PRIČA POČINJ NA KRAJU XIV DAN KRAJ

                                                    Fotografija  Martin  Nedeljković


neće. Govorio je o Karli sa velikom odmerenošću, mada se
između redova moglo pročitati, kako ne odobrava takvo njeno
ponašanje. Imala sam utisak da će svakog trenutka reći, kako
je uvek bila takva, da je majka kriva za njeno loše vaspitanje.
Ništa se od svega nije desilo, osim što se blago naklonio Sofi ji,
zamolivši je na taj način da momentalno probudi Ani, jer on ne
želi zbog nečijeg nevaspitanja, da gubi svoje dragoceno vreme.
Nisam očekivala da će Sofi ja uspeti da probudi “uspavanu
lepoticu”, ali čim joj je šapnula magičnu reč “advokat”, Ani je kao
oparena skočila. Imala je nešto čudno u pogledu, zastrašujuće,
ali to je valjda bilo normalno, posle, onakvog izliva besa,
kad je skoro doživela nervni slom. Injekcija je takođe učinila
svoje, tako da je Ani samo ustala u sedeći položaj. Sedela je
poput zombija, imala sam utisak da ne vidi nikog drugog
osim advokata Levija. Sad smo svi bili na broju, predstava je
mogla da počne. Bila bih najsrećnija, kada ja ne bih morala da
joj prisustvujem. Zamolila sam Sofi ju da mi sipa neko žestoko
piće i sedne pored mene. Trebalo mi je nešto da me smiri, neki
alkohol. Nije mi baš prijao prvi gutljaj, ali sledeći je već klizio,
osetila sam kako se svaki mišić moga tela opušta. Karli nije bilo
pravo, što sam od Sofi je zatražila piće i što se ova ponašala,
kao da je kod kuće. Meni je ta Sofi jina odlučnost savršeno
odgovarala, da je bilo drugačije, sve bi se rasulo. Neka je od
nas morala držati konce u svojim rukama, a Sofi ja je izgledala
najpribranija. Ipak mislim da je tako samo izgledala, šta joj je
bilo u srcu, nije pokazivala. Držala se onoga, da je nepristojno
bilo pokazivati osećanja javno.
David Levi, se smestio nasuprot nas, u jednu od fotelja.
Izgledali smo tačno kao publika i glumac, koji je premijerno
298
trebao da izvede monodramu “čitanje testamenta”. Možda smo
trebali da mu damo znak, ali mislim da to njemu nije trebalo,
znao je da je došao trenutak. Nevidljivim naklonom, nam je
najavio da želi tišinu, i da se” svetla pozornice” pale. Nedostajao
je aplauz, ali svaka od nas ga je čula za sebe. Tišina je bila
primerenija, za ovaj trenutak. Levi se tiho nakašljao, i započeo
sa čitanjem.
KARLA SA SVOJIM DEMONIMA

301
Dok je Karla slušala ujednačen Kostin glas, koji ničim nije
odavao da je uzbuđen, ljut, ili bilo šta od toga, bila je ukočena
od šoka. Spremala se da će ostatak života provesti među
ubicama i silovateljima, a onda se desilo čudo. Otac je spasio
od noćne more, koja se zvala zatvor. Poželela je u trenutku, kad
je Kosta rekao šta je imao, da se zemlja otvori, da ona propadne
u nju. Zaslužila je da odgovara za ono što je uradila. Bila je
oceubica, niko to nije znao, ali nije ni morao. Znala je ona, to je
bilo sasvim dovoljno. Pokušala je u očima ostale tri saputnice
na ovom putu, da pronađe nešto, da pročita, da li nešto znaju.
Nije pronašla nikakav znak. U majčinim očima videla je samo
pohlepu, bez kajanja, Sofi jine su bile ispijene od plakanja.
