PRIČA POČINJE NA KRAJU IV DAN

da je human, što nas i toliko drži u svojoj kućerini sa bezbroj
soba u kojoj su on i Dara samovali. Njegova kuća, njegovo
pravo, mogao je i zapaliti, nisam imala pravo reč da kažem. Bila
sam mu svakako zahvalna i na ovoliko gostoprimstva.
Stajala sam tog vrelog avgustovskog dana, kao i onda u
školskom dvorištu, kada je na mene krenuo “metak” iz cevi.
Metak koji se zvao život, loš život. Razlika je bila jedino u
tome, što sada nisam bila u dvorištu, što sam bila godinu dana
starija, i nisam bila sama. Imala sam pola porodice. Porodicu
čine otac, majka i deca. Moja porodica si bila samo ti Nina, a ja
nisam uspela da te sačuvam. Poigrala sam se, kockala sam se sa
životom, sa Bogom, i naljutila ga. Zbog toga sam bila kažnjena.
Dakle, obukla sam ti tog majskog dana najlepše odelce
koje si imala. Kupio ti je gazda, po pola sa Darom. Nije bio baš
velikodušan, ni što se novca tiče. Stalno ga je skupljao, kao da
će mu tamo, gde ćemo jednog dana svi završiti, trebati novac.
Tamo nikome ne treba novac, tamo je sve plaćeno, prema
zaslugama. Možda ću ja tamo negde imati dosta novca. Trgla
sam se od tih misli, pa ko će meni dati novac, za koje zasluge?
Zar je neko zaslužan, za bilo šta, ako se odrekne svog deteta?
Naravno, išla sam peške, noseći te u naručju. Nisam
radila, pa tako nisam imala ni novca za prevoz. Sreća, pa ovoga
puta nije padala kiša, pa mi je prijalo sunce i njegova toplina,
posle duge i hladne zime. Prijalo je i tebi, videla sam na tvom
malom licu, da si srećna, i steglo mi se nešto u grlu, kako ću ja
Nina živeti bez tebe? Opet sam stajala iza krošnje stare mirisne
lipe, preko puta zgrade u Siminoj 15. Znala sam da nas niko
neće videti. Stablo je bilo dovoljno široko, da je uspelo da
sakrije mršavu devojčicu, koja to više nije bila, bila je majka, a
nije to zaslužila.
62
Prozori su bili otvoreni. Zavese navučene, ništa se iza
njih nije videlo. Poželela sam da imam neku moć, da ja budem
nevidljiva, a da tebe mogu da vide. Gospođa i gospodin Popadić,
bezbrižno su živeli u svom salonskom stanu, nisu ni mislili
kako je tebi. Pomislila sam kako su oni zapravo nesrećni, a ne
ja. Moja razmišljanja o sreći, kada te neko voli i kad imaš koga
da voliš, odjednom su imala smisla. Ipak je porodica, pa makar
i samo nas dve bile u toj porodici, jedina sreća, koju čovek ima.
Nije mi više bilo važno, koliko će ta sreća da traje, hvatala sam
svaki njen trenutak.
Čula sam, Dara je pričala, saznala je od nekih “radio
Mileva” u gradu, da se Kosta oženio. Oženio se tamo u Njujorku,
za neku ženu, stariju od njega, da bi dobio papire. Mladu mu
je pronašla tetka, bila je skoro njenih godina. Kostina tetka je
bila ne mnogo starija od nas, ali ipak, oženiti se tamo daleko,
za nekog, koga ne voliš, da bi dobio papire, bilo je neoprostivo.
Naročito je bilo grozno, kada si znao da u svojoj Jugi imaš
devojku, kojoj si napravio dete, a nije te bilo briga. Imao si
avanturu, ali ti Nina ni najmanje nisi ličila na avanturu, bila si
stvarna i najslađa beba, koju sam ikad videla.
Razmišljajući tako o Kosti, o svemu što se desilo, nisam ni
primetila, da više nismo bile iza krošnje stare lipe. Sedela sam
na klupi u Studentskom parku. Pitala sam se da li je tebi bila
poznata ta klupa, pa spavala si na njoj, ne svojom voljom, već
mojom, ali jesi. Glupo je bilo to, kako bi bebi od dva meseca,
bila poznata klupa, na kojoj je njena luda majka prenoćila, ne
razmišljajući, da se može nešto loše desiti. U vreme kada si bila
beba, bilo je mirno, nije bilo puno kriminala, ili sam ja tako
tada mislila, jer nisam imala izbor. Danas sigurno tako nešto
nikad ne bih uradila.
63
Pored nas su prolazile žene gurajući kolica. Prilično
uobičajena slika jednog parka. Ti nisi imala kolica. Naravno,
jasno ti je, da je to zbog toga što nisam imala čime da ti ih kupim.
Opet sam mislila na Kostu. Pokušavala sam da zamislim njegov
lik, ali nije mi uspevalo. Pamtila sam samo njegovu plavu kosu.
Prostor predviđen za lice, bio je prazan. Nisam se čak sećala ni
boje njegovih očiju. Verovatno su i one bile plave, jer su i tvoje
bile te boje. Niko s moje strane nije imao plave oči. Razmišljala
sam i o toj ženi, Ani. Tako je rekla Dara, da je njeno ime Ani.
Bila je poreklom iz Italije, ali rođena u Americi. Idealna žena za
Kostu. Papiri su mu trebali iz više razloga, hitno, pa nije mogao
da čeka da ih dobije legalnim putem. Postojala je opasnost da
mu ukinu stipendiju, što bi za budžet porodice Popadić bio
“udarac”. Opravdala sam Kostu, čas posla, našla sam milion
razloga, zbog kojih je morao da nas napusti.
