LJUBAV ME NIŠTA NIJE PITALA DOGODILA SE VI DAN

   

                                                     Fotografija  Martin  Nedeljković

своју породицу, свог Драгана, али кад год се зарекнем да ћу сутра разговарати са Соњом, нешто ми каже да то не урадим. Знам да би ми то и ти рекла, када би бар то урадила. Опрости молим те, немам право да то од тебе тражим, па не можеш тако важне одлуке дносити уместо мене. Могу ја урадити све што радим за Соњу, али ипак сам мислим у суштини лош, лицемеран, особина коју највише мрзим код људи. Мазо колико год да сам лош мислим да није злочин што желим да заспим и будим се поред тебе, онако опуштено, да не бројим минуте кад морам да одем. Бојим се, за нас, за тебе, не знам докле ћеш све ово моћи, шта ћу ако ти пукне филм и пошаљеш „нас“ дођавола?

Мислим да ћу ја ипак препући од туге. Док ово пишем Соња чита неку књигу. Повремено ме погледа, као што погледаш вазу на столу, која ту већ стоји годинама, а ти си срећан што си је сачувао све те године, што се није поломила, јер добио си је од тетке и тече за венчање. Вероватно сад мислиш да се губим, да лупетам глупости, али тако се осећам, крајње глупо.

Желео сам нешто да ти предложим на крају овог писанија. Причао сам са Вером, пре неки дан, док се још није разболела. Предложила је нешто што ми се допало, надам се љубави да ће и теби. Вера мисли да би ми требали да имамо један дан када ћемо припадати једно другом, сада када ти је мајка код тебе, моћи ће да ти причува децу, а Вера би остала дуже него обично са Соњом. Веровтно се питаш шта ћу рећи Соњи, где идем, али смислио сам, моје колеге иду у Крагујевац једном недељно, на политичким наукама држе предавање, ето ја бих тако. Сад је на теби да одлучиш да ли би и ти. Надам се да ћеш ово писмо узети као и сваки дан ујутру, ја ћу поподне изаћи да купим цигарете, око пет, Соња тад обично спава, молим те изађи и ти да се договоримо, до тада те љубим и волим највише на свету, твој Б“

Дуго сам седела с тим поприлично дугим писмом у руци. Размишљала сам шта прво да урадим, да ли да се напијем па да се убијем, или само да се напијем. Све што је написао било је дивно, све те лепе речи, изливи љубави, а ја несрећна, као дете које доведеш пред затворену посластичарницу и пустиш га да гледа своје омиљене колаче кроз излог. Дан који ми је Борис нудио био је делић тог колача, питала сам се да ли ће то задовољити моју потребу за шећером, или ће ме само још више повредити, толико да ћу пасти у кому, а то можда и не би било лоше. Сви би жалили за мном и говорили како ће ми све дати, само да се пробудим, а ја бих их чула и мислила бих, како ми ништа не треба, све што ми је требало био је Борис, да лежем и да се будим поред њега. Урадићу то, мислила сам, макар ми било последње, урадићу и нећу се кајати, имаћу свој дан са Борисом. Погледала сам на сат, било је три сата, још два сата и видећу га. Била је то срећа, сваки сусрет са њим за мене је био празник, сваки стисак руке, дах на увету, кад се јежиш. Јосипа је певала „СРЕЋУ“, а ја сам се јежила, неко је то лепо смислио, први пут после пуно времена била сам опуштена и своја. Размишљала сам који дан би смо могли да изаберемо, али то је небитно, само да је наш.

Чинило се да пет сати у данашњем дану никад неће доћи, можда пет на сату више не постоји, али онда чујем, слушам радијо, на њему кажу да је тачно пет. Скачем, јурим по кући као суманута, још ћу закаснити, још ћеш помислити да нећу доћи, или још горе, да не желим. Дошло ми је да изађем на терасу и да вичем из свег гласа:“Ево ме љубави, стижем, молим те чекај ме!“. Ништа нисам урадила, тихо сам се извукла из куће, Павле је тек заспао, Теодора је играла „човече“, са баком, мама ме већ одавно ништа није питала, ваљда није имала ништа против, али није желела да буде саучесник, па је сматрала, ако ћути, да је то у реду.

Док сам чекала лифт, окретала сам се, као будала, па шта је необично било, ако чекам лифт, не ја сам имала утисак да ће свако ко ме види знати да идем да се нађем са Борисом. Коначно дошао је и дуго очекивани лифт. Чинило ми се да путујем сто година, да се он у ствари негде заглавио, а ја будала мислим да иде, одахнух, ипак није се заглавио, стигла сам. Излетела сам као да ме јури манијак са два ножа и пиштољем, па док он смисли с којим ће ме оружијем дотући, да ја побегнем за сваки случај.

