LJUBAV ME NIŠTA NIJE PITALA DOGODILA SE IV DAN


                                                        Fotografija  Martin  Nedeljković


атмосфера, филозофира...
- Морам ти рећи да је и моја Добрила иста, увек нешто зановета, да ли си приметила како се нас двоје слажемо у многим стварима?
- Нисам, али ако ти кажеш, обратићу пажњу, да ли ти одговара да седнемо за овај сто?
- Па може, али мислим да су нам наменили неки други, видиш ли да нам конобар долази у сусрет.
- Да, да, у праву си, па добро.
Добили су сто поред прозора, напољу се видело звездано летње небо, али нико од њих двоје није обратио пажњу на тај детаљ.
Док су јели опет су ћутали. Марко је размишљао да ли да јој одмах каже шта се с њим дешава или да сачека да се врате у хотел. Погледао је испод ока, била је сконцентрисана на храну, која је била јако укусна. Када им је конобар понудио десерт, одлучио је да је то прави тренутак, наручио је још једну боцу вина и када се младић удаљио храбро је изговорио нешто што је мислио да никада неће.
- Соња, морам ти нешто рећи, дивно изгледаш вечерас, свиђаш ми се, али онако, заправо, баш, баш...
Ћутала је, и даље је гледала у тањир, али био је празан, није имала разлога да гледа у њега, вероватно је претерао, вероватно ће сада устати и отићи, затвориће се у своју собу и више је неће видети, осим у пролазу, у лифту, на степеништу. Можда ће чак и Борису испричати шта јој је рекао, а онда ће га и он и Добрила презрети. Чинило му се да се управо тог тренутка отворио под испод њега и он је очекивао да пропадне, што и не би било лоше. Када је коначно проговорила, мислио је да то сања, или да је умро па да му се то Бог обраћа.
- Опрости, Марко, али ако сам добро разумела, ти си ми управо изјавио љубав, ако се то тако може назвати, бар си ми нешто наговестио, зар не?
- Не, не молим те заборави, нисам мислио...
- Јеси или ниси, не можеш се сада повући, ако ће ти бити лакше и ти се мени свиђаш, али постоји проблем...
- Да, наравно да постоји, како сам могао да будем тако глуп и брзоплет, па ми нисмо слободни, моја жена треба да се породи за пар дана, а ја седим далеко од ње и теби кажем да те желим...
- Желим и ја тебе...
- С... Со... Соња, да ли добро чујем...?
- Добро чујеш, али знаш ништа није лако ни једноставно, није само проблем у мом мужу и твојој жени, проблем је у мом оцу...
- Мислим да те не разумем најбоље, желиш ми рећи да би ти отац забранио да се разведеш...
- Не мислим него сам сигурна, мој отац није жив, мајка ми је умрла кад сам била мала, а отац прошле године...
- Жао ми је због њих, али и даље не разумем...
- Оставио је тестамент, а тамо пише да не смем да се разведем никад од Бориса, јер ако то урадим изгубићу стан и уштеђевину, наравно очеву од триста хиљада...
- Триста хиљеда динара...?
- Не драги мој, евра, мој отац је био годинама у Јужној Африци, по струци је лекар, пластични хирург. Мене је очувала тетка, његова сестра, кад је и она умрла, годину дана пре мог венчања, отац се вратио...
- Али зашто је написао такав тестамент!?
- Упознао си Бориса, ко год га упозна воли га, такав је, увуче се људима под кожу, тако је било и са мојим оцем, можда је приметио колико смо Борис и ја различити, па је желео да га заштити...
- Али ти си му ћерка...
- Јесам, али је увек говорио да њега воли као сина, којег није имао, а желео је наравно, као и сви мушкарци...
- Соња, ја стварно не знам шта бих ти рекао, али проблем стварно постоји, немој погрешно да ме разумеш, баш ме брига за стан и новац, али ти би све изгубила. Ја нажалост немам шта да ти понудим, стан у коме живим је Добрилин, на њега немам никакво право, значи када би се ти развела, Борис би све добио?
- Да, све, стан и новац, тренутно ни он ни ја немамо право располагања тим новцем, орочен је, биће слободан када прославимо десетогодишњицу брака, то ће бити у децембру...
- Каква збрка, Соња, ово је као у лошим романима, ја сам мислио да се такве ствари у животу не догађају, да неко толико воли зета, зашто се мени то није десило.
Сенка која је прешла преко Соњиног лица, јасно му је говорила да је претерао, како је могао жени до које му је стало рећи тако нешто, али речи су изговорене, назад није могао. Позвао је конобара, платио рачун, кренули су, опет су ћутали, мислио је да тек сада нема шта да каже. На рецепцији су узели свако свој кључ и тако и кренули, свако за себе и са својим мислима. Мислио је да ће се његов досадни живот те ноћи променити, али није, само је постао замршен као лавиринт.

*************

Седела сам са Борисом на тераси и размишљала како је баш лепо што нас не дели зид, како ове тренутке, без обзира на то шта ће бити сутра, нико неће моћи да ми одузме. Свешчица у коју сам уредно сваки дан писала оно што осећам, бивала је све пунија. Пожелела сам да је покажем Борису, али сам одустала, можда једног дана, али за сада је било боље да му је не показујем.
Био је ово четврти дан нашег десетодневног одмора. Понекад ме је гризла савест због Теодоре, али она је уживала код деде и бабе, као сви унуци, код деде и бабе није било ограничења. Ограничења није било ни код нас. Договорили смо се да се претварамо, како ће све ово трајати вечно, како се Соња и Марко никада неће вратити, како су изненада одлучили да побегну на пусто острво.
- Љубави, да ли би био у стању да кажеш Соњи да је више не волиш, ја бих могла...
- Шта да кажеш Соњи да је више не волиш!?
- Ниси нормалан, ја ти причам о озбиљним стварима, а ти ми се ругаш...
- Ма не, али не знам како да ти то кажем...
- Ниси се ваљда покајао, Борисе, ако ми кажеш да јеси, ја ћу се убити, нема везе што сам трудна...
- Лудице, не причај глупости, то ни у шали више да ниси рекла, наравно да се нисам покајао, али постоји један проблем, хајде, наслони главицу ту на њено место, па да ти причам бајку о принцу и принцези.
Слушала сам оно што ми је Борис причао и чинило ми се да пропадам. Прво сам помислила да ми прича неку своју нову причицу, али сам убрзо схватила да се не шали да је све истина. То што нисам могла да верујем да је Соњин отац био у стању да напише такав тестамент, то ме није спашавало, чинило ми се да ми одједном недостаје ваздух.
Још јуче сам размишљала како бих била у стању да оставим свој досадни живот и кренем с Борисом у нови, а сада сазнајем да је то немогуће.
- Зашто ми то ниси рекао раније?
- Дашо, молим те немој да ствари буду још теже, нисам хтео да кварим све ово, немој молим те ни ти, па можемо да наставимо овако, ја мислим да Соњу није брига више за мене...
- Да, Соњу можда није, али Марка јесте, мислим да ће постајати све теже да одржимо везу, да нико не посумња, Борисе, па нису глупи, кад родим имаћу посла око бебе, бићеш ту иза зида, а нећу моћи да те видим, јер није природно да мајка оставља тек рођену бебу, да би се састала са љубавником...
- То више никад немој рећи...
- Зашто, па ми то јесмо?
- Ја сам твоја љубав и ти си моја, сад ми донеси још једно пиво, протегни ногице и охлади главицу, волим те Дашо, увек ћу те волети.
- Можда наша љубав буде могућа у старачком дому, реци ми само да ти тај новац није важан...
- Наравно да није, лудице једна, како не схваташ, не губим ту ја, али Соња губи све, ако се разведе од мене, ја добијам и стан и новац...
- Ако се разведе, али шта бива ако се ти разведеш од ње, па није она крива, ако је ти оставиш, она ће добити своје наследство, ти ћеш се преселити код мене и сви ћемо живети срећно до краја живота.
- Постоји клаузула која каже да морамо провести најмање десет година у браку, да би наследство било важеће, видиш нисам никад питао Соњу, шта се дешава ако сам ја крив за развод...
- Ето видиш, шта би ти да ти нема мене, Боже какав човек, одакле му право да на такав начин управља туђим животом...
- Сама знаш да он припада генерацији посесивних родитеља, они мисле да ако су нас донели на свет, могу све.
- Никада то не бих урадила својој деци.
Одједном сам осетила снажну бол, трудила сам се да је игноришем, али после пар минута и на мом лицу се видело колико је бол била јака. Погледала сам молећиво Бориса, желела сам да ми каже како ми се то не дешава, зар је живот заиста био тако суров, зар нисмо могли још пар дана да уживамо. Бол која је уследила јасно ми је дала до знања да ће се моје дете родити пре него му се отац врати. Колико год то било ружно, није ме чак ни било брига, пожелела сам и била срећна што ми то нико не може одузети да се претварам, да мислим како ћу на свет донети моје и Борисово дете, јер по свему судећи он ће бити уз мене док се будем порађала.
Видела сам на његовом лицу да и њему одговара што је све кренуло овако, и њему се допало да моја беба прво угледа њега. Када су болови постали толико јаки и чести рекла сам му да ћу позвати болницу у којој сам радила и рећи им да долазимо.
- Дашо, зар се не бојиш да неко нешто не посумња?
- А ти, да ли се ти бојиш, мени је свеједно шта ће ко рећи, битно ми је да си поред мене, уосталом, не могу сама, ти си ми први комшија и помажеш ми, јер Марко није ту...
- Дашо, можда би било добро да му јавимо, ипак је отац...
- Да ти није пало напамет, зар се оставља трудна жена пред порођајем, зар је каријера важнија, молим те немој, морам сада да будем смирена, да чувам снагу.
- Ваљда знаш шта радиш, можда си у праву...
- Никад нисам била сигурнија у оно што радим, хајдемо љубави, јер ова беба само што није, не желиш да се породим у лифту...
- Немој молим те, ево, ево журим, ово је торба коју треба да понесемо?
- Да, да, молим те пољуби ме, много ме боли, није први пут тако.