Novembar mi nije doneo ništa dobro. Napunila si tri
meseca, što je značilo, da moramo napustiti gazdinu kuću.
Nedelju dana ranije, gazda je opet otputovao u Beč, nekim
“poslom”. Znala sam da je to uradio, zato što nije hteo da ga
obuzmu osećaji, kad budemo odlazile. Nije bio baš toliko
kamenog srca, ali je ipak odabrao da pobegne, umesto, da je
odabrao nas i zadržao nas. Čovek koji nije imao ni kučeta,
ni mačeta, plašio se da pruži ruku meni i tebi Nina. Bila sam
sigurna da je potajno dolazio u našu sobu, i gledao te dok spavaš.
Jednom sam čak našla i mali dukat pod tvojim jastukom. Nije li
bilo bolje da nam je dao utočište nego dukat.
Toga jutra sam na pijaci, na jednoj tezgi sa nakitom,
kupila mali dečiji lančić sa potkovicom i zelenom detelinom
sa četiri lista. Lančić nije imao nikakvu vrednost. Želela sam
da me po nečemu pamtiš, pa pošto ni ja nisam imala nikakvu
64
vrednost, lančić je bio prikladan poklon od majke, koja je
odlučila da napusti svoje dete. Dara je pokušavala nešto da mi
kaže dok sam se pakovala. Ovaj put sam imala šta da spakujem,
bile su to tvoje stvari. Nije ih bilo puno, ali je bilo. Dara je išla
za mnom, počinjala rečenice i odustajala od njih. Shvatila je na
moju sreću, da nema šta da mi kaže, te da je sve što bi i rekla
glupo. Nije bilo opravdanja, za matorog samoživog jarca, koji je
bio u stanju da nam uradi to što je uradio.
Možda ti imaš neko opravdanje za gazdine postupke.
Jedna je recimo komšinica rekla Dari, da niko nije dužan da
čuva mene i moje kopile. Ljudi su lako rečima osuđivali druge,
ne razmišljajući, zbog čega je sve to tako.
Nije bilo važno zbog čega, ni zbog koga, morale smo da
odemo. Otišle smo tiho, samo nas je Dara ispratila i za nama
prosula vodu iz bokala, koji je inače služio za te stvari, koje su
trebale doneti sreću, onima koji odlaze. Život je pun ironije i
besmisla. Izbace te na ulicu, a onda za tobom prospu vodu, da
ti donese sreću.
Naravno pretpostavljaš, da smo odlazeći iz gazdine kuće,
prvo otišle u Siminu 15. Zapravo, tačnije, odnela sam te do
zgrade, u kojoj su živeli tvoji baba i deda, a nisam te ništa pitala.
Znala sam da odluku ne možeš doneti, jer bebe ne donose
odluke, ali ni majke ne ostavljaju bebe, a ja to jesam uradila.
Možda sam trebala da sačekam da možeš da mi kažeš šta želiš,
da li želiš da upoznaš one koji su te odbacili. Plašila sam se
Nina. Mislila sam, ako čekam, da će mi biti teže da se od tebe
odvojim. Popadići te ionako nisu želeli, čak i da sam te dala
njima, oni ne bi brinuli za tebe, već bi te dali nekom drugom.
Možda tada ne bih ni znala gde si. Možda bi te ti ljudi odveli
65
negde u inostranstvo. Ovako ću bar moći da te povremeno
posmatram iz prikrajka. Možda će te neko usvojiti, a ja ću
možda znati ko su ti ljudi, gde žive. Hiljadu možda, a samo
jedno je bilo sigurno, da ću nazad krenuti bez tebe. Opet je
jedno možda izletelo pred mene i nakezilo mi se, a značilo je da
te možda i ovako nikad više neću videti.
Ti ćeš da rasteš među strancima. Uz malo sreće, ako
te usvoje neki dobri ljudi, imaćeš lep život, a ja ću zasluženo
plakati dok ne isplačem i poslednju suzu. Pitala sam se, šta
ćeš jednoga dana kada odrasteš u nekom glupom formularu
napisati u prostoru predviđenom za imena roditelja. Rekli su
mi da kod nas ne postoji potpuno usvajanje, te da će u prostoru
označenom za ime majke, uvek stajati moje ime. Iskreno, to
mi ništa nije značilo. Majka bi trebalo biti neko, ko se brine za
svoje dete, bez obzira na imovinsko stanje. Trebalo bi da je tako
Nina, ali ja nisam znala šta me čeka, i da li će tvoj stomak, dok
budeš bila gladna, prepoznati razlog zbog kojeg nemam šta da
ti ponudim.
Ostavila sam te. Nisam se dugo zadržavala, da sam ostala
još malo, ne bih imala snage da te ostavim. Trebalo je da se
zadržim još malo. Trebalo je da te uzmem i pobegnem što dalje
odatle. Nisam ništa od toga uradila. Ostavila sam te samu i
uplakanu. Nisi mogla da vičeš za mnom “mama”, kako su to
mogli oni stariji od tebe. Nikad, dok sam živa, neću zaboraviti
taj prizor. Svuda oko mene, te male bespomoćne ruke, koje su
molile da ih povedem. Nisu bili svesni, da nisam mogla, da sam
i svoje dete ostavila, a oni su mislili, da je neko došao po njih.
