PRIČA POČINJE NA KRAJU VIII DAN

                                                 Fotografija  Martin Nedeljković


da misle, valjda se tako lakše skreću misli sa problema, kada
razmišljamo o banalnim stvarima. Vozili smo se prema gradu, a
ni Pavle, ni ja, nismo pokazivali želju za pričom. Mogli smo bar
nešto reći, ali nismo. Ćutali smo kao zaliveni, svako sa svojim
mislima. Možda je Pavle po prvi put zažalio što se oženio sa
mnom. Mogao je lepo da oženi neku mirnu ženu, koja je imala
isto tako mirnu prošlost. Ovako je i on, bez ikakvog razloga,
ni kriv, ni dužan ispaštao “grehe”, koje su počinili moji preci.
Otežavajuća okolnost mu je bila, što me je iskreno i duboko
voleo, i što nije hteo da me pusti, da bol bolujem sama. Prva
sam prekinula tišinu. Zamolila sam ga da me odveze do Knez
Mihailove, zapravo do Trga. Želela sam da budem sama, ali u
gužvi. Sećam se da sam i kao mala devojčica, najveći svoj mir
nalazila u mnoštvu ljudi.
– Nina jesi li sigurna da sada želiš biti sama?
– Sigurnija nego ikad. Malo ću prošetati, a onda ću sesti
u neki kafi ć. Možda ću se javiti Sofi ji. Mislim da bi mi njeno
društvo sada najviše prijalo. Ne ljutiš se zbog toga?
– Ne ljubavi, ne ljutim se, biću mirniji, ako Sofi ja bude sa
tobom.
– Sofi ja je trenutno neko jako blizak Kosti. Želim da
budem pored nje, baš zbog toga. Nemam još hrabrosti, da se
suočim s istinom, sa Kostom. Imam zbrku u glavi. Sofi ja deluje
na mene kao bensedin.
Pavle me je ostavio isped pozorišta. Bio je lep sunčan dan,
a ja sam punim plućima udahnula miris te kaldrme, i ponovo
bila srećna, što je Emilija, odabrala baš Kostu. Pitala sam se
po ko zna koji put, dok sam besciljno lutala, ne znajuću gde
ću da stignem, kako sam mogla da ga osudim. Shvatila sam da
ne idem u nepoznato. Svi moji putevi, defi nitivno su vodili na
146
Kalemegdan. Koliko sam samo puta, sećanja su navirala, bežala
baš tamo, kada sam želela da sredim svoje misli. Kalemegdan je
bio moje utočište, moje spremište za uspomene, tajne, a bežeći
tamo, redovno sam prolazila baš Siminom ulicom. Mogla sam
ja bilo kojom drugom ulicom, da stignem do Kališa, ali nisam,
Simina je imala magičnu moć. Koliko smo samo puta, svi mi
prolazili uvek jednom te istom ulicom, ne znajući ni sami zašto
to radimo. Moramo pretresati i analizirati svoju podsvest.
Moramo je poput spavaće sobe provetravati, jedino tako će
nam savest biti čista. Moja savest je bila čista, bez pogovora.
Malo je bila zbrkana, ali besprekorno čista. Setih se majčinog
pisma, i shvatih da je tim pismom ona želela da opere svoju
savest, kada je shvatila, da joj je kraj blizu.
Uspela si majko, htedoh da viknem, ali nisam. Nije mi sada
bilo potrebno da privlačim pozornost prolaznika. Sela sam na
jednu praznu klupu, na stazi, koja je vodila prema spomeniku
Francuskinji. Pogled na lepo šareno cveće, oko spomenika,
prijao mi je. Osetila sam se baš lepo. Odlučila sam i da pozovem
Sofi ju. Bilo mi je dosta samovanja. Priča sa Sofi jom, po neka
suza, na njenom ramenu, to je ono što je mojoj duši u ovom
trenutku bilo najpotrebnije. Došla je brže nego sam očekivala.
Nisam je nikad još videla da puši na ulici, čak je govorila, kako
to dame ne rade, a ona jeste bila dama. Ovoga puta Sofi ja je u
ruci držala cigaretu. Taj prizor je izmamio osmeh na mom licu.
Zar je moguće, da sam jednu damu u tako kratkom roku uspela
da pretvorim u propalicu. Bila je lepa i kao skitnica, a ta cigareta
je u njenoj ruci delovala šarmatno, kao da joj je baš tu mesto.
Setih se kako sam nepravedno mislila, pri našem prvom susretu,
kako Sofi ja nije Beograđanka. Sofi ja je baš to bila, vladala se
po svojim pravilima, i kako je govorila jedna prijateljica mame
147
Vesne, gde god da živiš, ako se vladaš po svojim pravilima, ti si
prava Beograđanka. Ona je, bila sam sigurna u to, i u Njujorku
bila prava Beograđanka. Osmeh i njeni beli zubi, učiniše da se
osetim još lepše i opuštenije. Konačno imala sam svoj identitet,
pronašla sam se među gomilom prašnjavih uspomena, na
tavanu svog života, i bila srećna zbog toga.
– Nadam se Nina, da me nisi dugo čekala. Gde ćemo?