У болници нас је чекало све спремно. Колега који је био дежуран је нови, схватила сам да га не познајем, а ни он мене. Само ми је објаснио да зна да сам колегиница и да смо супруг и ја на путу ка болници. Била сам му захвална што је мислио да ми је Борис супруг, то је олакшало ситуацију, рекла сам да ће и он са нама у бокс. Борис ме је молећиво погледао, ваљда ми је хтео рећи да не би ако не мора, али мој поглед је био молећив и болан, ипак није ме могао одбити, увек се шалио како трудницу не може одбити јер се плаши да ће му изаћи чмичак.
Погледала сам га испод ока, био је блед, ухватила ме је паника, шта ако се онесвести. То ми је у овом тренутку било најважније, шта ће неко рећи, ако схвати да ми Борис није муж, уопште ми није било важно. Бабица која је била у боксу, ме је познавала, додуше из виђења, али је знала да сам докторка Павловић, мислим да је знала и више о мени, али њен проблем, сада сам једино желела да се све добро заврши. Кад мало боље размислим, па шта сам друго могла, позвала сам првог комшију у помоћ, то је у Србији одавно био обичај. Сестра ми се љубазно насмешила, а ја сам као последња будала помислила, да ли се тако осмехује и обичним пацијенткињама.
- Докторка, дођите ви овде, помоћићу вам да се раскомотите, господин нека стави маску и обуче мантил, овде може опрати руке, ништа се не плашите, доктор јесте млад, али је искусан, био је годину дана у Америци на специјализацији, све ће бити како треба, господине, да ли сте ви добро?
- Да, да добро сам, само нисам никад...
- Код првог детета нисте присуствовали порођају, колико знам већ имате девојчицу...
- Госпођа има, ја немам деце, да ово ми је први пут...
Уздржала сам се да се не насмејем и то онако на цео глас, погледала сам збуњену бабицу, било ми је на неки начин жао, није била радознала, само је хтела да нас опусти. Како год било, допала ми се њена реакција, ниједним гестом није показала да је интересују детаљи, само је наставила да сређује инструменте и да припрема. Чинило ми се да се и Борис после ових пар речи опустио, бар је тако изгледао. Бол који је тог тренутка прошао мојим телом, дефинитивно је учино да ми више ништа не буде важно, осим да се све заврши што пре и да све буде у реду.
Следећих пар сати, дисала сам, знојила се, стењала, држала Бориса за руку и била сигурна да чак иако између нас све нестане, ово искуство ће нас повезивати до краја живота. Било ми је чудно касније, што ни једног тренутка нисам помислила на Марка, није ни он на мене, јер сам  касније сазнала, он ми је признао да је у том тренутку, док сам ја рађала његовог сина, био са Соњом у кревету.

*****************
Соња и Марко су само пар пута покушали да се јаве својим кућама. Пошто је сваки од тих пута био безуспешан, одустали су.
Пете вечери свог „службеног“ боравка у Љубљани одлучили су да више нема смисла да се суздржавају, после једне романтичне вечере, док је Борис тамо далеко у Београду држао Добрилу за руку и помагао Павлу да се роди, Марко је имао свој најбољи секс у животу, тако је рекао Соњи, кад су се ујутру пробудили чврсто загрљени.
- Марко шта да радимо?
- Мислим да бих ја опет, и опет, Соња ти си дивна, знао сам кад сам те први пут видео да ће се нешто десити...-
- Лажеш, али сад то није битно, мислиш ли да ћемо моћи дуго да се кријемо, да будем искренам не желим да се кријем.
- Немој се бацати речима, мораћемо да се кријемо, па зар да све изгубиш, никада то себи не бих опростио.
- Да, у праву си, ми немамо ништа осим овога што се овде десило, мрзим свог оца, како је могао тако нешто да ми уради...
- Немој тако, па можда нешто постоји, нека рупа у свему томе, можда Борис остави тебе...
- Није он од таквих, он припада оним људима, који су одани, знаш као пас, веже се за господара и то је то...
- Нисам баш потпуно сигуран у то, уосталом, зар ти ниси приметила да њих двоје нешто мувају?
- Мислиш на Бориса и Добрилу, то би било као у неком филму, Марко ово је живот...
- Можда си у праву, али ето пробао сам да се надам, Добрила би рецимо била у стању, ако се заљуби у другог, да ме напусти, морам ти рећи да сам се до сада тога плашио, а сада свим својим бићем желим да се то догоди, живот је стварно непредвидљив, никад не знамо коју нам је улогу доделио, молим те дођи да те загрлим, хајде да још ових неколико дана живимо у бајци, да не мислимо на сутра...
- Колико јуче сам се ругала Борису кад је тако нешто говорио, сад сам љута на себе што нисам и ја, стварно је живот лутрија, додели ти партнера, ти мислиш да боље нема и тако гураш погрешна колица док се не саплетеш на неки камен и схватиш да то није било оно право, ово што ћу ти сада рећи нисам одавно рекла, волим те Марко.




*********************

Мислила сам да после Теодоре нико у мени неће пробудити толико емоција. Мислила сам да ме ово сада неће толико дотаћи, али тај осећај, то је било нешто што нисам никада осетила. Када сам родила Теодору била сам сама, желела сам да заштитим то мало беспомоћно тело, а сада док ми је Павле лежао на грудима, ја сам се осетила беспомоћно, све ме је болело, али била сам срећна. Знала сам да се Борис уздржава због мојих колега, али осећала сам да ме воли, држао ме је за руку, а ја сам мислила да ме љуби, да ме грли, да ће лећи поред мене. Павле је плакао, али то је било само зато да узме кисеоник, његов плач није био плач незадовољства, као да је осетио да је окружен великом количином љубави. Погледала сам около и схватила да смо сами у боксу, али осетила сам онда и Павлове усне под својим прстима, пипкала сам, као да желим да утврдим да ли је све на месту, ја сам пипкала Павла, а Борис мене, искористио је ових неколико тренутака и преплавио ме својим пољупцима.
- Дашо, ти немаш појма шта си ми данас покло-нила, ја нисам могао да верујем, ово је нешто што ћу памтити до краја живота. Дашо, ми једноставно морамо бити заједно, макар се крили целог живота, али ја се од тебе нећу одвојити, а сада ни од Павла, имам осећај као да је мој, па и јесте, јер ја сам ти помагао да га донесеш на свет.
- Можда ти он због тога баш и неће нарочито бити захвалан, можда му је тамо где је био, било лепше.
- Можда, питаћемо га кад се сетимо.
- Борисе, мислим да ће га сада однети да га окупају, а и мене морају средити, боље је да сад ниси ту.
- Зашто, шта ће ти радити, не одвајам се од тебе, држаћу те за руку, биће мање болно.
- Хвала, али добићу анестезију, остале пацијент-киње, што ми никада неће бити јасно зашто, још немају ту привилегију, али ако ће ми урадити нешто да не осетим бол, онда сам себична и нећу се солидарисати, искористићу своју привилегију, што радим овде, бар нешто.
Израз на лицу бабице је и даље био строго професионалан. Одлучила сам да је наградим нечим кад изађем одавде. Узела је Павла са мојих груди и предала га сестри која је управо ушла у бокс. Била је то сестра Зора, са мог одељења, колико је год бабица била неза-интересована или се правила да је тако, толико је Зора буљила час у мене, час у Бориса. Знала сам да јој ништа није јасно, али нисам имала жеље ни снаге да јој дам било какво објашњење, да нисам била у положају у коме јесам, најрадије бих јој завалила шаку у уста да их не отвори.
- О, докторка, па то сте ви, - обраћала се мени, а гледала је у Бориса, - каже колегиница да је све прошло у најбољем реду, како доликује, идем ја сада да окупам овог делију, а где вам је супруг?
- На службеном путу у Љубљани, желите ли још неке информације, господин је комшија, који се ту нашао да помогне.
- Да, да, па тако и треба, ко ће ако неће комшија, да сте чекали да се супруг врати...
Ваљда је по изразу мог лица схватила да је било доста, да је претерала, колико год сам желела да бабицу наградим, чак је и она упутила оштар поглед радозналој Зори, толико сам желела да Зора буде кажњена, ваљда ће онај одозго то видети и предузети нешто по том питању. Била сам срећна кад сам чула да су се врата за Зором затворила, али нисам била срећна што је са собом однела и моје дете, плашила сам се да је мали и незаштићен, да ће део Зорине злобе прећи на њега, а ја нећу бити уз њега да га заштитим. Борис је стегао моју руку, имала сам осећај да ми чита мисли. Упутио ми је поглед пун љубави јер је доктор управо у том тренутку прилазио са боцом против боли, јер ситан штеп који је требао да ми уради, био би за мене болан, да сам била на месту оних неповлашћених, мислим да никада не бих родила ни једно дете.
Напољу је почело да свиће када су ме из бокса пребацили на одељење, још једном сам била захвална свом положају, јер да није било тако, била бих са још бар пет жена, које имају своје приче и своја искуства, а ја сам сада желела да будем сама са Борисом, да ћутимо, али да све знамо.
Бабица, која нас је допратила до собе, с најлепшим осмехом се опростила. Рекла ми је да ће ми за пар сати донети Павла на подој и да ћу ако све буде како треба, за два дана отићи кући. Питала је да ли још нешто желим и повукла се, да је постојала Нобелова награда за најдис-кретнију и најљубазнију бабицу, ја бих сигурно предложила бабицу Даринку, тако се звала, сазнала сам, а и да нисам, није битно, препознала бих је у гомили од њих хиљаду.
Нисам знала како, али утонула сам у сан, у ствари није требало много памети, била сам опијена, не толико анестетицима, колико љубављу. Борис и тренутак када смо заједно зачули Павлов плач, остали су у мени. Сањала сам да смо негде, нисам знала где, али негде, то је било сасвим довољно. Павле је већ био велики, Борис га је водио на утакмицу и он га је звао „тата“, да то сам јасно чула. Било ми је чудно што нема Теодоре, то ми је причињавало нелагоду, чак и бол, пробудила сам се сва у зноју. Прво што сам видела био је букет пољског цвећа, баш како сам волела. Била сам сама у соби, али знала сам да је Борис ту, потрудио се да то осетим, није само због цвећа, због свега, због љубави, због оног што смо проживели протеклих дана, сати, био је то цео мој живот спакован у кутију чоколадних бомбона, и све су биле моје, све су биле пуне најфинијег фила који се топио у устима и звао се љубав. Сузе су ми текле, нисам могла да их зауставим, желела сам да видим Теодору, да је загрлим, да јој све признам, мала је, али и мали људи имају право да знају када су њихови родитељи срећни или несрећни. Чврсто сам одлучила, кад се мало опоравим и живот крене даље, развешћу се од Марка, Теодора ће разумети, морала је, а и ако не, разумеће једног дана..
У болници сам остала три дана, Марка сам чула само телефоном. Гласом који ни мало није одавао срећног тату, објаснио ми је како сада нема никакве шансе да се врати, баш је био на добром путу, таман да склопи посао свог живота. Наравно, надао се да ћу се ја као и увек снаћи без њега, поздравио је Бориса и обећао да ће га одвести на пиће, да му се захвали, што је преузео његову улогу и што је помогао да се његов син роди. Рекао је још и то како ће и он једног дана њему бити при руци у сличној ситуацији. Моја душа је ликовала, само Бог је знао колико ми се допала Маркова реакција, искрено, најмање од свега сам желела сада да је поред мене, поред мене су били сви они које сам волела, Марко није био у екипи.