Ti si samo plakala, a tvoj plač je bivao sve udaljeniji, da bi u
jednom trenutku nestao. Bila sam već na ulici. Vrata za mnom
su se zatvorila, a ti si ostala iza njih.
66
Ni jedna kasnija bol, koju sam osetila u životu, čak ni ona
kada sam se razbolela i pala u krevet, nije mogla da se uporedi,
sa bolom, koji sam toga dana osetila u srcu. To je bio još jedan
metak, koji je pogodio moje srce. Nisu mi drugi ni trebali, bilo
je to sasvim dovoljno.
Od toga dana ja sam zapravo postala mrtvac koji hoda.
Povremeno sam odlazila do kapije u Zvečanskoj. Nisam nikad
pozvonila, ni ušla. Nisam znala šta bih da uđem i da vidim
nepoznato dete. Ipak sam trebala, znam da i ti misliš da sam
trebala, možda bi smo zajedno našle neko rešenje. Izabrala sam
beg i zbog toga mrzim dan, kad sam se rodila. Nisam se nikad
pokajala što sam tebe rodila, ako ti to nešto znači. Zamišljala
sam kako rasteš, kako izgledaš, da li ti je kosa i dalje crna ili je
kao Kostina postala plava. Razmišljala sam tako o tim nekim
beznačajnim stvarima. Mnogo važno, kakva ti je kosa, trebalo je
da mislim o tome da li si srećna. Nisam valjda namerno o tome
želela da razmišljam, jer ko može biti srećan, a napustili su ga.
Saznala sam ipak od direktorice doma. Jednog dana me
je pozvala, da potpišem papire, oko tvog usvajanja. Pitala me
je, da li želim da te vidim. Na trenutak sam želela, ali sam se
predomislila. Nisam zaslužila ni tvoju senku da vidim, a ne
tebe. Samo sam odmahnula glavom i pitala gde i šta treba da
potpišem. Tako sam saznala da su te usvojili ljudi koji godinama
nisu mogli da imaju dece, a želeli su. To je ironija, oni koji žele
ne mogu, a ko ima, odriče se roditeljstva. Direktorica je rekla
da su dobri ljudi, sredovečni. Mladost im je prošla u pokušaju
da sami dobiju dete. Oboje su bili učitelji.
Živeli su na Dorćolu, u Dušanovoj ulici. Sudbina je opet
umešala prste i odredila ti da živiš blizu tvoje biološke porodice.
Direktorica mi je tada rekla nešto što me je jako naljutilo.
67
Koliko god bila ljuta, nisam imala pravo na to. Rekla mi je
da je gospodin Popadić, od prvog dana, kada sam te ostavila
u domu, dolazio i donosio torte i slatkiše za drugu decu. Bilo
mi je na neki način lakše, kada mi je rekla, da je samo s njom
komunicirao, da nikad nije želeo da te vidi. Nije želeo, rekla
je, ali te je iz prikrajka posmatrao, i odlazio uvek uplakan.
Nikad mi nisu bili jasni, ljudi poput njega. Patio je, a nije želeo
to da prizna. Smatrao je, verovatno, da mu nije bila dužnost
da ispravlja greške svoga sina. Zašto je onda uopšte dolazio?
Taman sam se spremala da krenem. Nisam više želela da slušam
o njemu, nisam želela ni da budem s tobom pod istim krovom,
a da nemam hrabrosti da te vidim. Krenula sam, ali me je
direktorica zaustavila.
– Emilija, ovo je Vaše, ostavio je Ninin deda.
– Šta god da je, ne želim da uzmem.
– Ovde ima dosta novca…
Okrenula sam se i besno ošinula ženu pogledom, mada
sam znala, da ona ništa nije kriva. Urlala sam, i nije me bilo
briga, što će me čuti verovatno do Terazija.
– Ne želim ništa, pogotovo ne njegov novac. Koliko
god da tu ima novca, ne mogu naplatiti bol s kojom ja živim.
Poručite to gospodinu Popadiću, drugu, kako god ga nazvali,
neka nosi svoj prljavi novac. Neka njime kupi parfem svojoj
ženi, verovatno ga troši na litre. Neka ” Šanel 5” neutrališe
njihov smrad buržuazije!
Pobegla sam, plašeći se da ću još nešto reći, što nisam
trebala. Više se nikad nisam vratila u Zvečansku. Nisam čak
došla ni da uzmem adresu, koju je direktorica obećala da će mi
dati. Znala sam da nikad neću otići da posetim tvoje usvojitelje,
ni tebe. Bilo ti je bolje bez mene. Ti se ionako više nisi sećala
68
mog lika. Postigla sam šta sam želela. Mislila sam da će ti
tako život biti jednostavniji. Zamolila sam jedino direktoricu,
da usvojiteljima prenese, da ti nikad ne kažu da nisi njihova.
Kakva god pravila bila, smatrala sam da je besmisleno deci reći
da ih je neko odbacio.
Obe smo imale svoj život. Tako je trebalo i da ostane.
Kad sam te ostavila u sirotištu, pronašla sam posao u nekom
krojačkom salonu. Pomislila sam tada, kada su me primili na
posao, da se sudbina stalno vrti oko mene. Povremeno me
okrzne nečim što sam od nje očekivala, ali to nije bilo značajno.
Želela sam da budem frizerka, pa da šijem kostime. Sve sam
to po malo bila. Radila sam u salonu Pajkić i bila na putu, da
zaista postanem frizerka, ali bezuspešno. Onda sam se zaposlila
u krojačkom salonu, ali i tu sam samo porubljivala odeću i
prišivala dugmeta. Moja karijera kostimografa nije uspela.
