није било, а ја сам само изговорила једно “добро вече”, као да се срећемо ту сваки дан. Коначно после поздрава, упитах га одакле он у мом солитеру, па још на мом спрату. Замислите, човек ми ноншалантно одговори како се управо јутрос доселио. Његова жена је волела Нови Београд, па ето да јој удовољи.

Прогутала сам кнедлу, значи на овом свету ипак постоје људи, који удовољавају својим женама. Прогу-тала сам још једну кнедлу и запитала себе, шта се то мене па тиче, ја сам кренула својој кући, шта ме брига где тај Борис Марковић живи. Стајали смо на ходнику, он ме је и даље гледао, а ја и даље нисам имала намеру да кренем према свом стану.

- Ја станујем овде број стана је осам, а ви, очиглед-но сте на истом спрату, каажете, јутрос сте се доселили, а који је ваш стан?

- Да јутрос, мој стан је девет, ваљда је то логично, пошто су на спрату само два стана, баш ми је драго, али ви се мени нисте представили…

- О да, ја сам Добрила Павловић, знате сад журим, али виђаћемо се већ, зар не?

Тек кад сам завршилаа реченицу, схватила сам колико је глупа. Па ја живим ту скоро две године и не виђам се ни са ким, зашто бих се са њим виђала. Надала сам се да он неће приметити моју узнемиреност, чула сам га док сам одлазила.

- Лаку ноћ, Добрила, лепо вам је име, моја мајка је из Далмације, тамо постоји легенда о Миљенку и Добрили, то је романтична прича, као Ромео и Јулија, било ми је драго, још једном...

Само сам себи у браду изговорила, како је и мени драго, нисам желела да се окренем, помислила сам, ако још једном видим његове очи, заборавићу где сам кренула. Чула сам га како одлази низ ходник, чула сам и како се врата стана отварају и неки женски глас, не баш пријатан, Боже да ли сам ја нормална, други пут у животу видим човека, а глас његове жене ми је непри-јатан, такав је био и Марков глас, кад сам ушла у кућу.

Да нисам знала, да је месец јули, мислила бих да је јануар, јер све око мене је било ледено, толико, да ми се ледила и крв у жилама.

Чула сам Теодору како ме дозива и потрчала према соби, мислила сам да ћу тако избећи сусрет са Марком, али варала сам се. Стајао је испред мене, чинило ми се да га је пуно предсобље, никад ми се није чинио тако висок, сада сам знала да јесте и да ме не жели пропустити иако је Теодора већ плачним гласом викала „мама“.

- Марко, пусти ме молим те да прођем, дете ме зове.

- Аха, госпођа се сетила да има дете, да ли си заборавила да имаш и друго на путу?

- Марко, молим те, шта све ово треба да значи, само сам се мало прошетала, требало ми је ваздуха, склони се сада, дете ме треба, уморна сам, сутра ћемо разговарати.

Ни сама не знам одакле сам сакупила снагу и одгурнула Марка, био је огроман у односу на мене, али то је била ваљда она снага, коју човек добије, кад осети опасност. Не знам ни зашто сам у том тренутку мислила на очи Бориса Марковића, зашто сам пожелела да будем уз њега, да му помогнем, ако му је помоћ потребна, да се реши своје нападне и несимпатичне жене. Тог тренутка сам себе аутоматски прогласила за неурачунљиву особу, замислите, хтела сам да помажем непознатом мушкарцу, јер ја сам одлучила, како он има несимпатичну жену, од које ја треба да га штитим. Такав сценарио не би смислили ни најхрабрији писци. Још је било чудније то, што нисам осећала никакав страх, била сам први пут за све ове године, проведене с Марком, спремна, да се борим за своје ставове. Све је ето почело мојим безазле-ним бегом, шетњом по Калемегдану, сусретом с једним фелинијевским паром, али ипак је почело, тако је почео и мој у почетку ишчашени однос с Борисом Марковићем.

Теодора је те ноћи касно заспала. Привила се уз мене, повремено је дрхтала, али ме није пуштала. На крају не знам ни ја које прочитане приче, молила је да јој обећам да ћу спавати уз њу и да је никада више нећу оставити саму. Било ме је срамота, али само на тренутак, било ми је жао Теодоре, обожавала сам је, али сам закључила, како су деца сурова и како нас увек хоће само за себе, а ја сам била сигурна да желим и делић свог живота за себе и у томе ме нико неће спречити. Знала сам. Осећала сам у ствари да ће она разумети, ако не урадим све како она жели, ни деца баш не љубе родитеље који немају кичму и који не знају да се изборе за своје ставове. Те ноћи обећала сам себи да нећу имати брак само на папиру. Одлучила сам да већ сутра разговарам с Марком о томе да овако даље не може. Не може нико од нас гушити оног другог, морамо имати простор за дисање, ако смо у браку, не значи да смо у затвору, да смо мртви, а однос какав смо ми имали, значио је управо то.

Нисам му замерила што је одлучио да преспава у дневној соби на каучу, тако је ноћас било најбоље за све, сутра је нови дан и сутра ћемо мислити хладних глава, заспала сам са ликом и очима Бориса Марковића.

Јутро ми није донело ништа ново, али ја сам се боље осећала, кад сам се пробудила. Марко је већ био отишао, Теодора је још спавала, била сам јој на томе захвална. Скувала сам себи кафу, желела сам да осетим њен мирис и да не чујем Марково звоцање, како ни кафа није добра. Извадила сам цигарете из штека, прво сам је омирисала и дубоко удахнула, а онда је припалила и још дубље увукла дим, желела сам да нестанем у њему, да се сакријем од остатка света, једино од њега нисам желела да се сакријем, њега сам желела да сретнем опет. Одлучила сам да позовем болницу и да им кажем како ћу од данас отворити боловање. Нису били изненађени, то су ваљда очекивали од једне труднице у поодмаклој трудноћи. Направила сам себи пар сендвича и препустила се малим задовољствима, одавно се нисам осетила тако добро. Пожелела сам да Марко оде на службени пут. Раније су ми његова путовања сметала, сада сам навијала за једно. Мирис слободе био је сувише добар, да бих га олако пустила, желела сам дубоко да га удахнем.

Теодора се пробудила а осмех који ми је упутила, кад је схватила да мама никуда не жури и да ће целог дана бити са мном, учинио је да ми овај дан буде још лепши. Напољу је био прекрасан прави летњи дан, без облачка на небу, идеално за одлазак на Аду, Марко ми је и то бранио, јер труднице се не требају излагати сунцу. Наравно, нисам се ни мислила излагати сунцу, али седење у хладовини на језеру, било је изазов какав нисам могла да ускратим себи, Теодора се радовала, понећемо кантице и лопатице, правићемо колачиће од песка, јести крофне, ја ћу попити пиво, она сок, пиво може, “б” витамин је добар за бебу. Прешла сам руком преко свог стомака, хтела сам ваљда да добијем и бебину дозволу за свој излет.

