PRIČA POČINJE NA KRAJU II DAN

                                Veliki umetnik Jovan Maljoković kao gost na promociji romana
                                         
                                            u kući Đura Jakšić fotografija Martin Nedeljković


sam kako bez trunke stida skida i poslednji deo odeće sa sebe,
kako me polaže na krevet i lagano pokriva svojim telom. Ostalo
je sve išlo samo po sebi, raširio je moje noge, a ja sam te noći u
krevetu gospođe i gospodina Popadić, izgubila svoju nevinost.
Možda o ovome ne bih trebala da pišem tebi, kao tvoja
majka, ali pošto ti ja nikad nisam bila majka, onda je to sasvim
u redu, da bar budem iskrena, kad ti se obraćam. Neću kriti ni
to da sam te noći uz pomoć svega što mi je Kosta pružio, bila u
oblacima. Nisam znala da će pad sa tih oblaka, prilično boleti.
Iskreno i da sam znala, ne bih ništa učinila, da sprečim ono što
se desilo. Više puta te noći ja sam letela, tek negde pred zoru
postala sam svesna gde se nalazim i šta se desilo. Uplašila sam
se, skočila iz kreveta i počela da tražim svoju odeću. Kosta se
nije ni pomerio, imao je zadovoljan izraz na licu. Posmatrao me
je i ćutao. Osetila sam kako mi se suze slivaju niz obraze. Imala
sam potrebu da plačem, da me svi čuju, ali nisam. Obukla sam
se i krenula prema vratima. Kosta se tek tada oglasio.
– Mislim da su se moji vratili, i da sada piju kafu i
doručkuju.
– Kosta, nije lepo da se šališ sa takvim stvarima. Nije lepo
ni ovo što se desilo. Sramota me je od Tome…
– Nije Toma tvoj čuvar, zašto bi te od njega bilo sramota?
– Zato što mi je on kao brat, šta će tek o meni pomisliti
Lilika i Blagoje. Oprosti, nisi ti kriv, trebala sam bolje da se čuvam.
– Za koga?
– Zašto me propituješ, šta te briga za koga, za sebe, eto, za
sebe sam trebala da se čuvam.
– Misliš da se nećeš udati, ako nisi nevina, sviđa mi se ta
tvoja stidljivost. Ima nešto u tebi devojko s periferije.
20
– Šta fali periferiji, ne možemo svi živeti u centru grada.
– Slažem se, sačekaj da se obučem, pa idemo u kuhinju
da pijemo kafu!
– Ne dolazi u obzir, pa malopre si rekao, da su tamo tvoji
roditelji.
– Šalio sam se, da ne bude dosadno.
Htela sam da se nasmejem, sviđao mi se taj humor, momci
na periferiji, tamo gde sam ja odrasla, nisu se tako šalili. Taj
humor i osmeh na Kostinom licu, davali su mu neki poseban
šarm, nešto, čemu nisam mogla da odolim.
Spremila sam mu doručak i kafu, nisam se više plašila.
Odjednom sam postala sigurna pored Koste, a i da nisam,
kasno je bilo da se pokajem i pobegnem. Kao što to obično
biva, svesno, ili nesvesno, ali ja sam se zaljubila, a Kosta se nije
potrudio da me u tome spreči.
Posle tog dana postali smo par. Kada mi je vreme
dozvoljavao, i posao u pekari, za mene nije postojao niko
drugi, osim Koste. Toma je bio prvi, kome sam priznala da sam
zaljubljena u Kostu. Ništa nije rekao, sakrio je pogled od mene.
Lilika je gledala na moju vezu na neki drugačiji način
od dugih. Prvo me je zagrlila i rekla da joj je drago, da je
Kosta dete iz fi ne kuće i da mi želi sreću, a onda je odjednom
počela govoriti drugačije. Jedno jutro, dok smo razvlačile testo
za burek, zagrlila me je bez povoda, i kao iz topa rekla, da je
bolje da ostavim Kostu, dok je vreme. Mislila sam da je ustala
na krivu nogu, da se šali, ali sam ubrzo shvatila da je veoma
ozbiljna.
– Lilika, pa do danas si govorila kako se raduješ zbog
moje veze, šta se promenilo?
– Prevarilo sam se ja…
21
Nastavila je da razvlači testo nervoznim pokretima ruke,
ljutila se što je pucalo, ali mi je jasno dala do znanja, da ništa
više nema da mi kaže. Ubeđivala sam je da mi objasni, zbog
čega je tako naglo promenila mišljenje, ali bez uspeha. Toma
mi je posle rekao, sve mi je objasnio. Rekao je kako je Kostina
majka, gospođa Popadić, dolazila kod Lilike da je zamoli, da me
drži podalje od njenog sina. Smatrala je da nisam ni iz daleka
dobra za njihovu kuću i da njen sin neće nikad oženiti devojku
iz predgrađa, koja razvlači testo za burek, u tuđoj pekari. Valjda
je time pokušala da se ogradi, kako ne bi uvredila Liliku, koja
takođe to radi, ali kao gazdarica, a to je drastična razlika.
Posle mog razgovora sa Tomom, odlučila sam, ma koliko
to bilo bolno, da se više ne viđam sa Kostom. Ta moja odluka
se zapravo pokazala nepotrebnom, pošto Kosta ionako više nije
dolazio, čak se nije javljao ni Tomi. Saznali smo negde pred
početak škole i fakulteta, da je otišao kod tetke u Njujork.
