PRIČA POČINJE NA KRAJU I DAN

                                                 Fotografija  Martin  Nedeljković


Miroslava Đušić Nedeljković
PRIČA POČINJE NA KRAJU
Izdavač:
Žiravac, Požega
Urednik:
Slobodan Ristović
Lektor i korektor:
Marija Lazović
Naslovna strana:
Jelena Milićević
Kompjuterska priprema:
Zinaida Marjanović
Tiraž 500
Štampa Žiravac 2016.
Za štampariju:
Zoran Nedeljković
HRABROST NAS NE ČINI UVEK HRABRIMA,
HRABROST JE VEĆA KADA VOLIMO
I KADA SMO VOLJENI.
ZA SVE KOJI SU HRABRI ROĐENI,
ZA ONE KOJI SU TO POSTALI, A I ZA ONE KOJI
SU MISLILI DA TO JESU!
MOJIM UNUKAMA, LUNI I ENI
I BRATU DOBROSAVU

5
Kada metak napusti cev, luta, dok nekog ne pogodi. Mislim
da se taj metak može nazvati sudbinom. Dok sam tog mlakog
majskog dana sedela ispod kestena u školskom dvorištu, osetila
sam bol u grudima. Pogodila me je moja sudbina. Metak koji je
lutao zaustavio se na mojim grudima. Bol je bila oštra i kratka.
Nije trajala, ali sam ja znala da je to zapravo tek početak i da me
ta bol neće napustiti, dok u meni ima trunke života. Ljudi zbog
ljubavi preskaču planine, ja sam se u planinu pretvorila.
Draga moja Nina, ako ovo čitaš, znači da si me konačno
pronašla. Pronašla si me zato što je za to došao trenutak.
Znam da plačeš u trenutku, dok čitaš sve o meni, majci, koju
nikada nisi upoznala. Ne ponosim se zbog toga, mrzela sam
sebe sve ove godine, što ti nikad nisam bila majka. Bila sam
kukavica, priznajem. Nije opravdanje to što sam bila mlada.
Prave majke ne ostavljaju svoju decu, samo zato što su mlade.
Ukoliko nisam bila mlada i neiskusna, kada sam s tvojim ocem
na tom rođendanu, legla u krevet i stvorila jedan život, onda
sam taj život trebala i da sačuvam. Nisam uspela, uspela sam
jedino da ti dam ime, da ti stavim taj glupi lančić oko vrata I
da te odnesem u sirotište. Neću da te lažem. Sve što sam ovde
napisala, jedina je istina u mom jadnom životu.
Niko nije želeo ni mene ni tebe. Tvoj otac je nekoliko
dana nakon svog rođendana, na koji me je odveo Toma, njegov
najbolji drug, otputovao u Ameriku. Ostavio je pismo, ako te
zanima, tako je bilo lakše. Ne osuđujem ga, zato jer ni ja nisam
ništa bolja od njega. Možda sam čak i gora, on te nikad nije
video, nije osetio tvoj miris, nevini miris bebe, koja plače, dok
6
je majka ostavlja nepoznatim ljudima. On je muškarac i to mu je
bila olakšavajuća okolnost. Bila sam sama, često gladna i nisam
imala ništa da ti pružim. Ne pravdam se draga moja Nina, ni
pred tobom, ni pred Bogom. Želim samo da ti pojasnim, neke
stvari, koje nisi znala. Želela sam da te zaštitim. Sigurna sam da
ti ovo ne zvuči ni malo kao neko razumno opravdanje, ali zaista
sam se uplašila. Mislila sam da je najvažnije da budeš živa, neko
će te drugi zaštititi, ako to već nisam mogla ja.
Pitaš se, sigurno, zar nije postojao bar neko, ko bi nas
zaštitio? Nije drago moje dete, ostala sam bez majke, kada mi je
bilo dve godine. Nisam joj ni lik zapamtila. Jedina fotografi ja,
koja je stajala u staklu kredenca, uništena je. Uništio je otac,
kada sam ga jednoga dana upitala, ko je žena na fotografi ji.
