PRIČA POČINJE NA KRAJU X DAN

                                                    Fotografija  Martin  Nedeljković


njen otrov i sama. Sofi ja, ja se jako bojim. Kosta je rekao da će
joj sve ispričati. Bojim se da ona neće imati nimalo razumevanja
za mene.
– Moram sa žaljenjem da priznam da si u pravu. Čula sam
se noćas sa Kostom. Kaže da je jako besna, da odbija činjenicu
da si joj sestra. Boji se da će ostati bez nasledstva.
– Kakvog nasledstva Sofi , pa naš otac je živ i zdrav. Ljudi u
njegovim godinama ne umiru. Uostalom, ne treba meni ništa, ja
sam trenutno najbogatija žena na svetu. Pronašla sam svog oca.
– Nisi ti sporna, nego ona.
– Šta je njoj, mora da je poludela. Jadan Kosta. Rekla sam
mu ja da neće to kod Karle proći, da me neće prihvatiti, ali on
je bio srećan, pun entuzijazma, bio je siguran da će se Karla
obradovati.
– Isto sam mu i ja rekla, da ne očekuje previse. Ta mala
ga koristi, a ima i dobru učiteljicu. Sad se spremi za drugu
bombastičnu vest!
– Šta još ima?
– Ani je u Beogradu. Smestila se kod Đorđa i Ljubice.
– Čekaj, čekaj, ko su Đorđe i Ljubica?
– Kako, ko su, pa Popadići, nije valjda da ti ne znaš
njihova imena. Zar ti majka nije napisala u pismu?
– Nije. Bila je toliko povređena, da ih je sve vreme
oslovljavala “gospodin i gospođa Popadić”. Sofi ja, šta ona traži
kod njih.
– Utočište, gde će zmija, nego u leglo, tamo joj je najbolje.
– Izvini, ali smešna si, nikad te nisam čula da o njima
ružno govoriš.
192
– Trudila sam se, trudula sam se i da ih razumem, ali
mnogo su oni mene povredili, moja Nina. Dosta je, ovo sa
zmijama, baš mi je izletelo. Nije mi žao što sam to rekla.
– Dobro, ali ja još uvek ne razumem, šta Ani želi da
postigne tom posetom?
– Mislila je valjda da izigrava brižnu ženu. Ionako stalno
podvlači, kako je ona jedina zakonita gospođa Popadic, a ne zna
ni prezime da izgovori, kako treba. Mene nikad nisu prihvatili,
iako znaju koliko me Kosta voli, ali ja nisam zakonita žena. Taj
papir jako znači Popadićima. To što je njihov sin nesrećan sa
tom lihvarkom, koju zanima samo lova, to nema veze. Bitno je
da se ispuni forma.
Mogle smo Sofi ja i ja sedeti dan i noć, okretati priču i
na početak i na kraj, ništa pametno nismo zaključile. Nije tu
ni imalo šta da se zaključuje. Situacija je bila takva da je i meni
i Sofi ji vezivala ruke. Sofi ja je bila u još gorem položaju nego
ja. Mene su “priznali”, a ona će i dalje ostati nepriznata snaja,
s kojom će se Kosta malo zabaviti i opet se vratiti, onoj koja je
napismeno i pred zakonom gospođa Popadić. U ovom trenutku
najviše bi mi prijalo da se otvori ovaj beogradski asvalt, pa da
ja propadnem. Disala sam duboko. Mislila sam, ako što dublje
udahnem miris lipa, da ću se osećati bolje. Nije da nisam, ali
daleko je to bilo od dobrog. Koliko god sam se jutros osećala
spokojno, sada sam bila nemirna. Najviše sam bila nemirna,
zbog nemoći, jer ništa nisam mogla da promenim. Poželela
sam čak da počnem da se interesujem koliko mi novca zakonski
pripada. Kada bih i došla do njega, da mi ih Kosta sada da, sve
bih poklonila u dobrotvorne svrhe, samo da one dve veštice
dobiju manje. Brzo sam odustala od tih misli. Kosta bi tada
morao do kraja života ostati sa Ani, jer jedino tako može doći
do novca, koji je sam pošteno zaradio.