– Sedi malo, da uživamo na klupi! Nisam odavno ovako
opušteno sedela i posmatrala proleće koje izmiče, ljude oko
sebe. Čini mi se da su do danas prolazili pored mene, ali ja
ih nisam primećivala. Čak mi se i cveće oko spomenika, čini
šarenije i lepše.
– Znači pričala si sa Tomom?
– Znači nisam. Nažalost Toma više ni sa kim, neće moći
da priča.
– Šta pričaš ti Nina, šta mu se dogodilo?
– Mrtav je. Išao je s ocem u nabavku, po neko kukuruzno
brašno. Ibarska je eto i njima, kao i mnogima, došla glave. Žao
mi je.
– Jesu li obojica mrtvi?
– Samo Toma, gazda Blagoje je u komi, a gospođa
Lilika, možeš misliti, i dalje šizi pri pomenu Emilijinog imena.
Naravno šizi na lošem srpskom jeziku, to ume, a jezik nije
umela da nauči. Rekla mi je da se ime Emilija u njihovoj kući
ne spominje. Ljudi su pravo čudo, moja Sofi .
– Ne mogu da verujem da si me nazvala tim nadimkom,
tako me zove još jedino Kosta. Znaš li šta me čudi, on je
promućuran, kako već nije povezao tebe sa sobom? Kako nije
bar nešto shvatio?
148
– Ne znam Sofi , možda neke stvari jednostavno ne želimo
sebi da priznamo. Možda ih se toliko plašimo, da ih ni ne
izgovaramo na glas, da sami sebe ne čujemo. Bože, koliko sam
ja “možda” izgovorila u svom životu, više ih ne znam ni broj.
– Nadam se da više neće postojati “možda”, da ćeš od sada
biti sigurna u sve. Sigurna sam da će te Kosta jako voleti.
– Ipak se bojim, da nešto ne krene po zlu. Šta ako mu
Karla postavi ultimatum?
– Ne pali to kod Koste. On jako mrzi, kada ga neko nečim
uslovljava. Pokušala je Karla, nemoj misliti da nije, ali joj nije
pošlo za rukom. Sve što se ona više durila, Kosta se sve više
vezivao za mene. Igrala je na pogrešnu kartu. Trebala je da zna,
koliko njen otac voli baš zabranjeno voće…
– Misliš?
– Jao Nina, baš sam ja glupa, kako sam mogla tako nešto
da kažem. Nisam mislila ništa pežorativno. Ti i tvoja majka,
nemate veze s tim.
– Ma znam, samo sam malko osetljiva, ne zameri i ti!
– Mislim ja da mi ipak negde odemo. Pije mi se kafa, a
mogla bih i neki kolačić uz kafu. Šta kažeš na to? Zaboravih da
ti kažem. Kosta je bio jako sumnjičav, kad sam tražila Tominu
adresu, morala sam da budem lukava…
– Šta si mu rekla majke ti?
– Rekla sam da jedna moja drugarica slavi rođendan, pa
da je čula da gazda Blagoje pravi najbolji burek u gradu, ostalo
kapiraš?
– Naravno, Sofi , ja ti se ne mogu odužiti dok sam živa.
– Samo ti budi srećna, to mi je najveća nagrada za trud.
149
Uživam da pomažem ljudima, toliko da se čak nosim mišlju da
postanem monahinja.
Obe smo prasnule u nekontrolisan smeh. Smejale smo se
tako glasno, da su nas prolaznici posmatrali čudom. Nažalost,
došlo je takvo vreme, da ljudi čudno gledaju one koji se smeju.
Više su ljudi hodali okolo namršteni, zabrinuti, čak i uplakani.
Posmatrajući njihova lica, potajno sam se uvek nadala, da će
i oni uskoro pronaći svoje parče sreće i vratiti sebi osmeh na
lice. Uputile smo se prema “Kalemegdanskoj terasi”. Kafa s
pogledom, nikad mi nije više prijala, nego tog popodneva u
Sofi jinom društvu. Pomislih, kako je priča o zlim maćehama,
bila čista izmišljotina, da bi drama u bajkama, bila jača. Sofi ja
je bila sve, samo ne zla maćeha. Ipak, jedna takva je postojala,
tamo daleko u Njujorku, nije mi bila bitna, ali nisam mogla
zanemariti, da Ani može biti moj veliki problem. Na trenutak,
mi se smračilo, kao da su moju sreću zaklonili tamni oblaci.
Bio je to samo trenutak, jer ja sam tako htela da bude. Ništa,
pa ni Ani Popadić, neće pomutiti moju sreću, što konačno
imam oca. Jedna je gospođa Popadić, uspela jednom da me
odvoji od Koste, druga nema šanse, ne zvala se ja Nina Popadić
Kovač. Nisam zvanično imala oba prezimena, ali sam sada bila
presrećna, što sam sebi uz ime dodala i jedno i drugo prezime.
Lepo mi je sve skupa zvučalo, pa sam poželela i glasno da ih
izgovorim, na šta mi je Sofi ja uputila osmeh podrške. Imala je
osmeh vredan million dolara.