Umesto odgovora, besno je izvukao fotografi ju, i iscepkao je u
paramparčad. U moje sećanje su se urezali samo beli zubi žene,
koja se valjda jedino na toj fotografi ji smejala. Kasnije sam od
nekih komšija čula, kako je tukao svaki dan. Istukao je i toga dana,
kada je našao tu fotografi ju na stolu. Smatrao je neprikladnim
to što je svoj osmeh pokazala nekom tamo fotografu. Posle tih
batina je, pričale su komšije, umrla u bolnici. Oni su je tamo
odveli, jer bi sigurno umrla, a niko ne bi ni znao. Njena, jedina
prijateljica, koja je stanovala u stanu do našeg, rekla je, da je
otac nestao, i da nije dolazio kući mesec dana. Pojavio se, kada
je saznao, da je majka preminula. Tetka Zora, se sve to vreme
brinula o meni. Bila sam srećna tih dana. Nisam bila svesna
da sam ostala bez majke, a tetka Zora je brinula o meni, kao
da sam njena. Tih mesec dana sam osetila nežnost, koju mi do
tada niko nije pružio. Kratko je trajalo, otac je posle majčine
smrti postao još gori. Sudili su mu, jer ga je tetka Zora prijavila,
da je majka umrla zbog batina i njegovog maltretiranja, ali su
7
ga pustili i oslobodili, još na prvom suđenju, zbog slabih, skoro
nikakvih dokaza.
Možda će ti zvučati čudno, ali ja nisam znala ni kako se
moja majka zvala. Otac bi uvek pobesneo, kada sam ga molila
da mi kaže njeno ime, da mi priča, kakva je bila. Toliko se
ljutio, da sam ja prestala da ga pitam. Ne znam iz kog razloga,
ali ni tetka Zora mi nikad nije odgovorila na to pitanje. Uvek
bi okretala glavu i pravila se kao da nije čula. Nisam tada
razumela mnogo toga, a kada su mi stvari postale jasnije, više
nisu imale nikakvo značenje, pa su priče o majci prestale da
me zanimaju. Najtužniji dan u mom životu, bio je kada je tetka
Zora umrla na moj petnaesti rođendan. Napravila mi je tortu,
koju je otac bacio u đubre. Vikao je da ga je čula cela ulica. Kao
sada se sećam tih njegovih reči, da je najveća glupost slaviti
rođendane, te kako me nikad nije ni voleo, ni želeo da se rodim.
Tetka Zora je bez reči otišla. Samo se jednom okrenula, oči su
joj bile zamagljene od suza. Tada sam je poslednji put videla.
Napustila me je jedina osoba u mom životu, koja me je volela i
koja mi je zamenila majku.
Na moju sreću ili nesreću i otac je umro iste godine. Samo
dva meseca posle tetka Zore. Ostala sam sama. Nije mi taj osećaj
samoće padao teško, ja sam zapravo bila sama i ranije, samo
eto imala sam oca, na papiru. Nije me sramota da ti priznam,
kako mi je ta samoća zapravo prijala. Imala sam samo petnaest
godina, a morala sam sve odluke donositi sama, što i nije bilo
loše, jer sam se sa sobom slagala bolje, nego sa pokojnim ocem.
Znala sam da moram nastaviti sa školovanjem, ali još nisam
znala, kako ću to da izvedem. Morala sam pronaći nekakav
posao, bilo kakav, samo da se imam od čega prehraniti.
8
Nisam želela nikome u školi da pričam da sam ostala
sama. Na pitanje direkora ima li ko o meni da se brine, slagala
sam, da očekujem tetku, po majci, koja nije ranije dolazila, zbog
neslaganja sa zetom, mojim ocem. Uplašila sam se da direktor
ne zatraži da tetka dođe u školu, ali na moju sreću nije, samo
mi je brižno rekao, da mu se obratim, ako mi nešto zatreba. To
je ionako bila poslednja godina u osnovnoj školi. Još nekoliko
meseci i više neću videti ni direktora ni bilo koga. Planirala sam
da upišem frizersku školu. Imala sam smisla za frizure, to mi
je uvek govorila tetka Zora. Nisam bila svesna, da će mi toliko
nedostajati. Redovno sam odlazila na njen grob, na očev nikad
nisam otišla, što je značilo da ni za majku tamo nikad nisam
ostavila cveće, jer su bili bar tu zajedno. Vremenom sam potpuno
izbrisala iz svojih misli, da sam ikad imala roditelje. Tetka Zora
je bila moja jedina familija. Nisam imala ni drugarice. Nijedna
od onih iz razreda nije se interesovala za mene, a ni ja za njih.