193
Pogledala sam prema nebu. Po ko zna koji put postavila
sam pitanje, šta se desilo sa pravdom. Izgleda da svet funkcioniše
pomoću nepravde. Što si gori, to ti je bolje. Onda sam već
sledećeg momenta mislila, kako prenagljujem, kako to ipak nije
tako. Pravda ipak na kraju zasija u svom punom sjaju. Ona jeste
malo spora, ali ako je pokorno čekamo, dođe do nas.
Dan pre nego je Kosta otputovao za Njujork, poželeo je
da zajedno odemo na majčin grob. Problem je bio, što ni on ni
ja nismo znali gde je sahranjena. O tome u pismu nije pisala.
Kada je pisala o svojim roditeljima, nije rekla gde su sahranjeni.
Palo mi je na pamet, da bi mogli da pitamo doktora, od kojeg
sam uzela pismo. Nadala sam se da se čoveku u međuvremenu
ništa nije desilo. Bio je u godinama, kada je bilo za očekivanje
da se razboli, ili umre tek tako, od starosti. Ipak nas je sreća
poslužila, a ja sam još jednom potvrdila svoju teoriju, da se
dobro, vraća dobrim. Doktor je bio u dobroj formi. Bilo mu je
drago što nas vidi. Prokomentarisao je da je osećao, da ćemo
se ponovo videti, i da neću doći sama. Raspričao se o majci, a
Kosta je upijao svaku njegovu reč. Niz lice su mu tekle suze, a ja
sam se trudila da ih sakrijem, da mu ne bude još teže.
– E, kako bi Emilija bila sretna, da može sada da vidi vas
dvoje. Mislim da je sa tom mišlju i sklopila oči. Kao doktor sam
se nagledao mnogo smrti, ali nikad mi nije bilo teže, nego kad
je Ema ispustila dušu.
Tako je govorio i tim rečima završio svoju priču stari
doctor, moj pismonoša. Voleo je majku, to se videlo, iako joj
nije bio ništa, a i kasno su se upoznali. Rekao mi je i to na
odlasku, da ju je ranije upoznao, sigurno bi se pobrinuo da joj
se ne dese tako grozne stvari. Rekao je da je majka sahranjena
sa svojim roditeljima, na Novom groblju, da je taj dan padala
kiša, i da je on bio jedini koji je ispratio, na put bez povratka.
194
Dugo je stajao na kapiji i mahao nam. Obećali smo da
ćemo ponovo doći, da popijemo kafu i rakiju. Dok smo se
ćutke vozili taksijem do groblja, mislila sam kako se nikada
ranije nisam tako lepo osećala, a išla sam na groblje. Inače,
nisam volela da odlazim na groblje. Mislila sam da ne volim,
ali ja zapravo nisam imala ni razlog da idem na groblje sve ove
godine. Imala sam Vesnu i Mileta, ali oni su bili pokopani u
Rumi, odakle su oboje kao učitelji prebačeni u Beograd, godinu
dana, pre nego su mene posvojili. U Rumi su imali nekakvu
rodbinu, koja je održavala njihov grob. Možda to nije bilo lepo
s moje strane, ali nije mi baš bilo zgodno, a kako rekoh, nisam
volela groblja.
Nije bilo teško pronaći grob koji smo tražili. Kupili smo
veliki buket belih ruža. Kosta je tražio đurđevak, ali nismo mogli
nigde da nađemo. Skromno cveće, nije se isplatilo prodavati
ga. Niko verovatno nikada ne bi kupio đurđevak i odneo ga na
nečiji grob.
– Ne sekiraj se, majka će biti zadovoljna i sa ružama.