Борис је већ стигао. Стајао је испод уличне светиљке. Био је то најлепши призор, изгледао је просто нестварно, пахуље су скакутале око њега, хтела сам да кликнем и да та слика, као усликана фото апаратом, остане заувек у мојој глави. Без речи ми је пришао, можда је требаало ја нешто да кажем, али нисам и ја сам сматрала да је довољно било то што смо обоје ту. Љубио ме је, чинило се целу вечност, а ја се више нисам плашила да ће ме неко, да ће нас неко видети, нека виде, нека ме спале, нека ураде самном шта год пожеле, била сам срећна и ту своју срећу нисам желела никоме да поклоним, ако треба, помислила сам док ме је љубио чекаћу га, па макар тада, када будемо заједно имала сто година. За праве љубави никада није касно, тако је говорио мој татица. Нешто ме је проболо у грудима, стално сам се сећала протеклих дана шта ми је и када говорио.

-    Дашо, немаш појма колико ми значи овај тренутак поред тебе, хтео бих да зауставим време, бојао сам се да нећеш доћи, да нећу моћи да изађем, Соња је цело поподне прилично лоше, кад је овакво време има болове и депресивна је.

-    Разумем је, није јој лако...

-    Разумем је и ја, али ко ће мене да разуме?

-    Па наравно ја, молим те загрли ме и реци да ћеш ме вечно волети, Борисе ја сам мислила да одаберемо среду, то ми је увек био најдражи дан, прво сам мислила да то буде субота, али ко још суботом држи предавања, дакле среда би била добра, зар не?

-    Може љубави, ако Вера буде могла да преспава, то би било идеално, све се уклапа, кад неко иде на службени пут, обично тамо и спава, ето бар ћемо имати то.

-    Да, бар то.

Осетила сам одједном како ми расположење опада, како моја срећа почиње да се гаси, нисам то желела, али то је био неки осећај, који је ваљда тињао у мени и повремено се разбуктавао, сва срећа па та ватра није била дугог века. Гушила сам се, али нисам хтела да Борис то примети, желела сам да му ти кратки тренуци самном буду лепи, беспрекорни, нисам желела да их кварим, да му још ја седим на врату, ваљда му је доста било муке. Остали смо тако под том светиљком окружени пахуљама, био је то наш свет и ја сам се заклела да никоме нећу дозволити да нам га узме, по начину на који ме је грлио, знала сам да и он мисли исто.

Тако је склопљен тајни савез између Вере и нас. Наша прва среда била је најлепша среда за коју сам знала. Предложила сам да се састајемо у стану мојих родитеља, ионако је био празан. Обоје смо се сложили да те прве среде не останемо да спавамо, боље да постепено навикавамо Соњу, јер, како ми је Вера испричала, није баш одушевљено прихватила идеју да ће једном недељно бити одсутан и да ће то можда да буде и преко ноћи. Вера каже да се плашила да он чак не одустане, јер је била прилично непријатна, наравно није изоставила да му нагласи, како је то могао и неко други да ради, а не он чија жена је болесна и зависи од његове помоћи. Покушала сам по не знам који пут да се ставим у њен положај. Мислим да нисам знала целу причу с Марком и Љубљаном, да је она била „чиста“ у целој ствари, вероватно бих је разумела, али овако, овако сам знала да нас кажњава и то нисам могла да јој опростим. Дефинитивно, ја то никад не бих урадила, ја бих ослободила особу коју волим, али она није волела никога, чак ни Марка, који је био блесав па ми целу причу сасуо у лице. Када би само знао да ме са њом није повредио, било ми га је искрено жао. Знала сам га добро, био се стварно заљубио у ту ледену госпођу, али ето ни у нејговом случају живот га није питао у кога ће стварно да се заљуби, ја сам му дала младост, није ценио, ето сад неко други није ценио његову љубав. На неки начин њих двоје су били јадни, живот им је ипак узео све што је могао.

