PRIČA POČINJE NA KRAJU III DAN

                                                      Fotografija  Martin  Nedeljković


pocepanih prašnjavih zavesa, na prozorima, od kojih su neki
bili polomljeni ili napukli, sve je zaudaralo na ustajalo, na loš
alkohol i cigarete.
Konačno sam se našla pred vratima sobe broj 13. Soba
je, iako s malim brojem, bila skroz na vrhu. Mislim da je to
inače bio tavan, pa su je odlučili pretvoriti u sobu. Pošto niko
nije hteo da uzme sobu s brojem 13, zato su joj i nakačili baš
taj broj, iako nije išlo redom. Na “normalnim” spratovima, je
posle broja 12, dolazio broj 14, 13, su preskočili, tako se to
valjda radilo, da razbiju maler. Mene i tebe nema koji maler
nije snašao, pa mi je veruj, bilo potpuno svejedno što ćemo
boraviti u sobi sa brojem 13.
Dok sam dolazila u ovo zdanje, kupila sam u kiosku
ispred viršle i jogurt. Nisam bila sigurna da li mogu da se
luksuziram sa jogurtom, ali mi se jako pio. Taj magični napitak
u trouglastom tetrapaku, pored malinovca, bio je moj najdarži
napitak. Odlučila sam velikodušno, da sebe, a i tebe, počastim
jogurtom uz viršle. Da nije bilo te hrane, mislim da bih umrla,
kad sam ušla u sobu broj 13, koja je izgledala, kao enterijer za
Hičkokov fi lm. U sobi je bio jedan gvozdeni krevet, sa ćebetom
boje peska, koje nisam sigurna, da li je bilo te boje, ili je ta boja
bila posledica, što nikad nije oprano. Prozor je, kao i oni na
hodniku, bio u jadnom stanju. Duvalo je na sve strane. Dobra
stvar je bila, što sam imala dva ćebeta, pa sam jednim mogla
bar malo zaštititi prozor, da kroz njega ne jauče vetar. Bio je tu
i jedan sto, takođe jadnog izgleda. Ispod jedne noge nalazilo se
neizbežno parče kartona, koje je služilo, da se sto ne bi klimao.
Dve stolice, naravno različite, na koje sam se plašila da sednem,
da ne bih pala i povredila te. Sve više sam se brinula da ti se
nešto ne desi, to valjda sve majke rade, čak i loše, poput mene.
40
Sela sam na ivicu kreveta, trudila sam se da da svet posmatram
s vedrije strane, da zanemarim smrad koji se širio sa kreveta,
dok jedem i uživam u mirisnim viršlama i gustom jogurtu iz
tetrapaka. Bila sam suviše mlada, zapravo dete, da bih shvatila,
kako je taj zadah poticao, od neoprene sperme, koje su sumnjivi
parovi ostavljali za sobom. Pomislila sam da je bilo bolje možda
da je Kosta uprljao mirisne uštirkane čaršave gospođe Popadić,
svojom supermom, nego… oprosti Nina, opet sam rekla nešto
što nisam smela, razumi me, molim te!
Bila sam valjda jako umorna. To je bila olakšavajuća
okolnost, jer da nisam verovatno nikad ne bih zaspala u tom
brlogu. Jutro koje je osvanulo, nije nosilo ništa što bi za mene
bilo od značaja, ali ja sam mu se obradovala. Kiša više nije
padala, čak se i sunce stidljivo probijalo kroz zamagljen i prljav
prozor. Bio je novi dan, koji će mi možda doneti nešto lepo.
Soba je po danu izgledala još mnogo gore i prljavije. Osetila
sam pritisak u donjem delu stomaka. Posledica jogurta. Zaspala
sam i zaboravila da odem u wc. Iskreno nisam znala ni gde se
nalazi, ali ću svakako što je pre moguće, morati da saznam.
Bojažljivo sam povirila, kao da sam se plašila da će ako
otvorim vrata neka neman da me proguta. Nije bilo nikakve
nemani, ali prizor je svakako bio gori nego sinoć. Tek sad sam
shvatila, koja je to količina prljavštine. Izgledalo je kao da je sva
prljavština sa ulice, bila preneta u ovaj “hotel”. Mislim da su i
ulice bile čistije. Njih su barem prali redovno.
Sila koju sam ja imala, nije marila za prljave hodnike, i
sigurno još prljavije klozete. Panično sam potrčala, da što pre
saznam gde je bilo kakav, pa makar i najprljaviji wc. Sreća,
nije bio daleko od moje sobe. To je baš sreća, pomislila sam,
eto da i ja u nečemu imam sreće. Na moju radost, to je bila
41
najčistija prostorija, s kojom sam se susrela, od kad sam stupila
nogom u ovaj “hotel”. Zaista sam osetila olakšanje, nisam
mogla da zamislim, koliko te neke obične, banalne radnje i
fi ziološka pražnjenja, mogu da me toliko usreće. Bilo je čak
i tople vode, na moje veliko iznenađenje i radost. Umila sam
svoje od plakanja ispijeno lice. Bacila sam pogled na njega u,
naravno, naprslo ogledalo, i postavila sebi pitanje, kuda da
krenem? Nisam trebala baš mnogo da mislim, sve se završavalo
mišlju, da opet pod broj jedan, moram pronaći posao. Dok sam
stajala ispred tog napuklog ogledala, pitala sam se, ne znam ni
sama zbog čega, kome li je to donelo sedam godina nesreće.
Zaključila sam istog trenutka, kako nisam ja baš najnormalnija,
ako sebi postavljam pitanje o tuđoj nesreći, pored toliko svoje.
To je valjda u ljudskoj prirodi, da misle o tuđem jadu, da bi
zaboravili na svoj.
Završila sam sa umivanjem. Vratila sam se nazad u sobu.