Razmišljala sam ja, kad sam se zaposlila da odem u sirotište
i uzmem te, ali sam i od toga odustala. Nekakav posao sam
imala, ali sam spavala u jednom sobičku na Čuburi, sa još dve
radnice iz salona. Soba je bila blizu, pa nam je odgovaralo, da
ne plaćamo prevoz. Za mene je bilo dosta, ali nisam tebe Nina
mogla da dovedem u tu kutiju od sobe, da spavaš na gomili sa
nama. Opet nisam bila hrabra, zapravo izabrala sam da budem
praktična, da ti umesto ljubavi ponudim “bolji” život. Opet
te nisam pitala, šta bi ti želela, sigurne obroke i toplu sobu, ili
zagrljaj majke.
Nisam više nikad ništa čula o Kosti. Nisam više viđala ni
Daru, pa sam i taj izvor informacija uništila. Tako je sigurno
bilo bolje za sve. Odlazila sam na posao i vraćala se kući, i
vodila najdosadniji život koji postoji. Molila sam se Bogu svake
noći, pre spavanja, da ako nije pogledao mene, to bar učini, kad
si ti u pitanju. Želela sam da imaš sreću i dobro zdravlje, ostalo
69
će doći samo po sebi. Tako sam mislila i to i izgovarala, kao
molitvu. Mislila sma da je u životu najvažnije da imamo sreću,
sve ostalo dođe i prođe. Uostalom ako smo srećni, onda smo i
zdravi, bolestan čovek nikad nije srećan. To sam i sama ubrzo
shvatila, kada sam prvi put završila u bolnici, zbog srčanih
smetnji. Opet nisam imala sreće. Mesec dana sam ostala u
bolnici, što je naravno značilo da sam opet ostala bez posla.
Poslovi kao što je bio moj bili su nesigurni, tretirali su ih kao
honorarne, što je značilo, čak i u to socijalističko vreme, da si
mogao ostati na ulici. Radnici su bili zaštićeni i imali pravo
na bolovanje, samo ako su imali stalni posao. Doktor koji je
bio zadužen za mene imao je razumevanja, pa mi je stalno
produžavao boravak u bolnici.
– Emilija Vaše stanje je prilično loše, ali ne toliko da bih
mogao i dalje da Vas zadržim. Pokušaću da ga prikažem još
gorim, pa da još malo ostanete.
– Hvala doktore, na svemu što radite za mene, ali jednog
dana ću ipak morati da odem. Kažete da mi je stanje ozbiljno,
koliko?
– Imate ozbiljno oštećenje srčanog zaliska, postoji
mogućnost da se operišete, ali takve operacije se kod nas još
uvek ne rade, a napolju je to jako skupo.
– Znate i sami da je to za mene nedostupno. Ne znam ni
da li ću imati šta da jedem, kad izađem odavde, a kamoli da
razmišljam o operaciji u inostranstvu. Hvala Vama na brizi.
Došao je dakle i dan, kada više nisam mogla da
ostanem u bolnici. Konzilijum lekera je smatrao da je stanje
zadovoljavajuće, te da mi ga daljnji boravak u bolnici neće
poboljšati. Doktor me je pozdravio i poželeo, da se više ne
vratim. Na tu njegovu rečenicu smo se oboje nasmejali, znali
70
smo, da ću se ja opet vratiti, neizvesno, kada, ali to nije ni bilo
važno. Znala sam da mi doktor čak možda i nije rekao pravo
stanje mog srca. Žalila sam što sam taj svoj kratki bezvredni
život provela bez tebe. Mogla sam dobiti i ranije neki signal.
Bilo bi ti lakše da razumeš, da te je majka napustila jer je umrla,
nego što te je napustila, na način, na koji sam ja to uradila.
Posao nisam našla. Bila sam zahvalna mojim cimerkama,
koje su mi dozvolile da ostanem sa njima, iako su znale da
nemam odakle da platim stanarinu. Nekako smo uspevale,
zahvaljujući njihovim primanjima, da preživimo. Ipak moja
bolest nije imala razumevanja za lošu ishranu, koja se često
svodila na šolju mleka i parče hleba, pa sam se posle nešto manje
od dva meseca ponovo našla u bolnici. Ovoga puta doktor nije
bio ni malo optimističan. Kad sam ga pitala, koliko mi daje,
skrenuo je pogled. Nisam se zabrinula zbog toga. Osetila sam
neko čudno olakšanje, kao da sam dobila pomilovanje, a bila
osuđena na smrt. Nisam se uplašila smrti, štaviše došla mi je
misao o njoj kao spas. Hvatala sam sebe kako noću, dok su
drugi spavali pravim veliko spremanje svog života. Nije tu
bilo mnogo dobrog, ali sam ipak bila zahvalna što sam osetila
tvoj miris, što sam bar tri meseca bila pored tebe. Kao i sve
drugo u mom životu, i ti si Nina bila samo trenutak, a ja sam taj
trenutak, jedino želela da zapamtim.