Leto posle završenog osmog razreda provela sam radeći
u obližnjoj pekari kod pekara Blagoja. Bio je dobar prema
meni, i on, a i njegova žena, dežmekasta, dobroćudna Lilika,
Mađarica. Deca iz ulice su počela odlaziti na more. Neki su
me čak zadirkivali, zvali su me siroče Emilija. Nisam bila ljuta
na njih, zašto da se ljutim, kad je to bila istina. Čika Blagojev
sin Toma, me je jednoga dana pozvao da sa njim i njegovim
društvom idem na Tašmajdan. Pitala sam ga šta ću ja tamo,
nisam ni znala da tamo odlaze na kupanje, da tamo postoji
veliki bazen. Negodovala sam, govorila da imam puno posla,
ali je tetka Lilika insistirala, da odem.
– Ideš Ema, i ti se jednom negde provedeš sa društvom,
ideš ideš!
Bila je uporna i ja više nisam imala snage da se raspravljam.
Pokušala sam se izvaditi i na to, da ne znam da plivam, da
9
nemam kupaći kostim, ali Lilika je za sve imala rešenje. Rešila
je i problem sa kostimom, donela mi je neki svoj, za koji je
rekla, da u njega više ni u snovima ne može da stane, jer kad
je rodila sina Tomu, sahranila je svoje vitko telo. Tako se Lilika
šalila na svoj račun, a ja sam toga dana sa njihovim sinom otišla
na tašmajdanski bazen. Bilo je to jedno novo iskustvo za mene
i početak novog pakla mog jadnog života. Moram priznati da
je odlazak na bazen bio pogodak. Nisam imala hrabrosti da
se prepustim Tominom nagovoru, da me nauči da plivam, ali
sam se i pored toga osećala lepo. Ne mogu da opišem tačno
taj osećaj. Toma je bio četiri godine stariji od mene, kao i
njegovo društvo. Bilo je lepo opustiti se u društvu onih koji
te ne poznaju. Toma im čak nije rekao ni da sam ja zapravo
radnica u pekari njegovog oca. Bila sam mu zahvalna na tome,
a društvo me je prihvatilo, kao da me poznaju mnogo godina.
Sedenje ispod jedinog stabla na bazenu, budilo je u meni osećaj
spokoja. Povremeno bi neko od njih mahnuo, pozivajući me da
im se pridružim u vodi, ali ja sam samo odmahivala i ostajala
da sedim u hladovini. Niko me nije prisiljavao, da uradim nešto
što ne želim i na tome sam im bila zahvalna.
Nije me ni on prisiljavao. Samo je prišao i seo pored
mene, kao da je to najnormalnija stvar na svetu. Kosta Popadić,
Tomin drug iz razreda, tako se predstavio.
– Nije lepo da tako lepa devojka sedi sama.
– To se tebe ne tiče, a i nisam sama, vidiš koliko ovde ima ljudi.
– Lepa i duhovita, ništa lepše, od te kombinacije.
– O kakvoj ti to kombinaciji?
– Pa rekao sam, volim lepe i pametne devojke.
– Ja sam još uvek devojčica, a i ne želim da pričam sa
tobom, ne poznjem te.
10
– Predstavio sam se, ali ti meni nisi.
– Nema potrebe da ti se predstavljam, više se nećemo sresti.
– Nikad ne reci “nikad”, koliko sam razumeo ti si Tomina
drugarica iz kraja.
– Toma je stariji od mene, ali recimo da je tako, kako ti
je rekao.
– To onda znači, da ćemo se ipak češće viđati, češće nego misliš.
– Ne želim.
– Šta ne želiš, da misliš?
– Ne pravi se lud, ne želim da se s tobom često viđam.
– Nisam siguran da će ti se želja ispuniti, jer ako si Tomina
drugarica iz kraja, moraćeš, ja sam u Tominoj kući često.