Mogla sam odmah da krenem, pošto ionako nisam morala da
se presvlačim. Odeća koja je bila na meni, bila je jedina moja
odeća. Imala sam ja nešto odeće, koju mi je kupila gazdarica
Desa, a i Čeda, ali mi nisu dozvolili da je ponesem. Čeda se
jedino sažalio, pa mi je kroz prozor, da ne vidi njegova majka,
bacio kaput, koji su mi kupili nedelju dana pre nego što su me
izbacili na ulicu.
Ne znam ni sama zašto, ni kako me je put opet od stanice
odveo do Dorćola i Simine 15. To mi je valjda bilo kao odlazak
u crkvu, kao da sam tamo želela malo da postojim i da se
pomolim. Pitala sam se i zašto sam baš tu želela da se molim,
tu gde je započeo sav užas mog jadnog života. Život je lakši
kada praštamo. Valjda sam zato i dolazila tu, na mesto gde se
sve dogodilo. Želela sam, priznajem, svim srcem sam želela da
42
oprostim tvom ocu, ali nije išlo. U meni su se stalno smenjivala
dva osećaja, mržnja i ljubav. Nisam tačno mogla da procenim,
koji je od njih bio jači, ljubav svakako nije. Želela sam da stanem
ispred Koste, ispred gospođe Popadić, da udahnem miris koji
je nosila, “Šanel 5”, i da joj saspem sve u lice. Želela sam da
joj kažem, kako miris đurđevka, možda nije skup, ali ima notu
ponosa. Ljudi poput nje nikada to ne bi razumeli, zato i nisam
to uradila. Kosta je bio daleko, preko mora, a ja sam morala
da se pobrinem, za naš zajednički greh. Opet sam rekla nešto
što nisam mislila. Neću više da ti se izvinjavam, shvatićeš, kad
dođeš do kraja priče, da sam hodala kao živi mrtvac i zapravo
živela, jedino zbog toga, da tebe donesem na svet.
Posle uobičajene molitve ispred zgrade broj 15 u Siminoj,
nastavljala sam dalje svoj put. Opet sam tumarala okolo, buljeći
u izloge radnji, i kafana, misleći da ću ugledati neki oglas,
nevešto ispisan rukom, polupismenih vlasnika. Gazda je gazda.
Setih se, pričala je tetka Zora, da je majka to znala da kaže,
kada bi je otac nagovarao da mu kupi kilo rakije, umesto da
plati kiriju. Ona bi tada bezuspešno pokušavala, da ga tom
rečenicom ubedi, da je gazda iznad svega, jer ima nešto, a mi
nemamo ništa, osim golog života.
Išla sam bez ikakvog cilja. Zaustavila sam se kod jednog
salona u Čika Ljubinoj ulici. Činilo mi se da me usred tmurnog
dana, ogrejalo sunce. Iznad ulaza u salon na tamnoj podlozi
krasnopisom je bio ispisan naziv salona: “Frizerski salon
Pajkić”. Nisam verovala, ali na vratima je bio s unutrašnje
strane zalepljen beli kockasti papir, na njemu je pisalo: “Traži se
pomoćna radnica”. Počela sam da verujem kako Bog ipak nije
digao ruke od mene. Ponudio mi je još jednu šansu. Bojažljivo
sam se uhvatila za kvaku. Nadala sam se da nije zatvoreno, da
43
neću morati ponovo da dolazim. Vrata su se otvorila, opet me
je sreća pogledala. Ušla sam, nadajući se da me iza vrata ne
čeka neki brkati opasni gazda, koji će me oterati čim ugleda
moj stomak. Možda bih mogla da kažem da je to od debljine,
zašto bi sve devojke mojih godina bile mršave, to nigde nije
pisalo. U salonu nije bilo nikog, mislim na mušterije. Možda
je bilo prerano, ipak se nalazio u centru grada, tu sigurno
dolaze fi ne dame iz bogatih kuća. U jednoj od stolica sedeo je
gospodn, u pravom smislu te reči. Nosio je naočare na vrhu
nosa i čitao “Politiku”. To je takođe bio jedan od simbola pravih
Beograđana, čitali su isključivo “Politiku”. Beli mantil koji je
nosio, bio je neprirodno beo, uštirkan, dubio je na njemu. U
malom džepiću sa leve strane virila je svilena maramica, teget,
sa sitnim belim tufnama. Kosa mu je bila proseda, očešljana
prema gore. Nije bio od onih predstavnika svog zanata, koji su
bili raščupani. Njegova frizura je bila njegova najbolja reklama.
Sve je na ovom gospodinu bilo besprekorno. Pantalone
ispeglane na crtu, cipele uglancane, čarape u boji kravate, teget.
Nisam imala ja prilike u svom predgrađu često susretati ovakvu
gospodu, ali sam viđala takve po modnim žurnalima, smešili
su se isto kao što mi se i gospodin Pajkić nasmešio, kada je
konačno primetio, da sam tu.
– Dobar dan želim.
– Dobar dan i tebi devojko, želiš li frizuru, pogodila si, u
ovo vreme nikoga nema, nećeš čekati. Izvoli!
– Ne želim frizuru, tu sam zbog oglasa na vratima.
– Dođi, sedi!
Molila sam se u sebi, da ne primeti moj stomak, da me
ne otera. Izgledalo je kao da nije ništa primetio. Poseo me je na
stolicu pored sebe.
44
– Da li si već negde radila?
– Jesam, ali ne u frizeraju, inače, trebalo je da upišem
frizersku školu. Moj san je bio da postanem frizerka, za početak.
– Šta je prekinulo taj san? Nemoj da me pogrešno
razumeš, ali rekla si da je tvoj san “bio”, pa zato mislim, da se
nije ostvario.
– Dobro ste razumeli, nije se ostvario. Desilo se nešto, što
je poremetilo moje planove.