Posle još jedne neprospavane noći, kada sam imala osećaj
da mi ceo Beograd sedi na grudima, najmanje što sam želela,
bilo je da mi u posetu dođe gospodin Popadić. Nisam ni bila
svesna da je bio 24. maj i da je bio tvoj rođendan. Rođendani
su zapravo bili privilegija onih, koji su imali sređen život, pa
su im rođendani bili poput šlaga na njihovom čokoladnom
životu. Moji roditelji nisu nikad slavili rođendane, ni svoje, a
71
naravno, ni moj. Možda ni ja ne bih slavila tvoj, da si ostala
kod mene. Ipak mislim da bih, jer mi je to nedostajalo. Biti
srećan, čak i kada sve oko tebe tone, to je osećaj koji imaju, oni
koji slave rođendane. Toga dana ti je sve dozvoljeno, postaješ
centar sveta, to je sreća. Traje kratko, ali tebi je lepo. Taj osećaj
kratkotrajnosti sreće mi je uvek nedostajao.
Okrenula sam glavu prema zidu. Mislila sam da mu tako
dam do znanja, da ga ne želim, da mi je dovoljno teško i bez
njega. Ostala sam tako okrenuta nekoliko minuta, ili mi se tako
činilo. Očekivala sam da će on nestati kad se ponovo okrenem,
ali nije. Stajao je kao kip pored mog uzglavlja. Ličio mi je na
lešinara, koji je došao da se sopstvenim očima uveri, da me
uskoro neće biti. Ne znam koliko smo tako dugo ćutali, on je
prvi progovorio.
– Žao mi je, niko to ne zaslužuje.
– Mrzim kad me neko gleda u oči i laže. Nema šta mi
niste uradili, nisam ni to zaslužila, pa se ipak desilo. Zašto ste
došli, da se naslađujete?
– Nisam takav čovek, da se naslađujem tuđom bolešću.
– U čemu je razlika između bolesti i života koji sam
vodila, dok sam bila zdrava?
– Postoji razlika, nego mogu li kako da pomognem?
– Možete, idite, da Vas ne vidim, tako ćete mi najviše
pomoći. Zbog svih vas ostala sam bez života, šta još želite?
Doktor kaže da je moja bolest posledica života koji sam živela.
Pustite me bar da umrem na miru.
– Znaš li adresu, na kojoj mogu pronaći unuku?
– Vređate me i dalje, molim Vas idite, pozliće mi!
– Zašto misliš da sam došao da te vređam?
72
– Zato što znam da znate gde je Nina…
– Nina, tako se zove, lepo ime…
– Ne znam da li je dovoljno otmeno, ali eto, meni se
dopalo. Pošto Vam se sviđa, izgleda da sam vas Popadiće, bar
jednom zadovoljila. Recite tačno šta želite, bez uvijana, pa idite,
želim da spavam. Imala sam tešku noć.
– Dobro, u pravu si, znam gde je, došao sam nešto drugo
da ti kažem, pa idem.
– Slušam.
– Došao sam da ti kažem da je Kosta odlučio da prizna
očinstvo. Sredio sam sve papire, Nina će nositi prezime
Popadić. Dok ne napuni osamnaest godina, plaćaću u Kostino
ime alimentaciju…
– Gospodine Popadiću, molim Vas da odete i da se nikad
više ne pojavite ispred mene, dok sam živa. Nadam se da neću
još dugo, pa ću se tako rešiti noćne more, koja se zove Kosta
Popadić, a i svih vas.
Valjda sam vikala, pa je dežurna sestra ušla u sobu i
zamolila ga da ode, jer uznemirava i mene i druge bolesnike.
Nije bilo dovoljno to što je otišao.
Celu noć sam proplakala. Plakala sam i bila srećna u isto
vreme. Razlog moje sreće je ovo pismo Nina. Uspela sam da
ti napišem sve. Nadam se da ništa nisam izostavila. Nije moj
život bio dovoljno dug, da nisam mogla da stignem da ti sve
o njemu napišem. Dok sam ležala i bila bespomoćna, imala
sam dovoljno snage da ti pišem. Sad sve znaš. Ostalo mi je još
jedino da nađem način, kako da pismo dođe do tebe. Kada je
toga dana doktor došao u vizitu, zamolila sam ga da to uradi za
mene, da ti da pismo.
73
Obećao je da hoće, tako da sam mirno mogla da napustim
ovaj svet, koji sigurna sam neće ni primetiti da sam otišla.
Draga moja Nina, ovde je kraj moje, ali ne i tvoje priče.
Nadam se da tvoja tek počinje. Neke priče, počinju na kraju.
Želim da budeš srećna, ne teram te da me voliš, kad pročitaš
pismo. Ne možeš nekoga, ko te je napustio voleti. Nisam tražila
opravdanje, ni oprost, samo želim da znaš, da sam bila mnogo
mlada i nespremna, za sve što me je snašlo. Na neki način
odlazim mirna, što znam da te tvoji novi roditelji vole, i da su ti
Popadići dali ono što ti pripada. Možda ti sad prezime ne znači
ništa, možda ćeš biti nesrećna, jer ćeš sa prezimenom saznati
i da si usvojena, ali proći će to, a prezime, je bitno veruj mi.
Mislila sam ja nekad, da nije bitno kako se prezivaš, a onda
sam shvatila da jeste, da je to prvo što govoriš ljudima, kad te
upoznaju. Popadići su bili stara beogradska porodica, po tome
su ih cenili, a ne po tome, kakvi su zapravo bili.
Živi svoj život. Odlazim mirna, jer sam sigurna da nećeš
imati život, kao što je bio moj.
– Voli te tvoja mama Emilija!

ŽIVOT NE PITA
SA KOJE STRANE DA POČNE PRIČU

77
Sedela sam u zamračenoj sobi, pored otvorenog prozora.