– Lažeš, ne volim one koji lažu.
– Ja ne volim nepristojne.
– Nisam ja takva.
– Odakle ti onda to da lažem?
– Nisam te nikad videla kod Tome.
– Nisi, jer nisam bio tu, a sad treba da me pitaš, gde sam
ja to bio!
– Neću.
– Ipak ću da ti kažem, da ne zamaraš tu lepu glavu, tražeći
odgovor.
– Dobro, ako će ti biti lakše, gde si bio?
– U Americi…
– O, treba li to da me zadivi, ja sam Ameriku videla samo
na školskom atlasu. Verujem da će tako i ostati.
– Rekao sam ti već, da se ne zaričeš, nikad se ne zna.
– Znam ja.
11
– Šta znaš lepotice?
– Znam da ne volim da me zovu “lepotice”.
– Nisi mi još uvek rekla svoje ime, obećavam, kad to
budeš uradila, da ću te zvati samo imenom.
– Izvini, ja sam Emilija.
– Da li sam dobro čuo, rekla si tu tešku reč “izvini”?
– Uvek se izvinim, kada treba.
– Prihvatam, imaš divno ime Emilija.
– Zašto si bio u Americi?
– Zanima te?
– Da me ne zanima, ne bih te pitala. Volim priče o
nepoznatim zemljama. Slušam te!
– Bio sam kod tetke, tatine sestre. Tamo sam završio četvrti
razred. Trebao sam da ostanem, da nastavim da studiram, ali
sam odlučio da se vratim.
– Nije ti se dopalo?
– Jeste, Njujork je divan grad, pruža mnogo mogućnosti.
Tetka je mnogo mlađa od oca, super se slažem s njom, kao da
smo drugari, ali počelo je da mi nedostaje sve ovo…
– Roditelji?
– Ne toliko, čak mi se i sviđalo da budem samostalan, ali
Beograd, Toma, ostali iz društva, moja soba, kraj, sve zajedno,
da ne nabrajam.
– Čudno da su ti roditelji najmanje nedostajali, čudno je i
to, kako ljudi poput tebe, ne znaju da cene, šta imaju.
– Šta si ti neki psiholog, a i koji su to “ljudi poput mene”?
– Pa razmaženi, koji imaju sve, a to sve su im pružili
roditelji, koji im ne nedostaju, kada su od njih odvojeni.
12
– Prvo nisam rekao, da mi nisu nedostajali, drugo, hteo
sam da kažem, kako sam kod tetke imao slobodu koju kod
roditelja nemam, a treće nisam razmažen. Ti si očigledno jako
vezana za roditelje, verovatno te ne smaraju…
– Tačno je ne smaraju me, majku sam izgubila sa dve, a
oca nedavno…
– Emilija, molim te da mi oprostiš, nisam znao, Toma mi
ništa nije rekao.
– Nema veze, odakle da znaš, pa ne upoznaješ svaki
dan petnaestogodišnjakinju bez roditelja. Nego, pusti mene,
vratimo se tebi! Šta si želeo da studiraš?
– Muzičku akademiju. Već duže vreme sviram saksofon.
Profesor iz Njujorka je rekao, da mu je najviše žao, što nije
uspeo da me ubedi da ostanem. Uvek mi je govorio da nisam
tako plav, mislio bi da imam crnačke gene.
– Tvoji roditelji te ne podržavaju?
– Tako nekako. Zbog toga sam i otišao kod tetke, bio sam
ubeđen, da se nikad više neću vratiti, ali eto, život nas baš ne
pita šta želimo. Uvek ima neki spremljen scenario, koji nam
donosi glavnu ulogu, čak i ako nismo na to računali.
– Misliš li u Beogradu nastaviti da živiš svoj san?
– Lepo si to rekla, “da živim svoj san”.
– Jedino tako snovi imaju smisla.
– Živiš li ti svoje snove?
– Nemam ih, deca kao ja, nemaju pravo na snove. Moram
prihvatiti stvarnost u kojoj nema mesta za snove.
– Žao mi je.
– Ne mora da ti bude, ali nisi mi odgovorio na pitanje.