Све је било спремно, могли смо да кренемо, само још да назовем такси. Сишле смо испред зграде, кад одједном осетих неку чудну топлину, окренула сам се, мада и нисам морала, знала сам да иза мене стоји Борис. Стегнула сам Теодорину руку, ваљда је било јако, јер сам осетила да је жели извући. Имала сам утисак да сам остала без даха, моћ говора, и она је нестала. Стајала сам ту испред њега, као десетогодишња девојчица и осећала, што је најгоре да су ми образи црвени као булке. То сам увек сматрала највећим непријатељем, образи су ми горели и знала сам да се то види, а он ми се смешио најлепшим и најшеретскијим осмехом, као да је желео да ми каже, да ме је ухватио у крађи и да ћу за ту крађу одговарати. Касније сам сазнала да је стварно у том тренутку мислио како ће ме оптужити за крађу, али за крађу његовог срца.

Такси је управо стигао, било ми је лакше, сад ћемо лепо нас две отићи и правити се као да се ништа није догодило. Нисам ни завршила мисао, а на надлактици сам осетила његову руку, али онако овлаш, тек да ми да до знања да је присутан. Боже, у шта ли ја то себе уваљујем, како год окренем следи ми кајање, ако га избегавам, кајаћу се што не желим покушај, а ако пристанем на изазов, опет ћу се кајати, каква сам ја то трудница и мајка, која флертује с мушкарцем којег једва познаје. Главом ми је пролетела мисао, а шта ако је он моја судбина. Можда га је Бог одабрао за мене, али мало је закаснио, можда сад жели да исправи своју грешку, па нас спаја. Новинар, зар није и то судбина, па ја сам желела да будем новинар, није ми било суђено, али зато ми је суђено да се заљубим у новинара. Дошло ми је да себе ошамарим, о чему ли ја то размишљам, чему ли се надам, па познајемо се петнаест минута и двадесет секунди, а ја размишљам о заљубљивању.

- Добрила, ако сам добро запамтио, уосталом такво име се тешко заборавља, нама је изгледа суђено да се срећемо, идете видим на купање, ја сам кренуо у вашу болницу, данас излази моја сестричина, знате моја сестра је удовица, на послу је, не може изаћи, трудим се да јој помогнем колико могу, није јој лако, а ова лепотица је вероватно ваша исте сте, не би вам је нико украо, ви очигледно данас не радите?

- Не, не радим, нећу радити дуже време, разлог је очигледан, прво сам мислила да радим док могу, а онда сам баш данас одлучила да више не могу. Ви сте новинар, зар не?

- Да, ето не памтим само ја добро.

- Ја сам желела да будем новинарка, али не добијемо увек оно што желимо.

- Па сигуран сам да сте ви сјајна докторка, тако сам бар чуо од ваших колега.

- Распитивали сте се о мени!?

- Ма не, него су рекли да је штета што нисте били дежурни оне ноћи када сам довео Мају, кажу да вас деца воле.

Опет сам осетила како ми горе образи, како сам само могла бити тако глупа и трчати пред руду, зашто би се човек распитивао за мене, ко сам му ја у животу, ипак је све ово случајност. Таксиста је затрубио, да би ме подсетио на своје присуство, махнула сам Борису и гурала Теодору у такси, то је било најбоље, нестати. Рекла сам таксисти где идемо и загрлила своје дете, то ми је био најбољи начин да се подсетим да неке границе ипак не смем прећи.

Дан на Ади био је диван, радним даном је тамо било најлепше. Теодора се весело играла, ја сам пијуцкала пиво и читала новине. Одједном ме је нешто пресекло у грудима, осетила сам нешто чудно у стомаку. Текст који сам управо читала и који ми се веома допадао, говорио је о немогућим и случајним везама, које ипак могу постати могуће, ако то довољно желимо и имамо храбрости, био је потписан именом, Борис Марковић. Погледала сам мирну воду језера и помисли-ла, како би можда најбоље било да се одмах убијем. Зашто бих дођавола чекала да то уради Марко. Посрамила сам се својих мисли, ипак иако сам била љута на њега, нисам смела о њему размишљати као о убици и насилнику, мада морам признати да је синоћ био на граници да ме удари. Некако сам потајно то и прижељкивала, јер то би ми олакшало ситуацију, то би ми помогло да донесем коначну одлуку. Одлука би била да Марку спакујем кофере и вратим га мами и тати на “Коњарник”. Била сам први пут бескрајно захвална свом оцу, што је уложио новац у стан, који је како се год окрене припадао мени, јер се водио на очево име. Било ми је одједном лакше, нисам се имала чега плашити, ако одлучим да се разведем, Марко ће морати да се одсели, а ја ћу онда себи скројити живот по мери, ни широк ни тесан, него баш онако таман.

Осетила сам како са тим мислима тонем у сан, али сам се брзо тргла, па не могу тек тако заспати и оставити Теодору на милост и немилост. Усправила сам се у лигештули, али сам у том истом тренутку осетила како ми је неко заклонио сунце, нашла сам се у мраку. Подигла сам поглед према горе, хтела сам да вриштим, али то никако не би било пристојно, а и зашто бих, па човек ми се смешио, не могу да вриштим док ми се неко смеје, значи да долази као пријатељ. Борис је стајао ту поред мене, како ли ме је само пронашао, зар је већ сестричину одвео кући, зар му се сестра вратила с посла, коме ли је оставио дете.

- Опростите, али ви то мене изгледа пратите, зар нисте рекли да идете у болницу.

- Јесам, али и Вера је узела слободан дан, па сам их одвезао кући и пожелео да се мало расхладим на Ади.

- Само тако, без икаквог повода!?

- Зар је вама требао неки повод, лето је. А лети се обично долази овде или на Лидо. Волите ли да идете на Лидо?

- Да, јако волим Земун, има нешто посебно у њему.

- Тако мислим и ја, моја жена не воли, а ваш муж?

Прогутала сам кнедлу, опет је поменуо своју жену, хтео је вероватно да ми нагласи како није слободан и да га се оканем, али зашто је морао да помене Марка. Питала сам се, зашто ли ја разбијам главу глупостима, па он је дошао овде где сам ја, не јурим ја њега, него он мене, треба само да се опустим, да га замолим да оде и да се препустим уживању.

- Управо сам читала неки ваш чланак у новинама, допао ми се, желите ли можда да седнете, донесите себи лигештул, можемо мало причати о чланку, не пружа се сваки дан прилика да причам с новинаром који је писао чланак…

- Збиља желите да седнем и да причамо о чланку!?

- Наравно, шта је ту чудно!?

- Чудно ми је зато што моја Соња, никада не воли да прича са мном о мојим чланцима, новинару је некад то потребно.

- Разумем, ваљда зато што ме занима, а чиме се бави ваша жена?

- Она је економиста, ја бих полудео да радим тај посао, она то исто каже за мој, знате ми смо у ствари два света, добро је што немамо децу.