Morala je sebi bar sada da prizna, da je ona zaista volela njenog
oca. U očima svoje sestre Nine, mogla je da vidi pravi koktel
tuge, bola, a najviše ljubavi. Morala je i to da prizna, da je Nina
volela Kostu, više od nje, iako ga je kasno pronašla.
Prvi put je samoj sebi Karla priznala, da je Ani bila kriva,
što je njen odnos sa ocem bio tako loš. Nikad je nije naučila,
koliko je ljubav u životu važna, da bez novca i možeš da se
snađeš, ali bez ljubavi, ceo život tumaraš po mraku. Ostao joj je
još samo deka. Poželela je da je da on sad tu, da je zagrli, da se
isplače na njegovom ramenu. Otac joj je poručio da voli svoju
sestru. Biće joj teško, ali moraće da mu ispuni tu želju. Bila
je sigurna da je skapirao dok ga je hranila tortom prepunom
oraha, da ga želi ubiti. Znao je i to u tom trenutku, da mu nije
ostalo mnogo, slasno je pojeo tortu. Možda ga i nisu ubili orasi,
možda ga je ubilo saznanje da ga rođena ćerka želi ubiti. Nigde
nije pisalo da moramo da volimo roditelje, ili oni nas, ali tako
302
su svi radili, bilo je to nepisano pravilo. Ona nije ispoštovala to
pravilo, koje ljudi vekovima poštuju, i žive po njemu.
Poštovala je samo novac. To pravilo joj je usadila Ani.
Njene reči su joj zvonile u glavi:
“Draga Karla, ljubav su izmislili siromašni, da bi se utešili.
Želiš li da budeš uspešna, jedino je važno da imaš novac. Novac
je nešto, sa čime treba da se budiš i ležeš. “
Sada, posle Kostinih oproštajnih reči, ova Anina rečenica,
nije imala nikakvog smisla. Njen otac se žrtvovao za nju. Tačno
je da bi i tako, i tako umro, za nekoliko meseci, ali ovako je
umro sad, ne zbog svoje bolesti, već zbog anafi laktičkog šoka,
kojem je ona bila uzrok. Mogao je pustiti da se stvari odvijaju
svojim tokom. Inspektori bi obdukcijom pronašli uzrok smrti,
pa bi usledilo ispitivanje. Šibali bi je unakrsnim pitanjima, i ona
bi na kraju poklekla. Osudili bi je. Ovako je bila slobodna. Niko
nije mogao da ga osudi, što je sam sebe ubio. On je to uradio u
samoodbrani, jer nije želeo da umire polako u bolovima, i da ga
drugi sažaljevaju. Spasio je i sebe i svoju ćerku.
Ono čega Kosta nije mogao da je spasi, bila je njena
savest. To će je pratiti dok je živa. Biće formalno slobodna,
ali ipak zarobljena u svojoj savesti. Možda joj je ipak na neki
način pružio šansu. Mogla je početi da se menja. Za početak,
mogla je da se javi deki. Nije ga zvala od kako je baka umrla.
Sigurno je bio tužan. Nije znala ni šta se desilo, dok je Ani bila
u Beogradu. Nešto se njoj nije dopalo, pa je odlučila da najpre
napusti kuću svoje svekrve i svekra, a onda podvije rep, i vrati
se u Njujork. To što nije došla kući, već je otišla kod onog Rusa,
to joj Karla, nikad neće oprostiti. Kakvi god da su bili odnosi,
između njih dve, ona je morala da bude pored svoje ćerke, koja
303
je iako nije bila baš dete, još uvek trebala. Nikad joj nije bila
podrška, mogla je bar sada. Znala je da se to neće desiti, još ako
joj otac ne bude ništa ostavio, Ani će postati njen neprijatelj.
Svrstaće je pored Sofi je i Nine, koje će sigurno dobiti veći deo
kolača.
