PRIČA POČINJE NA KRAJU V DAN

                                                     Carske knjige blizu dvora fotografija
                                                                     Dejan Srzić


Nemoj molim te da ostali počnu da te propituju, biće ti još gore.
Zamisli kako bi samo želeli da znaju sve detalje o čoveku, koji
upravo nežno miluje saks, a zapravo je tvoj otac. Nina, pogledaj
me! Uz tebe sam i tu ću i ostati. Uzmi malo piva, “b” vitamin
uvek pomaže u ovakvim stresnim situacijama!
Znala sam da Pavle želi da me nasmeje, da zaboravim
stvarnost, ali nije mu pošlo za rukom. Bila sam na ivici da
zaplačem, štaviše, bila sam na ivici nervnog sloma. Mnogo mi
se stvari već danas dogodilo. Majčino pismo, ta tužna ispovest,
pa onda bliski susret sa čovekom, koji je bio akter cele priče. Svi
smo bili tu. Majka je na nekoliko mesta u pismu sa žaljenjem
pomenula, kako nije imala ni jednu fotografi ju, na kojoj se
smejemo kao porodica. Možda sam ja večeras mogla da se
popnem na binu, stanem pored Koste, nateram ga da se nasmeši
i napravim prvu i jedinu porodičnu fotografi ju. Odustala sam u
startu od te ideje, nije bilo fer prema majci, da se samo Kosta i
ja smešimo na toj fotografi ji. Kada već nismo mogli da budemo
svo troje nasmejani, onda nema ni fotografi je.
Oko mene je bio žamor, a meni je u glavi bio pravi košmar.
Jednom sam se u životu napila, na svojoj veridbi za Pavla.
Nikad neću dok sam živa zaboraviti, koliko mi je loše tada bilo,
e sad mi je bilo još gore. Svi oko mene su bili raspoloženi, na
moj rođendan. Samo sam ja bila najnesretnija baš večeras. Nisi
hteo da znaš za mene, pomislila sam, gledajući u Kostu, tako
je trebalo i da ostane. Zašto si morao baš večeras da se pojaviš,
nikad mi neće biti jasni putevi sudbine, koji nas vode i tamo
gde nikako ne želimo biti. Pitala sam se, i tražila pogledom
neku ženu koja bi mogla biti Ani, ili devojku koja bi eventualno
bila Karla. Gde su njih dve sada, baš to sam se pitala, iako sam
bila sigurna da nisu tu, jer Kosta sigurno ne bi na turneju poveo
86
sa sobom ženu od koje se razvodi. Neka devojka, možda koju
godinu starija od mene, sedela je za stolom uz binu. Pomislila
sam da je devojka nekog iz benda, jer su ostala tri člana, po
godinama, mogli biti Kostini sinovi. Karla nije mogla biti, jer je
ona mlađa od mene, a devojka za stolom je imala trideset i pet,
ili šest godina, ni više, ni manje.
Odjednom, kao da mi se neka lampica upalila u glavi. Bilo
je isto kad bih u školi odgovarala, pa mi se na početku činilo
da neću znati ni reč da kažem, a onda odjednom bljesak i uvek
sam dobijala peticu. Postalo mi jasno zašto je majka, želela da
baš na trideseti rođendan pročitam njeno pismo. Broj trideset
deljen sa dva, davao je broj 15. Simina 15, tačno u sredini
između Dušanove i Kralja Petra. Ceo moj život sam se vrtela
u krug kao dvojka. Bolje rečeno, ulica u kojoj sam začeta, bila
je između ulica gde sam živela, i gde danas živim. Prava igra
sudbine. Stvari su polako dolazile na svoje mesto, ili sam samo
ja želela da tako bude, pa sam i sebe u to ubedila. Odjednom
sam čula samo žamor, bez muzike. Toliko sam bila odsutna, da
nisam primetila, da je bend pravio pauzu. Sedeli su za svojim
stolom, gde je malopre bila samo devojka. Kosta je sedeo pored
nje i držao njenu ruku.
Bože moj, zar je baš najnenormalniji čovek na svetu bio
moj otac!? Devojka je znači bila Kostina. Mogla je da mu bude
ćerka, ali njemu očigledno nije smetalo, a ni njoj. Na samom
početku, dok je nisam ni upoznala, mrzela sam tu nafrakanu
lepoticu. Bila je lepa, morala sam da priznam, ali šta je tražila
sa Kostom. Očigledno, da je novac bio presudan u njenom
odabiru, niko se ne zaljubljuje u starca. Bila sam svesna, kako je
moj način razmišljanja primitivan i glup. Skloni smo da sudimo
drugima, bez da znamo njihovu priču. Majka je na nekoliko
87
mesta u pismu, to napisala, a ja sam sad radila baš to. Osudila
sam devojku pored Koste, a nisam je ni poznavala.