Те исте вечери на језеру Блед, Марко и Соња су прослављали, рођење нашег сина.
- Соња, да ли ти слажеш коцкице, нико ме више не може убедити да њих двоје нешто не муте.
- Не знам, мислиш ли да је то добро, или лоше, мада могло би бити...
- Наравно да је добро, па сада те Борис можда и остави.
- Можда, да он је такав, кад воли не може да седи на две столице...
- Осећам ли ја то тугу у твом гласу!?
- Није лако бити остављен.
- Чак и  кад волиш другог?
- Па чак и тада, не знам шта бих рекла, али хајде у сваком случају да наздравимо и Павловом рођењу и нама.
- Соња ја бих желео децу с тобом, Павле се десио случајно, желим да то буде оно право с тобом.
- Није време да размишљамо о деци, деца би ми сада уништила каријеру, све што сам до сада урадила пало би у воду. Марко, можда није прави тренутак, али заборавила сам да ти кажем, ја сутра ујутру морам за Београд, нешто је искрсло, не могу без мене.
Тамна сенка је прешла преко Марковог лица. Гледао је Соњу, очи су му биле пуне суза. Није веровао, да неко може бити тако прорачунат, зар јој је све то било битније од њих. Први пут у животу он није био рационалан, био је блесави романтик, први пут је разумео и Добрилу, али са њом на жалост није никада осетио такву страст, као ових дана са Соњом. Осетио је како му сузе теку, није могао, а није ни желео да их заустави, желео је само да Соњу воли остатак свог живота, па макар она била тако хладна, као вечерас, он ће имати топлине за обоје. Прогутао је гутљај вина и кнедлу, која га је гушила, последњим молекулима снаге насмешио се и одобрио оно што му је Соња рекла. Бог га је вероватно казнио, зар и њему колико јуче није била важнија каријера од било какве романтике и љубави, мислио је да се то дешава само клинцима у пубертету и будалама, кад остаре. Поседели су још мало, ћутали, више није имао шта да јој каже, мислио је да ће јутро променити све и да ће му она рећи да се шалила, да је хтела да види само како ће реаговати. Није се шалила, није га проверавала, била је бесконачно искрена, каријеру је ставила испред њега, полако је схватао како се игра с њим, како плете мрежу, али неку јачу од паукове, толико је баила јака да се гушио. Није чак оставила ни поруку, када је пролазио тог јутра поред рецепције имао је утисак да му се рецепционер кези осмехом из хорор филмова. Као у даљини чуо је како му нешто прича на словеначком, није га било брига што га не разуме, није разумео ни Соњу, али је знао да је отишла. Марко Павловић је изгубио битку, изгубио је партију карата са животом, али свеједно, полугласно је изговорио да се неће предати, неће је тако тек пустити, овај пут ће се борити, па зар му Добрила то није иначе замерала, како није борац.

Соња је возила брзином већом него што је то обично радила. Као што је у свему била одмерена, тако је и у томе, не баш радо, али признала је себи да да јој је лепо било с Марком, никада није волела да слуша музику у колима, сада је одврнула, „Црвена јабука“, ни њих није волела претерано, али сада јој је пријало и њихова музика и гласна, и брза вожња, није то желела да призна, али Марко је побркао лончиће у њеном животу. Више нису били поређани по величини, чак је била нервозна што нема цигарете. Зауставила се на пумпи да напуни гориво и да купи цигарете. Телефон јој је звонио, знала је да је Марко, али није одговорила, сада једноставно није имала шта да каже, било јој је ипак жао што је отишла без поздрава. Та ће јој мисао бити стално у глави, док је седала у кола, док се везивала, давала гас, палила цигарету, са том мисли ће јој се и десити оно што се десило. Неспретно је једном руком држала волан, другом припаљивала цигарету, једва да је изашла на пут и десило се. Није могла да одреагује. Нико никада не може да објасни, зашто се нешто деси, али ето Соња већ следећег момента није више знала ништа. Када се поново пробудила, на кратко, била је окружена непознатим лицима и белином. Лица су нешто причала што јој није допирало до мозга, а белина је, то је осетила, знала је, била болничка. Тога дана је Соња прекинула своју каријеру, а нико је није питао да ли то жели, судбина јој је скројила такво одело, како ће јој стајати, никога није било брига. Само на тренутак је помислила да је можда била кажњена зато што је без поздрава отишла од Марка. Следећег тренутка утонула је у чудан и нејасан сан, нико није знао када ће се из њега пробудити, тако су рекли и Борису, када су му саопштили да ће му супруга бити пребачена у болницу „Драгиша Мишовић“, да је види могао је, али да разговара са њом не, јер Соња је била у коми.

Павле се огласио, није то био класичан плач, више неки његов бебећи начин да својој околини каже како је сада и он ту. Теодора је седела поред братовљевог креветића, био је то некада њен. Више јој није било жао што га је мама ставила баш у њен креветић, мада се бунила, само у почетку, сада је знала, иако је и она мала, да ће волети ово биће које јој се учинило као њена лутка ћелавица. Знала је да ће бата, тако га је одмах назвала, постати њена жива играчка, могу сви да је наљуте али он је никада неће љутити, они ће бити бата и сека, ту везу ће тешко ко раскинути.
- Теодора, да ли то Павле плаче? Теодора, чујеш ли ти мене?
- Аха, чујем, али пусти ме сада, уживам у бати, мамице тако је мали, да ли сам и ја била таква?
- Јеси злато, видиш да те нисам лагала, кад сам ти рекла да ћеш га волети, хајде заједно да видимо да ли га треба пресвући.
Шавови су ме још болели, али нисам осећала ту врсту боли. Тога јутра, нисам могла да објасним себи зашто, али јако ме  болела душа. Неки чудан немир ме је обузимао, дође, па прође, али не нестаје. Запалила сам цигарету, знала сам да то није добро, јер сам дојила Павла, али надала сам се да ће ми он опростити, морала сам да осетим топлину дима како ми клизи низ грло, продире дубље, али пријатност је трајала кратко, заменила је опет тескоба. Борис се тог јутра није јавио, био је недоступан, чак сам излазила и ослушкивала пред његовим вратима, ништа се није чуло. Повукла сам се, ухватила ме је паника, могао би неко да прође, да ме види како стојим испред комшијиних врата, с уветом наслоњеним на врата. Први пут сам помислила да то не би било лепо, било ми је битно, шта би тај неко помислио. Вратила сам се у стан, трудила сам се да радим било шта, али нисам успела. Кафа коју сам пожелела да направим је искипела, сломила сам шољу, моју омиљену, али искрено није ме погодило. Све што ме је у том тренутку занимало, било је, где је Борис, зашто ме не зове, чак и у немогућим ситуацијама он је налазио начин да ме обавести где се налази и зашто је морао да оде. Помислила сам и то да се уплашио, да је на брзину продао стан и побегао далеко од мене. Осећала сам како ми сузе теку, није било начина да их зауставим. Теодора на сву срећу није обраћала пажњу, била је превише окупирана братом. Питала ме је у једном тренутку, да ли плачем, али наравно рекла сам јој да ми је нешто упало у око. Гледала сам у телефон, који је немилосрдно ћутао, највише сам мрзела када та справа ћути, баш када ја очекујем супртно. Звонио је он додуше пар пута, али то није био Борис, били су то неки, за мене тог момента небитни људи и тако сам се и опходила према њима. Међу њима била је и моја мајка, која је наравно била љута, због моје дрскости, али тако ме је увек доживљавала, па зашто би сада било другачије. После разговора с њом, одлучила сам да искључим све телефоне, али то је трајало кратко, можда се Борис ипак покаје, можда му буде жао, па ми се јави. Погледала сам децу, Теодора је заспала наслоњена на креветац, држала је брата за ручицу, коју је он протурио, као да је знао да га тамо чека једна мало већа рука, али довољно мала да му прија више од нас великих. Слика је била лепа, у некој другој ситуацији срце би ми било весело, сада ме није било брига, једино сам била толико свесна да не могу дете оставити да спава на поду. Пришла сам, али као да то нисам била ја, био је то свакако неко други у мом телу, можда патим од синдрома двојне личности, можда је то мој постпорођајни шок. Подигла сам Теодору, на сву срећу није се пробудила, не бих могла сада да поднесем њено сањиво кењкање, сместила сам је у кревет и одахнула. Коначно одлучила сам да урадим нешто конкретно. Сматрала сам да имам право, после свега, да бар знам где је и шта се догодило, надала сам се потајно да ће имати неко прикладно објашњење.
Запалила сам још једну цигарету, овај пут сам сипала и вотку, све против прописа, али прописи и мајчинство у овом тренутку били су ми најмање важни. Дубоко сам удахнула узела телефон и притиснула дугме. На дисплеју је писало „год“, била је то скраћеница од „годунов“, тако сам укуцала Бориса у свој мобилни. Срце ми је стало, умрла бих да сам чула онај безбојни глас, који ме обавештава да је претплатник недоступан, али овај пут сам имала среће, ако се то могло тако назвати, јер оно што сам сазнала, ни најмање није личило на срећан тренутак у животу.
- Борисе, ја сам, Борисе опрости што те зовем и понашам се као хистерична, напуштена жена, али бринула сам, мислим да сам од бриге изгубила и млеко...
Тренутак који је уследио, био је најдужи који памтим у свом животу. Нисам знала да ли да сама прекинем везу или да ипак будем мазохиста и сачекам да то он уради. Имала сам ипак снаге да га упитам да ли је још увек ту и да ли има смисла да и даље останем на вези.
- Дашо, опрости молим те, Дашо не знам како да ти објасним...
- Не мораш, све ми је јасно, она се вратила и ти си ме заборавио, покајао си се, знала сам...
- Дашо молим те, сачекај да ти кажем до краја, да, Соња се вратила, али довезли су је у колима Хитне помоћи, имала је несрећу, ја сам у болници, а она је у коми, лекари ништа не знају, само знају да је ван животне опасности...
- Борисе, ја...
Мрзела сам се тог тренутка као што ни један непријатељ није могао да ме мрзи. Мрзела сам хистеричне жене, које праве панику и доносе закључке, пре него сазнају шта се заиста десило, а ја сам управо постала чланица тог клуба. Све што сам мислила претходних сати и изговорила предходних минута било је грозно, тако не би требала да се понаша заљубљена жена, требала сам да му будем подршка, а ја сам све бацила, једном руком, елегантно кроз прозор.
- Борисе, молим те - коначно сам се прибрала и одлучила да спасем шта се могло, - ја стварно нисам знала, нисам могла, зашто се ниси јавио, али крива сам за мене нема оправдања, па наравно да ниси мислио на мене у тако тешким тренуцима, молим те још једном да ми опростиш, надам се да ће све бити добро, да ће Соња изаћи из коме, она је борац, а такви успевају. Борисе, ако ти треба нешто, хоћеш ли да дођем, који је лекар води, можда га знам?
- Доктор Ђорђевић, Михајло, малена не оптужуј се, па ниси ти ништа крива, само си реаговала људски, свако би тако и ја веруј. Можда би било добро да дођеш, значило би ми, можда да попричаш са доктором, теби можда каже нешто што мени није, хвала ти.
- То си сад рекао и никад више, зашта, бре, хвала, па наравно да ћу све учинити, морам само да позовем мајку, ако још увек жели да прича са мном, да припази децу. Била сам груба према њој кад је звала, била сам луда што се не јављаш, баш мрзим себе.
- Немој, Дашо, твоје самосажаљење ми најмање треба, позови је, мајке увек праштају и молим те дођи требаш ми, изгубљен сам, и беспомоћан.
Да ми је неко јуче рекао да ћу се толико узбудити због жене која ми је била супарница, да ћу дати целу себе да она буде добро, не као лекар него онако људски, мислила бих да је то глупо, али није било глупо, итекако је имало смисла.
Доктора Михајла Ђорђевића сам познавала онако површно, виђали смо се на неким симпозијумима, ту и тамо разменили неку реч, али памтила сам га као пријатног, а што је било још важније, као доброг неуро-хирурга, на лествици од један до десет, био би на деветом месту.
Борис је био у праву, мајка је мајка, наравно да је дошла да причува Теодору и Павла, па ни она није заборавила колико је Борис учинио кад се Павле родио. Обоје и мајка и отац су били потрешени, када сам им рекла шта се десило, наравно да нису знали за моју и Борисову везу, оно што је требало, то су знали, да смо добри пријатељи и комшије. Мајка је дошла веома брзо, била сам јој захвална што ми није пребацила моје понашање од пре неколико сати, не знам шта јој је било, није личило на њу, знала је да звоца, али шта год, кајала сам се што сам била груба.