Karla je razmišljajući o deki, odjednom počela sa manje
mržnje da razmišlja i o Nini. Možda bi bilo dobro da razmisli,
o Kostinoj želji, da popravi odnos sa sestrom. Želela je, ali joj
je neki daleki glas šaputao, da to ne uradi. Ani će je tek onda
mrzeti. Ipak ostaviće ideju o dobrim odnosima sa sestrom,
negde sa strane, da odleži. Kad dođe vreme, bila je sigurna, da
će joj se prikazati i način, kako da je sprovede u delo. Mislila je
ako sad popravi odnos sa sestrom, da će manje voleti sebe. Nije
ni bila svesna, da će tek tada početi da živi. Verovatno je to bila
i Kostina ideja, kada je svu krivicu preuzeo na sebe. Dugovala
mu je to, bar toliko. Promeniće se, postaće bolja osoba. Lako je
to bilo reći. Teže je bilo sprovesti u delo, pogotovu, što kada je
to sebi obećala, nije znala, kakva iznenađenja joj je njen otac
još pripremio.

KOSTINA POSLEDNJA VOLJA
LEVI IZVODI MONODRAMU

307
Tišina, koja je vladala u sobi, bila je neprijatna. Nije to
bilo ništa novo. Neprijatna atmosfera nije ni napustila ovu
sobu. Sada je samo bila na vrhuncu.
Baršunasti bariton advokata Davida Levi ispunio je
prostor. Odbrojavanje je završeno, za nekoliko minuta, saznaće
se, kako je Kosta Popadić podelio svoju imovinu:
“Zovem se Kosta Popadić. To za vas nije nikakava novost,
ali mora tako. Moram još da kažem i to, da sam sve što ćete
saznati, napisao zdravog razuma, bez ičijeg pritiska. Svedoci,
koji su prisustvovali sastavljanju testamenta, su moja dva
prijatelja Džonatan i David. Namerno sam pomenuo samo
njihova imena, jer su mi intimni prijatelji, pa nema potrebe za
formalnostima.
Rođen sam u Beogradu, 23.08.1954. Od svoje devetnaeste
godine živim u Njujorku, gde sam završio muzičku akademiju,
odsek saksofon. Život mi je izgleda bio naklonjen, zapravo
to se meni tako činilo. Kasnije sam shvatio, da je malo toga u
mom životu bilo na mojoj strani. Ne krivim nikoga zbog toga.
Krivim samo sebe. Nisam umeo da odaberem ženu, koja će mi
roditi dete, s druge strane sam jednu divnu devojku ostavio u
Beogradu, da plače za mnom.
Ne mogu reći da je moja majka kriva za to, mada je imala
prste u tome. Imao sam samo devetnaest godina, ali kada sam
znao da nevinu devojku smestim u krevet svoje majke i oca
i napravim joj dete, onda sam morao znati i da se brinem za
njih. Nisam to uradio, otišao sam, a nisam se ni javio. Živela je
mnogo teško. Zbog mene je našu ćerku morala da da u sirotište.
308
Kasnije su je usvojili neki dobri ljudi, ali to nije opravdanje za
mene. Moja ćerka je druge ljude zvala “mama” i “tata”. To ni
ovako, a i da sam ostao u životu, ne bih nikada sebi oprostio.
Nina je divna mlada žena, podarila mi je prelepu unuku
Emiliju. Tako se zvala i devojka koju sam ostavio. Ostavio sam
joj samo uspomenu koja se zove “Kišna noć u Džordžiji”. Ona
je verovatno i sa time bila zadovoljna. Bila je skromna, i u tome
je bila sva njena lepota, koju ja nisam umeo da cenim.
Ani, nemoj misliti da tebe neću spomenuti. Oprosti,
ali Emilija je, iako nije živela sa mnom, zaslužila malo više
prostora od tebe. Ti nisi zaslužila ništa. Ništa sam ti ostavio.
Sad ako si došla sebi, mogu da nastavim. Verovatno nisi, nećeš
ni doći. Mučila si me. Kada sam upoznao Sofi ju, mislio sam
da ću konačno početi da živim, ti si se potrudila da ne bude
tako. Ucenjivala si me, možda si pokušavala i da me ubiješ.