Stigla je torta, a žamor za mojim stolom, podsetio me
je da su ovi ljudi večeras bili tu zbog mene. Umesto da se sa
njima zajedno veselim, i proslavljam svoj rođendan, ja buljim u
muzički sto, u Kostu i njegovu sponzorušu. Opet sam je osudila,
prilepila joj etiketu, bez osnova, i što je najgore, lepo sam se
osećala zbog toga. Posvetila sam društvu za stolom nekoliko
minuta, dok smo pevali glupu rođendansku pesmicu, i duvali
svećice. Torta me više nije zanimala, odbila sam parče svoje
omiljene čokoladne torte, prelivene pomorandžom. Pavle je i
dalje mislio da treba da odemo, da ja nisam ni najmanje dobro,
ali ja sam trvdoglavo odbijala. Uživala sam u tome da mučim
sebe, zaključila sam s ponosom. Ovo je bio moj rođendan i
imala sam pravo, da ga provedem kako želim. Neki od prijatelja
su polako počeli da ustaju i odlaze. Valjda su svi primetili da
nisam baš svoja. Nisu znali šta se tačno događa, ali su bili
sigurni, da nešto jeste. Možda su mislili da sam se posvađala
sa Pavlom. Iskreno, nije me ni bilo briga šta misle. Ostali su još
samo kumovi, njima se sviđala muzika, videlo se da uživaju.
Nisam im zamerila, pa zato smo i došli večeras ovde. To što
su se meni baš večers pobrkali svi lončići života, to drugima
nije bio razlog, da propuste ovako dobru svirku. Ne dolazi svaki
dan u neki mali klub, najpoznatiji saksofonista. Dorčolac iz
Njujorka. Tako je Kosta sebe najavio, sa tim “č”, umesto “ć”, što
je bilo karakteristično za šmekere sa Dorćola.
Pila sam, već ne znam koju kriglu piva. Htela sam da me
konačno ošamuti, ali ništa se od toga nije desilo. Bila sam treznija
nego ikad. Valjda su svi receptori u mom telu večeras bili mrtvi.
Nisam znala, kako to treba da se osećam? Kako treba da se oseća
88
devojka, koja posle trideset godina, sasvim neobavezno sreće
svog oca, koji je isto tako neobavezno napravio? Da li zapravo
neko ko te stvorio, ima “obavezu”, da se o tebi brine? Morala
sam da budem iskrena prema sebi, naravno da nema nikakvu
obavezu. Majka nije morala da legne u njegov krevet, da nije,
sve bi bilo jednostavnije. Protresla sam glavu. Poželela sam i
da se udarim, ali sam shvatila da to ne bi blo ispravno, da sebe
šamaram pred tolikim narodom. Sigurno bi me smatrali ludom,
ili možda to niko ne bi ni primetio. Kako sam samo mogla da
osudim majku, tu jadnicu, koja je imala samo petnaest godina.
Nije ni sama imala majku, koja bi je posavetovala. Kosta je bio
jako zgodan. Od one sorte, koja godinama dobija, a ne gubi.
Sigurno je očarao nekom pričom. Mi žene smo sklone da
padamo na muziku, “Kišna noć u Džordžiji”, prigušeno svetlo i
topao dah na vratu. Trgla sam se zbog svih tih sranja koja su mi
se motala po glavi. Očigledno da je pauza bila gotova. Sa bine
se čula baš ta pesma “Kišna noć u Džordžiji”. Zar je zaista moj
život bio tako prozaičan, i pun koincidencija?
Primetila sam da devojka, koju je Kosta malopre držao
za ruku, nije više bila sama. Pridružila joj se još jedna devojka,
mlađa od nje, a ja sam se zaledila dok sam buljila u nju. Bila
sam sigurna da je pridošlica bila Karla. Kada bi me neko
pitao, na osnovu čega sam bila sigurna, ne bih znala odgovor.
Verovatno nas je spajala ista krv. Kostina krv je tekla mojim
i njenim venama, inače nismo ličile. Ipak, imala sam utisak
da gledam sebe u ogledalu, od pre nekoliko godina. Bilo mi je
čudno, kako to još neko nije primetio, recimo Kosta, kako da
ne primeti da je večeras sa njim i njegova druga ćerka. Sve sam
osećala, pa mi je bilo čudno, kako to nije osećao i on. Zar nije
primetio, da samo nekoliko stolova od njega sedi neko, ko liči
89
na njegovu ćerku. Bilo je glupo moje razmišljanje. Naravno da
nije primetio, imao je preča posla, nego da zvera okolo i gleda
da li njegova starija ćerka proslavlja rođendan, “zabavljajući”
se, uz njegovu muziku. Pesma se završila, aplauz je odjeknuo, a
meni je nešto drugo odjeknulo u ušima:
– Hvala dragi moji, želim da kažem, da sam presrećan
što sam večeras ovde. Prijatno mi je, a pesmu “Kišna noć u
Džordžiji”, odsvirao sam za nekog posebnog, za moju Sofi ju!
Potrudila sam se da se priberem. Samo sam se jedno
pitala, da li je ovaj čovek normalan. Posvećuje pesmu nekoj
Sofi ji. Zapravo ne nekoj, nego onoj balavici, koja pije već petu
čašu vina i briga je za ostatak sveta. Ovde sede dve njegove
ćerke, za jednu nema pojma da postoji, a on pesmu posvećuje
Sofi ji. Izgleda da je to bila njegova džoker pesma, uz tu pesmu
je bario ribe. Možda je to ipak bilo zbog majke, igrala sam se
psihologa, možda je “Kišna noć u Džordžiji”, bila u njegovoj
podsvesti, i iskakala, kad god je hteo nekoga da odvuče u krevet.
Sofi ja, bar sam znala kako se zove, nije doduše delovala, kao da
će noćas prvi put dopustiti Kosti da je potuca. Može li on to u
tim godinama, postavila sam sebi pitanje i zgrozila se. S kojim
pravom ja razmišljam o seksualnom životu i moći svog “oca”.