Roditelji su mu dozvolili da upiše muzičku akademiju i posveti
se saksofonu. Ni jednim slovom se od mene nije oprostio.
Ja sam krenula u svoju frizersku školu. Za neke je polazak u
srednju školu bio razlog da se raduju, ja nisam imala razlog za
tako nešto. Nekoliko dana pre početka škole saznala sam da
sam trudna.
Nikada neću zaboraviti taj kišni jesenji dan, kada sam
mislila da ću i ja potonuti sa svom tom kišom. Želela sam da
nestanem sa lica zemlje. Nisam imala kome da se poverim,
jedino mi je Lilika padala na pamet. Nisam ipak otišla kod nje,
poverila sam se Tomi, mislila sam da je on jedini, koji će me
razumeti. Uvek smo jedno drugom poveravali svoje tajne.
Ovoga puta nije bilo tako. Poverila sam mu tajnu, a on se
jako naljutio. Rekao mi je da sam neodgovorna, nezrela, da mi
22
je život ionako bio sranje, a ja sam ga tek sad usrala. Rekao mi
je da sam krenula da jedem govna, a da nisam ponela kašičicu.
Svašta mi je rekao, a ja sam samo ćutala. Bio je u pravu. Pognute
glave sam ga slušala, jedino sam podigla glavu, kada mi je
derući se rekao, da me voli, a ja sam to sve pokvarila.
Tačno je tako bilo moja Nina, sve sam pokvarila. Mogla
sam da imam lep i miran, pristojan život. Možda Tomu nikad
nisam doživljavala, na taj način, kao on mene, ali ljubav nekad
dođe i kasnije, čeka svoj red, pa dođe. Moja ljubav sa Kostom,
je stigla preko reda, zato i nije valjalo. Samo sam na trenutak
tako sedela u ćošku pekare i razmišljala, kako sam mogla da
proživim svoje snove, ne samo da ih sanjam. Brzo sam prestala
da prizivam te neostvarene snove, brzo sam ih oterala, a mislim
da je i Toma, jer otišao bez reči. Posle nekoliko dana, Lilika
mi je rekla, da ne mogu više da ostanem kod njih, jer sam ih
razočarala.
Nevolja nikad ne dolazi sama. Uvek ima društvo, prate je
ostale, male ili velike nevolje. Ostala sam potpuno sama, nisam
znala kuda da krenem. Pomislila sam da se vratim u svoju
kuću, koju sam napustila, kada sam kod Blagoja dobila posao i
krov nad glavom. Ta mi je misao na trenutak donela nadu, da
ipak neću biti beskućnik, ali to je bio samo trenutak. Shvatila
sam da se u tu takozvanu moju kuću, sigurno već neko uselio,
pa i mi smo tu živeli pod kirijom. Gazda je sigurno već izdao
nekom drugom. Ipak pomislila sam, da vredi pokušati, ništa
ne gubim, ako odem do tamo i sama se uverim, ima li nade za
mene. Izgledalo je kao da me Bog ipak pogledao. Kuća je bila
prazna, nikome je nisu izdali. Na vratima je bio zalepljen papir,
na kojem je izbledelim slovima pisalo “ izdaje se “. Padala je
kiša, a meni se na trenutak učinilo, da me je ogrejalo sunce i
23
da nije baš sve tako crno. Čovek koji je bio vlasnik stanova u
dvorištu, stanovao je u lepoj kamenoj kući preko puta. Trebalo
je samo da pozvonim i upitam, da li je moguće da se vratim u
kuću, koja mi je sada, bez obzira na ružne dane provedene u
njoj, izgledala, poput palate.Nekoliko puta sam pozvonila, ali
niko mi nije otvorio. Okrenula sam se, i pognute glave krenula,
ne znajući ni sama kuda, kada sam začula čangrljanje, neko je
otključao vrata.
– Izvolite, koga tražite?
Bio je to nepoznati ženski glas. Gazdinu ženu sam dobro
poznavala. Jeft ičava i slaba tetka Mara, retko je izlazila iz
kuće. Samo je ponekad stajala na prozoru i pričala sa svojim
muškatlama. Znali smo da je jadnica mnogo bolesna, Bog
joj je uzeo sve. To “sve”, se odnosilo na ćerku, koja je isto od
jeft ike umrla, kada joj je bilo samo pet godina. Imali su puno
novca, ali ne i sreće. Novac nije donosio sreću, znala je da kaže
tetka Zora. Nisam znala da li je u pravu ili nije, bez novca se
nije moglo, ali ipak mislim da je bila u pravu, nekad se nije
moglo ni sa njim. Svakako, nije bio rešenje za mnogo toga.
Bilo je najvažnije, znala je tetka Zora da kaže, da u životu imaš
sreću, pa onda zdravlje. To je trebalo da znači, da ni oni koji su
zdravi nisu uvek najsrećniji, ili barem to ne primećuju, dok ih
to zdravlje ne napusti. Moja je majka eto, bila zdrava, ali nije
imala sreće, da je otac nije toliko tukao, poživela bi ona meni
još. Odjednom sam u grudima osetila strašan bol. Nisam se
uplašila, pomislila sam, da je možda majka poslala bol da me
odvede k njoj.