Izvinjavam se što sam te u tome preduhitrio. Toliko od mene za
tebe. Nastavi da živiš i truješ druge. Jedino te molim da Karlu
pustiš da ide svojim putem.
Karla, došlo je vreme da se i tebi obratim. Ti, verujem,
već sve znaš. Pametna si devojka. Znaš i neke stvari koje drugi
ne znaju. Tata i ćerka, moraju imati neku malu tajnu. Pa lepo,
pošto smo to zaključili, onda te moram malo spustiti na zemlju.
Majka ti je uvek govorila samo o važnosti novca, ja tako ne
mislim, zato sam odlučio da kad si ti u pitanju, napravim, jedan
oštar rez. Taj rez se odnosi, na ono što bi trebala da naslediš.
Draga moja, kad je novac u pitanju, nećeš naslediti ništa. Tako
sam odlučio. Koliko god me mrziš u ovom trenutku, jednoga
dana ćeš shvatiti koliko sam bio u pravu i želeo ti dobro.
Ostavljam ti ljubav umesto novca. Moraš da shvatiš koliko je
bitna. To ćeš shvatiti, ako popraviš odnos sa svojom sestrom.
309
Nina nije zlopamtilo. Verujem da će ti pružiti ruku. Ovo što
ću sada da ti kažem, možeš uraditi, a i ne moraš. Moj savet je
da se preseliš kod deke u Beograd. Ostao je sam, i značiće mu
tvoje prisustvo, a i ti ćeš od njega puno dobrog naučiti. Deka
je bio puno blaze naravi od bake, mada ni ona nije bila mnogo
loša. Ponekad povredimo, one koje najviše volimo, radeći neke
stvari, za koje mislimo da su dobre. O mrtvima sve najbolje. Eto
tako i ja kažem, kako sam oprostio svojoj majci, a ti ćeš oprostiti
meni, što ti nisam ostavio novac, koji je u ovom trenutku za
tebe najbitniji. Doći će dan, kada neće biti tako. Voli te tata, to
zapamti!
Draga moja Nina, ti ćeš mi oprostiti za sve. Oprostićeš mi
i to, što eto ne nalazim prave reči, kojim bih opravdao sve što
ste ti i tvoja majka prošli, zbog mene i moje posesivne majke.
Siguran sam da ništa od ovoga nisam trebao reći. Ti bi sigurno
bila najsrećnija, kada bih ja sad u nekom ćošku svirao samo za
tebe, znaš već šta. Ostavio sam ploču, na kojoj sam snimio samo
tu pesmu. Slušaj je kad ti bude trebalo da budem pored tebe, da
te držim za ruku. Nina ponosan sam na tebe. Besmisleno je
da ti kažem da sam voleo Emiliju, nemaš ti ništa od toga, ona
najmanje. Želim još nešto da uradiš za mene. Kupio sam mesto
na Novom groblju, ispod jedne lipe, sa velikom krošnjom.
Želim da budem kremiran ovde u Njujorku. Urnu sa mojim
pepelom i Emilijine posmrtne ostatke, ti i Sofi ja pokopajte na
tom mestu. Hteo bih da na spomeniku bude i fi gura saksofon.
Od cveća, možeš posaditi đurđevak. Tvoja majka je tako sveže
mirisala na njega. Sad dolazi deo, zbog kojeg će Karla siguran
sam poludeti, ali ne mogu joj pomoći, proći će je i taj bes. Tebi
i Sofi ji ostavljam sve svoje nekretnine, i sav novac. Siguran sam
da ćete ga podeliti na ravne časti. Umro sam srećan zbog toga,
310
što ste vas dve uspostavile tako dobar odnos. Budi joj podrška,
ona je krhka i nežna, mada voli da se prikazuje kao jaka. Mlada
je, još se može zaljubiti, ako se to desi, budi uz nju. Ne moram
na kraju da ti kažem koliko sam te zavoleo u ovo kratko vreme.