– A, to je?
– Umrli su mi roditelji, ostala sam siroče na ulici. Kuća u
kojoj sam živela nije bila naša, pa sam morala da je napustim,
nisam mogla da plaćam.
– Život je to devojko. Misliš li da će ti se kod mene ostvariti
san da postaneš frizerka. Ukoliko to želiš, pomoći ću ti. Od
mene možeš mnogo da naučiš. Kad možeš početi sa radom?
– Mogu odmah.
– Gde stanuješ? Nadam se da si se negde ipak smestila?
– Jesam, stanujem blizu Železničke, kod drugarice.
Naravno, da nisam svom novom gazdi mogla da kažem
da stanujem u bordelu. To niko ne bi razumeo, mada moram
priznati, da je gospodin Pajkić delovao kao razuman čovek.
– Primetio sam da me oslovljavaš sa “gospodine”, to mi
se sviđa. Nisam ti ja od ovih novih, ovih “drugova”, da si me
oslovile sa “druže”, priznajem da te ne bih primio na posao,
ovako, dobrodošla!
Pitala sam se, da li je ipak primetio moj stomak. Sigurno
nije čim me ništa nije pitao. Tešila sam se, mada sam i sama
znala, da je ipak primetio, ali je bio od onih koga se ne tiču tuđa
45
posla. Videlo se da je starog kova, da je dugo u ovom poslu, da
ga je voleo, i da je to i od svojih radnika očekivao, da vole svoj
posao. Rekao mi je gde se mogu presvući, da je moja kecelja
plava i da sam dužna da se sama brinem o tome, da uvek bude
čista i ispeglana. Pomislila sam na kupatilo u “hotelu”, gde ću
biti prinuđena prati svoju kecelju. Nisam tačno znala, kako ću
to uraditi, ali sam znala, da ću morati da saznam, da pronađem
način, da budem čista i ispeglana, makar cele noći spavala na
njoj, jer peglu nisam imala.
Salon je počeo da se puni tek posle 11h. Shvatila sam da
tu dolaze mušterije po dogovoru. Svaka od tih dama imala je
svoj termin i sve je funkcionisalo kao sat. Odgovaralo mi je
i radno vreme, jer sam skoro ceo dan provodila u salonu, a
uveče bih bila toliko umorna, da sam jedva čekala da legnem
u svoj gvozdeni, smrdljivi krevet. Ništa nisam osećala, samo
sam tonula u san. Činilo se da sam konačno pronašla način da
preživim, ali đavo je ipak bio stalno blizu mene. Iskakao je kao
po nekom pravilu, taman kada mislim da su svi moji problemi
nestali. Gazda Pajkić je čak prihvatio i moju trudnoću, bez
mnogo pitanja.
– Ema, čini mi se da si nekako čudno debela. Tanušne
ruke i noge, a stomak ti je svaki dan sve veći. Zašto mi odmah
nisi rekla da si trudna?
– Plašila sam se da me nećete primiti.
– Sad se ne plašiš da ću te otpustiti?
– Ne znam zašto, ali ne plašim se. Niste Vi takav čovek.
– Kakav sam ja to čovek devojko?
– Dobar.
– Znači budala?
46
– Ne, nego dobar, nema to veze s budalom, taman posla.
Hoćete li me otpustiti?
– Naravno da neću, pa rekla si da sam dobar, neću te
razočarati. Valjda su te već dovoljno razočarali, ne moram i ja.
Tako više ispred gazda Pajkića nisam imala tajni. Nikad
ga nisam pitala, kako mu je ime, uvek je ostao Gazda Pajkić,
ime mi ništa nije značilo, a ni on se nije trudio da mi ga saopšti.
Pitam se šta zapravo znači ime čoveku. Znači li ime, da o
nekome sve znamo? Naravno da ne, uostalom ime nam daju
drugi, kada mi ne znamo ni da postojimo. Ime bi deci trebalo
dati, kada mogu sami da ga izaberu. Ni ja tebe nisam pitala,
Nina mi se sviđalo, ali nisam te pitala ni da li želiš da se rodiš.
Sve sam sama odlučila, ipak se nadam da negde srećna živiš.
Kao što je sve što sam započinjala bilo kratkog veka, tako je
i moj posao u salonu kod gazda Pajkića kratko potrajao. Nije to
bilo zbog toga što se mi nismo slagali, ni zbog toga, što ja nisam
brzo učila. Bio je on zadovoljan mojim radom, rekao mi je da
imam prirodni talenat. Počela sam čak neke mušterije sama da
friziram, i bile su zadovojne. Gazda Pajkić mi je jednoga dana
rekao, nešto što moje uši davno nisu čule, a zove se “lepa vest”.
– Emilija, jako sam zadovoljan tvojim radom. Vredna si
i umeš sa mušterijama, neke su čak ovde zbog tebe. Odlučio
sam, kada rodiš, da te upišem u školu. Šteta je da tako nadarena
devojka ne ide u školu. Slažeš li se?
– Gazda, šališ se, oh oprostite, ja prešla na “ti”, ali uzbuđena sam…
– Neka si devojko, ne smeta mi. Nemam svoje dece,
zavoleo sam te, kao da si moja, želim da se brinemo o tebi i
bebi. Možeš se preseliti kod nas. Živimo u velikoj kući, malo
dalje od salona u Jevremovoj. Nas dvoje sami, ima mesta, za još
njih deset. Šta kažeš, na to?
47
– Šta da kažem dragi gazda, nikad mi niko tako lepe stvari
nije ponudio. Najsrećnija sam što ću završiti školu, ako da Bog.
Srećna sam i što se moja beba neće roditi u “hotelu”. Gazda, da
li ste sigurni da će se se Vaša supruga složiti?
– Siguran, nego šta, ali ti opet počela sa persiranjem, od
sada sam za tebe samo gazda.