Ne znam koliko bih još tako stajala, da ponovo nisam
začula pitanje:
– Devojko, koga tražiš?
24
Konačno sam se okrenula. Žena koja je stajala na vratima
kuće i dalje mi nije bila poznata. Prevrtala sam po glavi sve
koje sam viđala u toj kući. Zapravo, osim gazde i njegove žene,
i jedne stare služavke, koja se brinula i za kuću i za gazdaricu,
nije bilo nikog. Pokušavala sam da se setim imena služavke, i
uspela sam. Zvala se Zaga.
– Ko ste Vi, oprostite, gde je tetka Zaga, ona je tu radila,
kao služavka?
– Umrla je, pre dva meseca.
– Gde su gazda i gazdarica kuće?
– Gazdarica je takođe pokojna, umrla je pre nekoliko
dana, gazda je na putu. Otišao je da obiđe rodbinu u Beču.
Nego devojko, ne bih ja smela mnogo da pričam s tobom, ali
vidim da poznaješ ukućane, pa ko velim poznaju i oni tebe.
– Poznaju, nego šta, nego me poznaju. Ja sam sa porodicom
živela u kući, u dvorištu preko puta.
– Zašto više ne živiš, nije valjda da ste nešto zgrešili, pa su
vas izbacili. Bolje da ja više s tobom ne pričam, gazda se vraća
sledeće nedelje, pa dođi, kad je on tu.
Taman je htela da zatvori vrata, ali sam ja potrčala ka njoj
i sprečila je. Kao da je neko otvorio neku slavinu u meni, suze
su krenule nekontrolisano da se slivaju, niz moje umorno lice.
Stajala sam tako, ispred te nepoznate žene, plakala, a ona je
stajala nasuprot mene. Više nije imala želju da mi zatvori vrata
ispred nosa. Ne znam ni koliko dugo smo tu stajale. Činilo mi
se večnost, a onda se ona pomerila i dala mi znak rukom da
uđem. Smestila sam se u jednu od fotelja u poznatom dnevnom
boravku. Često sam sa ocem dolazila, da platimo kiriju, pa bi
nas onda stara služavka poslužila čajem i vanilicama. Mislim
25
da sam i sad osetila taj ukus domaćeg pekmeza u ustima, i
smirujući miris lipovog čaja. Za divno čudo na stolu je bila mala
kristalna tacna, sa vanilicama, nedostajao je još samo čaj, pa da
se potpuno smirim. Imala sam utisak da su svi moji problemi
nestali, te da će koliko sutra, za mene početi novi život.
Žena je bila mnogo ljubaznija, nego na početku susreta.
Valjda se sažalila. Rekla mi je da ima ćerku mojih godina, ali
da nije sa njom. Morala je ostaviti kod sestre, jer gazdarica nije
želela decu u kući. Bilo je to i razumljivo, a i nije, jer, ako je ona
ostala bez ćerke, bar je trebala da ima razumevanja za druge
majke. Ipak život nije uvek logičan, neke stvari su baš takve,
kakve su i niko ih ne može promeniti. Svakako je za mene
činjenica, da ženi nedostaje ćerka, bila svetla tačka u tunelu,
po kojem sam danima tumarala. Ponudila mi je da ostanem
sa njom u kući, i sačekam gazdin povratak. Mislila je da se on
neće naljutiti, jer je po njenoj proceni, bio blaže naravi od svoje
žene, a ona ionako više nije mogla nikome da nameće svoje
želje.
Nije morala dva puta da me pozove. Pristala sam,
naravno, da ostanem, pa ma šta se posle desilo, preda mnom
je svakako bilo nekoliko dana normalnog života. Osetila sam
blagu vrtoglavicu i muku. Mislila sam da je to bilo sasvim
normalno, s obzirom da već danima živim na jednoj kifl i, za
koju sam imala novca. Sreća pa je bilo uličnih česmi, inače bih
bez vode svakako umrla. Pojela sam jednu vanilicu, koju mi
je žena poslužila, i popila gutljaj čaja, koji mi se učinio, kao
nešto najlepše, što sam u životu popila. Setih se na trenutak
Koste i onog rođendana. Setih se i pića, koja mi je nudio, i tog
famoznog šampanjca, kojeg sam prvi put probala. Ovaj lipov
čaj sa medom i limunom bio je mnogo, mnogo lepše piće, i ja ga
26
halapljivo posrkah. Povraćanje, koje je usledilo, pripisala sam
toj svojoj halapljivosti. Stomak danima ništa, ili skoro ništa nije
osetio, pa se sada pobunio. Sreća pa sam znala gde je kupatilo,
pa sam na vreme otrčala do njega, inače bih se ispovraćala po
brokatnoj fotelji preko puta koje sam sedela. Gazdarica mi to
nikad ne bi oprostila, da je živa. Sreća, pa nije bila, bezobrazno
sam pomislila. Dok sam u mirisnom kupatilu povraćala i
izbacivala skromni sadržaj svoje utrobe, shvatila sam da je to
ipak zbog trudnoće. Kasnije sam, moram ti priznati, jer nisam
licemerna, mnogo puta poželela, da te nema. Nije to bilo zbog
toga što te nisam volela, već što nisam znala, ni šta bih sa sobom.