Napolju je padala kiša. Pomislih da je baš dobro, što ne moram
nigde da idem. Moja majka Emilija nije bila te sreće. Uvek kada
je morala da ide, napolju je padala kiša. Htela sam da ustanem,
da odem do dečje sobe, da proverim da li moja Emilija spava.
Nisam se ni pomerila. Osećala sam da ne moram ništa da
proveravam, da je sve u redu. Sad mi je postalo mnogo toga
jasno. Bilo mi je jasno, da majke uvek osete, kad sa njihovom
decom nešto nije kako treba. Bilo mi je jasno i zašto sam od svih
imena, svojoj ćerki dala ime Emilija. Nisam upoznala majku,
ali mi je očigledno njeno ime bilo urezano negde u podsvesti.
O tome sam pričala i svom psihijatru. Posećivala sam ga neko
vreme. Znala sam da sam usvojeno dete. Mislila sam da mi to
nije bilo važno, ali jeste, jer sam stalno imala osećaj da ne znam
sve, što sam trebala da znam.
Pismo koje sam upravo pročitala, dobila sam na svoj
trideseti rođendan. Pozvao me je doktor, koji ga je čuvao. Već
duže vreme je bio u penziji, ali nije zaboravio da je pre trideset
godina imao pacijentkinju, kojoj je obećao da će pismo čuvati
i predati ga njenoj ćerki, kad dođe vreme. Nije mi bilo jasno,
zašto je želela da to bude baš na moj trideseti, zašto nije mogao
ranije da mi ga da. Bila su to pitanja koja su me mučila, na
koja nisam imala odgovor. Imala sam noćne more. Stalno sam
sanjala stablo, veliko, sa još većom krošnjom i broj 15. Kada
sam prvi put sanjala taj san, muž mi je rekao da igram loto, i da
obavezno zaokružim broj 15.
Sad znam šta je značio taj broj, a i stablo. Bila sam beba,
78
ali je moj mozak registrovao, neke stvari koje smo zajedno
radile majka i ja.
Kada sam dobila devojčicu, kao iz topa sam čim su mi je
doneli dete nazvala imenom majke. Moj muž Pavle se s početka
protivio, rekao je da je Emilija suviše ozbiljno ime za malu
devojčicu, ali ja sam po svaku cenu htela, da se ona baš tako
zove. Kao njena baka, Emilija. Osećala sam se jako čudno. Za
nekoliko sati doći će gosti, da proslavimo moj jubilarni trideseti
rođendan, a ja nisam bila spremna da ih dočekam. Imala sam
samo tortu i ništa više. Zapravo imala sam još nešto, to je bila
gorčina, bol u duši, i osećaj krivice, što nikad nisam poželela da
saznam, ko me je rodio. Imala sam priču, kao i većina, s tim što
je moja priča počela na kraju.
Opraštajući se sa životom, moja prava majka je imala
snage da mi kaže istinu. Trebalo je da budem srećna zbog
toga, što mi je konačno sve bilo jasno, ali ja to nisam bila. Oko
mene je lebdelo pitanje, da li ću imati snage da se jednoga dana
susretnem sa Kostom. Zovem ga imenom, jer ne zaslužuje da
mu se drugačije obratim.
Nisam imala loš život, ne mogu da grešim dušu. Zapravo
bila sam jako srećno dete do svoje desete godine. Tada su na
moj rođendan, Mile i Vesna, moji posvojitelji odlučili da mi
kažu istinu. Možda oni ne bi to nikad ni uradili, da se nije
pojavio moj deda, želeći da se ja više ne prezivam Marković,
nego Popadić. Nisam tačno znala o čemu se radi, a onda se
deda potrudio da mi sve lepo objasni.
– Znaš, draga Nina, ja sam tvoj deda, ovi ljudi nisu ti
ništa, uzeli su te iz sirotišta, pre nekoliko godina. Tvoj otac je
moj sin Kosta…
79
– Ne razumem, o čemu pričate, ne znam ni ko ste!?
– Rekao sam ti da sam tvoj deda.
Gledala sam u ljude, za koje sam do malopre mislila da
su mi roditelji, i mislila da se ovaj čovek šali. Sećam se tog
rođendana, nikad ga nisam zaboravila. Mama Vesna je plakala,
a otac je ćutao. Čovek koji je trvrdio da mi je deda, posedeo je
malo, a onda otišao. Nikad ga više nisam videla. U mom životu
se zapravo ništa nije promenilo, osim što sam se godinama
kasnije kroz maglu sećala, dedinih reči.
Nije mi ništa tada rekao o majci. Možda i bi da sam ga
pitala, ali nisam. Kada imaš deset godina, nisi baš verziran u
tome, da povezuješ ili razvezuješ konce koje su odrasli zamrsili.
Nastavila sam da živim sa Vesnom I Miletom, kao da se ništa
nije dogodilo. Kada mi je bilo dvadeset godina, najpre je umro
Mile, a Vesna, pet godina kasnije. Oboje su bili bolešljivi, ali
su nekako uz lekove izgurali, i izveli me na put. Završila sam
fakultet. Mile nije dočekao da me vidi sa diplomom, ali zato
je Vesna ponosno stajala uz mene, dok sam primala diplomu.
Postala sam profesorka engleskog. Nekako je to bilo za
očekivanje, da dete prosvetnih radnika krene njihovim stopama.
Nisam tada ni sanjala, da mi je otac poznati saksofonista, da
ima bend i da živi u Njujorku, a majka samo majka. Ona je bila
bez zanimanja. Bila je samo majka, koja je bila toliko mlada da
je morala odustati od mene.