Jedno je bilo sigurno, ako ikada on sazna, ko sam ja, ta Sofi ja
moraće da ode iz naših života.
Nije bilo sumnje, komplikovala sam, već dovoljno
komplikovanu situaciju. Imali smo znači jednu ostavljenu i
očajnu Ani, bez karijere, tamo daleko u Njujorku. Ostavljenih
žena treba se plašiti. Ovde smo imali Sofi ju, koja je trenutno
veoma voljena, što ne znači da će to biti i sutra. Onda nas dve
sestrice, koje ne znamo jedna za drugu. Supu i salatu nismo
imali. Ono što je Pavle najviše kod mene voleo, bio je moj smisao
90
za humor. Uvek je govorio, kako me je zbog toga zavoleo, ne
zbog mog izgleda i pameti, već zbog umeća, da ga nasmejem.
To je zapravo bio najveći kompliment, koji ti jedan muškarac
može udeliti. Nisam ja bila od onih kojima je bila važna fasada,
volela sam kod ljudi ono iznutra, “ono nešto”. Upitala sam
se, odakle mi svi ti “životni stavovi”, ko je mene svemu tome
naučio? Morala sam da budem iskrena i priznam, sviđalo mi
se, ili ne, da su me svemu, što znam o životu, naučili Vesna i
Mile. Kada sam saznala da sam usvojena, ja sam bezobrazno
pogazila sav njihov trud, svu njihovu ljubav. Oprosti mi majko,
ne želim biti gruba, ali nije dovoljno da nekog stvoriš i rodiš ga,
važno je ono posle, ona ljubav, koju pružiš, sve one fotografi je,
na kojima sam do desete godine bila nasmejana, pored Vesne i
Mileta. Oni su ipak bili moji jedini i pravi roditelji. Odabrali su
me i voleli. Želela sam da verujem, kako su me i rodili.
Razumela sam što je Emilija imala težak život. Razumela
sam i što je odlučila bez podrške da me rodi. Ono što nisam
razumela, bilo je to što je odlučila da me napusti. Nisi majko
imala pravo da me odbaciš, preživela bih ja. Preživela bih
zbog ljubavi, koju si mogla da mi pružiš, zbog topline tvojih
grudi, gde si mogla da me greješ, da se ne smrznem. Nisi me
smela ostaviti u tom prokletom sirotištu. Da Vesna i Mile nisu
odabrali mene, nego nekog drugog, ostala bih sama i uplakana
u nekom ćošku te sive zgrade. Tako su po ćoškovima plakali
svi oni, koje niko nije odabrao. Bila sam sigurna da se svako
od njih pitao, šta je to što mu nedostaje, pa ga niko nikada nije
odabrao. Mi smo svi tamo bili igračke, a ta siva, kamena zgrada,
bila je prodavnica, u koju su dolazili da sebi odaberu jednu od
tih igračaka. Niko ko nije to prošao, ne može razumeti, koliko
je u toj zgradi bilo tuge.
91
Odrasli mnogo sebi daju za pravo. Daju sebi pravo da
se igraju, bez razmišljanja, da li će nekome tom igrom uništiti
život. Ljubav je ono što spaja ljude, što održava porodicu. Imala
sam ja ljubav, ali neki začin je nedostajao, sad znam i koji. Začin,
koji se zove iskrenost, mene su celog života lagali, a ja sam
verovala. Pavle i moja ćerka su valjda jedine dve osobe u mom
životu, koje me nikad nisu slagale. Imam svoju porodicu, imam
njihova nasmejana lica, a opet sam ponovo nesrećna. Taman,
kada sam pomislila da sam se sredila, da je sve na svom mestu,
pojavilo se pismo. Pismo, koje me je opet vratilo na početak.
Trebalo mi je puno, da sebe ubedim da nemam ni jedan
dobar razlog, zbog kojeg bih potražila svog biološkog oca,
a onda on dođe, pojavi se niotkuda, i svira mi “Kišna noć u
Džordžiji”, na moj trideseti rođendan. Sudbino, jebem te ludu,
zašto si baš mene uzela na zub. Do juče su sve fi gurice mog
života bile posložene u vitrine, da ne pada na njih prašina, a
danas, danas su nestale iz vitrine. Šta ako im se nešto desi, a
ja ne mogu da ih sačuvam? Gledala sam zadovoljna lica svojih
kumova, zabrinuto Pavlovo lice, a niz moje su tekle suze. Tople
slane suze, tekle su i pekle me poput neugašenog žara. Na tom
žaru, majka Emilija je potpalila novu vatru, a ja nisam znala, da
li da je ugasim, ili da mašem nad njom i još više je raspirujem.
Više nisam obraćala pažnju, šta Kosta i njegov bend sviraju.
Buljila sam u sto, gde su Sofi ja i Karla odsutno sedele, bile su za
istim stolom, ali ih o tome očigledno niko nije obavestio. Nisu
obraćale pažnju jedna na drugu. Tu i tamo su razmenile po
neku rečenicu, a ja sam htela da crknem, što nisam bila bliže,
da čujem šta pričaju.