Moraš to razumeti Nina, nisam te poznavala, a kad nekog ne
poznaješ, ne možeš ga ni voleti. Verovatno ćeš sada misliti,
kako sam imala priliku da te upoznam, ali nju sam odbacila,
kao što sam odbacila i tebe.
Vratila sam se u dnevni boravak, i sela u “svoju” fotelju.
Uzeh vanilicu, kao da se ništa nije dogodilo. Taj mali mirisni
kolačić, sa kiselkastim džemom od kajsija, bio je blagotvoran.
Odjednom je nestalo moje muke, a ja sam kao što sam malopre
halapljivo pila čaja, istom halapljivošću jela i vanilice.
– Opet će ti pozliti. Želiš li da ti spremim nešto slano?
Samo sam klimnula glavom. Pomislila sam kako bi mi
baš nešto slano sad odgovaralo. Moj stomak, kao da je konačno
bio zadovoljan, više mi ništa nije smetalo.
– Nisi mi rekla svoje ime, nadam se da se ne ljutiš što ti se
obraćam sa “ ti”?
– Ne ljutim se, tako je bolje. Zovem se Darinka, ali me
slobodno zovi Dara. Kako se ti zoveš?
– Emilija, zovi me kako hoćeš, tako je tetka Zora govorila,
samo nemoj da me razbiješ. Ona mi je bila umesto majke.
27
– Da li ti nedostaje majka?
– Mnogo, ali sam se već navikla na to da je nema, mada
opet mi se često čini, kao da će se od nekud pojaviti.
– To ti je tako uvek sa onima koje volimo, nikada nas
zapravo ne napuste.
– To je dobro, nikad nisam razmišljala o tome, na taj
način, ali sad kad kažeš, to je baš tako. Oni koje volimo, žive
zauvek u nama.
– Ne pričaš mnogo o ocu…
– Nema o njemu puno toga da se kaže, bio mi je otac, i tu
se priča završava.
– Neke priče, dete moje, počinju baš onda kada pomislimo
da im je došao kraj. Važno je da nas nada nikad ne napusti, to je
nešto što održava u životu.
– Daro, ja nekad ne želim da imam nadu, ne želim da
moja priča tek počne, ako tek počne, onda ću opet sve isto da
prođem, a to ne želim.
– Mlada si, život je pred tobom. Uostalom, sve naše price
i nisu iste, svaka je za sebe, kao neka zbirka. Celog života ih
skupljamo, a onda nam bude krivo što ih nismo delili s onima,
koje smo voleli. Dolazimo na svet kao prazno parče papira,
koje se našim godinama ispisuje. Onda kada na tom papiru više
nema mesta za naše priče, mi odemo, kao da nas nije ni bilo.
– Tako lepo i pametno govoriš. Kako to da nisi završila
neke škole, tako si pametna, a služiš drugima, koji i nisu baš
pametni, kao ti.
– Ne možemo da biramo drago moje dete. Da sam mogla
da biram, nikad ne bih odabrala život bez ćerke. Nisam imala
28
mogućnosti da se školujem, pa sam odabrala ovaj put da bar
moje dete, moja Dragica, ima bolji život. Želim da zaradim, da
je školujem, da joj omogućim sve što ja nisam imala. Kad je bila
mala, često mi je govorila, da će se kad odraste ona brinuti o meni.
Valjda će tako biti, a i ako ne bude, samo neka ona bude dobro.
Misliš verovatno, kako je ta Dara bila jača od mene, ja
sam zapravo, razmišljam dok ovo pišem, jedna bezvredna
kukavica. Kad ovo pročitaš, sigurno ti neće biti ništa lakše.
Sigurna sam da ćeš me mrzeti do kraja svog života. Mrzi
me Nina, ne zameram ti. Ne postoji opravdanje za majku,
koja je napustila svoje dete. Mogla sam da čistim klozete,
da perem ulice, bilo šta sam od toga trebala, samo te nisam
trebala ostaviti. Ostavila sam te i prepustila sudbini. Volela
bih da ti je sudbina bila naklonjena, ali prazninu, koju sam
ja iskopala u tvom srcu, mislim da ništa nije moglo popuniti.
Znaš, razmišljala sam da li da ti priznam, kako sam krišom
odlazila i preko ograde sirotišta posmatrala te, bila si u
naručju negovateljica.Pokušavale su da te smire i ljuljaju, a ti
si plakala. Dozvoljavam ti da me posle ovih reči mrziš još više,
možda će tvoja mržnja oprati moju sramotu. Možda ću zato
što me ti mrziš, konačno biti spokojna ma gde bila.
Znaš, jednom sam čak skupila hrabrost i posetila
upravnicu doma. Rekla sam kako bih želela da te vidim, a ona
mi je najljubaznije objasnila, kako je to strogo zabranjeno.