Zvono Sofi jinog telefona prekinulo je ovaj trenutak, koji
sam htela da zapamtim po spokoju. Trgla sam se, kao da sam htela
da skupim svu dobru energiju, i da oteram lošu vest, koju bi Sofi ja
mogla primiti. Pokušala sam po izrazu njenog lica da zaključim,
ko je zove, zašto je zove, i da li je vest dobra ili loša. Nisam uspela,
150
Sofi ja je samo klimala glavom. Na kraju je izgovorila samo kratko:
“Ne sekiraj se dušo, možda je tako najbolje.”
Nisam mogla da izdržim. Znala sam da to nije nimalo
kulturno, ali morala sam da joj postavim to pitanje, ili bih pukla.
– Sofi ja, ko te je zvao. Izvini što sam radoznala, ali osećam
da je to bio Kosta, i da ti ništa dobro nije saopštio.
– Smiri se Nina. Saznao je od nekog zajedničkog prijatelja,
da je Toma poginuo. Sad ga peče savest, što je tako odbacio
prijatelja. Osim toga, i Karla mu je saopštila da želi prvim
avionom nazad u Njujork.
– Dobro si rekla, možda je tako najbolje. Ne mislim ovo,
vezano za Tomu, već na to što Karla odlazi. Iskreno, kad budem
Kosti ispričala priču, želim ga samo za sebe. Ne ljuti se, ali ceo
život sam čekala na trenutke, koje ću provoditi s ocem. Sada je
taj trenutak Sofi i ja ga ne mogu deliti s nekom frustriranom
razmaženom devojkom.
Samo me je uhvatila za ruku. Bio je to nežan prijateljski,
sestrinski dodir. Klimnula je glavom, što je značilo da se slaže
sa mnom. Bilo mi je drago što ništa više nije komentarisala. Baš
je znala kad, gde i kako da kaže. Kao što je i izgledala, tako je i
u duši bila otmena i odmerena. Gospođa Popadić je baš tražila
previše. Po kojim standardima je odbacila i Sofi ju? Zaboravila
sam da su i gospodin i gospođa Popadić, bili veliki moralisti.
Njima nikad nije bila bitna sreća njihovog sina. Sofi ja i Kosta
nisu bili venčani, a to je, zaboga, bio jedini uslov za srećan brak.
To što mu je ta Ani, zajedno sa Karlom pila krv na slamčicu,
to njima ni najmanje nije bilo važno. Odjednom sam imala
neodoljivu potrebu da se sretnem s tim ljudima, koji su mi
ukrali život, da im izgovorim sve što imam, okrenem se i odem.
151
Sofi ja i ja smo neko vreme tako ćutale, a onda mi je
izložila plan. Isplanirala je da te večeri predloži Kosti, da
zajedno negde odemo na večeru. Mislila je da to mora biti neko
mirno mesto, gde nema žive muzike, jer to su dobre kafane
za zabavu, ali njihovo sastajanje nije imalo taj karakter. Pošto
ono što ja imam saopštiti Kosti, nije bilo nešto, u čemu bi ona
i Pavle trebali da učestvuju, bar ne na početku. Smislila je da
zajednička večera bude samo mamac. Kosta i ja smo po njenom
mišljenju trebali biti sami na toj večeri. Priznajem da sam se
složila sa svim što je rekla. Mogla sam ja pozvati Kostu da dođe
sam, ali mislim da bi mu to bilo čudno. Bilo bi itekako čudno,
da ga devojka, koju je tek upoznao zove da sami večeraju. Karla
je već pogrešno shvatila celu priču, nije želela da Kosta njen
poziv takođe pogrešno razume. Sofi ja je baš na sve mislila. Ona
će neposredno pred izlazak dobiti jaku glavobolju. Ispričala
mi je da povremeno ima migrene, i da Kosta zna, da joj tada
najviše prija da bude sama u zamračenoj sobi. Postojala je
mogućnost, da Kosta ipak odluči da ostane sa njom, ali Sofi ja
je i na to mislila.Ubediće ga da je nepristojno da u poslednjem
trenutku otkazuje večeru, te da ga Pavle i ja sigurno čekamo,
pa će Kosta ipak krenuti na dogovoreno druženje. Sofi ja je u to
bila potpuno sigurna.
Naravno pošto je Pavle upućen u priču, meni će biti
mnogo lakše, nego Sofi ji. Kada Kosta dođe u restoran i vidi da
sam sama, biće mu čudno, ali me neće ostaviti samu, u to smo
obe bile sigurne. Obe smo zaključile da je prijatan ambijent
restorana “Dvorište”, u dvorištu Svetogorske ulice, bio idealno
mesto za moju i Kostinu priču.
Rastale smo se. Dok smo se pozdravljele, Sofi ja mi se
nasmešila, onim svojim smirujućim osmehom, i poželela mi
152
sreću. Opet sam počela da drhtim, iako je napolju bilo prijatno
toplo, polećno vreme. Sofi ja mi je sigurnim glasom rekla, da se
ne brinem, da će sve biti dobro, i da će sutra za mene sigurno
svanuti jedno potpuno novo jutro, drugačije od ostalih. Rekla
je još nešto što me je prilično smirilo. Mislila je da će moj i
Kostin razgovor, konačno doneti mir i Emiliji, ma gde bila.