- Зашто тако мислите?

- Зато што је то једноставно тако.

Тиме ми је дао до знања, да је разговор о деци завршен. Прво сам мислила, како је његов начин размишљања прилично суров, али онда сам схватила да он само износи своје мишљење, на које има право, не можемо сви исто да мислимо. Ваљда сам ја годинама шаблонски размишљала, нисам у ствари ни размишљала, само сам климала главом на оно што други кажу, или очекују од мене. Нисам ни приметила колико сам се у свему томе погубила, осетила сам по ко зна који пут олакшање. Нисам још умрла, за мене постоји нада. Бог ми је послаао моју шансу у телу Бориса Марковића.

Оно чега сам се прибојавала, десило се. Борис је понудио мени и Теодори вожњу до куће, али и поред силног страха, нисам одбила, ухватила сам себе, како се плашим, ако одбијем сада, ко зна да ли ћу умати другу прилику. Сунце је већ почело полако да се спрема за одлазак. Искрено мени се није одлазило, хтела сам да овај дан потраје вечно. Борис је био најзанимљивији мушкарац кога сам до сада упознала. Избор ми додуше није био велики, листа још мања. На мојој листи, до сада једини мушкарац у мом животу био је Марко. Теме о којима смо причали изгледале су неисцрпне, потпуно сам заборавила на своју лекарску професију. Поред Бориса сам и ја постала, оно што сам целог живота желела. Наш престанак персирања, дошао је спонтано, као и цео наш сусрет, укратко, имала сам утисак да га познајем целог свог живота, чак је и Теодора уживала у његовом друштву, умео је с децом. Размишљала сам о тој жени, тој Соњи, како му је могла ускратити децу, али ко сам ја, можда ја не знам праву истину, можда жена не може имати децу, неке жене не могу. Било ми је некако лакше, што сам ипак пронашла оправдање за њу, јер ако већ почињем да се заљубљујем у њеног мужа, онда морам имати неко оправдање, за Соњу, јер га за себе нисам имала. Сумрак се полако спуштао, мој најдражи део дана, још једна замерка на Марковој листи, никада му није било јасно како неко може волети сумрак, а не рецимо зору.

Кренули смо, а ја сам пожелела да то путовање потраје, да што касније стигнемо кући, сама помисао да ћемо се разићи на ходнику и свако отићи својој кући, била ми је страшна. Пожелела сам да спремим вечеру за Бориса, да пијемо вино, или нешто већ, седимо на тераси и причамо. Марко и ја то нисмо радили годинама, увек су постојале прече ствари. Помисао на Марка ме је пробудила, морам се прибрати, чак и када би било нешто између мене и Бориса, било би немогуће, било би у старту осуђено на пропаст. Пала ми је одједном напамет сулуда идеја, гледала сам једном филм, у том филму, два пара су сасвим лепо функционисала. Годинама су жена из једног и мушкарац из другог пара били љубавници и нико није имао појма, или се правио да нема. Дружили су се, ишли на заједничка летовања, зашто то не би урадили и ми. Соња и Марко су очито били заокупљени својим пословима и каријером, не би он и  ништа приметили. Осетих олакшање, после ових мисли. Сулудо, али не и немогуће. Променићу своје понашање према Марку, радићу све што каже, а онда ћу се тајно састајати с Борисом и мој бес ће нестајати, зато што ћу код њега имати оно што желим и што ме чини срећном.

Погледала сам га испод наочара, изводио је неки трик за Теодору, а она се слатко смејала, онако, како то само деца знају, јер њихове душе су чисте. Покушала сам да замислим израз на његовом лицу, кад чује какав сам паклени план смислила. Већ следећи моменат, одустала сам, ипак му никада нећу рећи о томе шта ми је пало напамет, ипак желим да останемо у добрим односима, а овако ризикујем да ме презире до краја живота.

Одлучила сам, сачуваћу своје осећаје за себе, Борис никада не сме сазнати да ми се свиђа као мушкарац, не сме сазнати ни оно још горе, да сам се заљубила.

Осећај који ме тог тренутка преплавио био је лепши од свих осећаја који су ми до тада били познати. Мислим да сам тог момента сазнала, да ја према Марку никада нисам осетила тако нешто. Борис се окренуо према мени, пружио ми руку, нисам је одбила, а требала сам, али било ми је тако свеједно, чак и да се сада појаави Марко, ја ту руку не бих пустила ни за све благо света. Застали смо да купимо сладолед, Борис је понудио да негде седнемо и нешто поједемо, али то сам на моју жалост морала да одбијем. Марко је можда већ стигао кући, а ја сам себи обећала да ћу постати жена какву жели, зато сам учтиво морала одбити Борисов позив. Гризла сам језик, што ми је допустио да изговорим то, питала сам се да ли ће бити другог позива, али да бих дошла до правог циља, морам се жртвовати, уосталом, каква је то љубав без жртвовања. Утешно је било то што сам на његовом лицу приметила, да му је жао што сам га одбила, значи, има наде за нас, ипак се и ја њему изгледа свиђам. Красан смо ми пар, трудница пред порођајем, са ћерком и мужем, размишља о томе да ли се свиђа другом мушкарцу, а тај мушкарац, додуше мало мање оптерећен обавезама, има само жену, е па то онда није проблем, закључила сам ја с поносом.

Били смо све ближи његовим колима, што је значило да смо се приближавали и кући. Ускоро ћу треснути о под, пробудити се, на болан начин, али мораћу да живим на јави, снове ћу спаковати у кутију. Осетих се боље, па није лоше ни то, можда бих могла да пишем дневник. Писање дневника је спасило психу многих и тежих случајева од мене, а ја ћу дефинитивно морати некоме да олакшам душу, папир трпи све, значи дневник је мој спас.

Размишљала сам како да избегнем будуће сусрете, па неће ни то бити тешко, излазићу када он крене, али када он креће, то не знам, морам сазнати, како не знам ни то, можда да питам Соњу: “Драга комшинице, будите љубазни, па ми реците, када ваш муж одлази и долази кући, питам, чисто да знам, да ја тада не будем на његовом путу”, онда би она мене вероватно питала, зашто ми је то важно, да га се клоним, а ја бих одговорила:” па ништа специјално, само не желим да му се нађем на путу, јер бих могла пасти у искушење да га заскочим”. Ето, мислим да би жена била одушевљена мојом бригом, вероватно би ми без размишљања направила план кретања њеног мужа, јер то је наравно и за њено добро.

Осетила сам како ми зној цури низ леђа, није то било због врућине, било је због тескобе, због тунела у коме сам се нашла, а при томе ми се допада да играм жмурке. Грло ми је било суво, иако сам сумануто лизала сладолед, али то је радио и Борис, па сам ја замислила, себе као сладолед, како би то било лепо. Моје дисање је почело да личи на дахтање, на крају сам само чула како ме он пита:

- Добрила, да ли си добро, зацрвенела си се?

- Ма ништа ми није, то је сигурно од сунца.

