NJIHOVA DRUGA PRIČA

                                                                Fotografija sa interneta

Oni su Boris i Dobrila. Boris Marković i Dobrila Pavlović, bili su likovi jednog od mojih romana. Iznenada sam odlučila da ih izvučem iz stranica romana, i da ih smestim u kratku priču. To mu dođe, kao razmeštaj nameštaja u stanu. Kad vam dosadi, da svaki dan gledate svoj nameštaj na istom mestu, malo ga pomerite, i kao da ste promenili život, i živite neki novi.

Neću ih opisivati, niti njihov izgled, niti karakter, ni čime su se bavili. Sami zaključite. Neću napraviti ni isti „srećan kraj“, kao u romanu. Neće to biti ni „tužan kraj“. Kraj će za svakoga biti drugačiji, ali jedini moguću, drugačiji ne može.

Išli su zajedno u srednju školu. Živeli u jednom malom gradu, život sasvim običan. Roditelji, takođe obični, ali iz različitih društvenih slojeva. On je imao oca i dva brata. Sva trojica su bili, u pravom smislu reči, tirani. Boris se razlikovao. Bio je dobar đak i imao je blag karakter. Povukao je na majku, koja je umrla, rađajući ga. Otac je uvek u naletu besa to isticao. Urlajući na njega i ostavljajući mu i fizičke i psihičke ožiljke, ponavljao je jednu istu rečenicu:

-         Prokleta bila, kako si mogla da rodiš, ovakvog mlakonju i ostaviš mi ga u nasleđe!

Trudio se da ne plače, bar ne dok ga otac gleda. Plakao je noću i pravio planove, kako će otići sa svojom Dobrilom u Beograd na fakultet, i kako će jednoga dana biti daleko u nekoj svojoj bajci.

Nije bilo tako, kako su planirali, dok su sedeli na obali reke i maštali da ih ta reka odnese daleko odavde.

Nekoliko nedelja pre maturske zabave Dobrilin otac je ponudio novac Borisu za školovanje, uz mali uslov, da ostavi njegovu ćerku. Nisu se uplašili, odlučili su da se bore i izbore za svoje mesto pod suncem. Na maturskoj zabavi, pojavio se njegov otac sa braćom, izazivali su ga. Nije izdržao, dopustio je da ga isprovociraju, pretukao je oca na smrt. Nije dočekao kraj zabave, nije za njega bilo ni početka. Policija ga je odvela. Bio je osuđen na osam godina.

Dobrila je odlazila svaki dan, želeći da ga vidi, da mu kaže da će ga čekati, ako treba i ceo život. Odbijao je da je vidi i ona se udala. Udala se za nekog, koga nije volela, ali je mislila da će tako potisnuti svoju bol, što će pustiti da je boli na drugom mestu. Nije uspela, samo je pored bola, koji je nosila u srcu, dobila i onaj drugi osećaj, kada te boli sve, i ne pronalaziš tačno mesto, gde boli najviše.

Rodila je devojčicu. Živela je dve godine. Upmrla je od leukemije. Nije više bilo mesta, gde bi mogla smestiti tu novu bol. Samo je priložila ostalom bolu. Tri godine posle ćerkine smrti, rodila je sina.

Jedne noći je sa već odraslim sinom sedela na terasi. Posmatrali su zvezde. Od neba, prepunog zvezdama, otkinule su se dve i pale. Nešto je štrecnulo oko srca. Osetila je, da je to neka poruka.

Nekoliko dana kasnije, javio joj se neko, ko se predstavio kao advokat Marka Krivokapića. Marko je bio Borisov i njen zajednički prijatelj. Po godinama je mogao biti njihov deda, ali su ga voleli, kao da im je vršnjak. Voleo je i on njih, razumeo ih, i pružao im utočište u svojoj kući na brdu. Advokat joj je saopštio, da je Marko umro, i da treba da bude na čitanju njegove poslednje volje.

Spakovala je stvari i otputovala u svoj rodni grad. Dvadeset godina je nije bilo tamo. Stigla je pred Markovu kuću, a ispd stabla, na kojem su ona i Boris često sedeli, bio je opet on. Kao da je vreme stalo. Bojažljivo su prilazili jedno drugom, a onda se zagrlili, kao da se nikad nisu ni rastali.

Proveli su predivna tri dana. Sahranili dragog prijatelja, pročitali pisma koja im je ostavio, i sedeli na verandi kuće, koja im je mnogo značila, zato im je Marko i nju ostavio. Napisao je u pismima, da ne garantuje, kako će ih spojiti, ali da su svi zaslužili, da bar pokuša. Trećeg dana je ona odlučila, da mora da se vrati mužu i sinu, ali teška srca. On nije imao kome da se vrati, samo je otpratio na autobus.

Nju je kod kuće sačekala tužna vest, da joj je sin stradao u saobraćajnoj nesreći. Preživeo je, ali je bilo potrebno da se uradi transplantacija srca. U bolnici nisu imali ni jedno. Moralo je da se čeka, a minuti su bili dragoceni.

On je u povratku sa autobuske stanice imao nesreću. Četiri godine kasnije, ona je razgovarala sa sinom, koji je bio na završnoj godini studija:

-         Mama, zvala me je doktorka, koja me je operisala.

-         I?

-         Rekla je da je prošao zakonski period...

-         Zakonski period, u vezi čega?

-         Pa, u vezi toga, da mogu da saznam, ko je bio donator.

-         Divno, jesi li saznao?

-         Jesam, zato te i zovem, to je neko iz tvog grada, možda ga poznaješ.

-         Kako se zove?

-         Boris Marković... mama, da li si tu, poznaješ li ga, ima li nekoga od porodice?

-         Da, poznajem, onako, nismo baš bili bliski... nema... nema nikoga od porodice. Sine volim te, nemoj to nikad da zaboraviš! Voleću te do poslednjeg daha!

-         Mama znam, i ne patetiši, žurim sada, čeka me devojka. Vidimo se večeras! Volim i ja tebe!

Nije se trudila da zaustavi suze. Pustila ih je da teku, kao što je tekla i reka na čijoj obali su Boris i ona ostavili svoje snove. Pustili su ih da otplove.