Raznežila me je pomisao na majku. Poželela sam da je i ona
mogla biti večeras sa nama. Bila sam sigurna, da Kosta nikada
ne bi ostavio Sofi ju, da se pojavi sto Emilija, ali barem bi oboje
rekli jedno drugom, stvari, koje su trebali reći davno. Nisam
ni najmanje bila ljubomorna na Kostinu i Sofi jinu ljubav. On i
majka su imali nešto lepo, imali su mene, i to mi je bilo dovoljno.
Sofi ja mi je poslala poruku, pre nego sam krenula na
dogovorenu večeru:
“Ne brini, sve je u redu, Kosta je upravo otišao. Poverovao
je u moju glavobolju. Srećno devojko, ništa ne brini!”
Značila mi je ta njena poruka. Nekako sam odjednom
bila potpuno mirna. Poljubila sam Pavla. Taj poljubac mi je još
više značio. Naoružana spokojem izašla sam zatvorivši jedna
vrata, sigurna, da ću otvoriti nova vrata u svom životu. Bog je
ipak sve video. Možda je malo sporije reagovao, ali jeste, znao
je da nagradi one koji su umeli da čekaju.
Napolju je odjednom počela da pada kiša. Pravo proleće.
Nisam mogla da se ne setim delova iz majčinog pisma, gde
je pisala, da je svaki put, kada bi je neko izbacivao na ulicu,
padala kiša. “Kišna noć u Džoržiji” je od prvog dana, bila
prisutna u mom i njenom životu. Ovo je bila moja “Kišna noć u
Beogradu”. Poželela sam da se kao malo dete izujem i šljapkam
po baricama, naravno to ne bi bilo prikladno. Nisam baš puno
vodila računa “šta će drugi da kažu”, ali bosonoga devojka,
153
koja skakuće po baricama, sigurno ne bi naišla na odobravanje
prolaznika. Misli su me okupirale, nisam ni primetila da sam
stigla do ulaza u Svetogorskoj 42. Još samo malo me je delilo
od susreta i očevog zagrljaja. Znala sam da koračam, znala sam
i put kojim sam koračala, ali nisam osećala da sam to ja. Želela
sam svim svojim bićem da budem potpuno svesna, svakog
trenutka, ove noći. Ono čega sam svakako bila svesna bila je
kiša, koja je iz sipljenja, polako prelazila u pljusak. Imala sam
još svega nekoliko koraka. Ljudi koji su ušli zajedno sa mnom
u dvorište, gde se nalazilo “Dvorište”, ubrzali su korak. Zaobišli
su me i gotovo trčeći uleteli u restoran. Išla sam sporo, nije mi
smetala njihova žurba, ali smetala mi je moja sporost. Noge su
mi bile kao olovne, jedva sam ih pomerala. Imala sam čudnu
sporost, za nekoga ko je žurio na svoj najvažniji susret u životu.
Konačno sam stajala pred vratima restorana. Samo je
trebalo da podignem ruku, uhvatim kvaku i pritisnem je.
Ništa od svega toga ja nisam uradila. Najgore od svega je bilo
to, što sam verovatno nesvesno zatvorila kišobran. Pošto sam
se nalazala pred vratima, bilo je logično da ga zatvorim, a još
logičnije je bilo da uđem. Najmanje što sam od sebe očekivala,
baš sam to radila. Onda su se odjednom vrata otvorila. Jedan
par je očigledno želeo da izađe, ali ja sam odsutno stajala
na vratima, kao na braniku otadžbine. Ljudi su me uljudno
zamolili da se pomerim, što sam ja i učinila, ali i to je bila jedna
od mnogobrojnih nesvesnih radnji, koje sam uradila dolazeći.
Propustila sam par, na čijim licima sam videla sreću, trebalo je
i ja da imam isti izraz na licu, ali iz meni nepoznatih razloga,
ja sam osećala na svom licu grč, koji sigurna sam nije ličio
na osmeh. Klimnula sam im glavom. Pristojnost mi je uvek
nalagala, da kada se sa nekim mimolilazim, da mu klimnem
154
glavom, u znak pozdrava. Klimnuše i oni meni, a ja konačno
uđoh u restoran. Prijatan, veseo enterijer restorana, svakako je
bar malo uticao na moje raspoloženje, osetila sam se spokojnije,
a i drhtavica je nestala. Dok sam stajala ispred vrata, mislila sam
da me je udarila struja, jer sam se nekontrolisano tresla. To je
verovatno i onaj par primetio, jer se devojka odlazeći okrenula
i pogledala me. Možda su mislili da sam pijana. Nisam, ali bih
volela da jesam. Bila bih mirnija.
Odlučila sam da čim sednem, naručim sebi neko jako piće,
najbolje rakiju, da se bar malo ohrabrim. Tako se verovatno
ulazilo u mračni svet alkohola. Alkosi su, kako sam čula, uvek
imali potrebu, da se smiruju na taj način. Možda im je u početku
to i polazilo za rukom, da postanu opušteniji, posle nekoliko
pića. Kasnije tih nekoliko, je prelazilo u mnoštvo, a oni su sve
dublje zalazili u mrak, na putu bez povratka. Kosta je sedeo za
stolom u ćošku, okrenut leđima. Na trenutak sam poželela da
se okrenem i pobegnem. Naravno da nisam to uradila. Suviše
sam dugo čekala, na ovo, da bih sada bežala. Podigla sam nos i
bradu prema gore. Pavle se uvek smejao na te moje radnje, koje
sam uvek radila, kada sam bila nesigurna, a želela sam da nešto
uradim. Radila sam to i u retkim trenucima, kada sam bila ljuta
na Pavla. Bilo je naravno takvih trenutaka. Ima ih u svakom
braku, bez obzira koliko se ljudi vole. Moraju nekad biti ljuti, da
bi se mirili, i bili ponovo srećni. Konačno stigla sam do kraja.