Donosila sam veoma važne odluke u glavi. Donosila ih,
a onda odustajala. Jedan deo mene je bio radoznao. Valjda je
92
to normalno, to čak i nije bila radoznalost. Bila je to želja da
konačno pronađem sebe. Drugi deo, onaj razumniji, govorio mi
je da to što ću pronaći sebe, neće ništa promeniti, ja ću i dalje
biti Nina Kovač, profesorka engleskog u Prvoj beogradskoj
gimnaziji. Biću i dalje majka jedne predivne Emilije, i dalje ću
imati sećanja, i saznanje, da sam usvojena i da je neko ukrao
moj pravi život. Želela sam da odem i vidim babu i dedu, pa
sam i od toga odustala. Bili su to stari i bolesni ljudi, kojima su
dani bili odbrojani. Ko sam ja da se umešam sada, da im uzmem
ono što im je ostalo. Oni su meni mogli da uzmu, majku, oca,
život, sreću, ljubav. Umorna sam bila od nabrajanja, šta su mi
sve Popadići oteli.
Ništa od toga nisam mogla da vratim. Mogla sam jedino
da pogledam Kostu u to njegovo šarmatno lice, na kome su
bore, na još šarmantniji načim ispisivale, da mu život i nije bio
baš preterano težak. Mogla sam da mu saspem istinu, da vičem,
da tražim da me zagrli… Sve sam to mogla, ali koja je bila svrha
svega? Neće se vratiti, ona “Kišna noć u Džordžiji”, od pre
trideset godina, kada je tu pesmu, posvetio Emiliji, a ne Sofi ji.
Koliko je zapravo bilo takvih, kao što su njih dve u njegovom
životu. Možda još negde po belom svetu, postoje deca, koju je
on pravio, a Popadići rasterivali. Možda Karla i ja nismo jedine
žrtve. Tačno je, obe smo bile žrtve. Ona je bila priznato dete, ali
da li je to dovoljno za sreću. Opet je falio onaj neki začin. Kosta
Popadić je bio loš kuvar, pravio je bljutava jela.
Naručila sam još jedno pivo i videla prekor u Pavlovim
očima, ali nije me bilo briga. Pivo je bilo jedino što mi je ove
večeri prijalo. Otpila sam gutljaj i donela konačnu odluku.
Neću ga pustiti da se izvuče, ni njega ni ostatak Popadića. Ništa
neću dobiti, ali će zato oni izgubiti. Izgubiće mir, ni oni neće
93
imati fotografi ju na kojoj su svi nasmejani. Moja parola je do
sada bila, da osveta nije dobra. Mislila sam da ona truje, da
su oni koji se žele svetiti loši, koliko i oni, kojima se svete. To
sam mislila, dok nisam bila u situaciji, da se nekome osvetim.
Možda ono što sam ja želela i nije imalo veze sa osvetom, kako
god, ja sam odlučila da stanem ispred Koste. Ustala sam istog
trenutka, valjda da se ne bih predomislila. Krenula sam. Dok
sam išla prema muzičarskom stolu, osećala sam Pavlov pogled.
Znala sam da je želeo da me zaustavi, ali nije, a ja sam mu bila
neizmerno zahvalna. Bio je moj glas razuma, ali znao je da ja
večeras ne želim biti razumna, i poštovao je moju odluku.
Činilo mi se da godinama hodam, da su svi pogledi
u ”Voxu” uprti u mene. To mi se samo činilo, nemarno sam
pogledala oko sebe. Svi su opušteno ispijali svoje pivo, i niko
nije obraćao pažnju na mene. Uostalom nije bilo ništa neobično
da neko prolazi između stolova, možda su mislili da idem u
toalet. Zapravo, bila sam sigurna, da ništa nisu mislili, šta je
goste kluba bilo briga, kuda sam ja krenula. Možda sam želela
autogram ili neku muzičku želju. Konačno, stigla sam. Samo
na trenutak sam osetila potrebu da se okrenem na peti, vratim
za svoj sto, ali nisam to uradila. Povukla sam kartu, sad je bilo
kasno da je vratim u špil. Igra je počela, morala sam paziti na
svoj sledeći potez. Nina, rekoh sebi, sad ili nikad, samo ne smeš
nikako da odustaneš. Verovatno sam potpuno bila okupirana
svojim mislima, i time, kako ću započeti razgovor, da nisam
čula kako mi se Kosta obratio.
– Mlada damo, kako vam možemo pomoći. Shvatio sam
da Vam je danas rođendan, možda imate neku želju?
– Imam, zapravo, ne nemam, nemam ja nikakvih želja,
samo sam htela da se upoznamo.
94
– Zadovoljstvo je moje, znači sviđa Vam se moj bend,
pretpostavljam da Vam se i ja sviđam, mislim moja svirka…
Došlo mi je da mu zalepim šamar. Onakav, kakav su
nekad devojke “lepile” navalentnim momcima na igrankama.
Bilo mi je muka, od njegove samouverenosti. Naravno ugrizla
sam se za jezik, da nešto ne lupim. Ruke sam držala na leđima,
da ne primeti, kako mi se tresu. Nije mi išlo u glavu, da je to
rekao pred ćerkom i valjda devojkom. Pretpostavljam da mu
Sofi ja nije mogla biti žena, pošto je već bio oženjen. Mislio je da
mi se sviđa, kao muškarac. Zaključila sam da će biti teže nego
što sam očekivala. Moraću mnogo toga da progutam, da Kosta
ništa ne primeti. Nikako nisam na samom početku želela, da
se otkrije moj identitet. Želela sam da ga pržim na tihoj vatri.