Ni tada mi nije rekao ime, a ja se nisam trudila ni da
pitam. Bila sam u oblacima, imala sam neku budućnost. Mislila
sam da je imam. Te noći je moja budućnost otišla od mene,
pre nego je i stigla. Loše stvari se obično dešavaju noću, mada
sam ja uvek, iz nekih neobjašnjenih razloga, više volela noć od
dana. Tako je valjda sa ljudima, koji imaju lošu sudbinu, vole da
žive u mraku. Te noći je moj dobri gazda Pajkić ispustio svoju
plemenitu dušu, a ja sam ponovo ostala sama, bez igde ikog.
Otvorila sam salon, kao obično. Uvek sam prva dolazila,
da malo provetrim, počistim i skuvam čaj za gazdu. Nije pio
kafu, govorio je da nije zdrava. Inače je jako vodio računa o
tome, šta je zdravo, a šta nije. Nije mu pomogao zdrav život,
umro je, ne znajući da je bolestan. Možda je i znao, ali nije
nikome rekao, eto, meni je sve govorio, ali to nije. Nije mi rekao
ni ime, a ni to da je bolestan, da boluje od one najgore bolesti,
ni ime neću da joj izgovorim. Lekari su rekli da je odbijao da se
leči, hteo je da živi dok traje. Nisam imala pravo da se ljutim, ali
ipak jesam, mogao je bar zbog mene, ako mu je već bilo stalo,
da pokuša da se leči. Kad se mleko prospe, ne vredi plakati za
njim. Opet sam se setila izreke, tetka Zora često upotrebljavala,
kada se nešto dogodi, a nismo uradili ništa da to sprečimo.
Setila sam se, ali to mi ništa nije pomoglo da vratim gazda
Pajkića i svoje snove.
48
Taman sam završila sa svim poslovima i krenula da
otključam vrata salona, kada sam začula lupanje. Bilo je rano
za mušterije, bilo je rano i za gazdu. Obično je dolazio sat posle
mene, taman da mu čaj ne bude prevruć. Na vratima je stajala
u svoj svojoj veličini gospođa Pajkić. Bila je mnogo krupnija
od njega, oštrih crta i ne tako blagog jezika. Imala sam čudan
osećaj, da mi ta žena neće saopštiti ništa dobro. Stajale smo
tako, činilo mi se čitavu večnost, na vratima salona, bez reči.
Izraz na njenom licu me je naterao, da prva progovorim.
– Dobro jutro gazdarice, šta se dogodilo, negde ste
krenuli, pa svratili?
– Zar mi treba poseban razlog da dođem u svoj salon.
Devojko, ti si se izgleda ovde odomaćila.
Nije bilo dovoljno da me šiba jezikom. Spustila je pogled
prema mom stomaku, a taj pogled me je ošinuo, poput biča.
Nesvesno sam počela da drhtim. Nije to bilo zbog hladnoće.
Pokušala sam da je odobrovoljim, da joj ponudim kafu. Gazda
je uvek govorio, kako ona pije kafu, a on čaj. Zapamtila sam to,
ali to mi ništa nije značilo. Žena me je samo odgurnula i ušla,
bez poziva.
– Vidim da očekuješ prinovu, da li je moj muž umešan u to?
– Ne razumen, u šta bi gazda to trebao da bude umešan?
– Ne pravi se luda, znam ja takve, kao što si ti. Samo da
znaš, ne očekuj ništa, on je…
– Šta je on, šta je bilo sa gazdom?
– Mrtav je.
Saopštila je to, kao da mi saopštava vremensku prognozu.
Postalo mi je još hladnije. To zapravo nije pravi opis mog
stanja, bila sam toliko hladna, da sam mislila da sam umrla.
49
Juče je čovek bio živ i zdrav, nije delovao kao neko ko će
umreti. Izgledalo je kao da ja sa sobom nosim nesreću, sebi, a
i drugima. Postoje takvi ljudi, draga moja Nina. Nadam se da
nisi taj gen nasledila od mene. Iako nisam nikad ništa želela od
Koste i Popadića, eto želela sam da naslediš njihov gen za sreću.
Žena je hodala po salonu, povlačila prstom po nameštaju,
proveravajući, da li je očišćen, hvatala se peškira, s izrazom
gađenja na licu. Radila je sve što nije uobičajeno, za ženu, koja
je upravo izgubila muža. Lice joj je bilo kameno, a ja sam izgleda
plakala i za nju i za sebe. Iskreno sam puštala svaku suzu da se
kotrlja niz moje od života umorno lice. Veruj mi Nina, da sam
toga dana, prvi put želela da odustanem i od tebe i od sebe.
Želela sam da me nema, jer ja nikome nisam trebala, niko ne bi
ni primetio da sam nestala. Želela sam da umrem.
Naravno ne treba da ti kažem, da me je gazdarica
izbacila. Nije mi čak ni zarađen novac dala. Pokušala sam da joj
zatražim, ali mi je objasnila, kako mi ništa ne duguje. Pričala je
neke jako ružne stvari. Vikala je kako ona ne može imati decu,
pa je onda sigurno njen muž meni napravio dete, ali ga je Bog
kaznio. Pomislih, kako je Bog izgleda pogrešio, valjda je želeo
nju da kazni, zato što je zla, ali je greškom odabrao dobrog
gazda Pajkića. Nisam ja imala ništa protiv Boga, odlazila sam
i u crkvu, kad mi je bilo teško, da mu se pomolim, ali sam
primetila, da on ipak ne kažnjava zlo. Kada bi to tako bilo, onda
bi sebi uzimao zle, a ne dobre ljude. On nije smeo da bira, a
ipak jeste, ni on nije voleo baksuze.