Наручила сам такси, нисам могла да возим у оваквом стању. Била сам веома чудног расположења, нисам могла да га објасним, у мени се мешао страх и туга. Тужна сам била зато што се то десило Соњи, никоме то не бих пожелела, а плашила ме је новонастала ситуација, јасно је било да ће Борис сада бити везан за болеснички кревет своје жене, нико се не оставља у таквом стању, чак и када би он то хтео да уради, не бих му дозволила.
Чинило ми се да сам путовала сатима до болнице. Срећа је била у целој овој трагедији, што је доктор Ђорђевић био дежуран, наравно одмах ме је примио. Седела сам у његовом кабинету, у ствари то је било врпољење, нисам могла да се смирим. Дланови су ми се знојили, увек је тако било, када сам имала неизвесну ситуацију. Доктор Ђорђевић је био веома благ, на најбољи начин, бираним речима ми је објаснио да је ситуација јако тешка.
- Колегинице, мислим да нисам мађионичар, урадио сам са својом екипом све што је било у нашој моћи. Не знам да ли ће се икада пробудити из коме, а и ако се то деси, јер ту су чуда могућа, сасвим сигурно биће везана за колица, обе ноге су јој биле готово смрскане, закрпили смо шта смо могли. Опростите, али није било блажег начина да вам то саопштим, искрено, драго ми је што ћу бити поштеђен разговора са супругом, лакше ми је било да то вама кажем. Знате и сами да они најближи никад не верују, кад им говоримо страшне дијагнозе, увек мисле да смо сурови, вама ће више веровати, а и лакше је кад вам такве вести саопшти неко, за кога сте пријатељски везани. Морам да идем, имам операцију за пола сата, ако желите можете овде у мом кабинету разговарати са вашим пријатељем, желим вам срећу.
После овог монолога, нисам имала снаге. Више се чак нисам ни врпољила, седела сам као прикована за фотељу. Пре само пар сати сам очајнички желела да видим Бориса, била љута на њега, а сада бих дала све на свету да га не видим, да му неко други уместо мене саопшти како ће Соња како год окрене бити остатак живота потпуно беспомоћна без њега. Живот нам се збиља некад немилосрдно ругао, а ми, били смо немоћни, ништа нисмо могли да мењамо, али ја морам да се приберем, да занемарим осећаје и да будем уз Бориса, али као пријатељ, то му је сада било најпотребније.
Борис је ушао пар минута касније, доктор Ђорђевић није губио време. Знао је вероватно, да што брже то обавим, боље и за мене и за Бориса, оно што није знао, знало је само моје срце, можда сам могла да затражим да ми га замене. Осетила сам да ми се лице криви у неку смешљиву гримасу, па то би заиста било дивно, када бих ово моје срце пуно љубави за Бориса  заменила са неким које је празно и у коме нема нерешених и немогућих љубави. Занимљиво је било што нисам ни једном помислила на Марка, он је вероватно склопио посао живота и ужива тамо негде, баш га брига за остатак света. Погледала сам Бориса и најежила се од онога што сам видела, чинило ми се да је остарио преко ноћи, очи су му биле уоквирене тамним колутовима, поглед му је био празан, имала сам утисак како ми се последњим делићем снаге насмешио.
- Дашо, можеш ли да верујеш да нам се ово десило, никада у животу нисам никоме ништа ружно урадио, ето планирао сам да јој кажем кад се врати, без обзира шта ти одлучила, ја сам одлучио да се разведем, нисам желео да је лажем, а сада ћу је лагати до краја, и ако се пробуди, лагаћу је да ће све бити добро, зашто....?
- Пусти сада те изливе, кајање нам неће помоћи, шта је ту је, Борисе, ето помогао си ми, сад ми је лакше да ти кажем да прогнозе нису добре. Доктор Ђорђевић је јасно и гласно рекао да ће Соња без обзира бити вечно инвалид.
- Да, а ја ћу бити онај који ће је неговати, надам се...
- Наравно да разумем, ако си то хтео да чујеш, ето није нам било суђено.
- Зна ли Марко?
- Нисам се чула са њим, али мислим да не зна, мислим да би звао. Хоћеш ли да донесем неку кафу?
- Не бих, погледај има ли овај доктор неки алкохол, сигурно се не би љутио да се послужим.
- Вероватно не, потражићу нешто и мени би пријала чашица.
- Дашо, да ли ће ти ово звучати ружно, али мени би пријало да те сад загрлим и пољубим.
- Ако ће ме Бог остатак живота кажњавати због свега, онда бар да знам зашто испаштам, дођи љубави и ја желим исто што и ти.
Није ме било страх, боље речено није нас било страх, да ли ће неко упасти и пронаћи нас. Борисови пољупци су ме опустили, заборавила сам где сам и зашто сам ту и као да ме је сам ђаво водио за руку, закључала сам врата кабинета, водили смо љубав на столу, као да нам је последње у животу, Бог није био праведан према нама, зашто би ми онда били према дугима. Мислила сам да никада нећу размишљати на тако суров начин, али ситуација мења карактере, мој је тренутно био избрисан, осећала сам се као неко без идентитета.
После пар сати сам изашла из болнице, морам признати, ма колко сурово звучало, потпуно растерећена, чак сам на тренутак заборавила зашто сам уопште дошла. Можда је и то било неправедно, али нисам видела Соњу, за то нисам имала снаге, чинило ми се лицемерно, у ствари чврсто сам обећала себи, а и Борису сам рекла, како не желим да је видим, жао ми је, али тако је боље и поштеније, ако сам пљунула на све, бар ми је остало достојанство.