Kad bi svako od roditelja, koji su napustili svoju decu, dolazio,
deca bi bila zbunjena, ne bi znala, gde pripadaju. Opet sam
ispala kukavica. Činilo mi se, kao da sam jedva dočekala, da
mi upravnica baš to kaže. Plašila sam se, da mi je slučajno
dozvolila, da te vidim, šta bih uradila, kako bih ti obrisala suze,
vratila zagrljaje i sve što sam ti oduzela. Okrenula sam se i otišla,
29
bez reči. Nisam čak pokušala ni da je molim. Kažem ti draga
Nina, pao mi je veliki kamen sa srca, što mi je bilo zabranjeno
da te vidim. Majkama koje napuštaju decu, ne treba ni biti
dozvoljeno. Nisu deca igračke, pa čak i plišani meda se čuva
bolje, nego što sam ja tebe čuvala. Zapravo, nisam te čuvala,
odbacila sam te na najgori mogući način. Nisam imala snage
ni za tako nešto, samo sam te ostavila, okrenula se i otišla. Još
uvek mi u ušima odzvanja tvoj plač.
Sigurna sam da si mogla da progovoriš, da bi me zvala.
Vikala bi za mnom “mama”, a ja se ne bih okrenula. Nina, onaj
metak o kojem sam ti na početku pisala, nije samo napustio cev,
rekoh ti i to, pogodio me je pravo u srce. Tada nisam razumela
tu bol. Kada bi čovek, to sam shvatila, mogao da prati svoje
boli, znao bi i kojim putem da krene. To je izgleda nemoguće,
to niko ne ume da prepozna. Neki, oni srećniji, oni znaju kako
da se reše boli, pa ipak pronađu svoj put. Nisam bila jedna od
njih. Oprosti mi Nina, ako imam pravo to od tebe da tražim.
Pošto same to shvatila, da ništa od tebe nemam pravo da
tražim, pa ni to da mi oprostiš, onda je red da nastavim svoju
ispovest. Kad napišem i poslednje slovo, upućeno tebi, moći
ću mirno da ispustim svoju dušu. Neki u mojim godinama su
se tek spremali da otpočnu život, ja sam bila spremna, da se sa
njim oprostim.
Znala sam da ne povraćam od vanilica i lipovog čaja, ali
nisam sebi htela, ili nisam smela, da priznam da sam trudna.
Nije to ni bilo tako neobično, koja bi to devojčica u mojim
godinama trčala ulicama Beograda i vikala da je trudna. U
jednom trenutku sam poželela da Dari, koju sam tek upoznala
smelo otkrijem svoju tajnu. Naravno da nisam uradila ništa
slično, još malo sam posedela, proćaskala sa ovom ljubaznom
30
ženom, i ustala da krenem. Odjednom sam odlučila da ne
mogu ostati u kući koja nije njena. Nisam želela da zbog mene
ima neprijatnosti. Slagala sam je da ću otići do jedne drugarice,
da ću tamo spavati, dok se gazda ne vrati iz Beča. Dara se malo
protivila mojoj odluci. Bila sam zapravo sigurna, da je znala
da je lažem, te da ne znam gde ću otići, ali je ispoštovala moju
odluku. Bila sam joj na tome zahvalna. Bojala sam se zapravo,
da će ona, ako ostanem, shvatiti i otkriti moju tajnu. Osetila
sam tog trenutka, iako ništa naglas nije bilo izgovoreno, da mi
rumenilo obliva obraze, što je Dara prokomentarisala, kako mi
se boja vraća u lice, zbog lipovog čaja.
Dara na izlasku nije zaboravila da mi kaže, da su mi
vrata otvorena, ako se predomislim. Napolju je i dalje padala
kiša, ali na svu sreću nije bilo hladno. Krenula sam na svoje
putovanje u nepoznato. Lunjala sam ulicama, kao pokislo kuče.
Nisam bila svesna kuda idem, samo sam u jednom trenutku
shvatila da sam se našla ispred zgade u Siminoj 15. Sva svetla
u stanu Popadića, bila su upaljena. Pokušala sam da zamislim,
šta li sada rade unutra, a onda sam shvatila, da to mene ne
treba da bude briga, Koste nije bilo, a on je bio jedini Popadić,
koji me je zanimao. Neka svetla su se pogasila, i ja ugledah
gospođu Popadić, kako seda za toaletni stočić, češlja kosu,
stavlja parfem. Bilo mi je čudno zašto neko stavlja parfem, kad
se sprema da ode na spavanje. Setih se Kostine priče, vezane za
„Šanel 5” i Merilin Monro, koja je odlazeći na spavanje, stavljala
samo nekoliko kapi parfema, na svoje lepo golo telo. Zamišljala
sam kako gospođa Popadić radi isto, kako oblači svoju svetlo
plavu providnu spavaćicu i leže pored svog voljenog muža.
Pitala sam se kako neko kao ona može mirno da spava, ako
ima nečistu savest. Savest Kostine majke, nikako nije bila čista.
31
Odvojila je Kostu od mene, od tebe, naše ćerke. Prokockala je
budućnost svoje unuke, koja je nikada neće nazvati “bakom”.
Valjda žene poput nje ni ne žele da budu bake, one žele svoje
sinove samo za sebe. Ćerke im nisu bitne, njih čak žele da se
reše, jer rastući postaju konkurencija, njihovom večito mladom
izgledu. Gosođa Popadić je u jednom trenutku prišla prozoru,
a ja sam se sakrila iza jednog stable. Nisam želela da me vidi.
Stajala sam još malo, tako prikrivena, u senci krošnje stare lipe,
a onda krenula. Više nije bilo opasnosti, da me vidi, navukla je
tešku brokatnu zavesu, da je svetlo ne budi rano, i verovatno
mirno legla i zaspala. Ljudi poput gospođe Popadić, ipak
nemaju savest.