Pomislila sam čak i na to da se igram sa njim mačke i miša, da
mu čak dozvolim da me osvaja. Onda sam zaključila da je ta
ideja prilično bolesna, da bih povredila i Pavla i svoje dete. Od
zavođenja sam odustala, možda malo, čisto da ga pustim, da se
upeca, a onda da ga spustim na zemlju. Svakako zaključila sam
da trebam pustiti, da se stvari odvijaju svojim tokom. Ponovo
mi se obratio:
– Da li ste dobro. Ne brinite, navikao sam ja da se
devojke pogube u mom prisustvu, da li želite sesti, da Vam
nešto naručim, da nazdravimo rođendanu. U Vašim godinama,
još uvek se sme pitati za njih. Koji je po redu? Da pogodim,
dvadeset peti?
– Hvala na komplimentu – bila sam već prilično pribrana,
što me je ohrabrilo – imam ipak neku godinu više, trideset…
– Nikad Vam ih ne bih dao.
– Ne bih ja ni uzela…
95
– Volim devojke sa smislom za humor.
– Nasledila sam ga od oca, bio je jako duhovit i šarmantan.
Devojke su sedamdeset i nekih, prosto bile lude za njim. Ceo
Dorćol je bio njegov, a i devojke.
– Dorčolac, je li?
– Da, šta je tu čudno?
– Ništa, i ja sam, svet je defi nitivno mali…
– Kao kutija šibica, nadam se da se ne ljutite što sam htela
da Vas upoznam. Bilo bi mi žao da nisam. Možete li za mene još
jednom odsvirati “Kišna noć u Džordžiji”?
– Mogu, naravno, ali čudno je da jedna mlada devojka,
kao Vi, voli tu pesmu, to je pesma moje generacije…
– Koliko sam upamtila, malopre ste je pevali nekoj Sofi ji…
– Jesam, a kako znate da je Sofi ja bliža Vama po godinama
nego meni?
– Pa tata, valjda je žena zaključila, jer si buljio kao klinac
u dragu Sofi ju. Da se upoznamo, ja sam Karla, ćerka gospodina
Koste, koji voli piletinu.
– Karla ne budi drska, oprostite, mnogo je razmažena,
lude godine.
Uputila sam osmeh Karli. Nisam mogla da objasnim
zbog čega, ali bila mi je simpatična. Možda zbog toga što je
prigovarala, tako očigledno Kosti, zbog njegove veze sa Sofi jom.
Možda je ipak to bilo zbog naše krvne veze, kako god, ali sam
na trenutak osetila, da ćemo se slagati. Žrtve moraju da se drže
zajedno, a Karla i ja to jesmo bile. Obe smo bile žrtve svoga
oca, jedna priznata, a druga ne. Prezime, koje su mi Popadići
udelili, nije značilo da sam priznata. To nije trebalo da nam
bude kamen spoticanja.
96
– Oprostite, nisam pazila šta pričam. Imate pravo pevati
kome god želite. Vi ste znači ta Sofi ja? Drago mi je, ja sam Nina.
Možda se meni učinilo, ali imala sam utisak da se Kostin
pogled odjednom zadržao na meni. Gledao me je kao da nešto
traži na meni, a ja sam se uplašila, da me nije prepoznao. Brzo
sam odbacila tu misao, nije mogao da me prepozna, nikad me
nije video. Možda je, pomislih deda imao neku moju fotografi ju
iz detinjstva. Pitala sam se da li je znao moje ime, ali očigledno
nije. Nije se trznuo zbog toga, ipak mi se samo činilo. Pomerila
sam stolicu i sela. Pristala sam da mi naruči i pivo. Nazdraviću
sa svojim ocem za svoj rođendan, šta bi tu bilo loše. Htela sam
da se okrenem i pogledom Pavlu pokažem, da nema razloga da
brine, ali nisam. Smatrala sam da će on to sam shvatiti.
Pavle i kumovi su se na Kostin zahtev, preselili za njihov
sto, gde sam se ja već odomaćila. Pavle je prvo negodovao, a
onda su kumovi, koji naravno nisu ni o čemu imali pojma,
navalili na njega i on je pristao. Videlo mu se na licu, da mu
se situacija ne sviđa. Mislim da je mogao, da bi me pojeo, sa
sve prilozima, ali se na kraju i on opustio. Kuma je smatrala
da bi bio zločin, da jedan tako poznati saksofonista izrazi želju
da sede za njegovim stolom, a da ga odbiju. Kuma, a i kum, bi
sigurna sam upali u anafi laktički šok, da su znali, da mi je Kosta
otac. Za divno čudo, ja sam ostatak večeri bila opuštenija nego
ikad. Koliko god sam na početku večeri bila skuvana, i oterala
goste kući, toliko sam posle odlaska za Kostin sto, postala
raspoložena. Nisam ni ja bila sigurna, da li je moje raspoloženje
bilo spontano i normalno, ili sam i sama bila u šoku. Pila sam
pivo sa puno pene, primetila sam da je i Kosta uvek sa užitkom
posrkao penu, kada su mu doneli njegovo pivo, i iz million
razloga, meni nepoznatih, bila srećna.
97
Povremeno sam ispod oka posmatrala Sofi ju i Karlu.