Марко се појавио следећег дана. Његова реакција на све што је сазнао дошавши кући била је довољна. Савест ме више није гризла, знала сам у дубини душе, чак била сигурна у то, Марко и Соња су се спетљали у Љубљани. На тренутак ми се чинило да се коцкице мог мозаика слажу, опет сам почела да маштам о зајед-ничком животу са Борисом, ма какав он био, али осећала сам да то сад више није немогуће, бар смо могли да уживамо у тајности своје везе, ко зна зашто је то било добро, никад се не зна, али ми ћемо била сам сигурна једног дана сазнати зашто.
Борис је велики део дана проводио у болници, у ствари кад није био у редакцији био је код Соње. Морам признати било је тренутака, али срећа били су кратки, када сам била тужна што више нисмо заједно. Моје обавезе према деци нису ми дозвољавале, иначе била бих и ја с њим, увек би имала изговор, да поред пријатеља треба бити када се нађу у невољи. Моја свешчица бивала је све дебља. Питала сам се како би Марко реаговао да је којим случајем пронађе. Знала сам да је то немогуће, добро сам је скривала, а и када би се то десило, није ме било брига, свако има неку своју тајну, зар он и Соња нису имали. Питала сам се зашто је он остао, а она се вратила, али Марко је био љубазан да ми објасни, била сам му захвална, бар да не живим у незнању, само ми је било жао зашто га није послушала, зашто није сачекала да се заједно врате, каријера јој је дошла главе. Мрзела сам себе, када бих тако размишљала, али то је било јаче од мене, да је само мало више следила своје срце, њихови животи би били другачији, сви би били срећни.
Сваког дана у Борисовом сандучићу за пошту налазила сам поруку. Дошао је на ту идеју када је схватио да ћемо мало времена имати за себе, да се готово нећемо виђати, једног од ретких дана када сам успела да организујем чување деце, отишла сам у болницу. Борис ми је кришом тутнуо у руку мали папирић.
,,Ако можеш, извуци се некако вечерас, измисли нешто, морам да те видим, бићу код куће око осам, ,,Б
Тог момента мозак је почео грозничаво да ми ради, по цену живота, те вечери морала сам наћи начин да изађем из куће. Целог дана сам мозгала, али Mарко је, хвала му, помогао да то изведем безболно, приредио је свађу за медаљу, тако да сам изашла из куће још у шест. Мисао шта ће бити са децом кратко ме држала, можда сам била лоша мајка, али нећу дозволити да ме уцењује мојом љубављу према деци, покушао је, покушај је био безуспешан.
Марко је тога дана дошао кући око пола шест, мирисао је као мања бачва вина, никада нисам видела тако пијаног човека. Знала сам да му то није било тешко, јер је лоше подносио алкохол, у задње време често је долазио припит, али никад као вечерас. С врата је почео да галами. Тихо сам га замолила да оде у собу и легне, Tеодора не мора да га види таквог, а и Павле ће се пробудити. Није ме послушао, што сам ја више молила, он је све више викао, више се не сећам шта је све изговорио, али ништа лепо у то сам била сигурна. Напољу је било лепо топло вече, бар је Бог био на мојој страни. Пошто сам изашла и залупила вратима, брзо сам се вратила, ипак нисам могла децу оставити са оцем у таквом стању, није био способан ни себе да чува. Вратила сам се, Теодора је седела преплашено поред креветића, мрзела сам себе, али нисам имала времена за самосажаљење и оптужбе. Спаковала сам најнужније Павлове ствари, Теодора је своје већ спаковала у мали ранац који је држала у руци. Загрлила сам је, Боже, како сам могла тако глупо да излетим, почела сам неконтролисано да је љубим.
- Паметна моја девојчица, не љути се душо на маму, само сам изашла да видим како је напољу, не мислиш ваљда да бих отишла негде без вас, хајде идемо код баке и деде.
- Мамице, хоћемо ли опет да се вратимо, ја сам спаковала ствари, али не знам да ли је довољно, зашто је тата викао.
- Не брини душо, доста ти је то ствари, наравно да ћемо се вратити, одрасли некад раде неке ствари, ни сами не знају зашто, па не могу баш да ти одговорим на питање о тати, али биће све у реду, имао је ваљда тежак дан на послу, хајде да кренемо.
- Мамице, зашто Борис више не долази, где је тета Соња?
- Тета Соња је у болници, али оздравиће, а Борис је код ње зато не долази.
- Хоће ли тата бити ту кад се вратимо, хоћеш ли га истерати зато што је викао, ја сам се плашила, а вероватно се и беба плашила, само још не зна да нам каже.
- Душице, не замарај своју малу главу, видећеш биће све у реду, идемо сада код баке.
Желела сам што пре да изађемо, почела сам да се гушим, али сам у дубини душе осећала мир, када моја деца буду на сигурном ја ћу бити поред Бориса, имаћемо целу ноћ само за нас, живот ипак није толико суров, ако ти много узме, мало ти ипак даје, а ја сам била задовољна и са тим мрвицама. Негде сам једном прочитала да су људи у заробљеништву одржавали себе у животу, скуплајући мрвице, ако су могли они, могу и ја, живот је ипак био леп, само ако га посматраш из правог угла.
Отац ме ништа није питао, али знала сам да разуме зашто сам ту са оба детета, али мајка, она је имала милион питања. Запалила сам цигарету, као да је то најнормалнија ствар у овом тренутку и хладнокрвно, без повишеног тона, рекла сам јој, како у овом тренутку не могу да одговорим ни на једно њено питање, али бих јој за узврат била јако захвална да их причува пар дана јер имам нека важна посла у болници. Наравно она се није задовољила мојим штурим објашњењем, али је ућутала, наравно и то је било „нешто“ кад је моја мајка била у питању. Нежно је подигла Павла, узела Теодору за руку и кренула према соби, само је замолила оца да јој помогне око креветића, никада нисам била срећнија што је моја мајка на своју руку купила неки креветац на склапање, тај гест је завредео награду за најбољу баку. Отац је одлазећи за њом погледао преко рамена и намигнуо. То је било довољно да постанем спокојна, никада нисам била мирнија излазећи из родитељске куће, била сам и на њима захвална Богу, није свако могао да се похвали таквим родитељима. Теодора је истрчала из собе и потрчала за мном, није хтела да ме спречи да одем, само је хтела да је пољубим, за дивно чудо била је насмејана, а ја сам била поносна мајка, моја девојчица иако мала, била је паметна и разумела чудни свет одраслих.
Улазећи у нашу зграду бацила сам поглед према горе, Борисов прозор био је осветљен, титравом светлошћу, знала сам да седи уз свеће и чека ме. Срце ми никад није тако лупало, свашта ми је прошло кроз главу, шта ако ме неко види, па шта да ме види, ја сам ту живела, било је сасвим природно да ме види у мојој згради. Помислила сам и на Марка, али он се вероватно неће померити до ујутру, а и тада можда неће бити у стању, уосталом, баш ме брига, нека ради од сада и у будуће шта жели. Одлучила сам још нешто те вечери док сам се возила лифтом, затражићу од Марка да се одсели, јер желим да се разведем. Благи осмех ми је прешао лицем, била сам некад љута на тату зато што стан у којем смо живели Марко и ја није гласио на нас, чак и кад га је откупио, него на њега, сада сам му због тога била захвална, могла сам да спакујем Марка, ништа му нисам дуговала.
Док сам звонила на Борисова врата, срце ми је тако јако куцало да сам мислила да ће га и он унутра чути, да ће знати да сам испред врата баш ја. Није ме било стид ни због чега, свако мора за себе да уради праву ствар, кад једном погреши, има право на нову шансу.
Борис је био исцрпљен, али то му није сметало да ме дочека с оним дивним осмехом, у последње време није му баш често био на лицу, вечерас јесте и ја сам била поносна, зато што сам узрок тог осмеха била ја.
Била је то ноћ за памћење, жао ми је било једино што је јутро дошло некако брзо, нисам га баш одушев-љено сачекала. Све је постало црно и бело, свануће је значило да морам да одем, Бориса је чекала Соња, срце ми је ужурбало ритам при помисли да сам управо провела ноћ, са мужем жене, која је беспомоћно лежала у коми, чак сам пожелела да легнем поред ње, да и ја престанем да живим, али мене су чекала деца и разговор са Марком, који сам желела да прескочим, на жалост то су биле само моје жеље. Борис ми је дао копију свог кључа од поштанског сандучета. Никада се нисам неком поклону толико обрадовала, као да ми је поклонио милион долара, то је било минорно у односу на овај мали метални предмет, који ће ми у будуће омогућити да се несметано дописујем са Борисом. Сад више нисам морала да пишем у свешчицу, могла сам оно што напишем да убацим у малу дрвену кутију и да будем сигурна да то нико осим њега неће прочитати. Моја је радост ипак била кратког века, убрзо сам постала свесна колико је мој однос са Борисом сваки дан бивао све више компликован. Док се није десила ова страшна несрећа, ми смо имали шансу, сада сам била сигурна да Борис никада неће напустити жену, која ни не зна да је жива, ма колико болело, била сам поносна што сам и ја мислила да му то ни не бих допустила. Знала сам шта ме чека, али колико ће болети, то нисам знала, нисам ни желела, по свом старом добром обичају, спремила сам своје мисли у неку кутију, коју не желим да отварам. Осмехнула сам се, пољубила га и мислила да је то довољно, да ће сада све бити лакше, нисам чак желела да видим ни његове сузе, које су се управо слиле на мој нос, биле су топле , као и његова љубав, то је било сасвим довољно, ми ћемо истрајати, неки глас изнутра ми је то управо саопштио, а ја сам му веровала.
Отишла сам прво до стана. Ушуњала сам се као лопов, желела сам свим својим бићем, да се Марко отрезнио и да је отишао, сад нисам имала снаге за њега. Позвала сам мајку, била сам јој захвална што ме овај пут ништа није питала, само је рекла да су деца добро и да дођем кад будем могла. Теодора је, чула сам њен глас, желела нешто да ми каже, али је мајка и то вешто избегла. Помислила сам како сам била незахвална, кад сам мислила да ме не разуме, ипак ми је била мајка, само сам чула клик и осећала се спашено, нисам детету морала да објашњавам зашто не могу сада да причам ни са њом, једнога дана ће ме сигурно разумети, ако буде хтела. Марко није оставио никакав траг, никакву поруку, инстинктивно сам отворила орман са његовим стварима, желела сам да буде празан, међутим није, све је било на месту, Марко је очито желео да заборави ситуацију од јуче, нисам сигурна ни да се ичега сећао, толико је био пијан, ја да сам била на његовом месту, спаковала бих се и нестала, али он је мислио другачије. Беспомоћно сам села у фотељу запалила цигарету, било ми је важно да не морам да журим по децу, требало ми је мало самоће, мало мог простора, пожелела сам да одем до сандучета, да испробам кључ, да убацим поруку, то сам и урадила, ништа посебно, само „волим те, због тога вреди живети „Д“.“
По децу сам отишла тек предвече. Марко се цео дан није ни јавио ни појавио. Дошао је касно, или рано, деца су већ увелико спавала. Борис ме је само кратко позвао да ми каже како кључић функционише и да и он има исту поруку за мене. Рекао је и то како не можемо да се видимо јер мора опет у болницу, доктор Ђорђевић је желео да га види. Стрепела сам због тога, али ни ја нисам могла њега те вечери да видим, нисам опет могла да утрапим децу мајци, а желела сам и да се сретнем са Марком, ова агонија, бар с моје стране морала је да се оконча. Замолила сам Бориса да ме обавести, ако буде нешто ново, а и да ми напише нешто што је било старо.Само ме је кратко назвао и рекао да ћемо се ако Бог да видети сутра увече, да нешто организујем, ако је могуће. Знала сам да хоћу, кад је он био у питању и немогуће је добијало смисао могућег.
Разговор с Марком био је више него непријатан, али нисам друго ни очекивала, била сам припремљена и на горе, вређао ме је, свашта ми је рекао, али највише ме је погодило, када је театрално изјавио не трепнувши.
- Ти мислиш да те он воли, Соња ми је причала да је већ имао сличне излете.
- Лажеш, а и ако је истина, зашто мешаш Соњу, она сад није у могућности да потврди то што си рекао, не мислиш ли да ниси фер?
- Ти немаш право да судиш шта је фер, а шта не, ти си изневерила нашу љубав.
- О каквој ти љубави причаш, док сам ја у мукама рађала нашег сина, ти си био са Соњом, зашто је бар ниси задржао, зашто си је пустио да оде, да ниси, све би било дугачије, могли смо сви...
- Доста више, не желим да те слушам, имала си ти помоћ док си се у мукама порађала, нисам ти ја требао...
- Ти си једно безосећајно програмирано створење, да не кажем...
- Кажи слободно да сам ђубре, знам да си желела...
- Ако инсистираш и јеси, и да знаш, готово је, одавно је готово, молим те сутра кад се пробудим не желим да те затекнем, не желим никад више да дођеш, децу можеш виђати, на неком другом месту, овде не.
- Немаш право..
-  Ако се не варам овај стан припада мом оцу, ништа није наше, а пошто ти ниси његов него ја, онда ћеш ти отићи, можеш понети само ону стону лампу, која ми се ионако ниакда није допадала, била је твоја једина инвестиција, срећно драги мој, остало ћеш сазнати преко адвоката, ја сам завршила.
- Али нисам ја.
- Ако ми претиш има и за то лека, молим те сада је доста, уморна сам идем да удахнем ваздух па да легнем.
- Идеш можда да се видиш са њим, није код куће видео сам кад је одлазио, сигурно је код Соње, да ли си свесна да је никада неће оставити?
- Јесам и зато га и волим још више, задовољан?
Нисам ни била свесна како сам управо јавно признала своме још увек мужу, да волим другога. Залупила сам врата за собом, једино што сам желела у том тренутку је да у сандучићу нађем поруку, и стајало је мало розе папирче, нацртано срце и кратко „ LY Б.“ ништа ми више није требало, срце ми је било велико као руска степа. Желела сам само да што пре дође вече сутра, да све друго избришем, јер једино је то поред Павла и Теодоре мени тренутно било важно, да се ништа не испречи бар тим повременим нашим сусретима које смо желели да украдемо.
Јутро је стидљиво улазило , као да је знало да га не желим, желела сам само да што пре падне мрак, да загрлим Бориса. Теодори сам објаснила да тата једно време неће долазити, да је отишао на пут, то ми је било најбезболније, ипак је још била сувише мала за неке озбиљније разговоре.
Остатак дана сам провела са децом у паркићу, купила сам неке стварчице, желела сам да припремим вечеру за Бориса, хладну кафу, коју смо обоје волели и још нешто уз то.
Коначно мрак је заменио дневну светлост, све ми је ишло од руке и то ме мало плашило, кад се тако деси, онда обично извисим за главни згодитак. Деца су већ била у кревету, чак је и Теодора без поговора пристала на само једну причу, спавали су сном праведника, гледајући моје анђеле на кратко сам се упитала да ли имам право да радим то што радим, али тај осећај је збиља био кратког века. Коначно сам села и одахнула, предстојало је чекање.
Вече је полако одмицала, а ја сам бивала све тужнија, нисам хтела чак ни у себи да признам, нисам хтела да идем ни до сандучета, само сам мирно седела, палила по не знам већ коју цигарету. Коначно узела сам свешчицу, опет ми је била најбоља другарица.
Љубави моја, ето до малопре сам мислила да нико срећнији од мене, сада мењам мишљење. Ништа ми више не полази за руком, чекам те, а знам да нећеш доћи. Кафа се одавно охладила, пиво се угрејало, вечера није више важна, ништа више није важно. Данас сам имала тежак дан, ни ноћ пре није била боља, рекла сам Марку да се исели. Не морам да ти кажем колико је био непријатан, можда боље нисам ни заслужила, питам се да ли сам ја кукавица или храбра жена, која се бори за остатак свог живота. Можда сам ипак кукавица, ето немам храбрости ни ову кафу да проспем, ослушкујем кораке на ходнику, можда ипак дођеш. Гледам телефон, ћути, као и увек у таквим тренуцима, или звони, али тамо је неко други. Како мрзим оне који се без питања мешају у туђе термине, одакле им храбрости да зову онда, када ја очекујем тебе. Звали су тако неки људи, откачила сам их, није пристојно, али нисам могла другачије, ја нисам имала снаге да вечерас слушам неке друге како ми безобразно кажу „добро вече...“, није било поштено. Седим тако у облаку дима, гушим се, али не од дима, гуши ме нека кнедла у грлу, а онда као да чујем твој глас: „Плачи љубави, ако ти се плаче“. Сузе прво полако почињу да провирују, прво стидљиво, а онда јако, не могу да сустигну једна другу. Плачем и морам ти признати, да је лакше, али само на кратко. Желим да ти напишем, кад не могу да кажем, све оно што осећам, али одустајем, једна цигарета још и флаша пива, пријају, а прија и сазнање да ћу ускоро бити уморна, свладаће ме сан, заспаћу, а онда ће доћи нови дан, који ће ми можда донети тебе.“

