PRIČA POČINJE NA KRAJU VII DAN

                                                   Fotografija  Martin  Nedeljković


Sofi ja se setno nasmešila, pokazujući dve rupice na
svom lepom licu. Objasnila je gospođi Anastasijević, da njoj
“nostalgija”, ne manjka, tamo u tuđini. Obećala joj je ipak, da će
svakako još koji put svratiti, dok je tu, i kupiti još nešto što će
rado pokazati damama iz “visokog” društva u Njujorku, kako u
Beogradu postoje talentovane gospođe, kao što je ona. Gospođa
Anastasijević je na odlasku Sofi ji poklonila jednu prelepu zagasito
zelenu ešarpu, sa izvezenim slovom “N”, što bi je “nostalgično”
trebalo podsetiti, da se opet vrati u njen butik. Rastale smo se
na izlasku iz butika. Obe smo bile prilično umorne i trebalo je
da se odmorimo i pripremimo, za noćno druženje u “Voxu”.
Pomislila sam na trenutak, da kada oni budu otišli, neću više ići
u “Vox”. Biće mi tužno da slušam neki drugi bend, u kojem nije
bilo Koste, pa makar bio i bolji od njega. Počela sam da volim
Kostu svim svojim bićem i bila spremna, da i Emiliju upoznam
sa nijm i sa Sofi jom. Zapravo želela sam da na tom susretu
budemo sami nas troje, ali sam bila svesna da je to nemoguće.
Sofi ji bi možda bilo čudno da želim provesti dan ili nekoliko sati
sama sa Kostom i svojom ćerkom. Nisam želela da pomisli ništa
neprimerno, ništa što bi je povredilo. Bila sam jednim delom
svoga bića sigurna, da Kosta nije znao da je moja majka ostala
trudna posle one noći, na njegovom rođendanu. Jeste majka u
nekom delu pisma napisala, kako joj je stari Popadić rekao, da je
Kosta odlučio da me prizna. Mislim da je on to onako rekao, on
i Popadićka su ga otpremili za Njujork. Znali su da ukoliko mu
velikodušno ponude da upiše akademiju, da će on otići. Imao
je samo devetnaset godina, nije razmišljao da će tim svojim
odlaskom povrediti jednu devojku koja ga je volela, i ništa nije
od njega očekivala, nego da i on voli nju.
Maštala sam o tom danu. Skoro svaku noć sam sa tom
125
mišlju zaspala, i ujutru se budila sa istom. Pavle nije želeo da daje
nikakve komentare. Pustio me je da se sama borim sa svojim
demonima. Samo mi je jednom rekao da mu ne zamerim, ali da
on smatra da je to bitka koju sama moram dobiti. Bio je potpuno
u pravu, a ja sam ga zbog toga i te njegove “ne podrške”, još više
volela. Kosta je u “Voxu”, započinjao i završavao sa numerom
“Kišna noć u Džordžiji”. Rekao je čak jednom prilikom, da mu
niko na tome ne zameri, jer dame za njegovim stolom vole tu
stvar, a i ako mu neko zameri, to je njegov problem, on neće
promeniti ništa ni na početku, ni na kraju svoje svirke.
Haljina koju je Sofi ja kupila bila je pun pogodak. Kosta mi
se čak nekoliko puta, dok je u pauzi sedeo sa nama, zahvalio, što
sam Sofi ju odvela u butik i pomogla joj da izbare nešto tako lepo.
– Nisam joj ja ništa pomagala, ona je od svih haljina, a
ima ih tamo mnoštvo, svaka lepa na svoj način, izabrala baš tu.
Znala je da će ti se dopasti.
– Mogle ste drugi put i Karlu da povedete, da kupi nešto
za sebe.
– Dragi tata, pa ti si se setio da i ja postojim. Moram da
te razočaram, meni je ova haljina grozna, a sigurno su i ostale
slične. Drage dame, ne morate se truditi oko mene.
Na trenutak je za stolom nastala neprijatna atmosfera.
Poželela sam da opalim šamar ovoj nadobudnoj devojci. Naravno
nisam, nisam čak ništa ni rekla u Sofi jinu odbranu. Smatrala
sam da treba da ćutim, a i Karla mi je bila sestra. Razumela
sam je, a i nisam. Ona je samo bila uplašena i pokušavala je
da svojom arogancijom javi svetu da postoji. Zapravo, nije nju
svet zanimao, ona je osećala da joj Kosta možda ne poklanja
dovoljno pažnje. Razumela sam i Kostu, Karla je bila njegovo
126
dete, sa ženom koju ne voli, sa ženom koja je sve uradila da ga
zadrži, na pogrešan način. Kosta je krenuo na binu, pauza se
završila. Odlazeći, poljubio je Sofi ju, hteo je da poljubi i Karlu,
ali je ona besno ustala i dala mu do znanja, da ne želi njegovu
nežnost. Zapravo je htela da mu bude neprijatno, čak su i neki
za okolnim stolovima primetili da se nešto čudno dešava.
Gledali su prema našem stolu diskretno, a Karla je verovatno
u sebi likovala dok je odlazila od stola prema toaletu. Privukla
je pažnju, osramotila je oca, jednom rečju, postigla je cilj. Ono
što je Kosta krenuo da svira popevši se na binu, bila je čista
inprovizacija, mešavina bluza i džeza. Činilo se da priča sa
ostalim članovima benda, a oni su mu besprekorno odgovarali.