Verovatno je i ovaj sto u ćošku, bio znak, da nema bežanja.
Progutala sam pljuvačku. To je bila jedna od poštapalica,
kada želim nešto da kažem, a nisam sigurna ni šta ću reći, ni da
je to što ću reći pametno. Morala sam od nečeg da počnem, a
gutanje pljuvačke mi se učinilo najprikladnije.
– Stigla sam.
155
Kao što sam i očekivala, Kosta se okrenuo. Bio je nasmejan,
dok se okretao, ali odjednom mu se taj osmeh zaledio na licu.
To, zaledio, možda je bila preteška reč, ali meni je tako izgledalo.
Zapravo, više je bio iznenađen, što je bilo sasvim normalno, za
nekog, ko je planirao provesti veče sa ženom i prijateljima. Onda
je ženu iznenada zabolela glava, a žena prijatelja, je došla sama
da veče provede sa njim. Verovatno je Kosta u tom trenutku
bio razočaran u mene. Verovatno je poput Karle pomislio, kako
sam i ja jedna od onih devojaka koje ga jure, po nastupima,
da bi s njim provele noć. Osećala sam se potpuno naga u tom
trenutku, i osećala sam da mi krv odlazi u obraze. Bila sam
sigurna da su moji obrazi bili crveni, kao dva paradajza. Možda
sam mogla da ih uporedim sa crvenilom ruža, ali nisam, htela
sam da to bude poređenje sa rajskim voćem, jer ja sam izgleda
upravo bila na vratima raja. To se zvao raj, posle trideset godina
stajati ispred oca, koji nije znao da postojim. Olakšavajuća
okolnost je bila, što sam bila priznata, od porodice Popadić, na
jedan prilično formalan način, jer su tim priznanjem, u koje su
umešali i svoga sina, bez njegovog znanja, samo oprali svoju
savest. Nisu bili svesni činjenice, da nije postojao taj sapun,
koji je mogao oprati njihova srca. Jedna je mlada žena prerano
umrla, zbog njih, ostavlajući za sobom dete, koje je druge ljude
zvalo “mama” i “tata”.
– Nina, – konačno je progovorio Kosta – zašto si sama,
gde je Pavle?
– Nije mogao da dođe, – namerno nisam rekla iz kog
razloga, bilo je previše laži, – insistirao je da ja ne odustanem
zbog toga. A gde je Sofi ja?
– Ima migrenu, kad joj se to desi, nije ni za sebe, ni za
druge. Izgleda da ćemo večeras biti sami.
156
– Karla, gde je ona, zašto bar ona nije došla?
– Karla je popodne otputovala za Njujork. Nedostaje joj
majka, tako je bar rekla.
– To je normalno, meni isto…
– To je još gore, tvoja majka je umrla, ali razumem i nju.
Kakva god da je Ani, majka joj je.
Bilo je to prvi put da je u njenom prisustvu pomenuo
Ani. Zapravo, ne samo u njenom prisustvu. Dok su se družili
u “Voxu”, nikad je nije spomenuo. Što je najgore, ni Karla
nije spomenula majku. Ipak, bilo mi je neizrecivo drago, da
je otputovala. Mislim da ne bih mogla da je podnesem, posle
svega, što će Kosta večeras saznati. Kao da me je neko udario
nekim tvrđim predmetom u glavu, potpuno neočekivano sam
izgovorila rečenicu, koju sam istog trena htela da vratim, odakle
je došla, ali bilo je kasno.
– Obe moje majke su mrtve…
– Nina, kako to misliš obe majke? Ko ima dve majke?
– Eto, recimo ja. Imala sam dve mame i dve tate. Zapravo
jednog od tata, imam i dalje. Želim da kažem da je jedan mrtav,
a drugi živ.
– Nina, izvini, ali šta je ovo, jel’ ovo skrivena kamera?
– Nije Kosta, nije skrivena kamera, mi smo bili sakriveni,
godinama…
– Koji mi, šta pričaš ti, da li si sigurna da si dobro, da nisi
nešto pila?
– A ne, nisam, ali sad nameravam. Molim te da mi naručiš
duplu dunju, naravno rakiju!
– Naručiću ti, ali i dalje ništa ne razumem. Zar ne misliš,
157
da zaslužujem nekakvo objašnjenje. Mislio sam da voliš svog
muža.
– Pa i volim, kakve veze ima Pavle sad, ne mešaj njega!
– Ne mešam ga, samo mi nije jasno, ako ga voliš, zašto
si onda večeras ovde sa mnom na večeri. Dobro, razumem da
Pavle nije mogao da dođe, ali zašto se onda nisi javila, mogli
smo neko drugo veče da se vidimo. Nije se ni meni dolazilo bez
Sofi je. Znaš, jako je volim.