Nisam više ni prema Sofi ji imala odbojan stav. Razmenile
smo čak i nekoliko konvencionalnih rečenica. Pitala sam je,
naravno, odakle je, nekako mi nije delovala kao beogradsko
dete. Prevarila sam se, i ona je bila Dorćolka. Išla je čak u istu
školu kao ja. Sada se ta škola zvala Skadarlija, a nekad je bila
Đuro Đaković. Posle je išla u Prvu gimnaziju. Prevarila sam se
samo za godinu dana, kada sam joj određivala godine. Imala
je trideset osam, tako da je ona završavala osmi, kada sam ja
upisala prvi razred. Logično je da se nismo poznavale. Osam
godina u dobi, kada smo svi deca, je mnogo, sada je to bila
nikakva razlika. Kosta je znači bio nostalgičan tamo u tuđini,
morao je da se zaljubi u Begrađanku, pa još sa Dorćola. Sofi ja
je bila scenograf. Upoznali su se dok su zajedno na Brodveju
radili jedan mjuzikl. Moram priznati, da mi je sve što sam više s
njom pričala, bivala sve simpatičnija. Na kraju ćemo još postati
najbolje drugarice.
Bila je, sad kad je bolje pogledam, profi njeno lepa,
otmena, nekako je bez obzira na razliku u godinama išla uz
Kostu. Sviđalo mi se što nije nametljiva, odgovarala je samo na
postavljena pitanja. Puštala je da joj sama o sebi kažem ono što
želim, nije me gnjavila pitanjima. Više sam ja nju propitivala,
a to je bilo i normalno, morala sam da saznam ko je devojka
moga oca. Karla je prebirala po mobinom, malo nepristojno,
ali i razumljivo, svi iz njene generacije nisu baš bili voljni da
se druže. Internet i društvene mreže, imali su prioritet. Nisam
ja bila stara, ali mi se ponekad činilo, da sam iz nekog drugog
sveta, kad je mobilna tehnologija bila u pitanju. Meni je mobilni
služio samo da zovem i da se javim, eventualno, pošaljem neku
važnu poruku.
98
– Mi Dorćolci se svuda prepoznamo – rekla sam, tek da
nešto kažem –
– Imaš pravo, eto i Kosta i ja smo odmah prepoznali, da
potičemo iz istog kraja Beograda.
– Da li si već bila udata?
– Nisam, možda ti se razlika u godinama između mene
i Koste čini velika, ali veruj mi, da on ima energije duplo više
nego ja. Ponekad mislim, da on ima trideset osam, a ja pedeset.
Nina, priznaj da ti se nisam odmah dopala. Ti i Kosta se ne
poznajete od ranije?
– Ne, prvi put ga vidim večeras. Pavle moj muž više zna o
Kosti, sa interneta, ja to baš ne pratim, mada volim bluz. Česti
smo gosti u Voxu. Koliko dugo nisi bila u Beogradu? Nisam
baš bila oduševljena tonom, u pravu si. Sad vidim da sam se
prevarila.
– Od 1990, nisam bila u Beogradu. Drago mi je da si se
prevarila, što se mene tiče.
– Tada si otišla?
– Da, moji su bili protiv, ali ja nisam više mogla da ostanem
u zemlji gde se sve raspadalo. Nije bilo posla, pogotovo, ne za
umetnike. Bile su to grozne godine. Nekako mi se čini, da je
sada bolje. Ne misliš li i ti?
– Ne znam ni sama. Nekad poželim da i ja pobegnem što
dalje odavde, a onda opet prođe me. Kad uđem u učionicu i
vidim tu decu, pomislim, ako svi odemo, ko će njih učiti pravim
vrednostima.
– Ti si učiteljica?
– Profesorka engleskog u Prvoj gimnaziji. Divno je
predavati deci u gimnaziji, koju sam i sama pohađala.
99
– Ja sam išla u istu, eto vidiš, imale smo isti put.
Imale smo isti put, tačno, a i Kosta se našao na tom putu.
Skoro da sam u razgovoru sa Sofi jom zaboravila, zbog čega sam
sela za njihov sto. Došla sam da im se svetim, a sada sedim,
pijem sa njima i ćaskam sa devojkom svoga oca. Možda to i ne
bi bilo ništa neobično, da sve nije bilo tako zamršeno. Zacrtala
sam sebi da moram da mrzim Kostu, i sve koji su deo njegovog
života, a očigledno, nisam bila dorasla zadatku. Zanimalo me
šta bi mi majka rekla da je živa, da li bi podržala moju želju
za osvetom? Nisam poznavala ni nju ni Kostu, ali mi je neki
glas govorio, da Emilija nikda ne bi dopustila da se svetim.
Tako sam je doživela kroz pismo, koje mi je ostavila. Bila je
ponosna, to je bilo jasno, ne baš preterano hrabra, ali ne i
neko, ko bi se zbog bilo čega svetio. Imala sam utisak da je bila
blage naravi. Svakako sam tu bila u pravu, jer da je bila malo
ratobornija, možda bi se izborila za svoje mesto pod suncem,
a i za moje. Na neki način sam razumela Kostu. Nikako nisam
pravdala njegove nezrele postupke, ali sam ga razumela, bio je
i sam dete. Možda bi se danas suprotstavio roditeljima, možda
ne bi napustio Emiliju. Hiljadu možda, ni jedan odgovor. Ipak
mislim da je kasnije, kada je tamo izgradio život, mogao da
potraži Emiliju, da je bar pita kako je. Želela sam da verujem,
kako Kosta nije znao da je Emilija ostala trudna, da je znao za
mene, možda bi me nekad potražio. Pogledala sam Pavla, koji
je sedeo preko puta. Dodirnula sam ga nogom ispod stola. Bio
je to naš znak, da jedno drugom izrazimo ljubav. Htela sam da
zna, koliko ga volim i koliko mi znači, što je tu uz mene, što
me ne odgovara u mojim namerama. Sve više sam verovala,
da nemam nikakve loše namere. Želja za osvetom u meni je
umrla. Nisam bila spremna da otkrijem svoj identitet, ali sam
100
znala, da ovi ljudi ne zaslužuju osvetu. Svi smo na neki način
bili kažnjeni, i nismo zaslužili, da sami sebe pojedemo.