После пар среда када смо у стану мојих родитеља остајали до последњег аутобуса из Крагујевца, знали смо чак и ред вожње, јер Соња је како смо очекивали проверила када креће, одлучили смо да пробамо да преноћимо. Нисам ни очекивала да ће јој се та идеја допасти, али да ће тако бурно одреаговати, то нисам мислила, мислила сам да та жена не зна на такав начин да покаже емоције. Играла сам са мамом и Теодором „човече“ и покушавала да својој девојчици објасним да се та игра управо зато тако зове, јер се несмемо љутити, али било је узалудно, није волела да губи. Морала је помислих нешто да наследи и од оца. Наше пријатељско убеђивање прекинула је вика из Борисовог стана. Знала сам да су зидови у нашим становима танки, али опет толико, нисам могла ни да сањам. Мајка и ја смо се погледале, вика је бивала све јача, чак нас је и Теодора гледала у чуду. Уплашила сам се на тренутак да се нешто десило Соњи, да је Вера сама са њом и да се успаничила, али сам убрзо чула Бориса како урла и јако сам се уплашила. Осећај немоћи је увек изазивао у мени већи страх него да сам била директно у жижи најгорих збивања. За све ово време које сам провела са Борисом мислила сам да он не зна ни да се наљути, а не да се тако дере. Схватила сам да очај мења људе, моја Љубав је био очајан, а ја нисам могла ту ништа да урадим. Почео је и мене да обузима очај и бес, падала сам у искушење да одем тамо, да Соњи саспем све у лице, што мислим и што не мислим, али ко сам ја била, нико и ништа, случајни пролазник, уљез у њиховом животу. Као и увек у таквим ситуацијама, прибегла сам старом добром рецепту, палим цигарету, сипам пиће, била сам бескрајно срећна што је бар мајка била ту, да не морам сама да пијем. Пијуцкале смо своје пиће и ослушкивале. Теодора на срећу није више запиткивала, деца савршено осете, бар је моје знало да осети, кад ништа више не треба да пита, јер мама неће знати да јој одговори, Забавила се својим луткама, Павле је безбрижно спавао, с рукицама изнад главе, а ја сам се на тренутак најежила, за коју ли га роспију чувам. Какогод ископаћу очи свакој која га буде повредила, или бар покуша да га повреди. Интересантно, али нисам размишљала да би и Теодору неко могао једног дана повредити, ваљда зато што сам мислила да ми знамо да се бранимо, ми девојке смо у свему биле јаче. Одједном се све утишало, то ме је још више уплашило и да тог тренутка није зазвонио телефон ја бих вероватно, без обзира на последице отишла до Борисовог стана, храбро позвонила и решила проблем. Волела сам ту своју виртуалну храброст, хтела сам да идем на бојно поље, а ноге су ми се одсекле кад сам чула телефон. Очекивала сам да чујем Соњин глас, очекивала сам паљбу, али ништа од тога. Чула сам само уморан Борисов глас, имала сам утисак да неће имати снаге да каже шта је желео, па сам одлучила да му помогнем.

-    Борисе, шта се десило, умрла сам од страха, да се ниси јавио...

-    Дашо,- глас му је био тих, схватила сам да ме зове из неког ћошка, који њој није доступан, желела сам да га загрлим,- молим те ако можеш сиђи доле, ако ме нема за пар минута зови хитну, ја не могу, имао сам нервни слом, немам снаге...

-    Борис, не плаши ме, молим те сабери се, нема потребе да се смрзавамо дођи код нас, овде је и онако свима све јасно, мислим да чак и Павле зна да те волим.

-    Волим твој смисао за хумор, онда кад је тешко, али мислим да није добро да ме твоја мајка и Теодора виде оваквог, да ли се тамо много чуло?

-    Пусти сад то, није важно, па шта има везе колико се чуло, сићи ћу само да се обучем, и волим те, ако ти то сад нешто значи?

-    То ме још једино и држи у животу, не могу више.

Прекинула сам везу, нисам желела да чујем нешто ружно, а и желела сам да га што пре загрлим, да га љубим и да му кажем како ништа што је ружно не може баш вечно да траје, да му кажем како ћемо имати ми наш живот и нашу велику јелку са пуно украса, па макар тада били седи и стари.

Било је много болно. Нисам очекивала да ћу га видети у таквом стању, чак је на левом образу имао огреботину, која није изгледала лепо, крварила је. Покушала сам да га додирнем, али ми је зауставио руку. Сузе су му се сливале низ образе, осећала сам његову бол, знала сам да га пече и огреботина и душа, био је полумртав, а ја сам само беспомоћно стајала, под истом оном нашом уличном светиљком, под чијим смо светлом прошли пут били лепи и насмејани. Мислила сам да је прошла вечност, да никад нећемо проговорити, уплашила сам се те тишине, нисам знала шта следи. Плашила сам се да ће ми сваки час рећи како је ово крај, како ме грли последњи пут, како више не можемо да се виђамо. Била сам спремна на најгоре, да ми је и то рекао, ја бих га пољубила, рекла бих му да га волим и да се не брине, не морамо ни да се виђамо физички, али оно што смо ми осећали једно за друго, то нико па ни болесна Соња није могао да нам одузме. Не знам колико смо тачно остали испод светиљке, али сам приметила да Борис полако долази себи. Испричао ми је да је полудела када јој је поменуо да ће ове среде морати да спава у Крагујевцу, јер би ујутру требао да одржи још једно предавање. Претила му је да ће звати његовог уредника, да ће га питати одакле му храбрости да човека, који код куће има непокретну жену шаље на било какав пут, па сад још са спавањем. Највише ју је разбеснело, тако сам схватила, кад јој је запретио да ако то уради, то ће јој бити последње што му је урадула, спаковаће се и отићи.