Stvar koju je svirao bila je stanje njegove duše u tom trenutku,
a ja sam osećala da je krvario, krvarila sam i ja. Pred očima
mi se pojavio lik majke, onako kako sam je zamišljala, dok
sam čitala pismo. Pred kraj numere, ustala sam i krenula prema
toaletu. Osećala sam potrebu da Karli kažem, da njen otac nije
zaslužio takvo njeno ponašanje, ali sam odustala. Želela sam da
se umijem, mislila sam da će mi voda pomoći da sperem tugu,
koja je bila duboko u meni i čekala zeleno svetlo da izađe.
Karla je stajala ispred ogledala. Toalet je bio mali, ali na
sreću bile smo same. Neprimetno sam okrenula ključ u vratima,
kad sam ušla. Nisam želela da nas bilo ko ometa, mada nisam
znala tačan razlog, zašto sam htela da budemo same, kad sam
odlučila da joj ništa ne kažem. Možda je ona želela meni nešto
da kaže, pa da za svaki slučaj budemo same. Ukoliko se tako
nešto i desi, ta devojka, moja sestra, sigurno nije želela da mi
poželi dobrodošlicu.
– Da li si svesna svog ponašanja – progovorila je, pre nego
što sam očekivala?
127
– Ne znam na šta misliš? To bih ja tebe mogla da pitam?
– Ne pravi se blesava. Sve se lepite za njega ko muve na
lepak, a moja majka boluje zbog toga. Za sada su njene bolesti
izmišljene, želi da privuče pažnju, a njega baš briga. Jednoga
dana će se sigurno stvarno razboleti, možda će pokušati da se
ubije, ona je na sve spremna zbog Koste. Ne znam samo šta
vidite na njemu?
– Devojko ne znam o čemu ti pričaš! Žao mi je zbog tvoje
majke, ali ne možeš nikog na silu naterati da te voli. Možda bi
ona sa nekim drugim bila srećna, da to želi.
– Ko si ti, da analiziraš sreću moje majke, jedna od
mnogih kurvica, koje se vrte oko tate, Sofi ja je najveća među
njima. Vas dve…
Nisam više mogla da izdržim ruka mi je sama poletela
prema tom nadmenom licu, moje sestre. Udarila sam je
svom snagom. Samo na trenutak mi je bilo žao. Već sledećeg
trenutka, sam bila srećna što sam to uradila, žalila sam što to
nisam uradila još za stolom, pa neka misli ko šta hoće. Ovakvo
ponašanje je bilo nedolično. Razumela sam da ne zna ko sam ja,
ali bez obzira, Kosta je bio njen otac, i trebala je imati malo više
poštovanja prema njemu. Gledajući ovo razmaženo derište,
koje nije znalo šta ga je snašlo, kako se drži za obraz, na kome su
se još videli moji prsti, shvatila sam da je ona verovatno kopija
svoje majke. Nisam morala da poznajem tu Ani, ali majka koja
ovako “vaspita” svoje dete, nije zaslužila da bude majka. Žalila
sam Kostu, a i osuđivala ga. Nije smeo sebi da dozvoli da ga bilo
kakvi razlozi nateraju da se oženi tom vešticom, koja je bila na
putu, da od njihove ćerke napravi monstruma, koji će voleti
samo sebe.
128
Ne znam ni sama koliko smo nas dve tu stajale ispred tog
ogledala. Možda bi i nastavile da stojimo, da neko nije pokucao
na vrata. Ošinula sam je ovaj put pogledom, koji mislim ništa
manje nije boleo od onog pravog šamara. Poželela sam da je
boli, jer bolelo je i mene, dok je mene, svoju sestru, nazvala
kurvicom, koja se sprema da se baci na njenog oca, kao i mnoge
druge. To što nije znala da sam joj sestra, nije bilo nikakvo
opravdanje. Imala je dovoljno godina da zna, šta sme da uradi
ili kaže, a šta ne. Gurnula me je i besno otključavši vrata izletela
napolje. Više nisam želela da se bavim njom. Znala sam da će
prećutati šta se dogodilo, pa sam i ja odlučila da se pravim,
kao da se ništa nije dogodilo. Sofi ja je pokušala pogledom da
me upita, da li je sve u redu, Pavle takođe, ali ja sam samo
mirno klimnula glavom, otpila veliki gutljaj piva i nastavila
ostatak večeri da uživam u muzici. Čekala sam svoju pesmu,
na kraju, da se kao čovek isplačem, jer me tada niko neće ništa
pitati. Navikli su već da uvek plačem kada čujem “Kišna noć u
Džordžiji”. Ovaj put moja pesma je izostala, a ja sam svejedno
isplakala kišu suza, uz pesmu, koju sam tada prvi put čula.
Kosta je najavio kao specijalnu numeru, koju je obradio, za sve
one koji vole da plaču uz dobru muziku. Rekao je to naravno
šaljivim tonom, ali meni nikako nije bilo do šale, suze su mi
potekle već na prvoj strofi .
“ Zašto si me majko rodila lele,
Celi život, nesi me videla,
Ti si maško čedo rodila lele,
I na drugsi radost majko darila…”
Nisam bila “maško čedo”, ali to nije ni važno. Bila sam
čedo, koje majka nije videla, i dala ga drugima na radost. To
129
je bilo sasvim dovoljno da uz ovu staru makedonsku pesmu, u
obradi svog oca Koste, ja isplačem sve suze. Da je neko od mene
tražio samo jednu suzu “za lek”, mogao bi komotno da umre, jer
ja ih više nisam imala. Sofi ja me je uhvatila za ruku, a Pavle me
je grlio svom snagom. Ništa mi od svega nije pomoglo. Glava
mi je zvonila od Karlinih optužbi, da se nabacujem njenom ocu.