- А да ми ипак седнемо негде, да се мало одмориш, можда си ипак много била на сунцу?

Било је јако занимљиво, када се Марко бринуо на исти начин, када ми је бранио да шетам по сунцу, то ме је јако нервирало, сада сам била поласкана што је Борис био забринут за мене. Схватила сам у ствари да је начин на који су обојица изговарали и показивали забринутост, био различит. Марко је у свом изражавао посесивност, а Борис је бринуо.

- Не брини, бићу ја добро, чим стигнемо кући.

- Добро, значи ипак идемо кући, да у праву си можда је тако боље.

Дошло ми је да вратим речи које сам изговорила, да му кажем, како нисам тако мислила и како је ипак боље да негде седнемо, да бих се одморила. Наравно, нисам урадила ништа од тога, само сам закључила да се и он уплашио и да је схватио да би седење у неком ресторану само продужило нашу агонију. Мислим да би било најбоље да се ја одселим на северни, а он на јужни пол, али какве смо среће, судбина би та два пола спојила и ми би се опет нашли близу. Судбина је ипак наша магична реч, од ње нико није побегао, трудили су се многи, али увек је она бивала победник.

Возили смо се ћутке, чак је и Теодора била ћутљива, уморила се и скоро је заспала. Нисам се трудила да је пробудим, у некој другој ситуацији бих веома радо одговарала на милион њених питања, али сада сам желела да ћутим и да гледам у Борисов лепо извајан потиљак, све на њему је било тако привлачно и опасно по моје ерогене зоне, које су биле пробуђене, без икаквог физичког додира. Марку то није успевало ни са осамнаест, када смо почињали нашу везу.

Чинило ми се да смо веома брзо стигли. Тако то ваљда увек бива. Када се налазимо у неугодним ситуа-цијама, оне трају и никад да им дође крај, али зато оне лепе, е оне заврше, пре него су и почеле. Тако смо ми били испред нашег солитера. Теодора је спавала, па је Борис понудио да је понесе, наравно нисам имала ништа против, једино сам пожелела да будем на месту своје ћерке. Боже по ко зна који пут сам се питала, какав то монструм чучи у мени, када ме тера да будем љубоморна на властиту ћерку, од свега две године. Ваљда срцу ни ту не може да се нареди, гадан играч, то срце, нико му ништа не може.

Приметила сам да је јако залупио врата када их је затварао, баш онако бесно, то ми се свидело, обрадовало, то је значило да ни њему није свеједно, био је и он бесан што ћемо сада ући у лифт и за час стићи до својих станова, тада ће све престати. Срећа, помислих, срећа за ђавола, анђео сигурно не би био на нашој страни. Било је бесмислено наравно, да сад молим нешто Бога, када сам с ђаволом управо склопила пакт.

Лифт се зауставио на нашем седмом спрату, седмица, ипак није све тако црно, то је увек био мој срећан број. Осетих топлину, управо сам се нечега сетила. Раније нисам о томе размишљала, јер ми није било важно. Архитекта који је радио нашу зграду је геније, управо сам то схватила, направио је спојене терасе. Стање тераса ми наравно код претходних станара није било важно, сада сам мислила да их је ђаво спојио, пре него је одлучио да склопимо пакт. Никоме неће бити сумњиво што увече волим да седим на тераси и разменим по коју реченицу са комшијом.

- Борисе, да ли некад седиш на тераси?

- Чеесто, Соња не воли кад пушим у кући, зими стојим на прозору, а лети уживам на тераси, зашто питаш!?

- Па и ја волим исто то да радим, мислим да седим на тераси и пушим, а терасе су спојене, дели нас само ограда.

Поглед који ми је упутио, био је поглед захвалности, али и поглед који говори, да нас у ствари дели много више, од једне обичне ограде. Тог тренутка су се отворила врата мог стана, а ја сам претрнула. Толко сам се уплашила да нисам смела ни да погледам у правцу стана, могла сам да замислим колико је љут био Марко, отишла сам у непознатом правцу, без поруке и враћа, се тек сада. Можда се за мене и није толико забринуо, али за своју децу јесте сигурно, без обзира на наш ишчашен однос, Марко је био добар и нежан отац. Затворила сам очи, инстиктивно, као што то деца раде, када очекују да добију ћушку. Тргла сам се тек када је Борис проговорио.

- Добро вече комшија, срео сам вашу супругу испред зграде, излазила је из таксија, покушавала је да пробуди девојчицу, али безуспешно, с обзиром на њено стање, прискочио сам у помоћ, таман је кренула да звони, кад сте ви отворили, ево предајем вам ћеркицу, Боже како су слатки кад спавају. Опростите, нисам вам се ни представио, ја сам комшија Борис Марковић, стан до вашег, доселили смо се јуче, још никога не познајемо, ви сте први.

- Па нисам ја први, прво сте упознали моју жену, хвала на помоћи и лаку ноћ, свратите да се упознамо, ја вашу жену нисам упознао.

- Ах, она много ради, више је на послу него код куће, знате какве су данашње еманциповане жене.

- Да, знам, баш имам једну такву, која цео дан лута, а ја не знам где је, ви бар знате да је ваша на послу.

- Да, да, тако каже, лаку ноћ још једном, било ми је драго.

Повратног одговора није било. Марко се окренуо и отишао с Теодором у наручју. Ја сам се окренула према Борису, наши погледи су били довољни, речи би биле сувишне. Добро је што Марко све ово није видео, било би му јасно, мислим да сам ипак загризла велики залогај, ја ово нећу моћи. Сутра ћу чим Марко оде на посао, отићи до књижаре. Купићу дебљу свеску или роковник. Роковник је боље решење, неки имају и кључић. Сутра ћу почети да пишем дневник, он ће бити моја веза са Борисом, то и по неки поглед ухваћен у пролазу, то ће бити сасвим довољно. Наравно нисам дуго могла да будем са својим мислима. Чим  сам за собом затворила врата, Марко је започео своју тираду.

- Баш лепо, ја стварно не знам у каквим ти облацима живиш, зар ниси могла јуче да ми кажеш како намераваш негде да идеш и наравно где намераваш, или мислиш да ја као твој муж немам право да то знам, при том још одведеш дете, луњаш около као месечарка, ти си трудница, зар си заборавила. Ниси ми рекла ни да ћеш отворити боловање, испадам будала, тражим те по болници, ни родитељима се више не јављаш, ни они нису знали где си, на крају те затичем са непознатим мушкарцем у мрачном ходнику, који при том носи моје дете у наручју. Искрено, драга, згранут сам.

- Ако си завршио, могу да ти објасним, немој бити неправедан, нисам ти рекла за боловање, јер ни сама то до јутрос нисам знала. Јутрос ме је Теодора молила да је не водим код баке, да идемо на Аду. Помислила сам, зашто не би, лето је, ја могу отворити боловање, не могу више да радим, баш смо провеле леп дан на Ади, недостајао си нам.