Moj jubilarac, ipak nije doživeo totalni fi jasko. Kumovi su
se divno zabaljali. Pavle je izgledao smirenije, a ja sam uživala u
ćaskanju sa Sofi jom, koja ni najmanje nije ličila na zlu maćehu.
Jedino je Karla bila u svom svetu, a po izrazu njenog lica ni
najmanje nije užuvala u našem društvu. Ostali smo do zore.
Svi gosti su otišli, a Kosta je za kraj samo za mene odsvirao
“Kišna noć u Džrdžiji”. Suze su mi tekle niz lice. Nije me bilo
briga da li će ih ko videti. Nisam razmišljala, da li je to pristojno
ili nije. Bluz se uselio u moje srce, u celu mene, i učinio svoje.
Jedan deo mene je i dalje bio ljut, a onaj drugi mi je šaputao, da
Kosta nije zao čovek. Samo je, kao i svi mi bio žrtva jedne loše
sudbine.
Kosta je odložio saksofon i krenuo prema stolu. Brzo sam
obrisala suze, on ih nije smeo videti. Nadala sam se da nije.
– Nina, nadam se da si zadovoljna mojim poklonom.
Želela si “Kišnu noć”, dobila si je. Mogu li još nešto da uradim
za tebe?
Nisam ništa rekla. Tačniji opis bi bio, da nisam mogla,
ostala sam bez glasa. Nadljudskim naporom, ipak sam
progovorila:
– Zapravo, ima još nešto što bih želela, autogram i sliku
za moju ćerku.
– Naravno, Sofi ja, daj jednu sliku. Kako se zove?
– Emilija.
Dok sam izgovarala ime svoje ćerke, pogled mi je bio
prikovan za Kostu. Želela sam da na njegovom licu vidim
reakciju. Želja mi se ispunila. Iako je bilo prilično mračno,
101
plamen sveće na stolu je osvetlio Kostino lice i ja sam videla da
je pobledeo. Nastao je tajac, on je prvi progovorio:
– Divno ime.
– Vežu te neke uspomene za to ime?
– Jednom davno, poznavao sam jednu Emiliju, ništa
posebno, dečja ljubav. Po kome si joj dala baš to ime?
– Po nikom, sviđalo mi se. Čitala sam neku knjigu, dok
sam bila trudna, ne sećam se naslova. Glavna junakinja se tako
zvala. Bila je odlučna i hrabra, pa sam po njoj nazvala ćerku.
Želim da i ona bude hrabra, da sama odlučuje o svom životu.
Slagala sam ovo za knjigu, ali to i nije bila neka laž.
Posmatrala sam i dalje Kostu, krajičkom oka, pomena imena
moje ćerke uzdrmala ga je. Videlo se da je odlutao u prošlost.
– Malo su me obuzele emocije, “Kišna noć u Džordžiji”
je kriva za sve. Evo, nadam se da će devojčica biti zadovoljna.
Koliko joj je godina?
– Pet, sigurno hoće, dok sam bila trudna, zajednosmo
slušale bluz. Deca još u maminom stomaku, stiču muzičko
obrazovanje.
Ućutala sam, da ne bih rekla još koju glupost, tek da
nešto kažem. Uzela sam fotografi ju, na kojoj se Kosta smešio
osmehom, kojim bi osvojio i mrtve. Svakako delovao je kao da je
ceo svet njegov, a sve ribe postoje, da bi ih on osvojio. U donjem
desnom ćošku pisalo je ispisanim elegantnim rukopisom:
“ Emiliji, s ljubavlju!”

ANI I KARLA
KOSTIN PUT BEZ POVRATKA

105
Jesen u Njujorku je bila najlepše godišnje doba, ali
ni proleće nije zaostajalo. Ani je sedela na svojoj krovnoj
terasi. To je bio prostor, gde je jedino mogla da zaboravi sve
svoje probleme. Zaboravljajući na probleme, razmišljala je o
intrigama, koje bi joj eventualno vratile Kostu. Oni nikada nisu
bili prava porodica, ali to njoj i nije bilo od velike važnosti. Bilo
joj je bitno da prezime Popadic, uvek ostane uz njeno ime. Nije
nikad znala pravilno da ga izgovori i to je ljutilo Kostu, ali ni to
joj nije bilo važno. Razumela je ona šta znači tradicija, i sama je
bila iz porodice, koja je poštovala korene i poreklo prezimena,
ali je to ipak u ovom času, bilo zanemarljivo. Popadic ili Popadić,
kako god, samo da se nikad ne razvede od njega. Nikako nije
mogla da se pomiri s činjenicom, da se razvede, i Kostu prepusti
toj balavici. Učinila je sve, kada je saznala da Kosta odlazi na
gostovanje u Beograd, i to sa Sofi jom, da to pokvari. Kada joj
planovi nisu uspeli, poslala je Karlu da im smeta.