Možda je bila u pravu, imala sam želju da mu se, ne nabacim,
već bacim u zagrljaj. Želela sam da me grli, da me teši, da me
ušuška, i priča duge priče, dok ne zaspim. Želela sam da mu
kažem, da se plašim, kad grmi, da se plašim mraka, da ne trpim
bol, da mu ispričam sve šta sam ovih godina radila, dok njega
nije bilo.
Kosta je završio svirku. Krenuo je prema stolu. Išao je
najpre sporo, a onda je ubrzao korak, jer je primetio da se za
stolom nešto dešava, i da su svi osim Karle okupirani sa mnom.
– Društvo šta se dogodilo? Nina, jesi li dobro?
– Dobro sam, samo si me malo rastužio ovom pesmom.
Bila sam spremna da plačem uz moju “Džordžiju”, a ti me
rasplaka Makedonijom. Nikad je nisam čula, divna je.
– Ja jako volim tu pesmu, već duže vreme sam se spremao
da izvedem, tu obradu. Noćas sam imao inspiraciju, to je bilo
moje iznenađenje. Žao mi je da sam te toliko rastužio, nadam
se da je prošlo.
Nisam ništa odgovorila. Šta sam i mogla da mu kažem, da
je prošlo, a zapravo nije, nikad neće ni proći. Pesma je bila kao
kapisla, koja je zapalila ono ognjište, davno zapaljeno, koje je
tinjalo. Večeras je vatra ponovo gorela u meni. Odlučila sam da
svoju priču, prvo ispričam Sofi ji, pa Kosti. Karlu sam ostavila
za kraj. Pošto je već imala loše mišljenje o meni, nije me bilo
130
briga, da li će je povrediti to, što će poslednja saznati, da mi
je sestra. Bila sam starija, i imala sam privilegiju da donesem
takvu odluku.
Rekla sam Sofi ji, tiho da niko ne čuje, da se svakako sutra
moramo videti, jer imam nešto važno da joj ispričam. Klimnula
je glavom, a ja sam toliko bila okupirana sobom i onim što sam
te noći odlučila, da nisam ni čula šta Kosta priča.
– Dragi prijatelji, svemu lepom dođe kraj. Sutra poslednji
put sviram u “Voxu”. Moram da se vratim u Njujork, da sredim
neke poslove, a onda…
– Kosta, nije valjda, nije valjda da si odlučio…?
– Jesam Sofi , odlučio sam, onda se vraćam zauvek u
Beograd. Dosta je bilo pečalbe. Dok je trajalo bilo je lepo, sad
sam se poželeo mog Dorčola. Želiš li i ti sa mnom u Njujork, ili
ostaješ ovde?
– Znaš moj odgovor, naravno da idem s tobom, imam
i ja neke stvari da sredim. Kosta nemaš pojma koliko sam se
obradovala. Doneo si ispravnu odluku. Videli smo svet, sad je
vreme da se skrasimo. Kad krećemo?
– Ostaćemo još nekoliko dana. Sa svirkom je gotovo. Tih
nekoliko dana, želim da uživamo, kao na pravom odmoru.
Grickala sam donju usnu. Pavle me je posmatrao
krajičkom oka. Znao je da kada grickam usnu imam napad
panike. Obuzeo me je strah, da ću ako Kosti sve kažem,
pokvariti njegov plan da se vrati. Možda će odlučiti da pobegne
što dalje od mene, a ja ću ponovo biti usamljena. To je prava reč
“usamljena”, jer iako sam imala Pavlovu ljubav i pažnju i našu
ćerku, ja sam se često osećala usamljeno, jer sam bila uskraćena
za roditeljsku ljubav. Pomislila sam na Mileta i Vesnu, bilo mi
131
je žao tih divnih ljudi. Trudili su se da me vole, i voleli su me,
ali nije to bilo “ono pravo”. Možda da nisam znala da su me
“izabrali” u sivoj zgradi sirotišta, možda bih više cenila, sve što
su mi pružili. Čovek je zapravo prokleto biće od Boga, jer nikad
nije zadovoljan sa onim što ima, već želi nešto što bi trebalo da
ima, a nema. Dosta komplikovana i zamršena situacija. Celog
svog života, ja sam se vrtela u krug. Ipak, bila sam odlučna,
neću odustati od odluke, da otkrijem ko sam zapravo.
Naručili smo još jednu turu pića, Kosta i ja smo popušili
još po jednu cigaru, kao i svaki put, pre odlaska. Karla me ni
jednom nije pogledala. Naravno, igrala se svojom mobilnom
igračkom, mi nismo bili njena interesna sfera.
Pavle je sve vreme polako vozio, kao da je želeo da što
kasnije stignemo kući. Jednom rukom vrteo je volan, a drugom
je držao moju ruku. Prijala mi je njegova pažnja. Prijalo mi je i to,
što me ništa nije pitao. Nije rekao, ni da je pametno, a ni glupo,
to što sam odlučila. Jedino mu se nije dopala moja ideja, da prvo
Sofi ja čuje moju priču. Nije uspeo da me odgovori. Smatrala
sam da će mi tako biti lakše, da će me ona razumeti, možda
bolje od Koste, o Karli da ne govorim. Bilo mi je jednostavno
potrebno, da priču prvo ispričam, nekom neutralnom. Sofi ja
je bila idealan izbor. Dogovorile smo se da se nađemo, kad ja
završim sa časovima u kafi ću, pored gimnazije.