Jedino zbog tebe i Sofi je mi je žao, što bih, bez obzira na sve,
ipak na kraju umro. Samo sam malo ubrzao, ne zameri mi.
Poljubi za mene Emiliju, pričaj joj o meni, da me ne zaboravi.
Naravno čuvaj Pavla, dobar je i voli te. Budite zauvek srećni!
Dođe red i na tebe, mila moja Sofi . Suze više ne mogu
da zadržim, ni ne želim, neka teku, neka ti prenesu moju bol i
moju ljubav, sve zajedno. Boli me što sam te tako rano napustio,
ipak moja ljubav neće nikad umreti, ako ti to nešto znači, a
siguran sam da je tako. Prozaično je sve što ću ti reći, ali ja to
moram. Moram da ti kažem da sam te voleo i da sam poslednjim
dahom izgovorio tvoje ime. Sebično je što ti nisam dozvolio da
budeš uz mene, u poslednjim trenucima, ali veruj mi da je tako
bolje. Prosto je moralo tako da bude. Ne ljuti se ni ti na Karlu,
promeniće se ona, budi joj podrška, to sam rekao i Nini. Na
kraju, ljubavi moja, želim da kreneš svojim putem, kada za to
dođe vreme. Pojaviće se, siguran sam neki drugi Kosta, molim
te da mu pružiš ruku i kreneš putem, koji će ti srce pokazati.
Volim te, kada bih se opet rodio, opet bih odabrao put sa tobom.
Ovoga puta bi se to desilo na vreme.
Još jednom, na kraju, sve vas volim, naravno, bez tebe
Ani. Tebe ne mogu ni u ovom trenutku, kada ljudi obično sve
opraštaju, da volim. Toliko si mi zla nanela. Vaš Kosta! “
Tišina, koja je vladala, kad je advokat Levi pročitao i
poslednje Kostine reči, bila je neprijatna. Svi smo zanemeli.
Zapravo, pravilnije bi bilo da kežem, da smo samo nas četiri
zanemele. Levi je znao šta piše, pa je ostao miran. Ani se
311
probudila iz letargičnog stanja. Opet je počela da besni i baca
sve što joj se našlo pod rukom. Sreća je bila, pa su ljudi iz hitne
ostavili neke tablete. Rekli su da ukoliko se ponovi isto, imaju
istu jačinu, kao injekcije. Karla je obuhvatila rukama majku, a
Sofi ja i ja smo joj nekako ugurale tabletu i malo vode.
Tableta je delovala sporije od injekcije, tako da je Ani
još neko vreme ludovala, a onda se umirila i opet zaspala.
Karla je za divno čudo bila smirena. Nije mi bilo jasno, kako
je tako mirno podnela što joj otac ništa nije ostavio, ali bilo mi
je drago, ako je Kosta bio u pravu, što je napisao, da će Karla
znati zašto je to tako. Važno mi je bilo, zbog nje same, da se
promeni i konačno shvati, da novac nije sve u životu. Sofi ja i
ja smo sedele i gledale se neko vreme. Ćutale smo, ali smo i
jedna i druga bile zahvalne što smo si dale prostora da ćutimo,
i dostojanstveno se oprostimo u svojim mislima od voljenog
oca i partnera. Ona je baš to bila Kosti, “partner”, neko ko ga je
pratio u svemu. Ispratile smo advokata. Sve formalnosti su bile
obavljene. Ostalo je samo da zakažemo kremaciju i krenemo
nazad kući. Kosta nije uspeo da ostvari san i vrati se u rodni
Beograd, ali njegov duh će ipak nastaviti da živi u Beogradu, na
Dorčolu, za to ćemo se nas dve pobrinuti.
– Karla, da li si dobro? Želiš li nešto, ako ne, Nina i ja
idemo. Zovi, ako ti bude nešto trebalo!