- Ја теби недостајао, ја сам мислио…

Нисам му дозволила да заврши реченицу задњим напором сам пришла и присилила се да га пољубим, да то изгледа страствено. Чинило се да је упалило, Марко је за дивно чудо прихватио мој пољубац. Теодора је спава-ла и даље, а ја сам искористила свог кеца. Пољубила сам га још једном мазно и извадила се на то како морам Теодору сместити у кревет, али прво је морам истуширати, јер се цео дан ваљала по песку, ако се пробуди, бићу поред ње док не заспи, а онда сам твоја. Можемо изаћи на терасу, попити неко пиће, нешто грицнути, баш сам огладнела.

Поглед којим ме је гледао био је све само не поглед заљубљаног мушкарца, али мени такав није ни требао. Тераса је била мој спас, бар ћу на неки начин бити ближе Борису.

Све је ишло по плану, Теодора се наравно пробуди-ла, мало је плакала док сам је туширала, али се брзо смирила. Плашила сам се да случајно не помене Бориса, али на сву срећу превише јој се спавало. Легла сам поред ње, чешкала сам је по коси, то је волела. Била сам са својим мислима, замишљала сам како лежим поред Бориса и како провлачим прсте кроз његову косу. Осећала сам његов мирис, његов глас ми је звонио у ушима, ове тренутке ми на срећу нико не може отети. Нико не може украсти моје мисли. Када сам после сат времена изашла из собе, призор ми се свидео. Марко је по старом добром обичају заспао на троседу. Имала сам прилику да попушим цигарету и попијем пиће на тераси, сама, а можда и не сама. Ујутру ћу као љутито пригова-рати, како сам га будила, али он није реаговао, па сам на крају одустала, он дефинитивно пре јутра неће устајати, спавао је сном праведника.

Напољу је био пун месец. Призор као са слике неког наивца. Небо је било тамно и звездано, а на суседној тераси у плетеном наслоњачу седео је Борис. Питала сам се да ли ја то можда сањам, да ли ћу се сваког часа пробудити и бити тужна, али нисам, нисам се пробудила, ово није био сан.

- Извукли смо се, да ли је било проблема, Соња није код куће, оставила ми је поруку да је на некој пословној вечери. Добрила, да ли мислиш да ћемо ми ово моћи!?

- Шта, да пијемо и пушимо на својим терасама, хоћемо хоћемо, иначе није било проблема, зашто си говорио о извлачењу, зар мислиш да смо урадили нешто лоше, па треба да се извлачимо!?

- То што се правиш луда неће ти помоћи, а ни мени, зар теби збиља није јасно чему води ово све, ми смо у проблему.

- Каквом, па ми смо одрасли људи, а одрасли знају шта раде, о каквом проблему причаш ти, Борисе!?

- Па, ето, за почетак обоје смо у браку, са другим особама, ти си мало трудна, и имаш већ једну девојчицу, која ме заволела, мислиш ли да ће ме волети и даље, ако јој кажем, како ја у ствари волим њену маму…

- Борисе, нико никога не може да воли после два сусрета, полако с изјавама…

- Нису то, Добрила, никакве изјаве, то је оно што ја осећам, о да, мислим да итекако можеш да волиш чак и некога из своје маште, а ми нисмо из маште, врло смо стварни, знаш ли шта бих сада најрадије урадио, али не могу јер сам кукавица…

- Шта?

- Правиш се и даље луда, знам да би и ти исто, прескочио бих ову глупу ограду и љубио те, не само то, или да само бих те љубио, да те доведем до екстазе, онда бих се окренуо и отишао, јер наша веза је забрањено воће…

- Прекини, молим те, не могу више, и ја бих исто, све бих исто да урадим, али ја се не бих окренула и отишла, ја бих ишла до краја, жене су по природи, Борисе, храбрија бића.

Била сам заиста храбрија. Никад нисам волела да претим у празно. Ограду нисам могла да прескочим, можда без стомака и некако, са стомаком никако, али сам зато могла да га ухватим за руку, да спречим његово колебање, привучем га и љубим као што никога до тада нисам, бар не у оваквим околностима. Живот нас збиља не пита којим путем желимо да идемо, он нас води својим путевима, ако нам се свиди можемо остати, а ако не, можемо отићи и рећи једном смо бар пробали. Да ми је неко икада у животу рекао да ћу једнога дана постати нечија љубавница, ја бих рекла да прича глупости и да је луд. Можда би то и имало смисла, јер те ноћи ја ипак нисам постала љубавница Бориса Марковића, постала сам његова љубав, а то је драстична разлика. Да ме је касније било када неко упитао колико смо се тако приљубљени љубили  на месечини, мислим да не бих знала да одговорим, али да ме је неко питао да ли сам се уплашила када сам чула Соњин глас како га дозива, одговор би био кратак и јасан, да веома, али није ме било брига. Укратко да су ми рекли, како ћу сутра умрети, ја бих била срећна, јер сам доживела, ово, мој први прави пољубац. Соња се одједном створила на тераси, поглед који ми је упутила био је упитан, наравно очекивала је адекватни одговор. Брисала сам ознојене дланове о своје бутине, које  су подрхтавале, још је само фалило да се Марко пробуди и да имамо комедију ситуације. На сву срећу Бог ме је погледао, ипак није све изгубљено, оно што је уследило опустило ме је, Борис је припремљен на све, за разлику од мене.

- Добро вече, ви мора да сте Соња!?

- Јесам, видим, ви знате моје име, али ја ваше не знам, дакле с ким имам част?

- Ја сам Добрила Павловић, као што видите, комшиница, иначе не бих била на овој тераси, изашла сам мало да уживам у лепој летњој ноћи, ту је био и ваш супруг, па смо се упознали, драго ми је да се коначно неко нормалан доселио, са комшијама пре вас нисмо се дружили, нису били симпатични, а и били су пуно старији од нас.

- А, ми смо вам симпатични, како кад нас ни не познајете!?

- Соња, молим те, па комшиница је само хтела да буде љубазна, ја сам исто ето изашао мало да се расхладимм баш је вруће, чекао сам да стигнеш па да нешто попијемо заједно, да комшинице ево питали сте ме малопре шта читам, управо сам је завршио кад сте ви изашли, одлична књига, “Три послератна друга”, Ђорђе Балашевић, обожавам га, а књига је, немам прави епитет за њу, сваки ми изгледа, као да не може довољно да опише колико је добра, ево ако желите можете је прочитати…

- Остави, бре, жену на миру, има она сигурно пречих ствари, кад очекујете принову, знате мој муж је просто заљубљен у тог певача, понекад ми се чини да ће ме преварити с њим…-

- Знате случајно и ја га обожавам, ето жртвоваћу се због вас, ја ћу га узети за себе, да вас муж не би преварио, мој муж га исто не воли, тако да разумем, каже, како он само рецитује, а ја бих могла да га слушам и када би ми рецитовао имена из именика, иначе породићу се у октобру, термин је шести, имам већ девојчицу…

- Ми немамо деце.