Znala sam da za nekoliko sati treba da ustanem, da
moram biti pribrana na časovima, ali san mi nikako nije
dolazio. Naravno da sam po ne znam koji put pročitala majčino
pismo. Znala sam ga skoro napamet. Plašila sam se da ću nešto
bitno da izostavim, dok Sofi ji budem pričala. Pokušavala sam
da zamislim njen izraz lica, kada čuje sve. Pila sam već treću
kafu, i nije mi bilo muka. Inače sam pila samo jednu, onu kad
132
ustanem. Napolju je počelo da sviće, zgužvala sam praznu
paklicu, pušila svoju “još samo jednu” cigaretu, ali nervoza me
nije napustila. Htela sam da pronađem na internetu pesmu,
kojom me je Kosta dotukao, da čujem kako zvuči original, ali
nisam imala snage više sebe da mučim. Otišla sam da legnem i
za divno čudo, nisam ni bila svesna, zaspala sam. Nisam dugo
spavala, jer je sat nemilosrdno najavio, da je vreme da ustanem.
Ipak i tih možda sat, dva sna, značilo mi je da mogu
preživeti dan, koji je bio preda mnom. Napolju je sijalo sunce.
Za divno čudo, nije padala kiša. Smatrala sam da će i mene
pratiti, kao što je pratila moju majku, kad god je odnekud bila
izbačena. Danas sam se ja spremala, da sebe izbacim iz svoje
čaure, pa je valjda i sunce odlučilo da me zbog toga nagradi,
lepim I vedrim danom. Značilo mi je, jer da je bilo tmurno I
kišovito, možda bih odlučila da se vratim u svoju čauru i više
nikad ne pomolim nos. Ljudi su obično tražili izgovore, puno
izgovora, kada su želeli da odlože neku neprijatnu obavezu.
Nisam se ni ja razlikovala od njih, jer sam imala istu želju. Pavle
je opet bio ona nevidljiva ruka, moja zvezda vodilja. Prišao mi
je s leđa, dok sam po ne znam koji put odsutno četkala zube.
Zagrlio me je čvrsto i šapnuo, kako će sve biti u redu, da se ne
sekiram, i da su on i naša devojčica uz mene.
To je bilo sasvim dovoljno da se trgnem, isperem usta
od velike količine kaladonta, istuširam se, obučem i krenem.
Na obraze sam stavila malo rumenila, i dodatno ih ištipkala,
kao Skarlet, moja omiljena junakinja, još omiljenijeg romana.
Morala sam na ovaj tako veliki dan biti rumena, tako je mislila
i Skarlet, kada je otišla da moli Reta, da spase njenu Taru.
Nasmešila sam se svom liku u ogledalu, i ne samo tome, već i
količini glupih misli, koje su se motale po mojoj glavi. Možda
133
sam trebala, da javim da danas neću doći u školu, da se vratim
u krevet, naspavam, a onda odem da se nađem sa Sofi jom. Brzo
me je prošla ta ideja. Kada bih ostala kod kuće, sigurno ne bih
mogla da zaspim, a i ako bi se to desilo, osećala bih se sigurno
mnogo gore. Imala sam iskustvo, sa tim “iseckanim” spavanjem,
nikad mi nije donelo ništa dobro.
Imala sam ukupno četiri časa. Dobro je bilo, što su sva
četiri odeljenja, bila prilično solidnog sastava. Nije bilo dece,
koja su bila sklona incidentima, a bilo je i takvih u školi.
Sreća, pa mi danas nisu pripali baš oni. Odlučila sam se da
im neobavezno čitam Šekspira. Prepustila sam im izbor, i bila
prijatno iznenađena, kada su odabrali “San letnje noći”. Bila
sam još više iznenađena, njihovim zrelom analizom dela, tako
da sam potpuno zaboravila na umor i ono što me čeka posle
škole. Zapravo nisam više nimalo bila umorna, bez obzira na
neprospavanu noć. Obično sam sa kolegama pila kafu posle
časova. Danas sam se izvinila i naprosto odjurila iz zbornice.
Plašila sam se da me neko ne zaustavi, da se ne desi nešto
nepredviđeno, da neko od kolega nije došao, pa moram da ga
zamenim. Pobegla sam iz škole, kao što beže oni, koji znaju da
ću ih pitati, a ništa nisu naučili. Doduše, ja sam svoje časove
odradila.
Kad sam ušla u kafi ć, Sofi ja je već sedela za jednim stolom
u ćošku i čitala novine. Skinula sam velike sunčane naočare,
jer sam primetila da me ljudi čudno gledaju. Potpuno sam
zaboravila da ih imam, služile su mi da prikrijem podočnjake.
– Nina, nosiš naočare da te ne prepoznaju?
– Ma ne, naravno da ne, samo sam zaboravila da ih
skinem. Pavle kaže da sam ja kao slepi miš, da bez sunčanih
naočara ne izlazim iz kuće. Čekaš li me dugo?
134
– Ne, tek sam stigla. Poručila sam kafu, nisam znala šta
ćeš ti.
– Sve, samo ne kafu, noćas sam se otrovala kofeinom.
Uzeću sok od ceđene pomorandže. To će mi pomoći da dođem
sebi.
– Nina, o čemu se radi? Zašto si sinoć onoliko plakala?
Dobro pesma jeste tužna, ali to je samo pesma…
– Tebi možda jeste, meni, meni je to moj život…
– Hajde, popi gutljaj soka i lepo mi sve ispričaj. Kosta je
takođe bio zabrinut za tebe.