– Znam, ali kakve to veze ima. Složili smo se da volimo
svoje partnere. Vratimo se na nas!
– Na koje “nas”? Nina, od kada smo nas dvoje “mi”. Nemoj
da me razočaraš, mislio sam da si pametna i normalna mlada
žena.
– Čekaj, čekaj, ti misliš, da ja…
– Ne želim to da mislim, ali šta bi ti mislila, da si na mom
mestu?
– To mi je i Karla rekla one večeri u “Voxu”. Sećaš se
da smo se vratile iz toaleta, ljute, da nismo ostatak večeri
progovoreile ni reč?
– Sećam se…
– Opalila sam joj šamar u toaletu…
– Čekaj malo, sve više me razočaravaš, ti si Karli opalila
šamar? Kojim povodom, ako smem da pitam? Ko si ti da mojoj
ćerki udaraš šamare? Nije ni čudo što je želela da ode.
– Pitaš me ko sam?
– Da baš to želim da znam. Imaš li kakvo pametno
objašnjenje?
– Ja sam tvoja starija ćerka…
158
Situacija se razvijala baš prema očekivanju. Kosta je
odjednom ućutao. Donja vilica mu je visila do kolena. Mislila
sam da je ostao i bez daha, pa sam se uplašila. Možda sam bila
suviše direktna. Možda sam obazrivije trebala da mu saopštim
vest, da je iznenada postao otac još jedne ćerke. Potpuno
nesvesno, sam ga posavetovala da popije gutljaj svog pića.
Mislim da je pio votku, jer je u čaši bilo puno leda i limuna. Ja
sam bogami, otpila veliki gutljaj svoje rakije. Taj gutljaj je imao
najlepši ukus, koji sam ikad imala u ustima. Volela sam miris
dunje, ali ovo je bilo mnogo lepše, ili se meni tako činilo.
– Kosta, da li si dobro?
Očekivala sam neki, bilo kakav odgovor, ali nisam ga
dobila. Razumela sam ga. Nije mu bilo lako, očekivala sam
samo da će brzo doći k sebi. Ono što nisam želela ni u najgorim
snovima, bilo je da se Kosti sad nešto desi. Nadala sam se da
ima jako srce, da nije bilo istrošeno kao majčino. Polako mu
se vraćala boja u lice. Sve što je Kosta više rumeneo, ja sam
lakše disala. Biće on dobro, morao je da bude, nikako mu nisam
mogla dozvoliti da me i on napusti.
– Nina, ponovi to još jednom! Reci da si se šalila, molim
te reci!
– Nisam se šalila. Zašto ti toliko želiš, da je to šala?
– Nisam imao pojma da imam još neku ćerku, s kim,
kako…?
– Prvo, nisam ja “neka ćerka”, nego imam svoje ime.
Majka mi ga je dala, sviđalo joj se. To je zapravo jedina stvar,
koju mi je majka dala. Drugo ništa nisam imala. Kada mi je bilo
tri meseca, ostavila me je u sirotištu…
– Zašto?
159
– Kako zašto, zato što nigde nije mogla sa mnom. Nije
imala krov nad glavom, nije imala posao, niko nije želeo da je
primi, jer je imala mene. Umrla je sa trideset i nešto godina.
Ostavila je za sobom samo pismo, koje mi je predao doktor iz
bolnice u kojoj je umrla. Želela je da ga pročitam baš na svoj
trideseti rođendan. To je bilo one noći, sećaš se kada smo se
upoznali u “Voxu”, dok sam sa prijateljima i Pavlom slavila
svoj jubilarac. Misliš li da je ova priča, poput bajke za odrasle?
Upoznati oca, u trenutku, kada sam upravo pročitala ispovesno
majčino pismo, to valjda postoji samo u starim američkim
fi lmovima. Možda ima i u savremenim sapunicama, ali ovo
moje i tvoje, nije ni fi lm ni sapunica. Ovo je život tata.
– Nina, ko je bila tvoja majka? Ti imaš trideset, znači da
sam i ja bio jako mlad kada si se rodila.
– Pa jesi, ako dvadesete smatraš mladošću. Moja majka
se zvala Emilija. Sećaš se da si se trgao, kada si pisao posvetu
za moju ćerku. Rekao si da si jednom poznavao jednu Emiliju.
“Emiliji s ljubavlju”, te noći je bilo kao grom iz vedra neba
za mene. Znala sam sve, a nekako nisam bila spremna da ti
ispričam. Možda ti još ne bih ni ispričala, da me Karla nije
uvredila…
– Šta ti je rekla? Zna li ona? Bože Nina, trebala si prvo
meni sve da kažeš.
– Karla kaže, da sam kurvica, kao i sve druge, koje se lepe
na tebe, kao muve.. Baš je tako rekla.
– Izvinjavam se u njeno ime. Moraš ipak da je razumeš,
ne zna da si joj sestra.
– Misliš li da, kada bi znala, da bi bilo drugačije?
– Ne znam.
160
– Hvala što si iskren.