– Đurđevak bi joj više pristajao. Nemaš pojma Nina, kako
joj je pristajao njegov miris. Ti sićušni zvončići, tog belog cveća,
kao da su najbolji opis za Emiliju. Kada bih želeo da je opišem
sa samo jednom rečju, rekao bih “đurđevak”. Znaš, hteo sam da
ponesem saks, da odsviram…
– “Kišna noć u Džordžiji”, zar ne? Zašto nisi?
– Zato što bih možda na taj način poremetio ovu divnu
tišinu. Čuješ li je Nina, čuješ li kako tišina lepo zvuči?
Načuljila sam uši i osluškivala. Bio je u pravu, zaista sam
čula divan zvuk tišine. Kosta me je privukao sebi i zagrlio. Bio je
to najlepši zagrljaj, koji sam ikada osetila. Hiljadu puta sam se u
195
sebi izvinila Pavlu i Emiliji, što sam očev zagrljaj, stavila ispred
njihovih, ali morala sam. U tišini, se čulo još nešto, još jedan
zvuk, koji mi je prijao. Bilo je to kucanje Kostinog srca. Dok je
spuštao buket na majčin grob, čula sam i poznate taktove, da ne
ponavljam koje pesme. Ta je pesma postala himna, jednog dela
porodice Popadić.

POSETA OD VAŽNOSTI

199
Ani je na aerodromu uzela taksi i uputila se u posetu
svekru i svekrvi. Videla je da je Kosta zvao više puta, ali nije
odgovorila na njegove pozive. Zvala je i Karla, a i Saša. Nije
marila ni za njih, pogotovo je nije bilo briga šta Saša ima da joj
kaže. Bila je sigurna da će je opet gnjaviti i moliti da se vrati, da
je u pozorištu čeka mesto čelistkinje i da će živeti srećno. Tako
nešto joj nije padalo na pamet. Zanimalo je doduše, šta Karla
želi od nje, ali sigurno ni to nije bilo ništa važno. Na Kostu je
bila ljuta. Kako je samo mogao da ode za Njujork, a da je o
tome ne obavesti. Zapravo to i nije bilo ništa čudno, on je nikad
nije ni obaveštavao, gde ide i zašto ide. Volela je ipak da bar u
mislima bude prava žena, od koje muž sa žaljenjem odlazi, a sa
radošću joj se vraća. Uvek želimo nešto što nemamo, a ono što
nam se nudi ne primećujemo, ili jednostavno odbacujemo. To
sve što je ona želela, mogla je imati kod Saše, sve osim novca.
Imala bi ga, ali ne onoliko koliko je želela. Odabrala je da živi
bez njega, dok čeka, da dobije sve.
Taksi se zaustavio pred zgradom u Siminoj 15. Ani je
bila ubeđena da će svekar i svekrva biti oduševljeni kad je vide.
Voleli su je, i nju i Karlu, ali njoj nije bila dovoljna samo njihova
ljubav. Očekivala je kad je shvatila, da je Kosta tvrd orah, i da će
teško od njega dobiti šta želi, da će joj Popadići pružiti podršku.
Kosta je jako voleo majku, ali nije bio od onih sinova, koji su
dopuštali majkama da im kroje sudbinu. Prevarila se, Kosta nije
mario za ono što mu je majka govorila. Ona je od početka bila
protiv njegove želje da se razvede, a naročito nije bila za vezu
sa Sofi jom. Kada je sin nije poslušao, i kada je čak prestao i da
dolazi, razbolela se i pala u krevet. Lekari su bili nemoćni. Njen
200
problem je bio u glavi, zato joj nikakvi lekovi nisu pomogli.
Vremenom su joj od ležanja mišići atrofi rali, tako da je postala
pravi pravcati invalid. Karla joj je pričala, kako je baka uvek
plakala, kad je vidi, i pitala, zašto bar ona ne ubedi tatu, da se
mane te uspijuše Sofi je i vrati Ani i njoj.