– A Karla?
– Uh, znaš nju, ona se brine samo za sebe. Odakle ti ideja,
da bi ona bila zabrinuta za tebe? Ona se ne brine ni za oca.
– Da ga nije imala ceo život, možda bi se brinula…
– Nina, šta je tebi, šta to pričaš. Hajde, saberi se pa polako,
od početka.
– Možda to nije početak, ali neke priče počinju na kraju,
takva je i moja. Kosta, Kosta…
– Šta je bilo sa Kostom, ne plaši me!
– Kosta je moj otac…
Kao što sam i očekivala, nastao je tajac. Tišinu je
poremetila razbijena šolja, koja je Sofi ji ispala iz ruke, u
trenutku, kada sam ja, kao da kažem “dobar dan” izgovorila
svoju tajnu. Bilo mi je žao Sofi jine bele košulje. Crna mrlja kafe
se neverovatnom brzinom širila po njoj. Nije bilo svrhe, što je
konobar odmah dotrčao sa krpom, kojom je pokušao da očisti
mrlju. Svi smo znali da je to, kao da je pokušao da istera mrak
iz podruma. Mrlja je neumoljivo ostala na beloj bluzi. Sreća,
135
pa kafa nije bila vruća, inače bi se žena još i opekla. Za divno
čudo ja sam bila mirna. Konačno sam nekom ispričala šta me
je mučilo godinama. To što je taj neko, bila žena moga oca, a ne
on, to sam zanemarila. Probila sam led, pa sam mislila da će mi
sve ostalo biti lakše.
– Izvini za mrlju, trebala sam pažljivije da ti to saopštim,
ili bar da sačekam da popiješ malo kafe i spustiš šoljicu. Zaista
sam nepažljiva.
– Nina, mani se mrlje, jesi li ti svesna šta pričaš?
– Veruj mi da nikad nisam bila svesnija.
– Odakle ti ideja da si Kostina ćerka?
– To nije nikakva ideja, to je činjenica. Pre trideset godina
je moja majka Emilija sa svojim najboljim drugom bila na
Kostinom rođendanu u Siminoj 15. Kosta je od svih devojaka
na žuru izabrao, moju majku. Stidljiva devojčica u cigovnoj
cicanoj suknji i košuljici, zakopčanoj do grla, odskakala je od
ostalih. Ne znam da li mu se zaista svidela, ili je to bilo, što je
bila drugačija, ali on je posle jednog stiskavca, svirala je “Kišna
noć u Džordžiji”, odveo moju majku u sobu svojih roditelja.
Na bračnom krevetu gospodina i gospođe Popadić, oduzeo je
mojoj majci nevinost, a posle devet meseci sam se rodila ja.
Treba li ti još detalja, vezanih za ideju, da mi je Kosta otac?
Sofuja je ćutala. Zurila je u šoljicu, koju je konobar
upravo spustio pred nju. Nisam ni očekivala da će nešto reći.
Kada se ovakve stvari događaju, uvek smo iznenađeni. Većina
ljudi misli, da se priče kao što je moja viđaju samo u lošim
fi lmovima. Većina ljudi nema pojma, da se ovakve priče itekako
događaju ljudima, možda, isto tako, većina ne poznaje nikog
sa takvom pričom, ali dogode se, statistika kaže, bar svakom
136
drugom čoveku na planeti Zemlji. Imala sam sreću da ja budem
taj srećni dobitnik, da dobijem jednu takvu priču. Ćutala sam
i ja. Osećala sam se, ne znam ni sama, da li je to bilo dobro, ili
loše, svakako postojao je neki dobar smirujući osećaj. Bilo je to
blaženo stanje tela, poput onog, kad dobiješ prolaznu ocenu,
a nisi učio, ili onaj još lepši osećaj, kad posle dobrog tucanja,
doživiš, snažni orgazam. Bilo je to ono divno stanje, kada
iščekuješ da ti se dogodi taj orgazam, pa na trenutak poželiš
da ga odložiš i uživaš još malo, a onda se prepustiš, i pustiš ga
da ti po telu prospe osećaj blaženstva. Želela sam da ja prva
prekinem tu tišinu, ali Sofi ja je ipak prva progovorila.
– Sad ti verujem. Kosta mi je jednom pričao. Bio je
na nekoj svirci, popio je malo više, a on kad popije postane
pričljiviji nego inače. Pričao je, kako je jednom pre trideset
godina u Beogradu kratko voleo jednu Emiliju. Rekao je kako
je onda njegova majka naglo odlučila da mu dozvoli da upiše
akademiju u Njujorku, čak se i otac složio sa time. Bilo mu je
čudno, kako su tako naglo promenili mišljenje, ali i drago, jer
je saksofon bio njegova ljubav i san. Naglo su ga spakovali i
poslali kod tetke. Nije bilo vremena da se pozdravi sa Emilijom.
Rekao je, koliko se sećam, da je zamolio svog druga Tomu, kod
koga je devojka živela, da joj da pismo. Objasnio joj je u tom
pismu da je morao da ode, da bi voleo da mu piše, možda i da
sačeka da se on tamo snađe, pa eto ako ga još bude volela, može
i ona doći u Njujork…
Reči koje je Sofi ja izgovarala, zabadale su mi se poput
noža pravo u srce. Majka u pismu, nije napisala nijednu jedinu
reč, o tom pismu. Postojao je samo jedan odgovor. Toma je
sakrio pismo od nje. Setila se jedne provučene kratke rečenice,
kada je morala da napusti kuću gazda Blagoja i Lilike. Toma je
137
rekao kako je voli. Nisam dok sam to čitala obraćala pažnju na
Tomu, i šta je on rekao. Bio je znači ljubomoran, zato joj nije
dao pismo. Ta njegova ljubomora, je bila uzrok onolike nesreće,
koju je majka preživela. Ta ljubomora mi je oduzela detinjstvo,
roditelje, sve. Možda se Kosta i Emilija nikad više ni ne bi sreli,
ali postojala je šansa, realna šansa, da bi je Kosta pozvao sebi u
Ameriku, da je ona pročitala to pismo, znala bi da nada postoji.