Јутро је чини се опет било на мојој страни, свануло је брзо, или ми се чинило, Павле ме је пробудио и вратио у стварност, а и звоно на вратима. Има Бога помислила сам, и знала у исто време да је иза врата био Борис. Овај пут се нисам преварила, стајао је наслоњен на зид, личио је на неког ко је изгубио и последњу шансу у животу, али хвата се ипак за ону танку нит, коју нам живот често понуди, неки је не виде, али ако је угледате, онда сте били срећни што сте је баш ви ухватили. Ништа није рекао, само је пришао и ухватио ме за руке, повео ме је унутра. Павле је и даље плакао, али ја нисам имала снаге да се ослободим Борисовог загрљаја, мислила сам ако га тог тренутка пустим, да ћу га изгубити, а он ме је љубио и показивао колико сам му недостајала, у руци сам осетила папир, знала сам да је то писао у исто време када и ја, ноћас, док сам га чекала, ми смо били једно тело и једна душа, то нисмо смели изгубити, по цену, да можда некога и повредимо. Опет сам била себична, али некад је то неопходно, ако није тако, бићемо прегажени. Ставила сам Борисово писмо испод мајице, желела сам да га читам полако, реч по реч, да ми ништа не промакне, као што ми ни из његових очију није промакло колико ме воли.
Волео ме јесте, али сам ни сам а не знам зашто осећала како ја имам више храбрости и више снаге. Није ми то било важно, па не можемо сви бити једнако јаки, неко мора бити јачи, ако буде требало уложићу у нашу везу и последњи атом снаге, бићу јака за обоје.
- Дашо, гризе ме савест...
- Немој...
- Гризе ме савест због Павла, милим те да погледаш зашто плаче. Где је Теодора?
- Тамо је, покушава да га смири, као да осећа да ми треба њена помоћ, срећица моја, да у праву си, ја сам никаква мајка.
- Ти си најбоља мајка коју познајем.
- Осим своје, познајеш ли још неку?
- Волим тај твој смисао за хумор у тешким ситуа-цијама.
- Да ли ми јесмо, мислим у тешкој ситуацији?
- Мислим да јесмо.
- Борисе, зашто те је звао Ђорђевић?
- Молим те иди код бебе, свиснуће од плача, идем  ја да се истуширам и мало одморим, нисам спавао целе ноћи, после морам у редакцију, и да знаш, ма шта да се деси, ја те волим, ћао љубави.
- Борисе плашиш ме, зашто ми тако говориш, шта још може да се догоди, зар се није већ све догодило, али волим и ја тебе, па зар није то довољно?
- Јесте, љубави, и више него довољно, видимо се вероватно вечерас.
- Молићу се.
Пожурила сам код Павла, више није имало смисла одлагати да га пресвучем и нахраним, а и Теодора би могла да помисли како сам скроз полудела. Дете се смирило чим сам га узела, било ми је лакше због тога, бар ме неће разједати осећај кривице, што сам се до пре пар минута љубила с мушкарцем који није био његов отац и нисам баш марила за његов плач. Нахранила сам Павла и опет је све било мирно и тихо, тај мир је једино пореметило питање које ми је Теодора поставила.
- Мама, да ли ти волиш Бориса, да ли ће он доћи да живи са нама уместо тате, и ја га волим, али волим и тату.
- Срећице моја, наравно и треба да волиш тату и тата воли вас, где год живео увек ће вас волети и бити ваш тата, одрасли некад не раде ствари које би се вама деци свиделе, али то ти је тако у животу. Хајде мала паметнице, хоћеш ли да нешто радимо заједно, што се тиче Бориса, да, волим га, али то је много компли-ковано.
- Па направите да не буде, ја ћу замолити моју добру вилу да вам помогне, писаћу јој, ништа ти не брини, идем мало да цртам, не љутиш се што нећу да се играм с тобом?
- Наравно да се не љутим, лудице, и не заборави колико те волим.