Ani se i sada nadala, da će za svog boravka u Beogradu,
uspeti da ubedi Ljubicu Popadic da opet pokuša da priča sa
sinom. Njenoj svekrvi nije smetalo to što je pogrešno izgovarala
njihovo prezime. Bila je žena od tradicije, ali je isto tako bila u
stanju da prašta onima, koji su joj bili po meri. To što je Ani
bila više od deset godina starija od njenog sina, što je bila
ćerka, vanbračne ćerke, bez “pedigrea”, to joj nije smetalo.
Bitno joj je bilo da njen sin ne rastura porodicu, pa makar u
njoj bio nesrećan. Sofi ja je po svemu trebala više da odgovara
Ljubici Popadić, ali nije. Nju je smatrala razaračicom brakova,
otimačicom muževa. Ani se nasmešila krajičkom usana, dok je
o tome razmišljala, i stajala pred vratima Popadića, spremajući
se da pozvoni.
Pozvonila je nekoliko puta, ali niko se nije pojavio.
Pomislila je da su u drugom delu svog ogromnog salonskog
stana, pa ne čuju. Na trenutak se uplašila da im se nešto nije
dogodilo. Nije se ona plašila za njih, zato jer ih je volela, već zato
što su joj oni bili jedina nada, svetlo na kraju tunela, po kojem je
tumarala, pokušavajući da ubedi Kostu, kako je ona najbolja žena
za njega. Konačno začula je korake. Laknulo joj je. Očekivala je
da će joj vrata otvoriti svekar. Znala je da Ljubica nije ustajala.
Vrata joj je otvorila nepoznata žena srednjih godina. Nosila je
kecelju, a kosa joj je bila vezana maramom. Sigurno je to bila
kućna pomoćnica. Bilo je to sasvim normalno da dvoje ljudi, od
kojih je jedno nepokretno, imaju pomoć u kući.
201
– Dobar dan, koga tražite?
Žena je sumnjičavo gledala i nju i njen kofer. Bila je to
sasvim normalna reakcija. Ona je za nju bila stranac. Ipak Ani
se pitala, kako je nije prepoznala sa fotografi ja. U kući je bilo
nekoliko njenih i Karlinih fotografi ja. Morala ju je prepoznati,
a pošto nije, Ani je joj je odmah dala veliki minus, i nije joj bila
simpatična.
– Ja sam Ani Popadic, zar me ne prepoznajete?
– Oprostite, ali prvi put Vas vidim. Znate, ja odnedavno
ovde radim, brinem o gospođi Ljubici. Sad sam Vas prepoznala,
sa fotografi ja, Vi ste snaja Amerikanka?
– E baš ta, a sada se molim te skloni da prođem! Gde je
moj svekar?
Ani je jednom, dok je Karla bila mala, imala kućnu
pomoćnicu. Odnosila se grubo prema njoj, i žena je jednog
dana otišla usred posla. Dobila je gotovo nervni slom od zahteva
svoje gazdarice, pa je jednostavno sve ostavila i nestala. Kosti
to nije bilo čudno, samo je čekao da se desi. Posle toga je rekao,
da više ne želi nijednu ženu. Pošto nije znala da se ophodi sa
ljudima, smatrao je da njegovoj ženi ni ne treba pomoć. Molila
ga je, izvinjavala se, ali je on bio neumoljiv. Kosta se zapravo
na svaki način trudio, da Ani pobesni i napusti ga, ali sve što je
radio bilo je uzaludno.
Prošla je pored žene, maltene je oborila. Smatrala se
gazdaricom, pa se tako i ponela. Žena je krenula za njom.
Pokušala je da joj objasni, kako je gospodin Popadić otišao do
Kalemegdana da prošeta, a gospođa je, naravno, u krevetu. Ani
je nije više slušala. Želela je što pre da vidi svekrvin osmeh,
kad je ova bude videla. Od osmeha nije bilo ništa. Ljubica
202
Popadić je ležala u krevetu i gledala prema prozoru. Nije se
čak ni okrenula kad je Ani žustro otvorila vrata spavaće sobe.