Noć sam provela u Studentskom parku. Sreća, pa je kiša
prestala da pada. Na klupi pored mene već je spavao jedan
beskućnik. Nisam se plašila, samo sam se sklupčala i od umora
utonula u san. Neko kao ja i nije imao razloga za strah, šta je još
moglo da mi se desi. Jedino čega sam se plašila, bilo je da li ću
uspeti tebe da zaštitim.
Kada sam se sa prvim suncem probudila, oko mene
nije bilo nikoga. Čovek pored mene je otišao, ostavio je samo
papirnu kesu, iz koje je virio hleb. Mislim da ga je namerno
ostavio, sažalio se na mene. Čula sam da ljudi sličnih sudbina,
poput beskućnika, saosećaju jedni s drugima, da dele i poslednji
zalogaj. Kako bilo da bilo, ja sam mu bila zahvalna, jer su me
creva opominjala, da moram nešto pojesti i zadovoljiti ih.
Morala sam jesti i zbog tebe. Nisam mogla da ti ponudim
pravi doručak, ali sam bila sigurna, da ćeš mi ti razumeti i biti
zadovoljna i suvim hlebom, koji ću zaliti vodom sa česme u
parku. Dok sam tako sedela na klupi i lomila što manje zalogaje,
da ih bude više, oko mene su se okupile ptice. Naravno da sam
32
i njima dala, ono što je meni neko udelio, red je da podelim.
Telo mi je bilo umorno. Tvrda klupa nije baš bila ležaj, za jednu
trudnicu, ali kad nemaš izbor, onda moraš biti zahvalan sa
onim što ti je ponuđeno. Ljudi su počeli da izmiljuju iz svojih
stanova. Prolazili su pored mene, i posmatrali me. Neki su to
radili otvoreno, a neki su skrivali pogled, bilo im je neprijatno
što su radoznali, ali morali su. To je valjda u opisu radnog mesta
svakog čoveka, da bude radoznao. Pojela sam i poslednje parče
poklonjenog hleba, popila malo vode i krenula, opet ne znajući
kuda tačno.
Znala sam da moram pronaći neki posao, bilo kakav, da
moram pronaći i neko bolje prenoćište, dok se gazda ne vrati
iz Beča. Put me je valjda sam odveo opet u moje predgrađe.
Možda sam se tamo osećala zaštićenom, pa me je srce vodilo,
bez pitanja. Srce uvek pronađe pravi put za nas, pa je tako i moje
pronašlo za mene. Umorna i gladna zaustavila sam se ispred
jednog restorana. Nekoliko stolova ispred, delovali su prilično
neugledno. Stolovi pokriveni plavo belim kariranim stolnjacima,
i na izgled belim nadstolnjacima, sa po nekom rupom, kao
dekoracijom, kao da su me zvali da se tu zaustavim. Na svakom
od stolova bila je činijica sa kuvanim jajima u lukovini i limena
pepeljara. Poželeh da uzmem jedno jaje, ali nisam, morala sam
prvo da pokucam i pitam ima li tu nekog posla za mene, pa onda
da zatražim da me nahrane, ako budu voljni.
Kao da je neko poslao poruku onima unutra, da je napolju,
jedna gladna devojka, koju bi sevap bio nahraniti. Moju dilemu,
da li da uzmem jaje i pobegnem, ili pristojno sačekam da me
ponude, rešio je gazda, ili sam barem ja mislila da je on gazda
kafane, pred koju me je sam Bog doveo.
– Gladna si?
33
Okrenula sam se polako. Ponašala sam se kao lopov
uhvaćen na delu, ili nedelu. Pljuvačka, koju sam progutala,
da bih dobila na vremenu, ili zato što sam umirala od gladi, a
jedino sam nju imala, dobro mi je došla.
– Odakle znate da sam gladna, da li je to tako očigledno?
– Samo slep ne bi video. Sedi i posluži se, imam i sok od
maline, sa sodom.
Za sok od maline, sa sodom, bila sam spremna da ubijem,
ništa nije moglo tako da me osveži, kao taj napitak. Setih se
kako sam i one noći, od Koste tražila baš to da popijem, ali
on mi reče, da je to za bebe, te da ima nešto puno bolje da mi
ponudi. Ne žalim se Nina, zbog toga što si ti nastala te noći,
ali me srce boli, što smo te samo tako napravili i odbacili.
Zbog toga se naježim, svaki put kad se setim te noći i Koste,
tvog oca. Čovek koji mi je izgledao kao anđeo, kojeg je Bog
poslao, izgubi se u unutrašnjosti kafane, a ja se uplaših, da ga
ne izgubim zauvek, da ne nestane, i da ne ostanem bez soka
od maline, sa sodom. Glad je bila tako jaka, da sam odlučila
da sednem i poslužim se ponuđenim jajima. Čovek se ubrzo
vratio, noseći na tanjiru kajmak i slaninu. Mislim da je to bilo
najlepše jutro koje je za mene svanulo u mom jadnom životu.
Sve je oko mene odjednom mirisalo na svež hleb i sreću, sreću,
što sam mogla nahraniti i tebe i sebe. Čovek je ćutao, samo me
je ispod oka posmatrao. Nije želeo da prekida ovaj moj trenutak
sreće, jer nahraniti nekog ko je gladan i jeste bila sreća, za obe
strane. Kada više na tanjiru nije ostalo ništa, osim ljuski od jaja,
i nekoliko kožica slanine, čovek je odlučio da progovori.