Kao po nekom nepisanom pravilu, kad god me je neko
izbacivao na ulicu, padala je kiša. Valjda je nebo jedino plakalo
nad mojom sudbinom. Ovoga puta bez prebijene pare, vratila
sam se u onu rupu, u svoju sobu broj 13. Morala sam nešto
50
pronaći, neki posao, pod hitno, jer me je čovek na recepciji već
podsećao, da sam potrošila kredit za sobu, koji sam mu dala na
početku.
Nešto grozno ću sada napisati. Zbog toga ćeš me, sigurna
sam, najviše mrzeti. Teši me jedino to što dok ti ovo čitaš, mene
nema, pa nećeš moći da mi pljuneš u lice, i kažeš, da te nisam
zaslužila. Nisam, moja Nina, nisam ja nikog zaslužila, najmanje
tebe, ali ne možemo birati majku, koja će nas roditi. Pomislila
sam u očaju, da i ja dovedem neku mušteriju i zaradim neki
dinar. Možeš li zamisliti, da neko normalan to može pomisliti.
Počela sam da razumem one žene, koje su na svakih pola sata
dolazile sa novom mušterijom. Bila sam sigurna da ih je velika
nevolja naterala na to.
Sreća moja pa sam imala tebe. Ti si mi pomogla da
odustanem od te sulude ideje. Niko, sigurna sam, ne bi hteo da
te stvari radi sa trudnicom. Hvala ti Nina, što si me spasila, da
ostanem bez trunke skrupula.
Sedela sam tako, ni sama ne znam koliko dugo. Gledala
sam kako napolju kiša pere ulice grada, i poželela da izađem,
da i mene opere, da opere moje telo i moje grešne misli. Neko
je kucao na vrata, prvo tiho, a onda sve jače i jače. Nisam znala,
ko bi to mogao da bude, nikog nisam očekivala, a ni poznavala,
ko bi me potražio u ovoj rupi. Pomislila sa, dok sam išla prema
vratima, da je možda čovek sa recepcije došao da me izbaci, jer
mu je dosadilo da čeka na kiriju.
Otvorila sam vrata i zaustila da kažem, da ga molim, da
me samo još malo sačeka, dok ne nađem posao, ali nije to bio
čovek sa recepcije. Potpuno neki meni nepoznati muškarac
stajao je na mojim vratima. Možda je pogrešio vrata, možda je
bio mušterija. Tu misao sam brzo odbacila. Čovek na vratima je
51
bio veoma elegantan. Sve je na njemu bilo sa stilom, od šešira,
do cipela, čak i da je takav neko poželeo da se malo zabavi,
sigurno to ne bi uradio na ovakvom mestu. Ovde su dolazili
ljudi sa margina, kojima je i sam Bog rekao “laku noć”.
– Dobar dan, koga tražite?
– Tebe…
– Mene, šalite se, zašto bi jedan takav gospodin, tražio mene?
– Zato što ćeš ti roditi moje unuče.
Nešto mi je zastalo u grlu, kao kost od ribe. Gušila sam
se, a čovek se valjda uplašio, krenuo je da me pridrži, da ne
padnem. Njegovo unuče. Rekao je da ću roditi “njegovo unuče”,
to je značilo da je on Kostin otac. Nisam znala, kako me je
pronašao, ali to i nije bilo važno, svakako jeste.
– Gospodine, o kakvom vi “unučetu” pričate. Tačno je da
ću ja roditi, ali to nema veze sa Vama.
– Kosta je moj sin, to si valjda shvatila, a onda je i dete
koje nosiš moje unuče.
– Šta se to Vas tiče?
– Tiče, devojko, tiče, sve vezano za Kostu, tiče se i mene.
– Pa ste ga zato poslali u Ameriku i odvojili od mene,
tako Vas se tiče!?
– Nisam znao, veruj mi!
– Nemam razloga da Vam verujem. Idite odavde, ne želim
da imam posla sa Vašom porodicom.
– Da budem iskren ni mi s tobom ne želimo da imamo
ništa…
– Onda nemate šta ovde da tražite, idite!
– Mogu li da uđem?
52
Shvatila sam da se neću tako lako rešiti svog “svekra”, pa
sam ga pustila da uđe. Nije da je ovo mesto baš bilo od reda,
ali ipak nisam želela da počnu otvarati vrata svojih rupa, iz
kojih će viriti i gledati šta se događa. Pomerila sam se sa vrata
i pustila ga da uđe. Videla sam izraz gađenja na njegovom
gospodskom licu. Pitao se valjda, ko normalan može živeti, na
ovakvom mestu. Pustila sam ga da razgleda, nije me bilo briga
za njegovo mišljenje. Odavno sam prestala da se obazirem na
to šta drugi misle, jer o meni nije imao niko da misli. Niko
ko je bio vredan. Rekao je da “nije znao”. To bi kao trebalo da
znači da ima opravdanje. Možda bih i poverovala u njegovu
“nevinost” i želju da mi pomogne, da nije odmah prešao na
stvar. Vrlo hladnim i biranim rečima mi je saopštio svoj plan.
– Spakovaćeš svoje stvari, ako ih uopšte imaš i poći ćeš
sa mnom!
– U pravu ste, što se tiče stvari, nemam ih, ali niste u
pravu, ako mislite da ću bilo gde poći s Vama. Molim Vas da
odete, imala sam težak dan.
– Nije teško imati težak dan u uslovima, u kojima živiš.
Devojko, nemaš izbora, pođi sa mnom, misli na dete!
– Mislim ja na svoje dete, molim Vas idite i zaboravite na nas!
– Nisi me razumela, ne idem nigde, bez tebe. Nemaš
stvari, još bolje, brže ćemo izaći iz ovog smrada.
– Šta će biti, ako ipak ne krenem?
– Onda ću te prijaviti miliciji. Maloletna majka u hotelu
gde se skupljaju kurve i makroi…
– Odvratni ste.