- Жао ми је…

- Мени није, мислим да деца и каријера не иду заједно, нисам ја докторирала на Сорбони, да бих прала пелене…

- Па ја не мислим тако, лепо је имати каријеру, ето и ја сам педијатар, али сам се лепо уклопила и у улогу мајке, кад се лепо организујете све се може, сад ћу вас поздравити, па ето ту смо, виђаћемо се, можемо некад за викенд, овде на тераси да испечемо неки роштиљ…

- Да то би било сјајно…

- Видећемо, знаш да све зависи од мојих обавеза, ето следеће недеље треба да путујем на конгрес економиста у Рим. Лаку ноћ, како сте оно рекли да се зовете!?

- Добрила…

- Ко вам је побогу дао тако старомодно име!?

- Соња, не буди молим те непристојна, баш је лепо име, лаку ноћ, Добрила.

- Лаку ноћ, још једном, хвала за књигу, па ето ако не може Соња, бар нам ви навратите, бар да поједете нешто кувано, док је она на путу, а и Марку ће пријати мушко друштво, за гледање утакмице.

- Нисте на правој адреси, Добрила, мој Борис не воли утакмице, он није попут других мушкараца, он више воли да чита, тако неке срцепарајуће књиге.

Свака њена реч ми се забадала у срце попут стрелице. Мислила сам на оно што се десило пре него је банула, ноге су ми се одсекле, за длаку смо се извукли, шта би само било да се није огласила, да је само банула. Неко одозго је ипак био на нашој страни, ко год да је била сам захвална, нисам желела да се моја љубав заврши тако брзо, пре него је и почела,

Ушла сам у кућу, Марко је спавао у истом положају, отишла сам у кухињу, била сам жедна, лимунада без шећера увек ми је пријала пре спавања у ове вреле дане. Села сам отпила велики гутљај, држала сам књигу коју ми је Борис дао, како се само сетио, била ми је попут неког блага, као да сам држала њега. Кад сам је отворила, испала је цедуља, да је из књиге испао чек на милион долара, не бих му се више обрадовала. Био је ту поред мене, мислио је на све, све је испланирао, стало му је, стало, ово је било посебно вече, осетила сам се тек рођеном:

“Хтео сам пуно тога да ти напишем, то иначе радим беспрекорно, али сад ми се не да. Ипак ћу то једном морати. Мислим на тебе још од онога дана, када сам те срео у болници, наравно лепо! Ето ја сам је прочитао у даху, надам се да ће се и теби допасти. Док је будеш читала пробај да ме сместиш негде,

                                                                  Love you”

Мало је рећи да сам хтела да полудим од среће. Мој живот није био обичан, први пут нешто ми се лепо дешавало, љубав је заиста најјачи адреналин. Попила сам лимунаду и поново изашла на терасу. Знала сам да Бориса те вечери више нећу видети, али сам се плашила и да ће се Марко пробудити и прекинути ме у читању.

Читала сам до пет ујутру, али нисам могла да се одвојим, човек је збиља геније. Борис те ноћи више није излазио, али није ни морао, имала сам осећај да је ту поред мене. Не само да сам га пронашла, него сам пронашла и себе. Пронашла сам нас. Дешавало ми се да чак не морам ни да окренем страницу, да бих сазнала шта пише, знала сам, као да сам била тамо, чинило ми се чак да се познајемо цео живот, да је он моја друга половина, коју сам до сада тражила.

Кад сам схватила да је почело да свиће, отишла сам тихо до собе. Само сам молила Бога да не пробудим Марка, јер он није волео кад ја ноћу виленим, јер ноћ је за спавање. Никако нисам желела у будућности да имам конфликте с њим, морала сам бити умиљата маца, јер ако сам се спремала да га огребем, онда је то морало бити нежно, ипак нико није заслужио да му се жена љубака са првим комшијом и да га при томе још и воли.

Сан ме је савладао, нисам ни чула када је Марко отишао, али сам била срећна што сам то преспавала. Теодора је ваљда била опијена јучерашњим даном на Ади, па је и она још спавала. Одговарало ми је и то, направићу кафу и попићу је у миру на тераси, после тога бићу као нова. Као да сам имала предосећај, једва сам чекала да изађем на терасу, постала је моје омиљено место, до сада је то у мом животу било купатило, једино тамо сам могла да будем потпуно сама и да очекујем да ми нико не смета. Сада сам ваљда очекивала да на тераси до моје видим Бориса, али наслоњач је био празан, врата затворена, савршену слику је кварила једна мала цедуља, љичила је на парче папирнате кесе. Лежала је тако да је могу ако завучем руку испод ограде, дохватити. Наравно урадила сам то без размишљања, знала сам да то није обично парче папирне кесе, које је ветар случајно донео. Дрхтала сам док сам одмотавала папир, била сам у праву, није то било ту случајно.

“Недостајала си ми ноћас, јавим ти се можда око седам, возим Соњу на аеродром, буди вечерас опет на тераси, волим те, не бој се, правда је на нашој страни.”

Гледала сам у цедуљу, као дрогирана, чинило ми се да је ту, да могу да га додирнем, никад ми нећемо бити далеко, без обзира где се налазили. Помислила сам, како је добро што Соње нема, она ми је уливала већи страх него Марко, била је тако хладна и прорачуната. Питала сам се шта људе натера да се вежу за оне који им ни у најлуђим сновима не одговарају, али то је судбина, а од ње рекли смо нема бежања.

Попила сам кафу и кренула до собе да видим Теодору, још увек је спавала. Одлучила сам да на брзину сиђем доле до продавнице, није било хлеба, а и морам купити свешчицу за свој дневник.

У књижари сам нашла баш оно што сам хтела, малу розе свешчицу са кључићем и катанцем, на средини је било срце. Радовала сам се што ћу писати, што ћу тако увек бити с њим. Журила сам да се вратим кући, плашила сам се да се Теодора не пробуди, стигла сам на време, била је будна, али очито не дуго, јер је још дремала.

Бацила сам се у кревет поред ње, волела сам да се играм с њом и бацакам по кревету, чекао нас је још један леп дан, без журбе. Обећала сам Марку да данас нећемо ићи на Аду, јер сам заиста јуче мало поцрвенела, али на Калемегдан смо могле да одемо, тамо нам врућина и сунце неће сметати.

Звоно на вратима нас је прекинуло у игри. Помислила сам да неко нешто продаје, па да не отворим, Марко је увек говорио, да не отварам врата кад сам сама, има разних људи, али овај пут сам знала да ме кад отворим врата чека нешто лепо.

Хемија је у мени радила, флуид љубави чинио је своје. Био је то поштар, али не онај који стално долази, овај је носио телеграме. У свакој другој ситуацији, уплашило би ме да видим да ми неко доноси телеграм, али сада сам била спокојна и задовољна, просто сам знала да у телеграму пише нешто лепо.