– Ima još, ako želiš doneću. Kako se zoveš, odakle si?
– Emilija, živela sam u predgrađu, sad ne znam…
34
– Kako to misliš ne znaš, zar sad ne živiš nigde?
– Ne živim, tražim posao, ima li kod tebe posla za mene?
Taman ću tako platiti ovo što sam pojela, ne volim kad mi neko
nešto poklanja.
– Koliko ti je godina?
– 18 – slagala sam, bez da sam trepnula – reci, ima li
posla?
– Recimo da ima, a šta znaš da radiš? Znaš li da kuvaš?
– Ne baš, ali sve ostale fi zičke poslove obavljam marljivo,
navikla sam.
– Gde ti je porodica, imaš li koga?
– Nemam, roditelji su mi umrli. Mogu li negde na tavanu
spavati?
– Imaš sreće, juče je otišla devojka koja je radila, udala se.
Nadam se da se ti ne nameravaš uskoro udati? Treba mi neko,
ko će ostati, a ne na kratko.
– Ništa ne brini, ne nameravam se udavati, ne reče, ima li
mesta za spavanje, nemam stan.
– Ti si baš dete sreće, ima jedna sobica u potkrovlju,
kupatilo ćeš deliti sa mnom i mojom majkom.
– Živiš s majkom?
– Da, smeta ti to?
– Naravno da ne, samo pitam. Nisi oženjen?
– Da jesam, bila bi tu i moja žena, ne misliš li tako?
– U pravu si, oprosti, otišla sam predaleko. Da li i majka
radi s tobom?
– Radi, ona kuva, divna jela. Svi vole tetka Desine
škembiće i glavu u škembetu. Voliš li ti?
35
Htela sam nešto da odgovorim, ali nisam uspela, bilo mi
je muka, i bez ustručavanja sam povratila, na sreću ne po stolu,
već pored njega. Sreća je bila i što je gazda Čeda, tako se zvao
kafedžija, mislio da sam se prejela, pa zato povraćam. Mislio
je da mi je naškodio vruć hleb i to što sam naglo jela, a ja sam
pogledala u nebesa i zatvorila oči u znak zahvalnosti. Ne bih
nikako podnela da sam ostala bez posla, pre nego što sam ga
i započela. Otpila sam malo čarobnog soka, bilo mi je znatno
bolje, više se nisi bunila. Valjda je i tebi bilo drago, da više
nećemo biti gladne i da nećemo spavati na klupi u Studentskom
parku. Znaš Nina, nekad sam maštala, imala sam svoje snove.
Znala sam da neću nikad studirati, jer moji roditelji, i da su
živi, nisu imali mogućnosti, da me toliko dugo školuju, ali ja
sam ipak maštala, kako ću završiti frizerski zanat. Mislila sam
da ću onda raditi, možda imati svoj salon za dame, koje neće
moći da zamisle svoj život, bez mojih frizura, a onda uštedeti
novac i studirati. Volela sam pored toga što sam volela da
pravim frizure i da šijem, pa sam eventualno mislila, da bih
mogla upisati neki fakultet, ne znam tačno koji, ali vezan za
modeliranje. Maštala sam i o tome kako ću sa društvom sedeti
u Studentskom parku, u pauzi kad nemam predavanja, na tom,
ne znam tačno kom fakultetu.
Sve su to bili moji snovi, pre tebe Nina. Kada sam saznala
da postojiš, moji snovi su nestali, a ja sam se zaklela, kako ću
brinuti za tebe i sebe. Oprosti, što nisam ispunila obećanje.
Bila sam izgleda sposobna, jedino, da brinem o sebi. Neću se
naljutiti, ako me nikad ne budeš razumela, i ako mi nikad ne
oprostiš. Zaključila sam da su i on i njegova majka, tetka Desa,
dobri ljudi, te kako nas život ipak ne vodi uvek na loš put,
prepun trnja. Tetka Desa se s početka malo ljutila, jer je Čeda
36
zaposlio nekog ko ne zna da kuva, ali je njena ljutnja kratko
trajala. Posle govora, koji je održala Čedi, nasmešila mi se.
Uzela me je za ruku i povela do šanka.
– Nadam se da bar sudove znaš da pereš. Molim te da to
dobro radiš, osetljiva sam na sudove, moraju da škripe.
– Ne brinite tetka Deso, tako je i moja tetka Zora tražila
od mene, e da je bar sada tu, pa da me opet tera, ništa mi ne bi
bilo teško.
– Tek kad izgubimo one koje volimo, tek onda shvatimo,
koliko ih volimo. Kažem ja mom Čedi, da će me od blata praviti,
al’ me neće napraviti.
Nasmešila sam se. Činilo mi se da je Bog poslao majku
da mi održi predavanje. Tetka Desa i ja smo ubrzo postale
pravi tim. Volele smo da kritikujemo Čedu, više nego ‘leba da
jedemo. Naš prvi problem se pojavio, nekoliko meseci kasnije.