-    Замисли Дашо, питала ме је, као последњег јадника, где мислим да идем, рекла ми је да ја немам где да одем. Проклињала је и свога оца који јој је оставио стан с онааквим условом, све је поткачила, једино себе није и то да је сама делимично крива за своје стање. Мислио сам да то никад нећу изговорити, али знаш ли да она не жели никакву терапију, само се кљука тим седативима и лековима против болова. Вероватно на тај начин жели да ме казни, као да нисам већ довољно кажњен.

-    Проћи ће...

-    Одакле ти толико снаге, ја више немам.

-    Значи да ме не волиш кад се предајеш.

-    Дашо, немој још и ти, зар не мислиш да је довољно тешко и без тих међусобних оптужби?

-    Жао ми је што си то тако разумео, али само сам хтела да ти олакшам, да нам олакшам, па шта би било добро да кажем, мислим да ако се волимо, а волимо се, да ово не може вечно да траје, погледаће Бог и нас.

-    Хоће али не знам кад?

-    Хоће, ако смо стрпљиви, сада смо на кушњи.

-    Дашо уморан сам, не могу да будем такав оптимиста...

-    Мислим да би сада требао да се вратиш горе, биће сумњиво што те тако дуго нема, а можда би мало требали и да се смиримо, да се неко време не виђамо...

-    Да ли уопште знаш шта причаш, звучиш сувише рационално, то ниси ти, докле то мислиш да не би требало да се виђамо, да ли ти уопште схваташ у каквој смо ситуацији?

Тог момента више ништа нисам могла да му одговорим. Одговор на његово питање управо је стигао. Угледала сам мајку како избезумљена излеће из зграде. Прво што сам помислила, било је наравно да се неком од моје деце нешто десило. Мислила сам да ћу се срушити, да ћу нестати. У глави ми се одједном тако снажно завртело, ухватила сам се за стуб светиљке под којом смо стајали, симболика нам није недостајала, можда смо зато ту и стајали, јер смо желели да свима покажемо колико се волимо, али нас нико ништа није питао, као што нас ни љубав ништа није питала, само нам се догодила.

Последњим делићем снаге успела сам да проговорим, имала сам утисак да немам гласа и да ништа нећу рећи, али и нисам морала, мајка је све рекла без сувишних питања, које сам хтела да јој упутим.

-    Борисе, одмах иди горе, Соња лежи на поду без свести је, не знам шта се десило, једва сам ушла унутра, лежала је код врата.

-    Али мама, шта си тражила код Соње!?

-    Наравно ништа, чула сам само неку буку, ломњаву и онда се све стишало, пре тога сам чула и туп ударац о под, шта мислиш да је требало да урадим, да се правим као да се ништа не дешава. Не знам шта бих вам рекла, Борисе што буљиш у мене, иди горе, зови хитну помоћ, не ваља вам ово децо, или решавајте ову ситуацију, или се разилазите, нисам се до сада мешала, сматрала сам да сте паметни и одрасли, да ћете нешто решити, овако не иде. Добрила мислила сам да никад то нећу изговорити, али твој отац, Бог му дао покој, цео свој живот је имао неког другог поред мене, а ја сам се правила да не видим. То није било добро, али ако сам ја погрешила и нисам на време мислила о себи, ти би могла, овако даље не иде, ваљда видиш.

Нисам више могла да пратим оно што ми је говорила, најмање ми је у овом тренутку била потребна њена исповест. Потрчала сам за Борисом, сада сам морала бити уз њега, ако ништа друго, као лекар, морала сам Соњи пружити помоћ док не дође хитна. Мајка је викала за мном, али нисам се освртала, знала сам да не смем, ако се окренем, поколебаће ме можда, можда онда нећу урадити оно што је требало, а требало је да што пре стигнем до горе, више ми ни деца нису била важна, мајка је рекла да обоје спавају, што је значило да су безбедни, за пар минута док се она не врати неће им се десити ништа што не би требало, а Соњи су и секунде биле важне, која иронија, мрзела сам и Хипокрита и његову заклетву, да је нисам дала, сада бих могла да се правим луда. Није ми се свидео начин на који сам постављала ствари, али и ја сам само људско биће од крви и меса, са слабостима, кад мало боље размислим, ништа нисам помислила што није људски, многи би на мом месту мислили исто, можда и горе.