– Ti mene zajebavaš, šta misliš, ko si ti? Neću ti dozvoliti
da uzmeš ono što ti ne pripada!
– Nemoj da otežavamo život bez potrebe. Veruj mi da
sam sigurna, da postoji jak razlog, zašto je Kosta to uradio. Da
tako ne mislim, dala bih ti ono što mi je ostavio, ovako se ne
usuđujem.
312
Posle ovoga što je Sofi ja rekla, Karla je odjednom ućutala.
Otišla je u svoju sobu zalupivši vratima, ali ipak ništa nije rekla.
Bilo mi je malo čudno. Morala sam da se složim sa onim što
je Sofi ja rekla. Nešto je tu postojalo. Možda bi bilo dobro, da
ni jedna ni druga nikad ne saznaju, zašto je Kosta baš tako
hteo. Možda bi onda poželele da grebu, dok ne dođu do istine.
Istina je bila tamo negde, a možda i nije, možda su trebale da
ostave taj posao dvojici smešnih inspektora, ali i oni su zatvorili
slučaj, pa neka tako ostane. To je bila Kostina želja, da je želeo
drugačije, ostavio bi posebno pismo ili meni, ili Sofi ji. Pošto
nije, neka više o tome ne misle.
KARLA SOFIJA I JA ZAJEDNO
U BEOGRADU
PO KOSTINOJ ŽELJI

315
Dan je bio sunčan i veoma topao. Ništa neobično za
avgust. U avgustu je sve počelo, pa je valjda u njemu moralo i da
završi. Karla, Sofi ja, Đorđe, Pavle i ja stajali smo na Kostinom i
Emilijinom grobu. Malu Emiliju nismo poveli, bila je premala
za takva mesta. Zato je na dekinoj i bakinoj sahrani bio mali
Kosta. Tako smo Pavle i ja odlučili da će se zvati naš sin, koji
treba da se rodi sredinom decembra. Sva ona muka i vrtoglavice
koje sam imala u Njujorku, bile su posledica moje trudnoće, za
koju nisam znala. Kosta bi verovatno bio presrećan, da može
sada da nas vidi. Kosta i Emilija ipak su uspeli. Ostavili su za
sobom potomke, a i sada su bili zajedno i niko ih više neće
moći rastaviti. Pavle se pobrinuo uz pomoć vlasnika “Voxa”,
da obezbedi saksofonistu koji će ispratiti Kostu. Ne moram ni
da kažem šta smo poželeli da odsvira. Plakali smo, to je bilo
umesto kiše. Lipa više nije mirisala, ali je pravila lep hlad. Moji
roditelji su konačno pronašli sebe i svoj mir.
Ani je Karla smestila u bolnicu. Pokušala je da joj objasni,
da je otac doneo ispravnu odluku, ali nije uspela. Nije postojalo
drugo rešenje. Možda joj lekari pomognu, da shvati da mora
promeniti svoj stav. Karla je htela da ostane, ali joj je lekar
savetovao, da je bolje za obe, da se neko vreme ne viđaju. Kada
se Anino stanje bude pobošljalo, obavestiće je da može da dođe
i vidi majku. Rus, kojeg Karla nikako nije volela, se pokazao
kao neko kome se može verovati. Odlazio je svaki dan kod Ani.
U početku je odbijala da ga vidi, a onda je popustila. Jedino
koga nikako nije htela da vidi, bile smo nas tri. Karli nije mogla
da oprosti, jer je smatrala da joj je okrenula leđa, ali Sofi ja i ja
smo bile sigurne, da će vremenom popustiti.