Била сам у том тренутку бескрајно захвална својој малој и паметној девојчици, заправо желела сам да будем сама, желела сам што пре да прочитам Борисово писмо.
Ћао љубави моја,
Знам да ћеш ово читати пошто се будемо видели ујутру, знам и то колико ти је синоћ било тешко што нисам дошао. Не морам ти рећи да је и мени, али ето, лакше ми је да ти кажем. Да нисам синоћ ово написао пукао бих, осећао сам се грозно после разговора са Ђорђевићем. Само ти можеш да разумеш, али Дашо, мислио сам да сам монструм, јер само тако могу оправдати осећај нелагоде који сам осетио, када ми је рекао да се Соња тог јутра на кратко пробудила. Дашо, рекао је да то значи да је почела да реагује на терапију, он сматра да је питање тренутка када ће се пробудити из коме. Требао бих да се радујем, али ја сам очајан, рекао ми је и то да ће и даље остати непокретна, можда скроз, а можда од струка наниже, мислио сам да ћу се срушити. Стајао сам без гласа и зурио у њега, а онда ме је човек логично упитао, да ли се радујем. Ћутао сам и даље, како да се не радујем, одговорио сам површно, мрзео сам се због те лажи, Дашо, љубави моја, ми никад нећемо бити слободни. Ђорђевић ми је још у заносу објаснио и то да је она јака и да може да води релативно нормалан живот, наравно, не самосталан, али ту ћу бити ја да јој помогнем. Можда ћеш ме сада мрзети ако ти кажем да нисам целе ноћи био у болници. Вратио сам се кући. Као осуђеник кога су управо осудили на смрт. Нисам имао снаге да дођем, било ми је лакше да ти пишем, знам да сам кукавица, али гушио сам се у диму, утапао у коњаку, који не волим, али сам на крају закључио да и није тако лош, флаша је била празна, као и моја душа, осећао сам те кроз хладне зидове, али ноге су ми биле оловне, и даље сам седео и утапао се у тузи. Тешила ме само једна лепа извесност јутра, као што кажу Индекси, које ће променити све, надам се да су у праву, ништа ми осим наде и тебе у овом одвратном свету није остало, не знам само где си била до сада, зашто си ми се скривала. Сада је 5 часова, надам се да си заспала, једва чекам да сване довољно да те загрлим и да ти ово дам, после тога ће сигурно бити боље, мора, знам једноставно знам. Волим те Б.“
Не знам ни сама колико сам дуго седела у том положају изгубљене девојчице, колико сам цигарета попушила и суза пролила. Нисам их више ни осећала, само сам знала да сам сва мокра, пожелела сам да се у том тренутку ухватим за голу жицу од струје и да окончам, то би било најбоље. Повремено сам гледала ка небу и питала се да ли Бог то мене кажњава, нисам ипак смела да узимам нешто што није моје, али и Соња је узела нешто што је моје, нисам имала снаге да помислим, како је кажњена због тога, казна је престрога, према мени је Бог ипак био блажи, можда зато што сам имала децу. Павле се опет огласио и то ме је повратило. Устала сам и као зомби урадила добро познате радње, Теодора је мирно седела и цртала, бацила сам поглед, нацртала је Павла у колевци испод цветног стабла, као да је била трешња, цветови су личили, она је седела поред колевке и гледала заштитнички у брата. Дете је желело да ми поручи да ће се она бринути за њега, ако то родитељи већ нису у стању. Телефон је звонио, нисам желела да се јавим, али неко је био упоран. Теодора је на крају подигла слушалицу, била је то моја мајка. У некој другој ситуацији бих вероватно избегла да се јавим, али после онога што је урадила за мене, нисам имала право, морала сам. Мајка ме је опет пријатно изненадила, била је то мала трунка пријатности у мом јадном животу. Понудила ми је да поведе децу у викендицу, пошто је Павле већ тако добро реаговао пре неки дан кад је био код ње, мислила је да би и њему и Теодори пријао ваздух на селу. Мислим да жена још није ни завршила рече-ницу, ја сам већ дала одговор, који је наравно био потврдан. Уплашила сам се да ће мајка приметити колико се радујем због тога па ће одустати, али није, била је озбиљна, мислим да сам децу спаковала и пре него смо нас две завршиле разговор, могла сам једино сада да очекујем да ме посети социјални радник и одузме ми децу, јер ја нисам била добра мајка. Моја мајка је међутим надмашила саму себе, као да је читала моје мисли рекла ми је онако као случајно.
- Добрила душо, немој себе осуђивати што желиш мало времена за себе, превише си имала стреса у последње време, није лако породити се док је муж на службеном путу, треба ти одмор, тата и ја...
- Мама, хвала за све, али знаш, Марка више нема.
Пауза је била толико дуга да сам мислила да је мајка прекинула везу, али није се чуо сигнал, па сам закључила да је вероватно или пала у несвест или отишла да удахне ваздух. Викала сам у слушалицу, али није одговарала. Коначно сам чула глас, био је храпав.
- Добрила, о чему ти то, како то мислиш нема га, зар вас је оставио?
- Не мама, није нас оставио, ја сам га отерала.
- Како мислиш отерала, па не можеш тек тако, Добрила да ли си ти дете добро?
- Никад боље, бићу још боље, кад деца оду, у праву си треба ми мало времена за саму себе, разводим се мама, зато хвала ти на подршци и на понуди да деца буду на селу, мислим да им сеоски ваздух никад боље неће доћи, лепо ће им бити са бабом и дедом.
- Добрила да ли си сигурна да си добро, да дођемо тата и ја, да попричамо.
- Мислим да то не би било паметно, јер ја баш ништа паметно немам да вам кажем у овом тренутку.
- Постоји ли неко други?
- Мама ћао, морам сада да идем, знаш ли колико ствари треба спремити за малу бебу, а ни Теодора није баш велика, пољуби тату, а ја љубим тебе, опрости ако сам некад била груба према теби, али ти разумеш, знаш да те волим, уосталом, зар нисмо најгрубљи управо према онима које највише волимо, сулудо, али истина је.
Нисам више чекала да мајка било шта каже, поклопила сам слушалицу. Попила сам две чаше воде наискап, то сам радила увек када сам била у немогућим ситуацијама, моја ситуација није могла бити немогућија. Пар сати касније одвела сам децу код мојих, мајка ме је опет изненадила, није ни поменула наш разговор, а ја сам желела да што пре нестанем, као да сам се плашила да ће се предомислити. Пољубила сам њу и децу и нестала, била сам чини се бржа у том нестајању од чувеног Худинија. Мислим да сам кући стигла пре него што сам и кренула. Једино што сам у том тренутку желела била је чаша хладног пива, цигарета и Борисово писмо у сандучету. Моје жеље су биле испуњене, пиво и цигарете нису ни били проблем, али сам се плашила да ће сандуче бити празно. Није било, било је у њему велико дебело писмо, на коме је само писало: За моју љубав“. Могао је без страха да пише шта год, то сандуче смо отварли само он и ја.
Дрхтала сам док сам откључавала стан. Гледала сам повремено у Борисова врата, очекивала сам да ће се отворити, али нису. Није било важно, када сам за собом закључала врата, одахнула сам. Искључила сам све телефоне, нисам желела да ме било ко омета. Отворила сам фрижидер, било је пар пива, сасвим довољно, помислила сам да и ако не остварим своју немогућу љубавну везу, на добром сам путу да постанем члан друштва лечених алкоса. Нисам имала више времена за самосажаљење или пљување по сопственом лику, пажљиво сам отворила писмо, плашила сам се да не оштетим његов садржај. Спустила сам се на под, притисла дугме на радију, запалила цигарету, дубоко увукла дим, отпила гутљај хладне течности, коначно била сам своја а Борисова рука, преко папира ме је одвела у свет задовољства.
Једина моја Дашо,
Сада је сати 02 и 30, за сваки случај ето ставио сам време, не знам тачно зашто, али за много тога не знам ни зашто ни како, само знам да те волим, у то сам једино сигуран. Нису празне речи, али ни за једну жену нисам никад осетио нешто слично.док ово пишем желим да будеш ту, да могу да те додирнем, да видим твоју рупицу на образу, волим твој осмех, чини ме сретним и кад је најтеже, а веруј ми сад јесте, нема, Дашо, теже од овог. Веома сам збуњен. Ситуација у којој се налазимо је компликована и мислим да само памећу можемо да је пребродимо. Увек сам желео да будемо искрени једно према другом. Синоћ сам на твом лицу видео нешто, што ми је личило на осећај кривице, још ме је више заболело, што ми ниси ништа рекла, шта осећаш, шта желиш. Лупам глупости опрости, наравно да знам и шта осећаш и шта желиш, али то је сада немогуће. Колико год да нас неки људи одбаце, повреде, једноставно не можемо да им окренемо леђа, када зависе од нас, кад су беспо-моћни. Можда је глупо што ћу ти рећи да плачем сваки пут поред Соњине постеље, али кад је видим онако беспомоћну, заборавим на све ружно, јер ситуација у којој се она налази је најружнија. Кад је неко тако немоћан, не можеш да га оставиш. Можда ти ниси свесна, али имао сам осећај кад сам те видео последњи пут да мислиш да немам храбрости, Дашо мораш ме разумети, до јуче сам мислио да сам јак, да могу све, да ми само треба мрвица тебе, али данас знам да сам слаб, да не могу ништа, осим да плачем над својом судбином, ако после овог писма пожелиш да ме не видиш више разумећу, ипак немам право да тражим од тебе немогуће, волим те и волећу те заувек, ма шта ти одлучила, твој Б.“

Не знам тачно да ли сам икад раније или касније у свом животу осетила такву бол. Нисам  могла да схватим Борисове речи, али сам се питала, како неко може да те воли и да те одбаци у исто време. Срећа је била у томе што сам ја ипак била јача, јача не само од судбине, него довољно јака да занемарим све оно што сам прочитала. Можда сам и плакала у том јебеном тренутку његове слабости, због онога што ми је написао, али сузе сам на срећу могла избрисати, али њега никако, зарекла сам се да га никада нећу напустити, зарекла, али не баш и испунила обећање које сам дала њему одсутном и себи присутној.
Одсуство деце значило ми је као извор жедноме. Могла сам да рашчистим ситуацију са Марком до краја, да га спакујем и да се не плашим да ће Теодора доживети шок зато што јој се родитељи растају. Била сам шокирана колико је Марко био у стању ниско да падне, толико је пао, да ми се чинило да ни остатке нећу моћи да сакупим. Тражио је од мене немогуће ствари, али је на крају схватио да сам јача од њега и одлучна у ономе што тражим, објаснила сам му без задршке, да нас двоје више не постојимо, да ме избрише и из главе и из телефона, били смо погрешан пар од самог почетка, на сву срећу ја сам то схватила. Одлазећи још једном је показао колико је лош, окренуо се и пљунуо, тако нешто не бих очекивала ни од случајног пролазника, али схватила сам да ја ту не могу ништа, свако има право да на свој начин покаже колико му тешко пада када губи битку. Марко је до сада добијао све битке, али ову је изгубио. Погодио ме је и његов начин на који посматра Соњину несрећу, није се чак удостојио ни да је обиђе у болници, а када сам му рекла за могућност да се пробуди из коме, хладним гласом је прокоментарисао, како би за њу боље било да је умрла на лицу места, јер она није особа, која ће живети са сажаљењем мужа који при томе туца своју прву комшиницу. То је био врхунац његовог безобразлука, још једном сам изненадила себе присеб-ношћу, само сам га мирно замолила да оде, јер смо све рекли, поготово он, после овога нисам желела да знам да сам га икад познавала.

Марка од тога дана више нисам видела. Комуницирали смо преко адвоката, искрено, то је било најлепше што нам се десило, бар се нисмо поубијали. Побунио се на висину алиментације, али му је чак и његов адвокат објаснио да је то разуман износ и да буде срећан ако га ја прихватим. Мислила сам да одбијем алиментацију, али сам одустала, па деца нису била само моја, ако немају оца, бар нека имају неки динар од њега. Није ме ни једног тренутка гризла савест, јер сам схватила да бих Марка оставила, чак и да нисам заволела Бориса, вероватно је и моја веза са њим била последица мојих и Маркових лоших односа и још лошијег брака.