Чинило ми се да лифт никада неће стићи, а и кад је коначно стигао, мислила сам да стоји у месту. Коначно била сам поред Бориса. Затекла сам га како клечи поред Соње. Нешто ми се у грудима стегло, опет сам осетила исту вртоглавицу, ако јој се нешто деси, никад то себи нећу опростити, дефинитивно, потписаћу се да цео живот проведем с Борисом у тајној вези, само да она живи, не бих могла. Пребацивала бих себи док сам жива, мислим да би и он себи и тако би нам се живот претворио у прећутно кајање и оптуживање. Наша срећа је морала доћи на други начин, нисмо је смели градити на туђој несрећи. Клекнула сам поред Соње и опипала јој пулс, био је слаб, једва сам га пронашла, али одахнула сам, ипак сам га чула. Поглед ми се зауставио на поломљеним лампама, преврнутим столицама и празној флашици. Нисам морала ни бити лекар да схватим шта је урадила, све око нас је било као сценографија из лошег љубавног филма, на тему љубавног троугла, све већ виђено, али кад се то деси заиста теби у твом обичном животу, онда је то нешто сасвим  невиђено. Бочица је била потпуно празна, попила је целу, били су то јаки лекови за смирење, поглед ми се зауставио на још једној исто тако празној бочици, мало даље, таблете против болова, направила је фантастичан коктел, била је срећа што је још увек била жива. Није било начина да јој ја у овом тренутку помогнем, морала је у болницу. Сирена хитне помоћи која се управо угасила испред улаза у зграду улила ми је наду, можда ипак није касно, можда ће се извући и овај пут, ако је преживела онако тешку несрећу могла је и ово, али нисам баш била сигурна да је она ова ј пут желела да преживи. Борис је ћутао, ћутао је и кад су дошли људи из хитне. Сва срећа што сам се прибрала и била довољно при себи да им објасним о чему се ради. Рекла сам да сам прва комшиница, да сам колегиница и да им хвала што су стигли тако брзо. Понудила сам се да пођем са њима, али су рекли да нема потребе, ионако је нису могли возити у моју болницу, рекли су да је возе у дежурну и да ће бити довољно да супруг крене. Климнула сам главом, погледала Бориса, желела сам да му бар мој поглед каже да ће бити све добро, а онда сам схватила да он гледа кроз мене. Поглед му је био замагљен, сузе су му текле низ образе, био је тако јадан, да сам пожелела да га загрлим, чврсто, најчвршће што знам, да отерам све ружно што га је снашло. Ништа од тога нисам урадила, нисам смела, нешто чудно је било у њему тог тренутка, имала сам утисак да је желео да ми каже како је ово крај за нас.

Стајала сам тако беспомоћно на ходнику, гледала како односе Соњу, Бориса како иде за њом, окренуо се пре уласка у лифт, али и тог тренутка ми је био далек. Ноге су ми биле тешке, као да сам у њима имала комаде олова. Окренула сам се и ја, није више било сврхе стајати. Ушла сам у кућу, имала сам снаге само да окренем кључ у брави и да се срозам поред врата. Одједном је из мене провалило нешто што је било попут чира који пуца и ствара олакшање. Сузе нисам могла, а нисам ни желела да зауставим, пустила сам нека у потоцима теку. Кад већ нисам могла да урлаам на глас, онда бар нека моје сузе тихо теку и нека ми ишчупају сву бол из душе. Опет сам била захвална мајци, искрено, очекивала сам да ће наставити са оним што је доле започела, али није, само ми је у једном тренутку помогла да устанем, да седнем у фотељу, скувала ми чај и повукла се. Већ је почело да свиће. Борис се није јављао. Знала сам да је слуђен, али била сам и ја, очекивала сам да ме бар позове, да ми каже шта се дешава, али није. Помислила сам да је тако можда и боље. Мајка је била у праву, те ноћи сам донела одлуку, патићу, болеће, али морала сам прекинути везу која није имала будућност, зар је требало да чекам да неко умре да бих ја била срећна, била је то превелика цена за све. Одлучила сам како ћу још данас с децом и мајком преселити у њен стан. Сетила сам се предлога који сам добила пре него сам сазнала да сам трудна са Павлом. Нудили су ми да одем у Лондон, требао им је лекар у тиму који се бавио пресађивањем матичних ћелија деци оболелој од леукемије. Наравно тада сам одбила понуду када сам схватила да сам трудна, после сам упознала Бориса, имали смо планове, мој одлазак је био дефинитивно одбаченм као могућност. Мајка се тада љутила, реаговала је на себи својствен начин, сад ми је мало било жао што је нисам послушала, али сада сам ту могућност поново отворила, одлучила сам да ћу питати, да ли још важи, морала сам. Док сам у себи осећала како ми се руши свет, срце ми је убрзано лупало, осећала сам неку чудну муку, али и да сам хтела да повраћам не бих имала шта осим горчине. Телефон је коначно зазвонио, био је Борис, Соња је хвала Богу била ван опасности, извућиће се, коначно сам могла да одахнем.

-    Добрила, уморан сам, извини што те раније нисам звао, али разуми ме, био сам ван себе, никад себи....

-    Знам, ни ја никад себи не бих опростила...