Kosta je prema Karli bio korektan. To je bila prava reč
za njegovo ponašanje, prema ćerki. Nikad nije dozvolio da joj
nešto nedostaje, ali nije se preterano trudio da slobodno vreme
provodi sa njom. Karli to nije toliko smetalo, koliko je Ani
od toga pravila dramu. Karli je najviše smetala očeva veza sa
Sofi jom. Majka joj je od malena usadila ljubav prema novcu.
Mislila je da će Sofi ja okrnjiti njen deo kolača, kad je u pitanju
bilo Kostino bogatstvo, koje nije bilo malo.
Kada je Ani saznala da se Kosta sa Sofi jom sprema u
zavičaj, inscenirala je bolest. Preterivala je u svemu, pa i kad
su intrige bile u pitanju. Potkupila je porodičnog lekara, da je
106
smesti u bolnicu i napiše dijagnozu infarkt. Ležala je dva dana
potpuno sama u bolesničkoj sobi. Karla je bila naviknuta na
majčina prenemaganja. Znala je da je i ovo jedna od izmišljenih
bolesti. Kada je treći dan odlučila da je poseti, bila je sigurna
da joj nije ništa.
– Mama, mogla si bar da smisliš nešto drugo. Znaš da ti
onaj bubrežni napad prošlog puta nije upalio.
– Mogla bi barem ti da budeš malo fi nija. Kako to
razgovaraš sa mnom?
– Znam da ti nije ništa, izgledaš odlično, nisi čak ni bleda,
za nekog, ko je pretrpeo infarkt. Neće ti proći, vidiš da ga nije
briga. Sutra putujemo, kupio je karte.
Ani je pucala od besa, kada je sledeći dan pakovala kofere
i napuštala bolnicu. Dala je ne male pare doktoru, da je smesti
u bolnicu, ali Kosta se nije pojavio. Samo je pre odlaska na
aerodrom poslao poruku, u kojoj joj želi brz oporavak. Besno
je razbacala već spakovani kofer. Kroz glavu joj je prošla misao,
da se avionske nesreće dešavaju sve češće, pa bi bilo dobro da
se Kostinom avionu desi nešto. Trgla se, zaboravila je da će
u istom avionu biti i Karla. Koliko god mrzela Kostu i Sofi ju,
radilo se o njenom detetu. Toliko zla nije bila, da sopstvenom
detetu želi zlo.
Bes ipak niko nije mogao da joj oduzme. Nije joj uspelo
da Kostu zadrži svojim izmišljenim infarktom, ali smisliće ona
već nešto. Mora postojati način. Više puta joj je jedan “način”
dolazio u misli, ali nije smela da se usudi, da ga sprovede u delo.
Kosta je morao da nestane iz njenog i Karlinog života.
Ani Popadić je prvi put, od kako je Kosta otišao za Srbiju,
razmišljala o radikalnom načinu da ga se reši. Kad god bi joj
107
to dolazilo u misli, odbacivala je tu ideju, i priznavala sebi,
da savršen zločin ne postoji. Volela je najviše od svega da čita
trilere. Možda je to bilo zbog toga, što se potajno nadala da će u
njima pronaći način, kako da izvrši savršen zločin. Svaki put je
dolazila do zaključka, da bi bilo najbolje da to neko drugi uradi
umesto nje. Njujok je bio prepun plaćenih ubica. Nekad joj se
činilo čitajući neki triler, ili gledajući neku krimi seriju, da na
svakog Njujorčanina dolazi po jedan plaćeni ubica.
Ideja joj se činila odličnom, da nekog unajmi, da smakne
Kostu. Jedini problem je bio što ona nije imala novca za takav
poduhvat. Jednom je čak kontaktirala jednog. Pronašla ga je
na nekom internet sajtu, koji je nosio poetični i najvni naziv
“Preko nas u budućnost.” Kontaktirala je pravog plaćenog
ubicu i bila jako uzbuđena, odlazeći da se vidi sa njim. Osećala
se kao akterka, nekog uzbudljivog trilera. Uzbuđenje je brzo
prošlo, kada joj je tip rekao svoju cenu. Okrenuo joj se ceo park,
u kojem se sastala sa njim. Rekla je da će razmisliti i javiti mu.
Nikad ga nije pozvala, ona tu količinu novca, čak i da radi ne bi
zaradila za godinu dana. Razmišljala je čak i da ponovo počne
da radi, ali je onda shvatila, ako se to desi, Kosta joj više neće
davati nikakav novac, tako da će biti na istom. Odustala je tada
od ideje o “savršenom” zločinu, ali je nije potpuno odbacila.
Večeras je sedeći na svojoj terasi opet u glavi pokrenula
tu mračnu ideju. Prevrtala je razne mogućnosti, kako da dođe
do novca. Nije čak imala ništa ni da proda. Kosta je bio škrt na
poklonima. Nakit joj nikad nije poklonio. Osim jedne ogrlice
i vereničkog prstena, sa malim cirkonom, ona nije imala ništa
što bi prodala, za velike pare. Dok su živeli zajedno, imala je
punomoć na Kostine račune. Kada se odselio i to joj je oduzeo.
Davao joj je svakog meseca neku siću, plaćao račune i to je bilo...


NASTAVIĆE  SE...