Бориса нисам виђала често, углавном је то било у пролазу, у лифту, испред врата, чак је и на терасу излазио ретко. Прво ме је то јако болело, разједало моју и тако рањену душу, али увек би се сетила његовог последњег писма, његовог погледа приликом тих случајних сусрета, тада би ми било лакше, како било да било, ја  сам знала да ме воли и да пати можда још више од мене. Имала сам пуно посла око Павла, наравно и око Теодоре. Викендом је Марко узимао Теодору, Павле му је био премален, није смео да се упушта у такве егзибиције, тиме је правдао своје понашање, наравно спомињао је и страх, јер шта ако почне плакати, он неће знати шта да ради. Искрено, нисам била много изненађена његовим понашањем, више сам се чудила себи што сам мирно то прихватила, као да је сасвим нормална ствар да отац не зна да се брине о свом детету.

Једног јутра чинило се сасвим обичног, или ништа мање обичног од осталих, срела сам Бориса испред лифта. Климнула сам главом и хтела да кренем пешице, али он ме је изненада ухватио за руку. Заболело је, али ја сам желела да ме боли још јаче, да ми та бол однесе ону која је сваки дан била у мени протеклих месеци, нисам желела да признам да је готово, да се више никад нећу наћи у његовом загрљају. Пожелела сам да ме тог тренутка одвуче негде, да ме узме, да ме љуби, грли, да ми каже да ме воли, пожелела сам да се деси чудо. Чудо се десило само пар минута касније, опет сам била захвална мојој мајци која је остала горе са Павлом, Теодора је била код Марка, а ја у загрљају вољеног човека. Нисам баш приметила кад је притиснуо дугме, које нас је одвело у подрум. У свом животу ја никад нисам сишла у подрум, имала сам страх, да чим ја сиђем, појавиће се мноштво пацова, који ће ме полако појести, такву смрт нисам желела ни у мислима. Овог трена, нисам ни помислила да пацови чекају само на мене, могли су и да ме поједу, било ми је свеједно, Борис ме је дивље грлио, ширио својим телом моје бутине и продирао у мене, нисам знала да ли је то сан, али сам знала да после овога могу слободно да умрем, могу ме разапети на главном тргу, као курву и отимачицу мужева, али ово је без сумње било најбоље туцање и ништа на свету није могло да се деси да ја одустанем од ове лепоте. Не знам колико после, али знам да је потрајало, јер ја сам га преклињала да не престане и он ме је слушао, срушили смо се на влажни под подрума, пожелела сам да се појаве и ти пацови, да и са њима поделим своју срећу. Он је први проговорио.
-    Дашо, опрости ми молим те, опрости љубави, нисам имао снаге, морао сам ово да урадим, па макар ми било последње...
-    Молим те немој ништа да кажеш, покварићеш све, нестаће чаролија, љубави, ово је било нешто најлепше што ми се десило протеклих месеци, дана, година, векова, љуби ме молим те још...
-    Дашо не могу, морам да идем, осећам се грозно, што ћу сад да устанем и одем, али лепо ми је што сам схватио да ме још волиш...
-    Волећу те до своје смрти, Борисе, зашто ме избегаваш, зар не можемо да се виђамо као и до сада?
-    Не можемо, ово мора да престане, Соња се пробудила, и даље је непокретна, али мозак јој ради, сутра је отпуштају кући, сматрају да више тамо за њу не могу ништа да ураде, кажу, код куће ће јој бити боље, да рекли су и то да јој је сада потребна пажња и љубав, да поврати самопоуздање, Дашо, не могу више, на ивици сам, само чекам кад ћу се преврнути и нестати у понору.
Окренула сам главу, нисам имала снаге да се померим, нисам осећала хладан и влажан бетон, једино сам осећала камен у стомаку и бол у души, нисам га видела како одлази, али то се дешавало, а ја нисам ту могла ништа. Помислила сам на Марка, и он је био део ове папазијаније, а понашао се као невинашце, као да се њега то не тиче. Дошло ми је да одлетим код њега и да га продрмам, да му објасним, како би било јако лепо да се он побрине за Соњу и да коначно свако од нас буде тамо где треба. Биле су то моје пусте жеље, знала сам да је стварност болнија, да се то никада неће десити, само чудо би могло да промени све, не јутро, него чудо над чудима. Полако сам се подигла, поправила одећу, нисам имала снаге чак ни да погледам у каквом сам стању, знала сам да је моје стање било јадно.
Вратила сам се у стан, више нисам знала ни зашто сам излазила, на сву срећу мајка ме је подсетила, боље рећи, њен забезекнут израз лица.
-    Црно дете, шта ти се десило, да те није неко напао, да те није ударио ауто, да ли си стигла до радње, где су ти пелене, да те није неко због њих напао, живимо у тешким временима, можда неко нема пара да купи пелене, па је одлучио да те нападне!?
-    Не знам мама, само знам да сам се одједном нашла на земљи, завртело ми се у глави, пала сам, нисам ни стигла до радње, не сигурно ме нико није напао, бићу ја добро, само мало да се оперем и пресвучем, па ћу отићи по пелене, да ли Павле спава, има још две три, није фрка.
Као у некој магли видела сам мајчино лице. Било је тако очигледно да ми не верује, али је ћутала, стварно сам мрзела себе, што сам цео живот била неправедна према њој и мислила да ме не разуме. Мајка ме је разумела изгледа боље него што сам ја разумела себе, пришла сам и загрлила је, нисам желела да види сузе у мојим очима. Вероватно је и њој одговарало да се све заврши на мом сулудом објашњењу, загрлила је и она мене, онако мајчински, топло, никада ме до тада није...

NASTAVIĆE  SE... 

Коментари

  1. Све захваљујући овом великом човеку званом Др Агбазара, велики чаролија која враћа радост у мене помажући ми да вратим свог љубавника који раскине са мном Пре четири месеца, али сада са мном уз помоћ др Агбазаре, велика љубавна чаролија цастер. Захваљујемо му се и ви можете да му се обратите за помоћ ако вам је потребан за време невоља преко: ( agbazara@gmail.com ) ИЛИ Вхатсапп га на: ( +2348104102662 )

    ОдговориИзбриши
  2. Обећавам да ћу ово сведочење поделити по целом свету када ми се дечко врати, а данас се искрено захваљујем ДР ВХИТЕ -у, што је донео радост и срећу мојој вези и мојој породици. Желим да вас обавестим да постоји прави и прави чаробњак. Никада нисам веровала у било шта од овога док нисам изгубила дечка, била ми је потребна помоћ док нисам нашла доктора ВХИТЕ -а, сјајног чаробњака, који ме је бацио љубавном чаролијом и уверио ме да ћу вратити свог дечка за 2 дана након бацајући чаролију, 2 дана касније зазвонио ми је телефон и тако шокантно мој дечко ме није звао последња 3 месеца. Извинио се због сломљеног срца и рекао да је спреман да буде моја кичма до краја живота са мном. Др ВХИТЕ, пустио га је да зна колико га волим и колико га желим. И отворио је очи да замисли колико заједно делимо. Док пишем ово сведочанство, ја сам најсрећнија девојка на свету. Др ВХИТЕ вам такође може помоћи. Пошаљите му е -поруку на: (вигхтмагицмастер@гмаил.цом) или његов ВхатсАпп на +17168691327

    ОдговориИзбриши
  3. поздрав свим мојим пријатељима тамо, свако ко данас чита ово сведочанство треба да слави са мном и мојом породицом јер је све почело као шала за неке људе, а други су рекли да је немогуће. Моје име је Исабелла Етхан и ја сам из Украјине, али се селим у Чикаго у САД са супругом. Срећно сам ожењен, имам двоје деце и дивну жену. Нешто страшно се десило мојој породици, остао сам без посла, а жена је напустила кућу јер нисам могао да бринем о себи и потребама. Моја породица. Она и моја деца у том тренутку. Успео сам девет година, ниједна жена неће да ме издржава да бринем о деци. Покушавам да пошаљем тестове својој жени, али она ме блокира да комуницирам са њом. Покушавам да разговарам са њеним пријатељем и породицом, али ипак знам да ми неко може помоћи и пријавио сам се тада на толико пријатеља, али они ме и даље неће звати, све док не долази веран дан који никада у животу нећу заборавити. Када сам срео свог старог пријатеља објаснио сам све своје потешкоће и он ми је рекао за сјајну особу која му помаже да добије добар посао у компанији Цоца Цола и рекао ми је да пише, али ја сам особа која никада не верује у правопис, али ја одлучио да пробам и др Алаба ме је упутио и показао ми шта да радим. У седам дана ручка чини се. Пратите сва упутства и урадите оно што је од мене тражио да урадим добро. Др Алаба је сигуран да ће све проћи како треба и моја жена ће ме поново видети након дивног посла др Алабе. Жена ме зове на непознат број и извињава ми се и рекла ми је да јој стварно недостајем и да се наша деца и моја жена враћају кући. Данас водим компанију Парагон у САД. Препоручујем вам да ако имате било каквих проблема пошаљете е-пошту на овај {дралаба3000@гмаил.цом} или ВхатсАпп преко његовог контакта испод +1(425) 477-2744 Хвала др АЛАБА. и добићете најбољи резултат. Узмите ствари здраво за готово и то ће вам одузети. Желим вам најбоље .......

    ОдговориИзбриши
  4. хвала др. Еллен на услузи коју сте ми учинили. Веома сам узбуђен јер је мој станар коначно исплатио моју двогодишњу кирију. уплатио је новац и сада га нема у мојој кући. Без тебе не бих могао да добијем новац од њега. Судио сам му, али су му дали доста времена да плати дуг, али хвала вам што сте га натерали да га отплати за кратко време. Обећавам да ћу наставити да сведочим онлајн и свуда о вашем моћном делу. Ако имате било који од следећих проблема, контактирајте др. Еллен преко ВхатсАпп-а: +2348106541486
    Е-пошта: ellenspellcaster@gmail.com
    1) неверство
    2) упорни дужници
    3) упорни закупци
    4) неблаговремена отплата кредита
    5) наркоманија
    6) лош сексуални учинак
    7) поновљени абортус
    8) неплодност
    9) Унапређење на послу
    10) магични прстен
    11) Развод
    12) Вратите бившег
    13) Разбијте опсесију
    14) Вратите се на чаролију пошиљаоца
    15) Заштитне чини
    16) Срећни шарм
    17) Чаролије за добитке на лутрији
    18) геј љубавне чаролије
    19) Лезбејске љубавне чаролије Без обзира на ваше проблеме, др Елен ће вам помоћи.
    ВхатсАпп: +2348106541486
    Е-пошта: ellenspellcaster@gmail.com

    ОдговориИзбриши

Постави коментар

Популарни постови