-    Добрила, овде више не могу ништа да урадим, доћи ћу за пола сата, морамо да разговарамо.

Не знам зашто му ништа нисам одговорила, само саам спустила слушалицу. Тело ми је било полумртво, мучнина је сада била конкретна, једва сам стигла до купатила, да сам дошла пет минута касније повратила бих по тепиху, то нисам волела ни када се дешавало Теодори и Павлу, а не мени. У глави ми је само одзвањао Борисов глас и начин на који је са мном разговарао. Назвао ме је „Добрила“, тако ме је ословио само једном у животу, када је поновио моје име док смо се упознавали. Рекао је тада да му се свиђа, али ме никад више није звао пуним именом, знала сам ако ме икад назове пуним именом, да ће то бити кад нешто не буде у реду. Сада је био тај тренутак кад не нешто, него ништа није било у реду, све се распадало, наша љубавна прича имала је своју кулминацију, а после кулминације је дошао крај. Поквасила сам руке и испљускала се водом, погледала сам се у огледалу, а слика коју сам видела ни најмање није била лепа. Имала сам утисак да ме из огледала посматра нека уморна старица, нека која се управо опрашта са животом. Опростила се са животом јесам, али нисам смела престати да живим. Била сам мајка и моја деца су ме требала, срећа у несрећи је ипак што су мали и што не схватају баш све и што ће ми тако бити лакше да се снађем тамо у Лондону, ако наравно још увек важи та понуда, колико сутра, одлучила сам, отићићу код директора и разговарати са њим, само да то буде у реду, нови почетак далеко одавде био ми је сада најважнија ствар на свету.

Мајка ме је пажљиво саслушала док сам јој причала своје планове. Кад сам завршила, само је пришла и пољубила ме.

-    Донела си праву одлуку Дашо.

-    Одавно ме ниси тако звала.

Помислила сам како је живот превртљива ствар, данас овако, сутра онако. Борис ме никад није звао „Добрила“, а мајка ме никад није звала „Дашо“, ето негде изгубиш, негде добијеш, ипак нисам тако лоше прошла.

Тог поподнева спаковала сам најнужније, позвала такси и са децом и мајком отселила у родитељски стан. Желела сам да отпочнем нови живот, родитељски дом је најпогодније место за нови почетак, бољег нисам знала.

На изласку из зграде последњи пут сам отворила Борисово сандуче, знала сам да неће бити празно, празно је било само моје рањено срце и моја уморна душа. Опет сам осетила вртоглавицу, али после свега што се издешавало, то је ваљда и било нормално. Извадила сам писмо и у замену за њега оставила кључ, више ми неће бити потребан, поштар за мене више неће убацивати писма. Окренула сам се и бацила поглед, све се у мени стегло, дошло ми је да се вратим, да улетим код њега и да му кажем колико га волим, али нисам, храбро сам наставила да корачам за мајком, Теодора ме је држала чврсто за руку, ништа није питала, али та њена мала рука која ме је стезала, као да је хтела да ми каже, да ме неће пустити да урадим неку глупост. Док смо улазили у такси питала сам се да ли нас је видео, ако јесте зашто није истрчао за нама да нас заустави. Размишљала сам чак и о таквој могућности, шта ће се десити, ако потрчи и не дозволи ми да одем. Знала сам одговор, да се то десило, вратила бих се без речи, али није, а ја нисам знала да ли због тога да се расплачем или побесним што љубав мог живота нема петљу. Схватила сам да ми је у глави у ствари огромна збрка, да не знам шта бих заиста урадила.

Желела сам да што пре нестанемо одавде, да стигнемо где смо кренули, да се затворим у купатило, тамо је затварање једино имало смисла и да прочитам шта ми је написао, мада сам знала да неће бити ништа што ће ми се свидети, али повремено сам волела да се понашаам мазохистички, био је то посебан адреналин.

Руке су ми дрхтале док сам закључавала врата купатила. Чула сам Теодору, како се буни, хтела је и она у купатило, али сам ја проценила да је мени хитније, обећала сам да ћу бити брза, бар нећу имати времена да се додатно кажњавам, читајући писмо више пута и ронећи сузе. Размишљала сам како ће започети писмо, да ли ће ме и ту назвати пуним именом. Констатовала сам после тих мисли да ја збиља нисам нормална, да би ми добро дошло да посетим неког колегу који се бави тим проблемима, живот ми се распадао, а ја сам се питала како ће ме ко звати, ишчашено нема шта. Писмо је започело убитаачно по мене.