316
Karla je od prvog dana dolaska u Beograd živela sa dekom
Đorđem. Oboje su se lepo slagali. Bili su pravi primer unuke i
dede, koji se opisuje u čitankama. Najviše je volela da joj damo
Emiliju. Njih dve su odlazile obavezno u veliki park, kako je
Emilija zvala Kalemegdan. Seka Karla je bila jako važna u životu
moje ćerke. Polako su sve kockice dolazile na svoje mesto. Karla
je čak upisala fakultet. Jednoga dana nas je samo obavestila da
je odlučila da upiše muzikologiju, na muzičkoj akademiji. Krv
ipak nije bila voda. Nije bila nešto naročito zainteresovana za
sviranje bilo kog instrumenta. Klavir je mogla da upiše, jer je
jako dobro svirala još od detinstva, ali ipak se opredelila da uči
decu muzici, kroz teoriju.
Klavir je svirala u posebnim trenucima, kada je želela
da se seća Koste, ili kada je Emilija tražila da i njoj pokaže,
kako to radi. Kako udara po tim crno belim dirkama, koje onda
proizvode zvuk. Ono zbog čega sam posebno bila ponosna
na nju, bilo je to što je odbila novac koji smo joj i Sofi ja i ja
ponudile, da podelimo sa njom. Rekla je samo setnim glasom,
da je Kosta želeo da tako bude, i da je imao svoje razloge. Sofi ja
i ja opet nismo imale hrabrosti da je pitamo, da li ona zna nešto,
što nas dve nismo znale. Ostale smo mišljenja koje smo imale
i ranije, da na nekim stvarima jednostavno ne treba insistirati.
Morale su da ostanu tajna.
Draga moja Sofi , raskrstila je i pokidala sve veze sa
Njujorkom. Radila je nekad scenografi je za pozorišta, ni jedno
određeno. Svako ko joj je ponudio posao, prihvatala ga je. Nije
bila spremna za novu vezu. Kad god sam je pitala nešto, na tu
temu, samo bi spuštala pogled. Znala sam da tada plače i nisam
više insistirala. Kada dođe vreme, ako ikada dođe, bila sam
sigurna da ću ja biti prva koja će saznati, da se Sofi ponovo
317
zaljubila. Bila bih srećna da se to desi. O tome sam pričala i
Kosti, kada sam sama odlazila na grob roditelja. Bila sam
sigurna da me je Kosta čuo. Kad god sam pričala sve što sam
htela da čuju, jedan vrapčić bi dolazio i skakutao oko mojih
nogu. Nisam verovala u neke natprirodne sile, ali sam verovala
u život posle zemaljskog života. Bila sam sigurna da su i Kosta
i Emilija živeli. Kosta je sigurno bio vrapčić, a majka mi se još
nije prikazala na ovom svetu. Sofi i ja smo, još dok smo bile u
Njujorku, donele odluku, da ćemo jedan deo novca ostaviti za
Karlu, ako ikada poželi da ga uzme, ako ne, neka uradi s njim
šta želi. Veći deo smo podelile u dobrotvorne svrhe. Sofi ja je
preko Levija sredila da se on pobrine za sve, da jedan deo novca
utroši u fond, za nagradu Kosta Popadić, najboljim studentima
muzičke akademije. Ono što je ostalo, namenila sam svojoj deci
Emiliji i Kosti, koji je trebao da se rodi. Mogli su uraditi sa
novcem šta god su želeli, posle osamnaeste godine. Meni i Pavlu
je bilo dovoljno onoliko koliko smo imali. Đorđe Popadić, i
pored svih Sofi jinih i mojih molbi, nije hteo ništa za sebe,
takođe je mislio da ima dovoljno, dok je živ. Imao je, jer nas je
mesec dana pre Kostinog rođenja napustio. Jako sam zavolela
dedu, i njegova smrt me je potresla više nego što sam očekivala,
s obzirom da smo se kasno spojili. Nekad nije potrebno puno
vremena provesti s nekim da bi ga voleo. Bilo je bitno da osetite
ljude, ljubav je uvek dolazila sama od sebe. Znala je tačno kada
da nas obuzme.