Dok sam čitala pismo koje mi je ostavila, nije bilo
sekunde da nisam plakala. Kako je moguće, da neko toliko
nema sreće, poput mame Emilije. Poželela sam da sam tada
kada me je ostavila imala više godina, pa da sam mogla da joj
kažem, da ću biti uz nju, da se ne brine. Isto tako sam želela
80
da Kosti kažem sve što je zaslužio. Možda ne njemu, koliko
njegovim nadmenim roditeljima. Bilo mi je žao što su Vesna i
Mile prihvatili alimentaciju od moga dede, kao i to da zvanično
upiše svoje prezime, uz moje ime.
Prezime je kod žena promenljiva kategorija, pa sam i ja
tako, udavši se za Pavla Kovača, prestala da budem gospođica
Popadić i postala gospođa Kovač. Ipak sam u nekim situacijama,
volela da se predstavljam kao Nina Popadić Kovač.
– Nina, ti još uvek nisi spremna, gosti samo što nisu
stigli. Izađi iz tog mraka, dođi k sebi, ne možeš večno živeti u
prošlosti.
– Pavle molim te da me razumeš. Da li si svestan da sam
upravo posložila sve kockice u svom životu. Sve su tu, na svom
mestu, moram malo da uživam u toj slici, koju sam se godinama
trudila da složim.
– Razumem ljubavi, ali danas je tvoj jubilarac. Znaš da
imamo rezervisan sto u “Voxu”, da će uskoro stići naši prijatelji.
– Sve znam, i obećavam da ništa neću pokvariti. Molim
te pogledaj da li je Emilija zaspala. Uskoro treba da stigne i
devojka koja će je čuvati. Ne brini, biću ja dobro, samo mi daj
još nekolko minuta!
Pavle je sve ove godine imao razumevanja za mene. Tako
je bilo i večeras, bio je zabrinut i to je bilo normalno. Sve ove
godine je zajedno sa mnom tražio ko sam, sada smo oboje
mogli da se opustimo. Činilo se da ćemo konačno biti mirni,
ipak moje srce nije bilo mirno. Nisam mogla da oprostim
sebi, što sam tolike godine živela u istom gradu sa majkom,
a nisam to znala. Mislila sam da me je napustila iz obesti, da
sam za nju bila greška iz mladosti, i da nije htela da zna za
81
mene. Bila sam ljuta i na Vesnu i Mileta, što su krili istinu od
mene. Odjednom sam poželela da se vidim sa dedom i babom,
gospođom i gospodinom Popadić, kako ih je majka zvala. Bilo
mi je čudno, ali ni jednom nije spomenula njihova imena.
Valjda ih je na taj način kaznila, ne spominući im ime, ili je
bar mislila da su kažnjeni. Ne mislim da su oni zbog toga bili
nesrećni, očigledno im nije bilo važno, da li će njihova imena
u svom pismu spomenuti, neka devojka, s kojom se njihov sin
malo poigrao, pa je odbacio.
Pitala sam se, da li je Kosta nekad pomislio na mene?
Znimalo me je, da li je tamo daleko poželeo da vidi bar neku
moju fotografi ju, da zna kako izgledam. Sigurna sam da je
ostvario sve svoje snove. Oženio se bez ljubavi zbog papira,
možda ima decu, ja ga nisam zanimala. Tako sam razmišljala
dok je u meni kipteo bes. U meni su se smenjivala razna
raspoloženja, pa sam već u sledećem trenutku bila tužna zbog
njega, jer je bilo jasno, da on tamo u Njujorku nije bio srećan.
Mislio je da je time što je uspeo protiv volje roditelja, da upiše
akademiju, da ostvari uspešnu karijeru, zaradi puno novca,
rešio sve u životu. Nije rešio ništa, sigurno je bio sam i jadan.
Čula sam da mu je tetka umrla, da je nasledio njenu kuću i
novac, ali i to da ne živi sa ženom.
Vesna je nekoliko meseci pre smrti, posetila Popadiće.
Molila sam je jedino da mi ni ona ne kaže, kako se oni zapravo
zovu. Neka i dalje u mom životu ostanu bezimeni baba i deda.
Ostalo što je saznala od Popadića zanimalo me je. Saznala sam
i da imam sestru. Bila je pet godina mlađa od mene. Rodila se
znači, kada su mene posvojili neki strani ljudi. Ona se rodila u
porodici, kakvoj takvoj, ali porodici. Mene je Kosta napravio
iz strasti, i to je bilo bolje, nego da me je napravio iz interesa i
82
bez ikakvih emocija, kao moju sestru Karlu. Ani, Kostina žena
ostala je trudna i rekla mu je to tek, kada više nije bilo šanse
da abortira. Uradila je to, jer je bila sigurna, da joj Kosta ne bi
dozvolio da rodi. Posle porođaja napustila je posao. Radila je u
fi lharmoniji kao čelistkinja. Nije imala neku zavidnu karijeru,
i po Vesninoj priči, zavidela je Kosti, što je za kratko vreme
postigao karijeru, o kojoj je ona mogla samo da sanja.
Kosta nije bio zadovoljan, što je Ani napustila fi lharmonju,
smatrao je da će se tako teže razvesti od nje, a želeo je. Više mu
nije bila potrebna. Dobio je sve potrebne papire, zbog toga se i
oženio, pa je mislio kako je došlo vreme da ode od Ani. Nije ni
sanjao da će ga ovaj brak iz interesa lišiti mnogo čega, najviše
slobode.
