MOŽDA KAD MALO PORASTEM SHVATIM

                                                              Fotografija  sa interneta

Mislila sam da me ova priča više ne boli, ali sam se prevarila. Neki događaji ispričaju takve priče, da ih zapravo nikada ne zaboravimo. Spremimo ih negde, ali kad neko u trenutku ponovo kresne šibicu, upali se ta vatra u nama, koja se zapravo nikad nije ni ugasila, samo je tinjala i čekala trenutak, da se razbukti.

Danas smo svi bili okupirani aktuelnim događajima, zvanim „izbori“. Večna hamletovska dilema, u ne manje truloj državi, da li glasati ili ne, ponovo je mučila većinu. Mene to nikad nije mučilo. Nikad nisam bila u dilemi. Znala sam da je to moja dužnost, i uredno izlazila na sve izbore i glasanja, i isto tako uredno se razočaravala, na kraju dana, kada bih shvatila, da je opet sve bilo uzaludno. Onaj famozni 5. oktobar, je i za mene i za mnoge bio mala žiškica, u mraku, ali valjda je bilo okolo malo kiseonika, pa se žiškica ugasila. Bili smo razočarani, ali smo bar probali, malo prodisali.

Ipak najviše se razočaram, kad pomislim, da više ništa ne može toliko da me razočara i povredi, a onda shvatim, da ima još mnogo toga, što će bacati pred nas, čime će nas gušiti, šibati, vređati.

Ne kažem da spadam među one, koji slepo poštuju pravila. Više ne želim da ih poštujem i da dozvolim, da me neko ukalupi u svoj kalup i ne dozvoli mi da dišem. Ipak neka pravila strogo poštujem, jer mislim, ako ih je neko smislio, da treba i da se ispoštuju, da jedino tako možemo imati pravnu državu. To mislim ja. Oni drugi, koji ta pravila donose, misle isto, ali sa malom korekcijom. Oni misle da ta pravila treba da poštujem ja i ostali podanici, a oni sami, koji su ih napisali, oni će da ih eskiviraju.

Kada sam danas pročitala da je na glasanje došao pedsednik RS, nije bitno njegovo ime, svi znaju ko je, to je bila ona poslednja kap u čaši, koja preliva. Postavim naivno pitanje, kako neko iz druge države može da glasa, na gradskim izborima. S kojim pravom da bira gradonačelnika u mom gradu? One koji su iz okolnih mesta i gradova Srbije glasali, recimo da zanemarim, ali iz druge države, to je već mnogo. Dobijem odgovor, kako čovek ima prebivalište u Beogradu i ličnu kartu izdatu ovde. Taj me je odgovor i podatak pregazio.

Vratila sam se mnogo godina unazad. Živela sam u drugoj državi, uopšte sad nije bitno u kojoj, samo ću reći da je iz regiona. Razvela sam se 1995. i sa detetom se vratila u svoj rodni Beograd. Muke koje sam imala kod vađenja dokumenata, bile su za mene nešto, što ni sada kad se setim, ne mogu mirne glave da proživim. Prva prepona je bila državljanstvo. Odem da izvadim uverenje, kad ono, nema me nigde. Kažu, da se raspitam gde mi je otac bio 48. pa da tamo pokušam. Kažem ja njima, da je bio tu u Beogradu, da se nije nigde micao. Nađem oca, koji je rođen 1919. i tada uredno zaveden u knjigu državljana u opštini Vračar, ali mene nigde nema.

Tako ja dve godine obijam pragove, i svuda iste prepone, koje ne mogu da preskočim. Na kraju, neću da kažem kako, razmišljajte, neka vam radi mašta, ipak dođem do tog famoznog uverenja. Mislim, kako je mojim mukama kraj, pa krenem sva srećna, što konačno u svojoj zemlji i svom gradu, dobih uverenje o državljanstvu. Ne lezi vraže, mukama ipak nije bio kraj. Kad sam podnela sve papire, naravno falio mi je „još samo onaj jedan“, a to je odjava iz grada u kojem sam živela, da bih mogla da se prijavim ovde gde sam se rodila. Kukam ja cvilim, niko me ni ne sluša, samo me gledaju popreko, kao da sam neprijatelj. Reče mi jedna spodoba, sa nekim čudnim naglaskom, u nekom trenutku, na nekom šalteru:

-         Ko ti je kriv, što si živela, tamo kod tih neprijatelja, vrati se opet!

Iskreno, ne znam ni dan – danas, kako sam se u tom trenutku suzdržala, kako je nisam odrobijala. Eto, ipak nisam, ipak nisu me tako učili ni vaspitali. Progutam knedlu, kroz zube procedim, da mi iz momenta pozove nekog šefa, jer inače...

Mora da sam bila mnogo besna, a taj bes se odrazio i na moj izgled, pa je pokorno spodoba otišla da pozove šefa. Za divno čudo šef beše normalan, jedan od retkih na listi pragova koje sam dve godine obijala. Objasnila sam mu problem, i čovek napisa nekoliko reči, da mi se izda lična karta, bez odjave prebivališta iz „neprijateljskog“ grada, te da dobijem prebivalište u svom gradu.

Zaista ne znam, da li je ovde potrebno objašnjavati ponovo, koliki je moj bes bio danas, kada sam saznala vest o glasanju nekog, ko bez problema može imati prebivalište, izgleda, gde mu se ćefne. Naravno, nije ovo jedini takav slučaj. Stalno se susrećem sa nekim letačima i preletačima, koji lete iz grada u grad i svuda imaju prebivalište, u fazonu „neka se nađe“, „zlu ne trebalo“. Nose svoje gradove u srcima, pljuju po ovom mom, već ispljuvanom Beogradu, a on ćuti i trpi, pitam se dokle?

E da, onako uzgred, da napomenem, dok sam živela tamo negde, gde nisam rođena, sva dokumenta i uverenja sam dobila bez problema. Nekako mi to nikad neće biti jasno, a možda treba da sačekam, da još malo porastem, pa shvatim.