– Praviću se da to nisam čuo. Moja žena je ipak bila u
pravu, nisi dostojna naše porodice.
53
– Nisam i nije me briga za porodicu, koja je vaspitala
sina, da okolo pravi decu, i beži.
– Devojko, ne preteruj, neću dozvoliti da vređaš Kostu!
– Šta tačno želite od mene?
– Poći ćeš sa mnom za početak, odvešću te u jedan stan.
Tamo ćeš biti dok ne rodiš…
– A posle?
– Posle ne postoji, nestaćeš…
– Kako to mislite da ću nestati, a beba?
– Pobrinućemo se za bebu, već smo dogovorili sa jednom
porodicom oko usvajanja.
– Vi niste normalni. Tako hladnokrvno jednoj majci
govorite da ćete je gojiti kao gusku, a onda zaklati i uzeti
njeno mladunče. Verujte mi da to ne bi uradila ni keruša sa
mladima, pa makar ih okotila na ulici. Brinula bi se i branila ih
do poslednjeg daha. Nikad Vam neću dati svoje dete.
– To nije samo tvoje dete, već i Kostino.
– Aha, pa ste se sad setili toga. Pitam se zna li Kosta za te
planove. Uostalom i da zna, sigurno ga nije briga, da jeste ne
bi me ostavio, mene i dete. Kako ste došli, tako ćete sad otići,
inače ću, kunem se skočiti kroz prozor, a Vi onda objasnite
miliciji kad dođu, šta ste radili u ovakvoj rupi, pored trudne
devojke, koja se ubila. Svi će misliti, znate već šta, ne moram da
objašnjavam. Birajte gospodine Popadiću!
Zatvorila sam oči. Činilo mi se da ću umreti, tu na licu
mesta, što i ne bi bilo tako loše. Ne znam koliko dugo sam
žmurila, svakako, kad sam ponovo otvorila oči, bila sam sama
u sobi. Gospodin Popadić je otišao, kao što je i došao. Pored
sveg sranja u kojem sam bila do guše, osetila sam ogromno
54
olakšanje. Mislila sam tada Nina da ću uspeti, da ćemo zapravo
uspeti. Mislila sma da negde u tom tunelu ipak postoji tračak
svetla, za nas dve.
Gospodin Popadić nas više nije uznemiravao, a ja sam
kasnije ipak požalila što onog dana nisam pošla za njim. Posao
sam našla, u nekom obližnjem ćumezu, gde su se sakupljali
klijenti, pre dolaska u zonu sumraka, u “hotel” za beskućnike
i one bez morala. Moral, baš čudan pojam, ko ima pravo sebi
da stavi etiketu, da je moralan. Pitala sam sebe često, da li su
moralni samo oni koji nose odeću sa etiketom, koji koriste
“Šanel 5” i piju skupa vina, zar je to moral? Nije li nemoralno,
odvojiti dete od majke, oca od deteta, izgledalo je da nije, Bog
takve nije ni primećivao, pustio ih je da lažno žive, i ugrožavaju
one, koji su bili pošteni i siromašni. Takvi po Bogu nisu imali
pravo na sreću i dobar život.
Moram priznati da mi nije bilo ni najmanje lako, da sa
već velikim stomakom perem brdo masnih sudova, ali imala
sam cilj. Kažem, da sam imala cilj, a zapravo sam bila svesna
da se cilj nalazio jedino u mojim snovima. Nisam tačno znala
da li je to što želim preterano. Mislila sam da nije. Samo sam
želela da nas dve kad se rodiš imamo neki pristojan dom i da
ne budemo gladne. Nisam ja znala da ću roditi tebe Nina, ali
sam priželjkivala da budeš ti. Imala sam već ime za tebe, a da je
bio dečak, ne znam kako bih ga nazvala. Nije to ni bilo važno,
misleći na te nevažne stvari ja sam skretala sebi pažnju od
mnogo važnijih stvari.
Tog 24. maja, taman sam oprala poslednji tanjir i krenula
do gazdarice, da uzmem novac, koji sam krvavo zaradila,
osetila sam oštar bol. Prvo sam se uplašila, mislila sam da ti
se nešto desilo, da me bol upozorava, kako nešto nije u redu.
55
Tako to biva, sa onim devojkama, koje nisu imale majku da
im objasni, šta ih sve čeka. Bila sam jedna od tih devojaka, pa
sam se dodatno uplašila, kada sam osetila da mi niz noge curi
topla tečnost. Pogledala sam prema podu i videla baricu, koja
je bila mešavina krvi i neke druge tečnosti. Ne znam koliko
sam dugo tu stajala, tako sama i uplašena i čekala, šta će se još
dogoditi. Gazdarica, koja je verovatno krenula da vidi gde sam
se zadržala, samo je prinela ruku ustima i uzviknula:
– Emilija, dete, pa ti rađaš. Odmah moramo u bolnicu!
– Sigurni ste?
– Pa imam četvoro dece, misliš da mi ih je roda donela?
Nije mi bilo do šale. Bol je bila sve jača. Mislim da
bih čak više volela da je bila konstantna, ali ona je dolazila
u razmacima. Mislila sam da mi se telo razdvaja, na donju i
gornju polovinu. Gazdaričin muž, koji inače nikad nije dolazio,
te večeri je odlučio da dođe po svoju ženu. U svoj svojoj boli,
mislila sam kako me sreća ipak nije potpuno napustila. Svi su
me do sada napuštali, terali od sebe, nikog nije bilo briga, ali
sreća me, eto, nije skroz ostavila. Sigurna sam da ni ti, ni ja,
ne bismo preživele, da on nije došao i kolima nas prebacio do
bolnice. Možda i nisam trebala da se radujem. Možda to i nije
bila sreća, jer šta će posle biti sa nama, o tome u tom trenutku
nisam razmišljala. Bitno mi je bilo da te zagrlim, da te poljubim
i šapnem da te volim. Mislila sam da je to dovoljno, da ti dam
puno ljubavi. Nisam bila u pravu. Ljubav je jako bitna, ali ona
je baš kao i parfem na fi noj glatkoj koži. Ne možeš na sebi imati
samo parfem. To je mogla samo Merilin, a i ona je koliko sam
shvatila bila nesrećna. Parfem, bez ostalog, nije bio život. Pored
svega, i maj je te godine, kada si se rodila, bio izuzetno hladan.