Bila sam sigurna da bi mu napisala da je trudna, da bi on nešto
preduzeo, da se ne potuca, po raznim sumnjivim mestima.
Sigurno ne bi dozvolio, da me sa tri meseca odnese u onu
odvratnu sivu zgradurinu. Bio bi mi otac, a majka sigurno ne bi
tako rano umrla, jer joj je srce bilo istrošeno zbog ljubomore,
tamo nekog Tome.
Prvi put sam o tom Tomi razmišljala. Bio mi je potpuno
nebitan lik. Sada znam da ću ga svakako potražiti. Kada i Kosti
ispričam priču, potražićemo ga zajedno. Želela sam da stanem
ispred njega, da pogledam u oči tog čoveka, koji mi je oduzeo
život. Sada sam znala, bila sigurna, da Kosta ništa nije znao.
Majka je napisala da je stari Popadić rekao, da je Kosta odlučio
da me prizna. To je bila laž, oni su sve odlučili u njegovo ime.
Imali su jedno malo zrno savesti, pa su eto, velikodušno odlučili
da me priznaju u ime svoga sina, da plaćaju alimentaciju, za
moje potrebe i udele mi svoje prezime, za koje su verovatno
smatrali da je najveći poklon, koji su mogli da mi daju. Kosta
je bio žrtva u celoj priči, kao i majka i ja. To mi je bilo drago.
Osetila sam ja to, ali sad sam dobila i potvrdu, da sam imala
pravo.
Sofi ja me je u jednom trenutku uhvatila nežno za ruku,
koja je počela da podrhtava, nekontrolisano, nisam mogla da
je smirim. Počela sam zapravo da drhtim celim telom. Koliko
138
god sam bila smirena, kada sam sve izgovorila, posle Sofi jine
priče, u mene se ponovo uselio nemir. Počela sam da se plašim
i Kostine i Karline reakcije, mada mi je jedan deo mene govorio
da će me Kosta voleti i grliti. Pružiće mi sve otete zagrljaje i svu
ljubav koju nam je neko drugi ukrao.
– Nina, smiri se molim te. Naručiću ti neko žestoko piće,
to će te smiriti.
– Ne želim ništa da pijem, želim da budem svesna, cele
situacije.
– Moraš da se smiriš, situacija je složena. Reci, da li se
nešto juče desilo između tebe i Karle? Bile ste čudne kad ste se
vratile za sto.
– Rekla mi je da ne salećem njenog oca, i da sam kurvica,
kao i sve ostale…
– Karla je razmaženo derište. Oprosti što tako kažem,
sestra ti je, ali ja sam sve pokušala, ništa nije uspelo. Na razne
način sam pokušala da joj se približim, sve što sam ja više
pokušavala, ona je dizala sve veći zid. Na kraju sam digla ruke.
– Odbija činjenicu, da Kosta više ne voli njenu majku.
– Nina, nikad je nije ni voleo. Kosta je, ili ja bar tako
mislim, voleo samo tvoju majku. Bio je previše mlad i tada
to nije razumeo. Možda da Toma nije od Emilije sakrio ono
pismo, možda bi sve bilo drugačije. Da li se sećaš kada ti je
napisao posvetu za ćerku, s kojom setom u očima je izgovorio
ime “Emilija”?
– Sećam se. Svaku noć pre spavanja pogledam tu
fotografi ju i posvetu na njoj, i rasplačem se. Sofi ja, da li ti je
ikad pričao nešto više o Tomi. Da li su i dalje prijatelji? Kako da
ga pronađem?
139
– To je problem, prekinuo je svaki kontakt sa Tomom,
kad je saznao šta mu je uradio.
– Možeš li nekako da ga ispitaš, da saznaš Tominu adresu?
Moram da se vidim sa njim.
– Ne znam Nina, mogu da probam, ali ništa ne obećavam.
Prestala si da drhtiš, drago mi je da si bolje.
– Možda više ne drhtim, ali nisam nimalo dobro. Na
momente mi se čini, da bi mi bilo lakše, da nije sve tako. Bilo
mi je, želim da kažem lakše, dok sam ga osuđivala, i htela da
mu se osvetim.
– O kakvoj osveti pričaš. Nisi ti neko ko ume da se sveti.
Bože, šta posesivni roditelji mogu napraviti. Svima su napravili
haos od života, najviše svom sinu. Ti imaš dete, ja nemam, reci
pravo, da li bi mogla to da uradiš svom detetu?
– Nikad. Kad poraste, trudiću se da je naučim da voli
ljude, da ceni kod njih prave vrednosti. Svakako, i Pavle i ja
ćemo joj uvek biti podrška. Dok sam čitala majčino pismo, na
trenutke sam je osuđivala. Mislila sam da je suviše lako legala s
Kostom i predala mu se. Brzo sam se osvestila, shvatila sam da
je ona prostodušno verovala. Volela je Kostu, a kad nekog voliš,
ne misliš da će te taj neko povrediti. Jadna moja majka. Jednog
dana ću ti dati da pročitaš to pismo. Sofi ja, to je pravi horror.