“С времена на време, чини ми се да чујем бат твојих корака, затрептим онда, Боже, колико те волим, твој “Б”.”

Сада је могао и плафон да се сруши, ја то не бих приметила, све што сам примећивала био је телеграм у мојој руци. Прочитала сам га још хиљаду пута тога дана. Понела сам га са собом, док се Теодора играла у песку, ја сам читала речи, речи човека који ме воли, кога волим и волећу га, па макар ми то било задње у животу. Мислила сам, ако треба да умрем, бар да умрем срећна.

Кад смо кренули кући морала сам да се решим мог телеграма, као што сам се решила и оне цедуље из књиге и оне са терасе, Борис ми сигурно неће замерити, тако је морало да буде, ниједан погрешан корак нисам смела да направим, све што је написао знала сам напамет, забележила сам у свом срцу.

Теодора је опет била исцрпљена од игре, тако да је заспала чим сам је истуширала, није попила чак ни млеко до краја, то јој иначе није био обичај, увек је своје млеко испијала до краја. Деца кажу осете кад се нешто догађа, била сам захвална своме детету што је била на мојој страни.

Истуширала сам се, пустила сам воду да милује моје тело и замишљала Борисове руке. У глави ми је била огромна збрка. Искрено нисам заправо знала, када би дошло до нечег конкретног, да ли бих имала храбрости да то урадим. Пољубац, Боже, о чему ја то размишљам, па пољубац ми је увек био важнији од односа, увек сам мислила да се курве сигурно зато и не љубе са својим муштеријама, јер им је пољубац намењен посебним. Отишла сам изгледа далеко, али то ми бар нико није могао забранити, вода је увек имала посебан ефекат на моје тело, осетила сам да сам опуштена и мирна. Наточила сам себи хладну лимунаду, села на терасу, то је постало моје место злочина, на које ћу се враћати, када год будем имала прилику. Откључала сам своју свешчицу и записала оно што ми се ових дана десило. Опет сам осетила олакшање, опет сам имала осећај да је Борис ту поред мене. Размишљала сам и о Соњи. Била је лепа жена, али као да је ту своју лепоту желела да сакрије, као да јој је било криво што се родила као жена, ја сам увек била задовољна својим полом. Никада нисам пожелела, попут многих жена да будем мушко, из било којих разлога, ниједан није био довољно јак, ја не бих дала своје лепршаве хаљине, чипкице и машнице ни за какву мушку привилегију. Гледала сам у кровове, то сам увек волела да радим, кровови су били моја слабост, то је била предност нашег живота на последњем спрату солитера.

Моје мисли је пар пута прекинула звоњава телефона, али не мог. Телефон у Борисовом стану звонио је у више наврата размишљала сам ко би то могао бити. Размишљала сам ко су људи с којима се друже, имају ли пуно пријатеља, како би то изгледало да смо нас двоје пар. Моју шетњу по облацима прекинуо је  телефон. Тако је можда и боље, јер све што сам више мислила, хватала сам себе како ми се Соња уопште не свиђа, али мораћу и са њом да играм неку игру. Закључила сам да је најбоље да је наведем да ме прихвати као пријатељицу и добру комшиницу, са којом ће пити кафу. Вероватно сам скроз изгубила памет, она уопште није била тип жене, која пије кафу са комшиницом и гледа у шољу, што је најважније нисам ни ја, али за везу с Борисом то би било од користи, што је значило да сам била спремна проме-нити своје навике.

Подигла сам слушалицу и уздрхтала, можда ме он зове, зна да сам сама, па зове. Наравно, како то обично бива, није ме звао Борис. Био је то Марко, рекао је да иде на пословну вечеру и да га не чекам. Питала сам се док сам спуштала слушалицу, којим поводом ми је то рекао, зашто бих ја њега чекала, па то није био наш обичај, да се сачекујемо. Наравно њему сам мазно одглумила, како ми је страшно жао што ћу вероватно спавати кад се он врати. Помислила сам, што пре никад нисам, да и Марко можда има неку везу. Ова мисао је извукла осмех на моје лице. Завалила сам се поново у наслоњач на тераси, као да сам у заседи. Обгрлила сам себе рукама, замишљала да је Борис ту и да ме грли, гледала сам около, да ми можда није промакло, да није нека цедуља ту негде скривена. Отворила сам свешчицу и записала:

„Волим Бориса Марковића, од пре неколико дана, али како ствари стоје, а стоје, мислим да ћу га волети и сутра и прекосутра и плус минус бесконачно година. Баш ме брига за свет око нас, то је јаче од мене, а мислим и од њега, ми ћемо умрети заједно, али пре тога ћемо остарити, такође заједно,

                                    Ћао за данас, толико од мене.“

Затворила сам, односно закључала своју тајну. Занимљиво, више се нисам плашила, осећала сам да нисам сама у свему, уосталом ми смо се стварно волели, осећали смо једно друго. То је наравно различито од оних канцелариских љубакања и секса по ћошковима, wс-има, наша љубав је била чиста.

Нисам ни осетила, али сан ме савладао, не знам ни колико сам спавала. Кад сам отворила очи, мислила сам да и даље спавам, јер ово ипак не може бити. Борис је стајао на својој тераси, наслоњен на заједничку ограду, а ја сам добро протрљала очи да се уверим да је све стварност, јер ако није више никада нећу да се будим, хоћу да живим у сновима, ако ће он бити тамо само мој.

- Добро јутро, стојим ту већ неко време, гледам те и мислим како си нестварна, имам нешто за тебе, где су твоји?

Пружио ми је новине. Одмотала сам, у њима је била мала чоколада „само ти“. Почела сам да је одмотавам, баш ми је требало нешто слатко, али онда сам схватила да је чоколада само онако била ту. Моје изненађење је било написано и потписано. Борис ми се обратио у својој колумни, али тако суптилно, да само ја знам шта стоји иза свега. Обраћао се необавезно остатку света с питањем „да ли сте се некада у животу заљубили, а да тога нисте били свесни, па да ли сте онда ту особу одједном почели стално да срећете, па како мислите ако вам се то деси, да се носите с тим, да ли ћете то призна-ти, онима с којима живите.“ Овако нешто нисам ни сањала да ће ми поклонити, морам признати имао је петљу, само сам га погледала, грицкајући чоколаду, желела сам да грицкам његове усне, али нисам се померала, чула сам свој глас, али нисам баш била сигур-на да нећу рећи неку глупост.

- Борисе, ја не знам ни шта да кажем, још мање шта да мислим, ово је све нестварно, твоје поруке, колумна, оно синоћ што се десило, док су Марко и Соња били иза наших леђа, заправо ми смо били иза њихових...

- Стани, немој ми само рећи да се кајем, јер ја стојим иза свега што сам урадио, молим те, Добрила, немој ме разочарати, ниси ми одговорила где су твоји...

- Теодора спава, Марко је на пословној вечери, знам да је Соња на путу...