Neobično, ali u mom životu ništa nije bilo obično, pa ni to.
56
Ljudi su zaduženi za pakao, imaju sposobnost, da ga
kreiraju. To rade ljudi koji vole, a nisu voljeni. Bila sam jedna
od njih. Jadna ja, sama sam iskreirala svoj pakao. Ne samo
svoj, nego i tvoj. Na to nisam imala pravo. Mislila sam da su
siromašni samo oni koji nisu voljeni. Život se potrudio da me
razuveri.
Mislila sam, kada je pored tebe neko ko te miluje po kosi
s ljubavlju, da je to raj. To je mesto gde dišeš, gde znaš ko si.
Očigledno, ja to mesto nisam pronašla. Gušila sam se. Oni koji
su daleko od pakla, koji ga ne kreiraju, oni su porodica, to sam
isto mislila, ili sam bar želela da tako bude. Želela sam da nas
dve budemo porodica. Bile su to samo puste želje. Stvarnost je
izgledala drugačije.
Porodica, za zajedničkim stolom deli bol i sreću. Topao
osmeh i dodir su, po meni, bili dovoljni za sreću. Slika izgleda
srećna, kada se na njoj svi smeju. Nisam imala ni jednu sliku,
koja bi me podsećala, da sam imala porodicu. Takvu je sliku
uvek trebalo nositi sa sobom, to je raj, dovoljno je bilo da ga
čvrsto držite za ruku. Bog nije čuo moje želje. Nije mi dozvolio
da raj uzmem za ruku, i čvrsto ga držim. Ipak nešto mi je
dozvolio, dozvolio je da raj pronađem. Udaljio me je od tebe
zauvek, ali mi je dao mir. Da li je to zaista bio mir, ne znam.
Ukoliko si ti u stvarnom svetu bila srećna, onda jeste, Bog mi
je dao da i ja pronađem sreću, ali daleko od tebe. Bila sam mu
zahvalna i na tome. Molim te Nina, kad ovo sve pročitaš, da
odeš i zapališ sveću, da se pomoliš i zahvališ Bogu, što ti je
pokazao put koji ja nisam umela da pronađem.
Nekoliko dana kasnije, doktor je rekao da više nema
potrebe da ostanem u bolnici. Rekao je da smo obe dobro i da
možemo javiti, da dođu po nas.
57
Trudila sam se da ne pokažem tugu koju sam osetila tog
momenta. Nisam isto tako ni rekla, da po nas nema ko da dođe.
Gazdarica me je jednom posetila, dan posle porođaja. Rekla je
da je moram razumeti, jer je morala da zaposli drugu devojku,
umesto mene. Posla je bilo preko glave i nije mogla da čeka da
se ja oporavim i dođem da radim. Bilo mi je još teže draga moja
kćeri, kada su te doneli i stavili pored mene na krevet. Bila si
toliko mala, da sam se plašila da te dodirnem. Imala si divnu
gustu crnu kosu, mislim da si je isuviše imala, da je gutala,
tvoje lepo lice. Škiljila si očima i hvatala moje palčeve svojim
malim prstićima. Nećeš verovati, ali imala si tako duge prstiće
i lepo oblikovane nokte. Nina, bila si prava mala damica. To si
verovatno nasledila od uobražene Popadićke. Neka si, nisam se
bunila, morala sam da priznam da mi je bilo drago, da je tako.
Zaista je bila lepa, pa još i dama. Jeste bila kamenog srca, ali ko
zna zašto je i to dobro. Ipak, priznajem, nisam htela da imaš
kameno srce na njih. Kad bi Bog barem hteo da dopusti, da srce
naslediš od mene.
Zagrlila sam te, ali sam se i dalje bojala, da ti se nešto ne
desi. Verovatno misliš dok ovo čitaš, da sam lažov. Nisam Nina,
bez ozira što sam kasnije odlučila da život nastavim bez tebe, ja
sam te volela. Bilo mi je mnogo teško. One mrvice sreće, koje
sam dobijala na kašičicu cenila sam, kad sam shvatila da iako
se nisam baš dobro hranila, imam mleka za tebe. Nećeš biti
gladna, ali dokle će i to trajati. Kada izađem odavde, ne znam
ni kuda ću, a ne šta ću jesti, pa će tako i to mleko vremenom
nestati. Podojila sam te, a ti si napravila neki grč na licu, koji
je meni ličio na osmeh. Nisam mogla da se suzdržim, dok sam
verovala da se ti smeješ životu, ja sam plakala. Trudila sam se
da sakrijem te suze. Čula sam negde, ne znam ni gde, a nije ni
58
važno, kako je nepristojno plakati, da te vide. Ljudi su izmišljali
razne gluposti, a i to je bila jedna od tih ljudskih gluposti. Zašto
bih skrivala svoje emocije, pomislila sam, ali ipak sam nastavila
da glavu sve više uvlačim u veliku fl anelsku bolničku spavaćicu.
Možda da sam javno zaplakala, možda bi mi neko i pomogao.
Ponos, moja Nina, je najgluplja osobina, koju je Bog podario
ljudskom rodu. Pogotovo je glupo bilo, kada si bio ponosan,
bez ikakvog osnova. Kakvog sam ja recimo osnova imala da se
ponosim. Nisam u svom kratkom životu uradila ništa, što bi mi
dalo povoda da budem ponosna.