13
– Nastaviću, odlučio sam. Roditelji, pogotovo otac, su i
dalje protiv, ali ja sam odlučio, saksofon, ili ništa.
– Želim ti da uspeš, najiskrenije.
– Ja želim da budeš počasna gošća, na mom prvom
koncertu.
– Nikad se ne zna.
– Voliš li saksofon, zapravo, koju vrstu muzike voliš?
– Nisam imala prilike da slušam uživo nekog saksofonistu,
u mojoj kući se zapravo muzika nije ni slušala, otac je slušao
narodnjake.
– To je grozno…
– Ne znam, svako ima nešto što voli. Pitao si me šta ja
volim, odgovor je takođe, ne znam.
– Naučiću te da voliš bluz, to je stanje duše.
– Stanje tuge, ili radosti?
– Uglavnom tuge, to je crnačka muzika, govori o patnji.
– Onda smo ti moja duša i ja idealne za tvoj saksofon i
bluz.
– Toma nas zove, izgleda da krećemo.
To je bio kraj našeg razgovora, toga dana. Ono što je
usledilo, bilo je početak jedne veze između dva sveta. Tačno
tako, draga moja Nina, tvoj otac Kosta i ja, bili smo dva različita
sveta. Nisam baš sigurna šta nas je spojilo, ali mislim da sam
se razlikovala od svih drugih devojaka koje je poznavao, to
ga je privuklo. Muškarci vole da srljaju u nepoznato, vole kad
mogu da te oboje po svojoj volji. Koliko god sam u početku bila
rezervisana prema Kosti, toliko sam mu se svakim danom sve
više otvarala. Nisam ni bila svesna, da me je oblikovao po želji.
14
Mesec dana posle fatalnog Tašmajdana, usledio je još
fatalniji Kostin rođendan. Prvo sam mislila da ne idem, ali opet
me je Lilika ubedila. Ono što sam kasnije naučila, bilo je zaista
kasno, nisam trebala nikad da odustanem od svoje prvobitne
odluke, jer je ona jedina ispravna. Trebala sam i tog 23. avgusta,
da poslušam sebe i ne krenem na rođendan. Ne želim da me
pogrešno razumeš, ne kajem se zbog svega, kajem se samo što
sam dozvolila da verujem u nemoguće. Kosta Popadić i ja smo
bili nemoguća kombinacija “kraljević i prosijak”. Ne moram da
ti objašnjavam, ko je ko. Ono što je dobro, to je što si i ti deo
te priče. Koliko god ti zvučalo licemerno, srećna sam što sam
te rodila. Nije da te ja nisam želela, ali okolnosti su bile takve,
da sam morala da uradim, ono što nisam želela. Neću se ljutiti,
ako me mrziš što jedno pričam, a drugo sam uradila, samo sam
želela da imaš neki lepši život, nego što je bio moj. Znam ja
dete moje drago, da je to najveća glupost. Sigurno misliš, da je
odbaciti vlastito dete, bez da ga pitaš, veliki zločin. Sigurna sam
da bi ti bila zadovoljna i skromnijim životom, samo da si imala
majku pored sebe. Ostavila sam te tamo u toj prokletoj zgradi
u Zvečanskoj. To što sam isplakala reku suza, to tebi ništa ne
znači. Stavila sam ti lančić sa potkovicom, kud ćeš veće ironije,
nije čak bio ni zlatan, za tako nešto nisam imala novca. Kupila
sam taj aluminijumski komad nakita, sa grubim ivicama, i
stavila ga maloj bebi oko vrata, da je bode, grebe i podseća,
koliko je sama.
Dok sedim u svojoj memljivoj sobi i pišem svaki dan po
nekoliko redaka za tebe, čujem tvoj plač. Kažu da male bebe ne
znaju, da ne osećaju kada im se neke stvari događaju. To je laž,
mislim da si ti itekako osetila, da te je majka napustila. Pitaš se
dok čitaš, sigurna sam u to, da li sam ikada došla posle tog dana
15
da te vidim. Dolazila sam, ali nisam imala hrabrosti da te vidim
izbliza. Kad sam skupila hrabrost bilo je kasno. Rekli su mi da
te je usvojila neka porodica. Imala si tada pet meseci. Dugo su
pokušavali da imaju svoje dete, ali nije im išlo, pa su rešili da
usreće neko dete iz sirotišta. Drugi, nepoznati ljudi, poželeli su
da usreće moje dete, koje sam ja odbacila, dete koje je imalo
roditelje, samo na papiru. Od toga dana, sam se jedino molila,
da budeš srećna u svom novom domu, da ono što sam uradila,
ima bar nekog smisla, a nije ga imalo. Roditelji poput Koste i
mene ne bi trebali da postoje.