- Па, да ли ја то осећам страх у твом гласу, љубави, неће се ништа догодити што обоје не желимо, ето можемо бар седети и причати и то је нешто, знаш одлучио сам да ове колумне постану мој печат, да по њима постанем препознатљив. Данас је у редакцији стално звонио телефон, људи су просто одушевљени, уредник је одушевљен, каже да сам надмашио самог себе, очекивао сам да се и ти јавиш.

- Па, жао ми је, али нисам купила новине, обећавам, од сутра ћу их куповати редовно, ти стварно мислиш да ће ово успети? волим те Борисе... Да ли је то нормално да некога волиш после два случајна сусрета!?

- Добрила, ништа у животу није случајно, људи се варају, што се тиче успеха, па хоће, ако то будемо хтели, желиш ли ти да успе?

- А ти?

- Ја сам први питао, али нема везе, желим наравно, зар моји поступци то не говоре, синоћ ми се у мозгу и души урезао твој лик, овде испод месеца, имао сам утисак да ћу да пукнем од радости, задовољства и не знам чега још, нисам то стигао да ти кажем, али ево још ми је у глави, ја те, бре, волим!

- Волим и ја тебе, шашави мој, али ми имамо проблем, ми не можемо да се правимо да не постоји, ја ћу се за три месеца породити, дете ми спава у соби док ја водим љубав са тобом.

- То је живот драга моја, нисмо ми то планирали, ми смо се само десили, нико нас није питао, љубав то обично не ради, долази без куцања, уосталом нећемо бити ни први ни последњи који се разводе и почињу нови живот.

- Борисе, зар не мислиш да је прерано говорити о разводу!?

- Никад није прерано за праву ствар, уосталом боље да нешто урадимо прерано него прекасно, скоро сам гледао неки филм, жена је тужила адвокатску фирму због рекламирања услуга. Бавили су се искључиво разводима а реклама је била у фазону, желите нешто да промените у свом животу, почните од развода. Оригинално, зар не?

- Да, да ли је добила она или адвокати?

- Па наравно, адвокати, лепо су јој објаснили да није реклама крива зато што се њен муж разводи од ње, можда га је само мало подсетила, да је лош брак нешто што треба прекинути. Добрила нисмо ми урадили ништа лоше, наш однос је последица наших лоших бракова.

- Теодора обожава Марка...

- Па нико јој неће одузети оца, за децу је боље да живе са оба разведена родитеља него да живе са оба родитеља који се мрзе, или живе заједно из навике, можда ћеш мислити да сам себичан, јер немам децу, али веруј ми тако бих мислио и да их имам.

- Да ли си до сада имао некога поред Соње?

- Искрено, ту и тамо, неку авантурицу, не хвалим се тиме, али овако нешто нисам никад осетио, нисам целе ноћи спавао, једва сам чекао да те данас видим, чак и ако ме не желиш, ја ћу те волети.

Да ми је неко тог момента просуо пред ноге све драгуље овог света, били би то обични каменчићи. Борис је тог тренутка био мој највећи драгуљ. Желела сам да му кажем да желим све исто што и он, да желим да после ове и оне синоћ вечери будемо опет и опет и стално ту на својим терасама, које је сам Бог спојио, сигурно је знао шта ради, па зашто би ми то мењали.

Следећег јутра ме је чекала нова порука:

„Видимо се вечерас око седам, волим и љубим твој „Б“„

Ја сам у свешчици записала, да после такве поруке, не желим ни до купатила да идем, ништа ме не би спречило да у то време изађем на терасу. Поруке су постале наш живот, Борис је о њима писао у колумнама, питао је читаоце: „Кад сте последњи пут освежили своју везу и послали поруку вољеном бићу, али не ону на којој пише, ручак ти је у рерни, распреми сто, кључ је испод отирача...“

Одједном је цео град причао о фантастичним колумнама младог новинара, преко ноћи је постао звезда, а ја сам га волела зато што је и даље волео мене, што му слава није однела памет. Проблем је био што га нисам само ја волела, Соња је почела нагло да показује велико интересовање, њу је у ствари у целој причи занимао гламур, који се надвио над Борисовом главом.

Марко је такође показао своје занимање, предло-жио ми је да позовемо комшије на вечеру, јер то је било добро за његов имиџ, да се хвали како је вечерао са Борисом Марковићем и како су добре комшије. Оно што је пре мислио о њему, сада више није било важно, једино смо Теодора и ја искрено желеле то дружење, она га је просто обожавала.

Те вечери смо дакле имали договор са Маркови-ћима да вечерамо заједно. Свешчици сам поверила своју срећу због новонастале ситуације. Мој план је полако почео да се остварује.

Целога дана сам пажљиво бирала шта ћу да обучем. Није ме било брига шта ћу да скувам, али Соња је јако држала до свог изгледа, значи храна јој није важна, Борис је наравно ту због нас, једино сам у ствари због Марка морала нешто спремати. Одлучила сам се за печено месо с кромпирима, зелену салату и питу с јабукама, довољно од мене.

Мучило ме је то што ништа од моје постојеће гардеробе није било довољно добро. На крају сам закључила да Борису то и онако није важно, он би вероватно највише волео да сам гола. Жена на почетку деветог месеца трудноће може да обуче било шта, и тако ће изгледати као надуван балон. Одлучила сам се за дугачку индијску хаљину, слагала се и са мојом косом и с очима, а и осећала сам се удобно у њој. Косу сам подигла у необавезну пунђу, Борис је волео да се тако чешљам, волео је да љуби мој врат. Вечерас ће бити ускраћен за ту посластицу, али му бар зато могу приуштити да гледа и замишља, било је нечег секси у тим нашим тајним мислима. Диван је осећај, страшан адреналин, кад кришом погледаш некога, а само он зна шта тај поглед заправо значи, Борис и ја имали смо пуно наших знакова и били поносни на то. Поред порука на разним могућим и немогућим местима, ти знаци су били саставни део наше тајне љубави.

Чинило ми се да време пролази најспорије што је могуће у таквим ситуацијама, кажу да тада секунде изгледају као дани а минуте као године. Мислила сам да се сказаљка на сату не помера, да је време стало. Моје мисли прекинуо је телефон, појурила сам, али већ следећег тренутка сам претрнула од страха и зауставила се. Помислила сам да је то Борис или недај Боже Соња, да желе отказати долазак. То већ не бих преживела. Колико год би у некој другој ситуацији желела да чујем Борисов глас, сада сам се молила, да то не буде он. Моје молбе су биле услишене, био је то Марко, јављао ми је да му је изненада јављено да мора сачекати неке пословне партнере на аеродрому, тако да не зна када ће доћи, али да уживамо и без њега, биће још дана за дружење. На тренутак сам остала без текста, помислила сам како је то могао да ми уради, али већ следећег трена била сам срећна због тога, пожелела сам да и Соња буде спречена да дође и да Борис, Теодора и ја уживамо у породичној вечери. Протресла сам главом, како могу...

NASTAVIĆE  SE...