– Nina, naravno da se sećam Emilije. Kad rezimiram svoj
život, imala je u njemu posebno mesto. Odjednom je nestala,
ja sam joj pisao, nije bilo odgovora. Volim Sofi ju, ali na neki
drugi način, zreliji. Emilija je bila “E”, moje mladosti. Ne želim
da budem patetičan, bili smo mladi, pogotovo ona, ali voleo
sam je. Nina, moraš da mi veruješ, nisam znao ništa od te priče
iz pisma. Veruj mi da sam znao da postojiš, da je Emiliji tako
teško…
– Ne znam šta da ti kažem. Znam da nisi znao. Znam da
je Toma sakrio tvoje pismo, da je bio zaljubljen u majku. Voleo
je, ukrao je od tebe, ali nije imao hrabrosti, da se suprostavi
svojim roditeljima. Umesto da je zaštitio devojku, čiji je život
ukrao, bez njenog znanja, on je ćutao, kad su je Lilika i Blagoje
izbacili na ulicu. Nisu samo nju, i mene su, bila je trudna.
– Odakle znaš za Tomu, i to da je sakrio pismo?
– Rekla mi je Sofi ja.
– Znači, zato joj je trebala Tomina adresa.
– Ne ljuti se na nju. Htela je da pomogne, videla je da
sam zbunjena i u prilično lošem stanju. Da nisam prvo njoj
ispričala, možda nikad ne bih skupila hrabrost, da ti kažem ko
sam. Sofi ja je dobra žena, mislim da baš pašete jedno uz drugo.
Zanima me samo, kako si tako odjednom otišao u Ameriku?
Zar nisi želeo da se oprostiš od Eme?
– Pisala ti je, verovatno, koliko sam želeo da studiram
akadmiju, koliko mi je saksofon značio. Moji su, sad znam i
zašto, preko noći “promenili” mišljenje, i odlučili da me pošalju
u Ameriku. Napisao sam joj da se ne ljuti, da je volim i da me
čeka, da ću doći po nju, kad se snađem. Veruj mi Nina, nisam
161
neodgovoran, koliko god me je sigurno Ema baš tako opisala,
da sam znao da je trudna, ostao bih. Žrtvovao bih svoje snove,
suprotstavio bih se roditeljima…
– Majka je u jednom delu pisma napisala, da su me
Popadići “priznali”, po tvojoj želji…
– To je čista izmišljotina, da sam ja znao, ja bih bio pored
vas, i ne bih te “priznavao”, nego voleo.
Mahnuo je konobaru. Naručio je još jednu turu. Kao i
one prve noći kad smo se sreli u “Voxu”, alkohol sam pila kao
vodu, ali nije me uzeo pod svoje. Koliko sam videla ni Kosti nije
smetala ne znam koja po redu votka. Nisam imala potrebu za
hranom. Samo sam želela da mi Kosta priča, da mi kaže sve što
oseća. Gledao je u moje oči, kao da me vidi prvi put. Smešio se
krajičkom usana. Dok sam čitajući majčino pismo zamišljala,
kako Kosta izgleda, baš sam ga tako zamišljala, ili bolje rečeno,
želela sam da tako izgleda.
– Znaš Nina, tvoja majka je te čarobne noći imala na
sebi nekakvu smešnu cicanu suknju. Ništa to nije moglo da
umanji njenu lepotu. Od nakita je nosila samo oči, i mirisala
na đurđevak. Kao da sada osećam taj miris u nozdrvama. Tvoje
oči su iste takve. Bože, kako to nisam ranije primetio?

ANI, SAŠA I KARLA
ZLOČIN NIKADA NIJE SAVRŠEN

165
Ani se spremala da dočeka Karlu. Bilo joj je drago, kad je
nazvala i rekla da dolazi, ali ipak bi joj bilo draže da je još malo
ostala kod oca. Taman je počela izlaziti sa Sašom i pridobijati
ga, nikako joj nije išlo u prilog da je Karla pored nje. Rus je bio
van sebe od sreće, kada ga je prvi put pozvala da svrati na piće.
Pokušao je već te noći da je odvuče u krevet, ali je Ani to vešto
izbegla. Nije ona izbegla seks sa njim, zbog toga što je bila dama
od morala. Ona je jedino u svom životu, volela Kostu. Jeste
to za neke možda bio čudan način, na koji je ona pokazivala
svoju ljubav, ali ona nije umela drugačije. Gospođa Popadić,
njena svekrva, joj je uvek govorila, da ako tako nastavi, da će
izgubiti njenog sina. Pokušavala je da joj deli savete, na lukav
ženski način, ali Ani ništa od svega nije primenila. Po naravi
i po ponašanju, više je ličila na hladnu severnjakinju, nego
na vatrenu Italijanku sa Sicilije. Možda je od svojih predaka i
sunarodnika, jedino nasledila želju za osvetom. Koza Nostra
nije opraštala onima koji su na bilo koji način izneverili ljubav i
poverenje, tako ni Ani nije mogla da oprosti Kosti. Tačno je da
se ona za njega udala bez ljubavi, ali ga je kasnije zavolela. Kada
je rodila Karlu, mislila je da je to njeno osiguranje, da je zbog
deteta nikad neće ostaviti.