Stvari koje je moja majka doživela, bile su grozne. Ljudski rod
je bio surov prema njoj. Moram naći tog Tomu, od njega je sve
počelo.
Sofi ja i ja smo zaključile, da prvo moram pronaći Tomu, a
onda Kosti servirati priču. Ni ona, ni ja, nismo znale, zbog čega
smo baš tako razmišljale. Možda sam se ja ponovo uplašila,
kako će Kosta reagovati, kad sve sazna. Možda mi je traženje
140
Tome bio samo izgovor. Svakako, Sofi ja me je podržala, možda
se i ona nečega uplašila. Mislim, da smo obe prećutale jedna
drugoj, da smo se uplašile, zbog toga, što sam prvo njoj ispričala.
Možda smo se s razlogom plašile, jer zapravo, ko bi normalan,
prvo “maćehi” ispričao da je ćerka čoveka, s kojim je ona u vezi.
Sve je bilo strašno komplikovano, a mislila sam da ću se
konačno smiriti. Pitala sam se, da li možda preterujem, i zašto
sam zapela da nađem tog prokletog Tomu. Šta ću mu reći, i ako
ga nađem? Prošlo je trideset godina. Hoću li moći gumicom da
izbrišem sve kroz šta smo svi prošli? Hoću li moći da vratim
majku? Hoće li me Popadići zavoleti, kada njihv sin sazna šta su
mu uradili? Možda će jednostavno, reći i meni i njemu “izvini”,
a onda ćemo se svi zagrliti i ponašati se kao da je tako bilo
oduvek. Iskreno, nije me bilo briga ni za koga, jedino mi je bilo
važno da me Kosta zagrli, da se isplačem na njegovom ramenu,
da konačno imam oca. Nije mi ni Karla bila važna, ako želi,
neka me prihvati, ako ne, neka ide svojim putem. Uostalom ja
sam prva došla na svet.
Pavlu sam kratko prepričala sve što se dogodilo. Poželela
sam se ćerke, ali mi je bilo nekako milo, kada mi je rekao, da će
još nekoliko dana ostati kod babe i dede. Nisam želela da bude
tu, dok ja ni samu sebe nisam mogla da podnesem. Trebala mi
je ta neka samoća. Pavle me je pitao, da li želim da i on ode kod
roditelja. Samo sam ga privukla, i zagrlila, najčvršće što sam
mogla. Nikad mi niko u životu nije bio toliko potreban, kao
Pavle, koji je sve ove godine prolazio samnom sve, živeći sve
moje strahove. Ostali smo tako zagrljeni neko vreme. Sutra je
bio novi dan i ja sam opet skarletovski zaključila, kako će mi
baš on doneti nešto što će me usrećiti. Ovaj današnji dan, bio je
nagoveštaj mog novog života, nade da ću u svoj album, spustiti
141
fotografi ju gde ćemo se Kosta, Karla i ja smejati, kao srećna
porodica. Prvi put sam sa nežnošću razmišljala, o toj mladoj
gospođici, koja je zapravo iza svoje nadmenosti i arogancije,
krila nežnost i tugu, što nema više te nežnosti. Volećemo se nas
dve. Sestre to obično rade, svađaju se, ali se zapravo jako vole.
Sofi ja mi je u poruci poslala Tominu adresu. To je bilo
prvo, što sam videla, kada sam pogledala poruke na telefonu.
Javila sam direktoru, da nekoliko dana neću dolaziti. Rekla
sam da imam nekih porodičnih problema. Nije mi bilo važno
šta će misliti. Obično ljudi nerado govore da imaju porodične
probleme. Svi vole da svoje porodice predstave ostatku sveta,
kao srećne, i bez problema. Meni je bilo normalno da to
navedem kao razlog svog izostanka s posla. Nisam nikada volela
da se foliram sa bolestima, i smrtnim slučajevima. Smatrala
sam da je neukusno, igrati se na taj način sa sudbinom. Kažu
ljudi, da treba paziti šta se želi, jer možda se i ostvari. Uostalom
nisam slagala, kada sam rekla da imam porodičnih problema.
Moji problemi su bili prava ekskluziva u grupi “porodičnih
problema”. Sofi ja me je posle poruke i nazvala. Pitala je da li
želim da ide samnom. Rekla sam da ne želim, i da se ne ljuti,
ali posetu Tomi sam morala da obavim sama. Ipak, Pavle je
insistirao, tako da sam na kraju popustila, i dozvolila da krene
sa mnom.
Adresa koju mi je Sofi ja poslala, bila je na Pašinom
brdu, Grčića Milenka 28. Nikad ranije nisam bila u tom kraju.
Nisam imala potrebe. Niko koga sam poznavala nije stanovao,
mnogo daleko iz kraja u kojem sam odrasla. Majka je pisala da
je odrasla u predgrađu. Meni se nije činilo to nešto preterano
daleko. Možda u njeno vreme, to jeste bilo predgrađe. Sada,
kada se Beograd toliko proširio, bilo je mnogo udaljenijih
naselja. Trgla sam se, nisam bila tu, da bih razmišljala da li
je Pašino brdo predgrađe ili centar, već da bih našla Tomu,
čoveka, koji je obeležio moju sudbinu. Osećala sam da ponovo
počinjem da drhtim. Piškilo mi se, a i grlo mi je postalo suvo.
Uvek, kada sam imala neku frku, imala sam slične simptome.