Posmatrala sam te kako spavaš na mojim grudima. Tu
sliku sam želela da ponesem sa sobom. Nisam je mogla staviti
u porodični album. Za boravka u bolnici, gledala sam žene,
koje su nasmejane odlazile sa svojim muževima i bebama.
Imale su porodicu i razlog da svoja nasmejana lica, ovekoveče,
na fotografi ji, koju će staviti u album. Moj album su bile moje
misli. Jedino sam tu mogla da te smestim, jedino tako sačuvam,
taj tvoj nevini izraz sreće, jer nisi znala u kakav si svet došla.
Tako zagledana, nisam ni primetila, kako je neko ušao u
sobu. Znala sam da neko jeste, ali nisam mogla odvojiti pogled
od tebe, da bih videla, ko je. Verovala sam da nije bio niko bitan.
Ipak sam nesvesno podigla glavu i pogledala prema vratima.
Tamo je stajala Dara. Nisam nikog očekivala, a najmanje nju.
Kako je saznala da sam ovde? Mislila sam da je Beograd veliki,
i da niko ni na koga ne obraća pažnju. Toliko meseci nisam je
videla, nije se zanimala šta je sa mnom, a sada mi se smešila.
– Pitaš se sigurno odakle sam se ja stvorila?
– Zdravo Daro, da, u pravu si, baš se to pitam. Otišla sam
onog dana, nisi me nikad tražila…
59
– To ti misliš. Nisam sebi mogla da oprostim, što sam te
pustila da odeš…
– A gazda? Da li se vratio iz Beča?
– Jeste, ubrzo, pošto si ti otišla. Priznajem, nije baš bio
oduševljen, kad je saznao šta ti se sve desilo, ali je ipak rekao
da te potražim.
– Pa si me ti tako tražila i našla. Nisi mi jedino još rekla,
kako?
– Slučajno. Onaj dan kad te je tvoja gazdarica dovela u
bolnicu, i ja sam došla na neki pregled. Stajala sam iza nje na
prijemnom šalteru i slučajno čula razgovor.
Ispričala mi je, kako je sestra na šalteru, pitala moju
gazdaricu za moje podatke, a ona nije ništa skoro znala, osim
da se zovem Emilija. Po onome što je žena govorila, Dara je
povezala da se radi o meni, te da me je konačno pronašla.
Nije odmah došla da me vidi, jer je prvo morala gazdi sve da
ispriča, da čuje, šta on misli. Čula je i to kako sam tek rodila, te
zaključila da neću brzo kući, pa je imala vremena da popriča sa
gazdom. Saopštila mi je kako nema šanse da se vratim u svoju
staru kuću, jer ju je gazda u međuvremenu izdao nekom. Nisam
mogla u svoju kuću, ali sam mogla u gazdinu, ali… uvek postoji
to famozno “ali”, koje je ovaj put značilo da tu, kod gazde ne
mogu ostati zauvek. Samo dok se ne snađem.
– Ne tuguj drago dete, i to je nešto. Dok beba malo ne
ojača, bićeš kod nas, a za to vreme, valjda ćeš naći neku kuću,
ili barem sobičak, bitno je da imate krov nad glavom.
Tako je mislila Dara, a ja sam se bogami, morala složiti
s njom. Nisam imala izbora, sa tobom, tako malom, nisam
mogla spavati po klupama u parku. Sigurna sam da ti to ne
60
bi preživela. Tako smo tog hladnog majskog dana, sa Darom
krenule u predgrađe, u naravno nepoznati život. Koliko će
dugo gazda biti voljan da trpi šesnaestogodišnju majku i
njeno uplakano dete, nisam znala, a nisam ni želela da znam.
Želela sam zapravo, da se on predosmisli, da se sažali. Svako
normalan verovatno i bi, ali ja draga moja Nina izgleda nisam
bila predodređena, da upoznajem takve ljude, koji imaju meko
srce. Jedini koji se ikad u životu sažalio nad mojom sudbinom,
i imao želju da mi pomogne, bio je dobri gazda Pajkić.
Pitala sam se, ne znam ni sama zašto, da li su Popadići
znali, da su dobili unuku. Nije bilo ni važno. Valjda je to bilo
normalno, da ponekad razmišljam i o njima, ali trudila sam se
da ih potisnem. Trudila se jesam, ali nije mi baš uspelo. Onoga
dana, kada sam shvatila, da jedino što mi preostaje, je da te
odnesem u Zvečansku. Prvo sam sa tobom otišla do Simine
15. Možda ćeš pomisliti, kako je to bilo glupo. Jeste, bilo je, ali
sam ja poželela, da ti bar na trenutak pokažem gde si mogla
da živiš, ali nisu te hteli. Nije to bilo humano s moje strane, ali
našla sam opravdanje, za to što sam uradila. Bila si mala, toliko
mala, da nisi ni bila svesna gde sam te to i zašto dovela. Beba
od dva meseca, sigurno nije bila svesna sveta oko sebe. Lagala
sam sebe na taj način. Bila si itekako svesna, već si razlikovala
moj lik od ostalih koji su te okruživali. Kada bi opet ugledala
smešak na tvom licu, to više nije bio nesvesni grč, tek rođene
bebe, već osmeh upućen nekome, ko ti je bio blizak. Ti si se
nevino smešila meni, ne sanjajući, da ću te predati drugim
ljudima bez da trepnem. Naravno, znaš da to nije bilo tako.
Nisam to hladnokrvno odlučila da uradim. Mislila sam o tome,
od trenutka, kada mi je gazda potvrdio, ono što je i Dara rekla,
kad je došla po nas u bolnicu. Dao mi je rok tri meseca. Smatrao
je...


NASTAVIĆE  SE...