Kosta Popadić je živeo u strogom centru Beograda, na
Dorćolu. U Siminoj ulici, broj 15. Bila je to zgrada njegovog
dede, predratnog trgovca. Posle Drugog svetskog rata, nova vlast
je uzela za sebe i svoje ofi cire sve stanove u zgradi. Kostinom
dedi ostavili su samo jedan stan u prizemlju, oduzevši i od
njega prostor za nekog činovnika iz državne administracije.
Iako su Kostini roditelji bili advokati, nisu uspeli da povrate
taj deo svog stana. Pored toga, što su im okrnjili parče kolača,
stan u kome su živeli bio je ogroman. Meni je barem tako
delovao. Osećala sam se jako mala, kada sam u njega ušla.
Tako je zapravo i bilo, bila sam još manja nego što sam mislila
da jesam, a u njega posle tog 23. avgusta, više nisam ni ušla.
Imao je praznu gajbu, kako su se u žargonu sporazumevali svi
iz društva. Neke sam reči prvi put čula u njihovom razgovoru.
Moram priznati, da je počelo sve da mi se sviđa. Sviđalo mi se
kako su devojke obučene. Prvi put sam na nekima od njih videla
prave farmerke iz Trsta, espadrile i uske majice. Kosta je takođe
imao te famozne farmerke, a ja sam se moram priznati po malo
stidela, svoje cigovane suknje, koju mi je još tetka Zora sašila,
i obične bele košulje. Kosta je valjda primetio da sam stidljivo
16
pokušavala da rukama prekrijem svoj izgled, šmekerski mi je
šapnuo, dok me je vodio prema centralnom delu sobe, gde su
već uveliko igrali parovi, pripijeni jedni uz druge.
– Najlepša si večeras ovde, ne trudi se da to sakriješ.
– Kosta, znaš da ne volim kad me lažu.
– Ema, to nije laž, ti si tako stvarna, ove devojke su pravi
veštaci. Nemoj nikada da poželiš da se promeniš.
– Kosta, ja mislim da ne pripadam ovde.
– Pripadaš tamo gde sam ja. Nemoj da se plašiš, pokazaću
ti drugu stranu života, onu, koju još nisi upoznala.
– Plašim se.
Neki glas u meni je šaputao, da sam se s razlogom plašila.
Nisam ga poslušala, a kad ne poslušamo taj glas iznutra, život
nam se naruga. Te noći sam saznala, šta je to ljubav, a kasnije
i kako ta ljubav boli, kako zato i postoji, da nas povređuje.
Možda o ljubavi ne misle svi isto. Neki su možda imali prilike,
da ljubav prema njima bude majka, meni je bila maćeha, jer ja
izgleda nisam bila od Boga odabrana, da bilo kada osetim šta
znači ljubav majke.
Neko vreme smo i mi pripijeni igrali.” Kišna noć u
Džordžiji” i Rej Čarls bili su saučesnici u mom grehu. Više nisam
mislila ni šta će biti sutra, ni da li ću nekome odgovarati zbog
ove noći, jedino sam mislila, kako želim zauvek da ostenem u
Kostinom zagrljaju. Stidim se zbog toga dok ovo pišem, jer sam
konačno gola ispred tebe. Stidim se jer sam ti dala povod da me
mrziš, i zbog toga, što ti ništa osim toga ni nisam dala. Sudbina
je te vrele avgustovske noći prvi put bila naklonjena mojim
željama. Dopustila mi je da budem uz Kostu, ali nije mi rekla,
koliko će to da traje, a ja sam poverovala da ću se poput bluza
uvući u Kostino srce, i zauvek tu ostati.