Bio je prilično topao dan, a meni je bilo hladno. Privukla sam
se uz Pavla, želela sam da me zagrli, da mi kaže da će sve biti,
baš onako kako želim. Nisam morala to da mu kažem, on je
znao šta želim, i bez ijedne izgovorene reči.
– Nina, ne brini, imam neki dobar osećaj. Sve će biti u
najboljem redu.
– Šta ako on više ne živi na toj adresi?
– Sigurno živi, ako se sećaš Emilija je napisala, da su
Blagoje i njegova porodica živeli u porodičnoj kući. Ljudi teško
napuštaju porodične kuće. Obično žive u njima do kraja života.
– Možda su samo Blagoje i Lilika ostali tu da žive. Taj
Toma se sigurno oženio i odselio sa svojom porodicom.
– Nina draga, ovo je Srbija, tu “deca” žive sa svojim
roditeljima, do sudnjeg dana, pogotovo, ako imaju porodične
kuće.
– Volela bih da si u pravu. Pavle, evo ga, broj 28. Pavle,
ja ne mogu ovo, hajde da se vratimo. Šta, ako ga i nađem, šta
ću mu reći. Misliće da sam luda, jer sam došla da ga napadam
zbog neke mladenačke ljubavi.
– Nije to obična mladenačka ljubav. Uostalom šta te briga,
šta će on da misli. Biće ti lakše, ako mu kažeš šta osećaš, dok
stojiš ispred njega i gledaš ga u oči.
– Šta ako je on neki nasilan tip, ako me napadne?
142
– Nina pobogu, pa čemu ja služim? Zar misliš da bih
dozvolio da te bilo ko napadne? Zato sam tu. Hajde devojko,
uradi to, za sebe, za nas!
Ruke su mi naravno drhtale, a i noge, dok sam stajala
ispred kuće i broja 28. Bila je to velika dvospratnica, opasana
ogromnim dvorištem. U podnožju kuće bila je velika pekara, s
natpisom “Kod Blagoja i Tome”. Pavle je bio u pravu. Neko ko
ima kuću i porodičan biznis, ne napušta to, ni kada se oženi i
dobije svoju porodicu. Bile su to one zadružne familije, koje su
svoj posao prenosile “s kolena na koleno” i nikad nisu napuštali
jedni druge. Možda bi i moja majka bila srećna, da je primetila
da je Toma voli. Pokušala sam da zamislim kako bi to izgledalo,
da li bi i tada bila ja, ili neko drugi. Svakako, nisam mogla sebe,
a ni majku da zamislim u ovoj kući. Pred očima mi je odjednom
bio lik mršave devojčice u cigovanoj cicanoj suknji i do grla
zakopčanoj bluzici. Možda bi se ona više i bolje uklopila u
Tominu familiju, možda bi je prihvatili i voleli. Ipak nije, ona
se odlučila za šmekera sa Dorčola iz bogate građanske porodice
Popadić, koji je umirao za saksom, i obožavao pesmu “Kišna
noć u Džordžiji”. Ljubav ne pita, kom staležu pripadamo, kada
nam pokuca na vrata.
Konačno sam zazvonila. Začuo se lavež. Nisam se bojala,
ali nije mi bilo ni prijatno. Pas bi mogao osetiti, da ne dolazim
u “miru”, pa bi me mogao ugristi, u želji da odbrani gospodara.
Kada je čovek uzbuđen, svakakve gluposti mu padaju na pamet.
Pas više nije lajao, a vrata kuće otvorila je debeljuškasta žena
sedamdesetih godina. Pomislih, kako je to sigurno Lilika. Bila
je u crnini, i to onoj najdubljoj. Verovatno je Blagoje umro. To
je prvo što mi je palo na pamet. Nije ona bila od onih žena, koje
su nosile crno zbog elegancije.
143
– Dobar dan.
– Dobar dan, koga tražite?
– Tražim Tomu. Da li je kod kuće? Ja sam Nina Kovač.
Toma je bio prijatelj moje majke, u mladosti. Nešto bih htela s
njim da razgovaram.
– Bojim se gospođo, ili gospođice neće moći…
– Zašto, nije kod kuće. Ukoliko će se brzo vratiti, ja bih
sačekala, važno je.
– Toma je pre nedelju dana poginula. Išao je s ocem u
Čačak. U sudar, je Blagoja teže povređena sad je u koma, a
Toma, moj jadni sin, moj jedinac…
– Gospođo, oprostite molim Vas, da sam znala…
– Naravno da niste znali. Kako rekli da se zove Vaša
majka?
– Nisam ništa rekla, ali zvala se Emilija, i ona je mrtva, ja
sam htela…
– Devojko, idite, nemam više ja šta da Vam kažem!
Žena, ta Lilika, samo se okrenula i krenula nazad u kuću.
Toliko godina je živela tu, a nije znala još uvek da priča srpski.
Nisam mogla da verujem, da o tome razmišljam u ovom trenutku.
Jasno mi je stavila do znanja, da je naš razgovor završen, ne zato
što je Toma mrtav, već zato što se moja majka zvala Emilija. Ni
ona nije bila bolja od mene. Prošlo je toliko vremena, a ona
majci nije oprostila, sramotu, koju im je priredila. Činilo mi se
da je ta majčina “sramota”, predstavljala veću bol za Liliku, nego
gubitak sina jedinca. Lilika je mislila o tome, a ja o tome, kako
ona nije naučila srpski. Divan smo par bile.
Razmišljala sam, da li i ostali ljudi, kad im je teško,
kad imaju probleme, misle o glupostima. Sigurna sam bila...