Ništa se tu nije promenilo, sve je bilo kao i prvog dana, kada
je Kosta doveo, na njeno insistiranje, jer je posle dve godine
braka želela da konačno upozna svekrvu i svekra. Promenila se
jedino Ljubica. Sada je tu ležala kao kakva sobna biljka, a tada
pre dvadeset tri godine, dočekala je sa osmehom.
Ani je bila šokirana, onim što je videla. Očekivala je da će
u Ljubici imati saveznika, ali ova žena nije znala ni da je živa.
Karla joj je rekla, da baka nije baš najbolje, ali da je tako loše,
to nije mogla da zasmisli. Ipak ostao joj je Đorđe, ako još kod
njega uživa simpatije. Nadala se da je to tako, jer ona im je bila
jedina snaja, rodila im je unuku. Bila je posle Ljubice, jedina
zvanična Popadićka. Usta su joj se iskrivila u osmeh, ili bar
nešto što je trebalo da liči na osmeh. Uzdala se u to da Đorđe,
pa i Ljubica, bez obzira na stanje, imaju uticaj na Kostu. Nije
mogla da zamisli da je drugačije, ali da je znala, kako Kosta
odavno već ne sluša šta mu roditelji govore, sigurno ne bi bila
tako spokojna. Ovog puta je osetila laganu mučninu. Znala je
ona sve, ali nikako nije to htela sebi da prizna. Morala je imati
bar ovde, kod svekra i svekrve utočište, a stvari će već doći na
svoje mesto. Karla joj, svakako, nije bila od velike pomoći.
Kada je Kosta odlazio na gostovanje u Beograd, poslala
je ćerku, da bude uz oca, da bude njena produžena ruka, ali
to nije bilo efi kasno. Karla se povukla na prvoj prepreci. Nije
tačno znala koja je to prepreka bila, ali je znala da nešto postoji.
Nije ni Karla znala, kada je otputovala nazad za Njujork, a i
da jeste, ni on ni majka nisu mogle da uzmu gumicu i izbrišu
Ninu. Možda bi ipak da je znala, poduzela nešto, da to promeni.
Svakako nije se ništa moglo promeniti, sem možda Kostine
203
želje da se razvede od Ani. Morala je izazvati sažaljenje kod
Popadića, a onda će sve biti lakše. Kosta neće moći da se
suprostavi bolesnoj majci. Inače je bio bolećiv na Ljubicu.
– Ko je u sobi, gde je Kosta, kada će konačno da dođe?
Bilo je očigledno da se Ljubica probudila. Isto je tako bilo
očigledno, da nije baš u najboljem stanju. Nije baš bila svesna,
šta se oko nje dešava. Ipak Ani je bila odlučna da neće odustati
od svoje ideje, a najbolji put je bio da se umili Ljubici, a i Đorđu.
– Tetka Ljubice, to sam ja, Vaša snaja Ani. Kosta mi je
rekao da niste baš dobro, pa sam došla da Vas vidim. Biće sve
dobro, sad sam ja pored Vas, paziću Vas kao majku.
– Ko si ti, ja te ne poznajem, ja nemam snaju.
– Tetka Ljubice, kako nemate, pa ja sam Vaša snaja, ja
sam majka Vaše unuke Karle.
– Karla, duša moja, udaje se, a ja nemam šta da obučem.
Đorđe je otišao da mi kupi haljinu…
– Tetka Ljubice, ne brinite, ja ću Vam kupiti haljinu,
najlepšu koja postoji. Spavajte sada!
– Neću da spavam, sad će da dođe moj tata, moram da
mu pokažem venčanicu. Ti mi ne trebaš, ne poznajem te, idi!