Tačno je da ga je prevarila, da on nije želeo dete, ali ipak
se nadala. Možda Kosta i ne bi bio tako odlučan da se razvede,
da je Karla ispala malo više po njegovom ukusu. Morala je sebi
priznati, da je ona krivac za Karlin neuspeh u školi. Kada je
shvatila da njenu ćerku ništa od škole ne zanima, krila je od
Koste, kao da se to moglo sakriti. On se nije mnogo zanimao
kakav uspeh njihova ćerka postiže. Sve je prepustio Ani, ako
166
je već htela da rodi dete, neka se sama o njemu i brine. Karla
je jako vešto koristila to što je majka prećutkivala njene loše
ocene. Kada je Kosta shvatio da ona nikad ništa neće završiti,
u početku mu nije bilo svejedno, ali posle je digao ruke. Rešio
je da nekoliko puta godišnje provede sa Karlom neko vreme.
Uglavnom je to bilo vreme, vezano za njegove turneje. Smatrao
je da je sasvim dovoljno, da je vodi na ta putovanja, da će tako
ispuniti očinsku dužnost. Niko od njih dvoje, ni Kosta, a ni Ani,
nisu dublje razmišljali o tome, šta zapravo pružaju svom detetu.
Karla je bila nesrećna i željna ljubavi. Mrzela je zbog toga tu
Ninu, koja se niodkuda pojavila, a njen otac joj je posvećivao
pesme i svoje vreme. Njoj nikad nije posvetio pesmu, doduše,
ona je mrzela i bluz i džez. Nikad joj nije bilo jasno, kako
ljudi satima mogu slušati takvu muziku. One, Nina i Sofi ja,
su otkidale na najgluplju pesmu na svetu. Ko normalan može
voleti “Kišna noć u Džordžiji”? Nekad je možda bila u modi, ali
danas je smešna i glupa. Kada je saopštila ocu da se želi vratiti u
Njujork, očekivala je da će barem pokušati da je zadrži. Odmah
je pristao da joj kupi kartu, čak se i potrudio oko toga. Nije joj
ni jednog trenutka pokazao, da će mu nedostajati. Ipak, bilo je
nešto što joj je ulivalo nadu, da će otac ubrzo ostaviti Sofi ju.
Bila je sigurna da se prilično zaljubio u Ninu. Nije razmišljala
da Nina ima muža, jer je bila gotovo sasvim sigurna, da je i ta
uspijuša zagrejana za oca. Neće joj smetati da se potuca sa njim
i pored muža. Ani se pobriula da Karla sa samo dvadeset pet
godina sa takvim podcenjivanjem gleda na ljubav. Nije verovala
u ljubav defi nitivno. Nikad nije imala dečka, a izgledalo je da ni
neće, jer joj to nije bilo važno.
Karla nije imala ni mnogo prijatelja. Zapravo, nije imala
nikoga, tu i tamo bi se vezala za neku devojku iz škole, ali su
167
je zbog njene sebičnosti svi napuštali. Poslednji njen fi jasko,
sa prijateljicom, bio je kada je pokušala da joj otme dečka.
Nije čak to uradila, zato što se zaljubila u njega, već zato što
je prijateljica, po njenom mišljenju previše vremena provodila
sa njim, i nije imala vremena za nju. Mogla je jednostavno
da prekine prijateljstvo, da se povuče, ali ne, morala je u stilu
svoje majke da napravi nešto, što će one koji joj nisu posvetili
dovoljno pažnje kazniti.
Ani je otkazala večeru sa Sašom zbog Karlinog dolaska.
Morala je, međutim, nešto da smisli, kako bi Karlu udaljila iz
cele priče. Kada je nedavno ispričala Saši svoj morbidni plan,
izašao je iz njenog stana, bolje reći pobegao je. Bila je besna, što
je on bio jedini, za koga je bila sigurna da će prihvatiti, sve što
od njega zatraži. Dok nije napustila orkestar, stalno je obletao
kao kuče oko nje, a sada kada je od njega očekivala, da stane iza
svojih izjava, “da bi za nju sve učinio”, on se okrenuo na peti i
pobegao. Kukavica, mislila je Ani, kao i svi muškarci. Tako je
i Kosta pobegao, kada je zahvaljući njoj ostvario svoje snove.
Prevario se, nikad mu neće dozvoliti da je ostavi zbog Sofi je.
Mrzela je tu nacifranu konkubinu. Kosta bi ludeo, kada
bi Sofi ju nazvala tim imenom, ali šta bi drugo bila žena, koja
razara tuđi brak. Njena baka, koja za života nikad nije naučila
engleski, a došla je sa Sicilije, da potraži svoga muža, jer joj se
činilo, da mu je trebalo previše vremena da se snađe, ulila joj je
mržnju prema ženama koje kradu muževe. Baka se nije nikad
razvela od dede, niti je naučila engleski, ali zato ni deda nikad
nije mogao da se oženi. Njena majka se rodila u vanbračnoj
zajednici. Trgla se na to. Nikad joj nije palo na pamet, da je ona
plod greha. Zapravo nije ona direktno bila iz grešne veze, ali
deda je ipak u vezi sa svojom ljubavnicom napravio dete ženi,
koju...


NASTAVIĆE  SE...