„Најдража моја Мазо,

још увек ми звони у ушима оно ружно „клик“, знаш да никад нисам волео да га чујем, увек ми је било тешко кад с тобом причам телефоном, па кад треба да прекинем везу. Данас си ти то учинила час посла, нисам одмах ни схватио шта се десило. Мислио сам да се веза случајно прекинула, да ћеш ме звати, али кад се то није десило следио сам се. Седео сам тако сатима и буљио у једну тачку, нико ме ништа није питао, ваљда су мислили да је то стање нормално за неког коме се жена управо покушала убити. Мазо, Соња је покушала да убије себе, а ти си убила мене. Не могу да верујем да је ово стварно крај, не знам ни зашто си то урадила, ниси ми дозволила да ти кажем шта осећам. Питам се да ли је стварно све оно што нам се десило била велика лаж, зар за мене више нема места у твом животу. Не знам чиме сам те повредио, у ствари мислим да знам, вероватно ти је сметало што сам те назвао „Добрила“, телефонирао сам из лекарске собе, пустили су ме да зовем, замолио сам, зар је могуће да више нисмо на истим таласима, да ме не капираш. Хтео сам да ме саачекаш, да разговарамо, да ти кажем да је твоја мајка у праву. Чуо сам док сам одлазио шта је рекла, у праву је жена, ниједна мајка не воли кад јој је дете несрећно, ја те волим и хтео сам да те учиним срећном. Одлучио сам и причао сам о томе са докторима, да је за Соњу ипак најбоље да буде смештена у неки дом, где ће бити под контролом, овако је мучење и за њу и за оне око ње. Ето сад знаш, о томе сам хтео да причамо, али ти си очигледно изгубила стрпљење, а пар сати пре си ми говорила како ће проћи, само да се стрпимо. Збуњен сам, не познајем те такву, зар је могуће стварно да сам волео неку другу Дашу, да је неко други био моја Маза, није могуће, не желим се помирити, али ти си нестала, нисам сигуран ни да ћеш ово писмо наћи, јер како видим кријеш се од мене, не желиш ме више у твом животу. На крају само желим да знаш, кажем на крају, пошто ово очигледно јесте крај јер ти то желиш. Ти љубави желиш крај, а ја желим да знаш да сам те волео искрено, без резерве, волим те и волећу те, твој Б“.

Руке су ми се тресле. Нисам у ствари знала који део мог тела се не тресе. Имала сам утисак да сам укључена у струју. Мука и вртоглавица су се смењивале, нисам знала шта је најбоље за мене, да ли да се убијем одмах или мало касније, да се прво доведем у нормално стање, па да се онда као човек рокнем. Читала сам по не знам који пут Борисово писмо, пљувала у паузама читања по себи. Коначно сам знала да нисам нормална, али пошто сам испала таква будала, пошто сам кукавички побегла од своје среће, вероватно је нисам ни заслужила. Закључила сам уморно да би било крајње грозно према мојој деци да их сад опет цимам назад, као пуј пике не важи, мама се мало прошетала са вама, сад се опет враћамо назад у стари стан. Била сам чак топлико луда да сам и Теодори рекла како ћемо код баке бити неко време, а онда идемо у Лондон у коме ће нам бити дивно, имаћемо живот из бајке. Сетих се и тога како је у једном тренутку наивно и дечје питала да ли и чика Борис иде у Лондон, а ја сам је прекорила, рекла сам јој да он мора да се брине за тетка Соњу, која је јако болесна и не може остати сама. Када сам све тако лепо закувала, сад би могла то и да поједем, нико ми није дао то право да се играм властитом децом, само зато што сам била глупа и недорасла ситуацији.

Поправила сам одећу која је деловала жвакано, од стискања и повлачења мојих нервозних руку, коцка је бачена, морам истрајати, ипак, овако ће ми савест бити мирна, Соња не би поднела да буде одведена у дом, а ми, ми исто то не би поднели, овако је најбоље.

Борисово писмо сам спаковала са осталима и мојим дневником, када сам паковала последњи кофер, јер место у Лондону је и даље било актуелно, а ја сам била оберучке прихваћена.

Пар недеља касније слетела сам на лондонски аеродром са ћерком, сином и још неким за кога још нисам знала кога ће бити пола. Неколико дана пре поласка на пут открила сам да сам трудна. Шок је био велики, да већи не може, али моја одлука је била чврста. Никоме нећу говорити за своје стање, нико ме није могао поколебати да не одем у Лондон, али исто тако нико ме није могао ни одговорити од одлуке да родим, то је био знак, ако драги Бог није дао да Борис и ја будемо заједно, дао ми је дете, ако наша љубав није могла да живи, дете није криво, оно ће живети и бити вољено, трудићу се да му будем и отац и мајка. Нисам чак рекла ни мајци, знала сам да би ме одговарала, али кад дође време рећи ћу јој, исто тако знам да ће долетети и да ће ми пружити сву помоћ која ће ми итекако требати. Одлучила сам да о свему мислим када за то дође време, а време је било тамо негде, не овде и не сада.