17
Činilo mi se da ne vladam više svojim telom, a i nisam.
Posle nekoliko slatkih likera, za koje mi je rekao da su domaći,
da ih pravi njegova baka, ja više nisam bila gospodarica svoga
tela. Kruškovac je učinio svoje, a Kostine reči, bile su još slađe
i ja sam ih jednu po jednu slagala u svoje srce, kao knjige na
policu. Volela sam da čitam. Nisam imala mnogo svojih knjiga,
osim onih, koje sam na kraju razreda dobijala, za odličan uspeh.
Te Kostine reči sam uporedila sa svojim knjigama, želela sam
da uvek budu uz mene, da mogu da ih čujem, kao što sam se sa
radošću vraćala knjigama. Želela sam se vratiti i rečima, koje su
izgleda ostale zarobljene negde u tami sobe u Siminoj 15.
Nisam ni bila svesna, da me je uzeo za ruku, i da smo
se odjednom našli u drugoj sobi, potpuno sami. Do mene je
dopirao samo zvuk saksofona, koji me je podsetio na lenjo
protezanje mačke na toplom crepu nekog kućerka, na periferiji
Beograda.
Kostin glas me je samo na trenutke vraćao u stvarnost.
Slušala sam te reči, bez pogovora, bez negodovanja, slušala i
dozvoljavala da me besramno ljubi i skida deo po deo moje
skromne odeće. Nisam napravila ni jedan jedini pokret, da
ga sprečim, i možeš me mrzeti zbog toga, zaslužila sam. U
jednom trenutku sam otvorila oči i videla svoje golo telo u
prekrasnom kristalnom ogledalu, u kome su se već ogledale
fl ašice s parfemima Kostine majke. Na trenutak sam se uplašila,
samo na trenutek, htela sam de prekinem ovu igru, htela sam
da pobegnem u svoje predgrađe, da se nikad više ne vratim,
tamo gde ne pripadam. Nisam uradila ništa od svega toga.
Ostala sam omađijana i osvetljena sjajem ulične svetiljke, tu u
Kostinom zagrljaju. Želela sam da zamrznem ovaj trenutak, da
i kada prestane u meni ostanu udubljenja od Kostinih prstiju,
18
ipak sam uspela nešto da progovorim. Priznajem, da sam želela
da me ne posluša.
– Prestani, nemoj molim te dalje, nemoj da mi uradiš
nešto što će me boleti!
– Ne brini malena, neće te ništa boleti, obećavam, da te
nikada neću povrediti. Tako si krhka, i mirišeš na đurđevak.
Pustio me je iz zagrljaja i krenuo, ka toaletnom stočiću, a
ja sam pokrila svoju sramotu sa obe ruke, jer sam još jednom,
sada potpuno jasno videla svoje golo telo u kristalnom ogledalu
gospođe Popadić. Kosta nije hteo da mi bude neprijatno, nije
se okrenuo da me pogleda. On je bio go do pojasa i odabrao je
fl ašicu, koja kao da je samo zbog njega bila tamo.
– Omiljeni miris moje majke “Šanel 5”. Nemaš dovoljno
godina za njega, pa ću u tvom slučaju koristiti ovaj drugi.
Majka ga kupuje kod jednog gospodina u ulici 7. jula. Kao mali
voleo sam da idem sa njom i da se namirišem sa svim mogućim
mirisima, kao devojka. Ovaj mi se najviše sviđao, pa ga je majka
kupila, iako ona ne voli miris đurđevka.
– Kažeš da ti ja mirišem na đurđevak, to je samo sapun.
– Neka je, dobro ti stoji.
– Vidim da se razumeš u žene.
– Nije teško razumeti ženu kao što si ti.
– Kakva sam ja to, obična, kao i mnoge druge. Kosta da
se vratimo ostalima.
– Bojiš se, neprijatno ti je, eto ima dovoljno razloga da
nisi kao druge. Neka druga bi me već odvukla u krevet.
Odjednom je ućutao. Mislila sam da ćemo se obući i vratiti
među društvo. Ništa se slično nije desilo. Kosta me je uzeo za
ruku i poveo prema krevetu, a ja nisam rekla ni reč. Gledala...

NASTAVIĆE   SE...