Bila sam jako mršava, pa mi se dugo nije poznavao stomak,
a i ja sam se trudila da ga utegnem, pa tako niko, pa ni tetka
Desa, nije primećivao, moju trudnoću. Onda jednoga dana,
više nisam mogla ničim da se utegnem. Žao mi je Nina, ako te
je bolelo to utezanje, verovatno si zato odlučila da se pobuniš
i ostatku sveta, kažeš, da postojiš. Tetka Desa, me je celog tog
dana posmatrala ispod oka, a onda se i ohrabrila, pa mi je
postavila pitanje, onako izokola.
– Ema dušo, da li ti je muka od neke hrane, ili začina, koji
stavljam u hranu? Čeda i ja volimo ljuto, primetila si, možda ti
to smeta, ali nešto često povraćaš. Imaš li neki problem, za koji
ne znamo?
Ćutala sam, pravila sam se da nešto radim i da ne čujem.
Tetka Desa se nije dala, ponovila je pitanje nekoliko puta, a ja
sam na kraju zaplakala, i činilo se da nikad neću prestati.
37
– Ema, molim te dođi, sedni, da razgovaramo. Znaš valjda
da mi možeš sve reći, zavolela sam te, za ovih nekoliko meseci,
a i Čeda kaže, da si mu kao sestra.
Nije bilo više nikakve šanse da izbegnem njeno
propitkivanje. Na kraju sam odlučila da progovorim. Najgore
što može da mi se desi je da me oteraju. Nećeš verovati draga
moja Nina, ali baš to se i desilo. Tetka Desa, tako je bar
objasnila, nikako nije mogla da pređe preko moje trudnoće.
Mislila je da će izgubiti goste, to su sve bili porodični i ugledni
ljudi Beograda. To što je pola njih tu navraćalo redovno sa
svojim ljubavnicima, to nije bilo važno. Tetka Desa je čuvala
njihove tajne. U njihovom slučaju, nije moralisala, ali kad
sam ja bila u pitanju, to joj je bilo jako važno. Nekako je čak,
ne znam kako, saznala i da sam ih slagala za godine, pa je tu
defi nitivno odlučila, da nema nikakvog razumevanja, za moje
bludno ponašanje. Čeda je, naravno, bio na strani majke, nisam
ni očekivala da će drugačije prihvatiti moju maloletničku
trudnoću. Tako sam se ja opet našla na ulici, a kiša je kao po
pravilu, opet padala neumoljivo. Držala sam ruke na stomaku
i tumarala ulicama. Mogla sam da držim ruke na stomaku,
jer nisam imala stvari, čime bi mi bile zauzete. Jedino što je
bilo drugačije, nego prošli put, imala sam nešto novca. Tetka
Desa mi je tutnula neki manji svežanj novčanica, koje sam po
njenom mišljenju zaradila. To je draga kćeri, bilo dovoljno, za
mesec ili dva, ako se stisnem, jedem jednom dnevno, i spavam
u nekom sumnjivom hotelu na Železničkoj stanici.
Baš je takav bio hotel u koji sam ušla te kišne noći. Nalazio
se tačno preko puta glavnog ulaza stanice, iznad bioskopa “
Partizan”. Dobila sam ključ od sobe, a krezubi recepcionar me
je škiljavo gledao. Smešio se podrugljivo, i protezao se, da vidi,
38
stoji li ko iza mojih leđa. Sve mi je postalo jasno, ali nisam imala
kuda, samo za takav smeštaj sam imala novca.
– Kad ti dolazi mušterija?
– Kakva mušterija, nema nikoga, sama sam…
– Ne pravi se fi na, znam ja takve kao ti, te su najgore,
ti kao ne znaš, za kakve “dame” je ovaj hotel. Hahaha, ha, ha,
doktorirao sam na takvima, kao što si ti.
– Nisam ja takva, ja samo nemam gde, a nemam ni
novca…
– Onda ćeš mi platiti unapred, koliko novca, toliko
muzike, samo da znaš, nema ništa za džabe. Hajde “princezo”,
lovu na sunce!
Nisam više imala snage, da mu bilo šta objašnjavam, a
shvatila sam da nema ni svrhe. Izvadila sam stidljivo svežanj,
koji mi je Desa dala, i stavila na pult. Prebrojao ih je brže od
mašine, nisam uspevala ni da ga ispratim. Stavio je sve moje
novce u svoj džep. Prethodno ih je ovlaš prevukao preko brade
i bacio mi ključ. Soba je bila broj 13. Bolju sreću nisam mogla
poželeti. Penjala sam se stepeništem, držeći se za rasklimanu
ogradu. Dok sam se umorno penjala, nogu pred nogu, iz
okolnih soba čuli su se uzdasi, stenjanje, i po neki krik. Sve mi
je bilo jasno, više nije bilo nikakve sumnje, uplatila sam sebi i
tebi boravak u “javnoj kući”. Nije to bila prava kuća takve vrste,
takve su valjda postojale davno, pa su zabranjene, tako su bar
ljudi, oni stariji pričali. Ovo je bilo nešto mnogo gore. Gledala
sam neke fi lmove, naročito kaubojske, tamo je uvek bila po
neka takva kuća, koju je vodila madam. Ovde je “madam”, bio
krezubi recepcionar, nije bilo crvenih brokatnih zavesa i fotelja,
ni namirisanih veselih dama, sa podvezicama. Ovde je bilo...


NASTAVIĆE  SE...