Odselio se od Ani, nekoliko meseci pre nego mu je tetka
umrla. Vadio se na to, da tetka živi sama, i da joj toliko duguje.
Ani se nije bunila, zapravo, ona je imala sve što joj je bilo važno,
muža na papiru, dete, a izgubila je nadu, da će postati majka.
Ništa joj više nije trebalo. Pustila je Kostu, da misli kako je
pobedio. Pustila ga je da živi opušteno, zapravo, da misli, kako
tako živi. Nije se pobunila ni kada joj je posle tetkine smrti
rekao da će ostati da živi u kući koju mu je ostavila. Jedino se
pobunila kada joj je rekao da je podneo zahtev za razvod.
Vesna je od babe saznala, da mu je Ani tada rekla da
zaboravi na razvod. Može da radi šta želi i da živi odvojeno od
nje, ali razvod mu nikada neće dati. Nije mi bilo jasno, kakve
su to žene, koje tako malo sebe cene. Pavle, koji je tog trenutka
ponovo došao u sobu, gde sam ja i dalje sedela, sa svojim
mislima, postao je nervozan.
– Nina, stvarno si preterala, svi su stigli, čekamo u
83
dnevnom, da popijemo piće i krenemo. Sada je devet, trebali
smo već biti u restoranu. Znaš koliko sam teško došao do
rezervacije, ne kvari nam veče. Rekla si mi da ti je lakše, kad si
pročitala pismo, a ono izgleda da nije. Da sam znao, ne bih ti
dozvolio da ga čitaš, dok ne proslavimo rođendan.
– Pavle, nemoj da me ljutiš. Znaš da je to bila majčina
želja, da ga pročitam na ovaj dan. Idi ti, ja stižem za pet minuta.
Daj mi molim te još samo toliko, da se saberem. Razumeo si
razna moja stanja, razumi me i večeras.
Jedva sam čekala da izađe iz sobe i zatvori vrata za
sobom. Nisam želela da me vidi da plačem. Setila sam se,
majčinog komentara o tome, kako je nepristojno, plakati pred
drugima. Nisam želela ni njegovo sažaljenje. Koliko god da se
trudio, Pavle nije mogao da me razume. Odrastao je u jednoj
harmoničnoj porodici sa još dva brata, ocem i majkom koji se
i dan danas vole, kao da su se tek sreli. Kako je neko takav,
mogao da razume mene siroče, koja još uvek nisam bila sigurna
u svoj identitet. Na trenutak sam čak razmišljala i o tome da
uzmem odmor i otputujem sa Emilijom u Njujork. Poželela
sam da se upoznam sa Kostom, pa deda joj je, neka bar moje
dete ima dedu, ako ja nisam. Uvek sam zavidela deci, koja su u
park dolazila sa babom i dedom.
Ustala sam i krenula u dnevni boravak, da se pridružim
prijateljima, koji su čekali slavljenicu. Morala sam ipak
da ispoštujem trud koji je Pavle uložio da me obraduje za
rođendan. Nije bilo lepo da svima pokvarim raspoloženje. Kad
se stvari malo slegnu, reći ću Pavlu, da nameravam otputovati
u Njujork. Možda mu neće biti pravo što želim na put bez
njega, ali mislim da je potrebno da se sa Kostom prvo sretnemo
Emilija i ja. Plašila sam se zapravo Kostine reakcije. Bilo bi mi
84
neprijatno, da Pavle bude pored mene, ako otac odbije da me
vidi. Znala sam da postoji i ta mogućnost, jer zašto bi neko,
ko me je odbacio dok se nisam ni rodila, sada posle trideset
godina želeo da me vidi.
Nisam ni u snu mogla da zamislim, da neće biti potrebno
da putujem u Njujork, da bih upoznala oca. Bilo je dovoljno
da te večeri, ne znajući šta me čeka, odem u klub koji je Pavle
rezervisao. Znao je da volim bluz, sad mi je bilo jasno i zašto.
Volela sam ja svu dobru muziku, ali bluz, mi je očigledno bio
u genima.
Vox je te večeri bio prepun. Malo je falilo, pošto smo
zakasnili, da izvisimo za sto. Ipak pošto smo Pavle i ja bili česti
gosti i poznavali gazdu, oprostio nam je što kasnimo. Rekao
je dok nas je služio pićem da nećemo požaliti, da večeras ima
posebne goste. Neka jeza mi je protrčala niz kičmu. Osetila
sam se neprijatno. Posle mi je postalo jasno, da sam s pravom
bila nervozna. Iznenađenje večeri, bio je bend Koste Popadića.
Gazda ga je predstavio, kao posebnog gosta iz Njujorka, koji je
prvi put posle trideset godina, ponovo u Beogradu.
– Poštovana publiko, molim vas da velikim aplauzom
pozdravite našeg gosta, koji je u Njujorku napravio zavidnu
karijeru, Kosta’s bend, večeras samo za vas!
Mislila sam da ću se srušiti. Pavle me je uhvatio za ruku,
a onda me je čvrsto zagrlio. Nije mi bilo bolje ni u njegovom
zagrljaju. Cela prostorija mi se okretala, i bila sam sigurna da
sam slučajno ustala, da bih pala kao sveća. Noge kao da nisu
bile moje. Ništa na meni nije bilo moje, mislila sam da trenutno
neko drugi sedi u mom telu, i misli tu i da ostane.
– Nina, želiš li da izađemo. Možda će ti prijati vazduh...

NASTAVIĆE  SE...