Pavle mi je savetovao, da sve lepo stavim na papir, da
svoja osećanja pretočim u roman. Nisam to želela. Nisam želela
da drugi čitaju i ocenjuju moje emocije. Smatrala sam svoju,
zapravo našu priču, jako intimnom. Bilo je to nešto što sam
htela da spremim u porodičnu škrinju, kao što su nekad naše
318
bake u njima čuvale svoj miraz, te fi ne čipke, koje su svakom
svojom očicom pričale priču, koju su nove generacije trebale da
čuvaju samo za sebe.
Napolju je padala kiša, pomešana sa snegom. Kosta me
je obaveštavao da će uskoro zatražiti od mene da mu otvorim
vrata i dočekam ga u zagrljaj. Svi ćemo ga zagrliti. Grlićemo ga
i za one koji su nas napustili. U sobi je bila prijatna polutama.
Takvu atmosferu sam najviše volela. Tako je voleo i tata Kosta.
Prvi put sam ga u mislima i našoj imaginarnoj konverzaciji
nazvala “tata”. Bila sam sigurna da me je čuo. Tog trenutka nebo
je osvetlila jedna oštra munja. Sledila je grmljavina. Inače sam
se plašila kada grmi. Ovaj put sam bila spokojna. Držala sam
ruke na stomaku, gledala u fotografi ju na komodi prekoputa,
sa koje mi se smešio Kosta. Smešio se osmehom dorćolskog
šmekera. Činilo mi se da mi šapuće iza leđa, i ispravlja me, da
nije dorćolski, nego dorčolski. Volela sam to njegovo tvrdo “č”,
kada je izgovarao Dorčol, ali sam ga uvek ispravljala. To je bila
moja profi deformacija. Ustala sam, osmehnula sam se tati, i
svoju ploču koju sam čuvala kao oči u glavi, stavila. Imala sam
jaku želju da čujem “Kišna noć u Džordžiji”, ta pesma me je
uvek smirivala. Nisam bila nemirna, ali mi se svaka nota pesme
urezivala u srce.
Negde kod zadnjih taktova, opet je zagrmelo, a ja sam
osetila snažan bol. Udahnula sam vazduh duboko, misleći da će
bol nestati. Nije nestala, mali Kosta je želeo da dođe na svet, uz
zvuke dekinog saksofona. Želeo je i svoje mesto na fotografi ji,
sa koje smo se smešili Pavle, Emilija, Karla, Sofi ja i ja. Pored nje
su stajale još dve. Jednu sam uzela iz Simine 15, posle dekine
smrti. Na njoj su bili baka i deka, nasmejani. Druga je bila
požutela od stajanja i skrivanja po raznim knjigama. Donela
319
sam je iz Njujorka. Na njoj su bili dečak, koji je tek to prestao
da bude, i devojčica u cicanoj cigovanoj suknji, sa košuljicom
zakopčanom do grla. Kosta i Emilija, moji roditelji. Fotografi je
su bile uspomene, koje nas uvek podsete na ono što smo možda
i zaboravili. Nesvesno sam uhvatila privezak na lančiću. Mala
zelena detelina na potkovici, bila je moj sinonim za sreću. Dok
Kosta bude dolazio na svet, ispred očiju će mi biti nasmejana
lica moje srećne porodice. Razmišljaću i o tome, kako nam Bog
neka vrata zatvori, ali je dovoljno da nam posle toga, otvori
samo jedna, da bismo znali, kako smo došli na svet, da budemo
deo te porodice, da plačemo i smejemo se zajedno.


Ova priča ima istinu u sebi. Sve priče oko nas je imaju.
Mislimo kada nam neko nešto ispriča da se događa samo
drugima. Događa se, kad pogledamo i pospremimo svoje živote,
i nama. Svi možemo da se pronađemo u pričama oko nas. Ne
trudite se zato da se pronađete u ovoj. Svi smo mi jedna velika
priča, koja počinje taman kada pomislimo da je kraj. Fikcija je
ipak glavna nit, kojom sam plela i ispela goblen, koji se zove
“Srećna porodica”.


                              KRAJ!