Стан у Лондону био је близу клинике, потпуно опремљен и бајковит. Такве сам виђала у часописима и на филму и маштала да једног дана можда и ја имам такав један. Моја маштања постала су стварност, али само нека, она маштања везана за мој љубавни живот у којем смо Борис и ја живели срећно до краја живота, остала су само маштања, негде тамо далеко. Осетила сам познату муку, али трудила сам се да не обраћам пажњу, имала сам преча посла. Павле је почео неутешно да плаче, а ни Теодора није била боље воље, како год, морала сам прво да се побринем за бебу, за ону која ме је још мучила муком, нисам у овом тренутку имала времена. Запослила сам Теодору да мало разгледа стан, да ми помогне око Павла, наравно осетила се корисна и важна а ја сам се ослободила бар њене нервозе и кењкања. Павле је убрзо заспао у мом наручју, изгледао је прилично блажено, почела сам да се опуштам, спустила сам га на велики брачни кревет. Помислила сам шта ће ми толики кревет, кад ћу бити у њему сама, али сад ми је одговарао, за Павла још нисам имала креветац, у овом великом бар ћу бити сигурна да неће завршити на поду, а и Теодора ће се сигурно прво време плашити да спава сама, тако да ми је баш толики кревет требао за мене и моју децу. Несвесно сам ставила туку на стомак, хтела сам ваљда, ко то зна, да заштитим ово дете које је почело да живи у мени. Одлучила сам да бар за сада никоме у болници ништа не кажем. Предпостављала сам да не би баш имали разумевања, овај стан кошта, а и плата коју су ми понудили, била је прилична, да би толерисали чињеницу, да ћу им за неколико месеци постати бескорисна. Неколико месеци је мени ипак нешто значило, моћи ћу да им покажем колико знам и вредим, да ће им бити тешко да ме откаче тек тако. Увек ми је било битно да одлуке такве врсте прославим сама са собом, па сам из кофера извадила влашу вина, коју сам ни сама не знам зашто у последњем тренутку одлучила да понесем, вероватно сам мислила да ће ми у туђем свету помоћи да заборавим колико сам сама и несрећна.

Мој први дан на послу протекао је сасвим обично, можда чак и превише обично, ипак сам превалила толики пут, могло је бар нешто необично да ми се деси. Није се десило ништа. Посао је био занимљив и оптерећујући. Сваке вечери долазила бих кући уморна и тужна. Није то била туга што сам отишла и напустила своје снове, била је то туга због моје немоћи. Колико год смо се сви трудили да помогнемо тој јадној деци, оболелој од леукемије, руке су нам врло често биле везане. Страшан је осећај кад те мало дете, као моја Теодора гледа и очима поставља питање: „ Нећу умрети,зар не, ти ћеш ми помоћи да оздравим?“ Сваки пут када бих имала такав случај постављала сам себи исто питање, питала сам се шта ја заправо тражим, имала сам здраву децу, родићу још једно исто тако здраво, а ја сам опет била несрећна. Јежила сам  се, када бих се исто тако упитала шта би дали родитељи те деце да су на мом месту и наравно увек обећавала себи како ћу од сутра окренути други лист, нећу тражити преко 'леба погачу.

Тако сам мислила, али се нисам због тога ни после тога осећала ни мало боље. Често сам падала у искушење да позовем Бориса, да му кажем колико сам тужна и сама у туђини без њега. Вадила сам тада дневник и писала, писала до бесвести, док ме рука не заболи, а после, после сам мазохистички читала Борисова писма и плакала док ме сам не савлада. Некад сам ујутру била веома исцрпљена, што због трудноће и јутарњих мучнина, што због непроспаваних ноћи, али некако сам успевала да то не утиче на мој рад.

Нисам баш остварила неке пријатељске везе. Било је колега и колегиница у тиму, који су желели да се и приватно дружимо, али пошто сам ја стално имала неке друге обавезе и избегавала да се састанем с њима, полако су престали да ми нуде своје друштво. Само пар пута сам после посла, када би девојка која је чувала Теодору и Павла могла дуже да остане одлазила са Мојцом. Мојца је била из Словеније, врло симпатична, пар година млађа од мене, неудата и пуна живота. Убеђивала ме је како је живот кратак и како га треба користити максимално, ако не узмеш ти, говорила је, узеће неко други и неће за тебе остати ништа. Сирота Мојца није знала колико мени ништа није ни требало, била сам задовољна с оним што имам, по некад ми се чинило, само на кратко, да имам и превише.

Једног прохладног пролећног дана, а било их је у Лондону на претек, понудила сам Мојци, ако нема ништа у плану да дође код мене на вечеру. Нисам веровала колико јој је то значило, почела је весело да скаче и да ме љуби, као да је добила на лутрији, на...

NASTAVIĆE  SE...