Pokušala je da se podigne u krevetu, čak i da ustane, ali
Ani je sprečila, kako ne bi pala. Shvatila je da je njena svekrva
u mnogo gorem stanju, nego što je ona mislila. Čula je kako
neko otključava ulazna vrata. Zaključila je da se Đorđe vratio iz
šetnje. Krenula je da ga dočeka, ovde ionako više nije imala šta
da traži. Možda je Ljubica povremeno i dolazila k sebi, ali to se
kod takve bolesti dešava, a onda opet nastavljaju da žive u svom
svetu. Svakako, na njenu pomoć nije mogla da računa.
204
Đorđe je naravno bio iznenađen, kada je ugledao
svoju snaju. Bio je jedini, koji je danas u ovoj kući poželeo
dobrodošlicu, tako što joj se vidno obradovao.
– Ani, drago moje dete, nemaš pojma, koliko mi je drago
što te vidim. Ovde je sve loše, ne može biti gore. Ukoliko si već
videla Ljubicu, sve ti je jasno. Nego, pusti ti nas starce, kako
si ti? Karla je otišla, nije nam se ni javila. Nadam se da se nije
nešto naljutila na nas?
– Naravno da nije, pa ona vas oboje obožava, vi ste joj
baka i deka, a ona vaše jedino unuče. Dođite Đorđe da Vas
zagrlim, poželela sam se i Vas i Ljubice. Žao mi je što je u lošem
stanju. Od kada to traje?
– Od pre dve, tri godine, sve je to posledica stvari koje su
se događale. Kosta jeste naš sin, ali nije smeo to da nam uradi.
Na kraju, priznao sam je.
– Đorđe, o čemu Vi to pričate? Koga ste priznali, onu
Sofi ju?
Nastao je tajac. Đorđe je na trenutak zanemario šta ga je
Ani pitala. Pravio se da pokušava da stavi svoj šešir na čiviluk.
Na taj način je pokušavao da dobije na vremenu. Shvatio je da
Ani ne zna za Ninu. Naravno nije znala ni da je on priznao i
dao joj prezime Popadić. Voleo je Ani, a da li je znao, koliko
joj je novac bio važan. Zapravo nije on voleo svoju snaju, to
je bilo zbog Koste. Želeo je da njegov sin misli da mu je Ani
omiljena snaja, jer je ona bila protivteža onoj Emiliji, koja je sve
zakuvala, i koja mu je nametnula Ninu, kao unuku. Naravno,
Ani je bila i štit od Sofi je. Verovao je kako će Kosta kad se zasiti
te devojke, ipak ostati uz Ani i svoju ćerku. Ponovo je začuo
Anin glas:
205
– Đorđe, jeste li dobro? Hoćete li da Vam donesem čašu
vode? Dođite da sednemo, reći ću onoj ženi, da Vam donese
vodu i šećer. Hoćete li i kafu, pa da mi sve lepo ispričate!
– Može draga, ti si tako dobra. Uopšte ne razumem Kostu.
Bolju ženu od tebe nije mogao da nađe. Šta li traži sa onom…
– Slobodno recite, fufa, ta Sofi ja je baš to.
– Ne bih ja…
– Đorđe Vi ste pravi gospodin, malo je takvih danas, ali
ona nije ništa drugo, nego to što sam rekla. Karla kaže da se nje
treba čuvati.
– Ne znam Ani šta bih rekao, ne možemo mi tu mnogo da
utičemo. Znaš kakav je Kosta?
– Znam, ali ipak vi ste mu roditelji. Kako mu nije žao
tetka Ljubice?
– Ne znam, ali eto izgleda da nije. Znaš li da nije ni
jednom došao da nas vidi?
– To je grozno. Nego, o kome ste malopre pričali? Koga
ste to Vi priznali?
– Ani, ti stvarno ne znaš?
– Govorite Đorđe, već jednom! Šta je to što bih trebala
da znam?
– Kosta ima još jedno dete.
Nastao je tajac. Baš takvu reakciju svoje snaje Đorđe je
očekivao. Zapravo, znao je da ona ne može da zna za Ninu i
Emiliju. Nije ni Kosta znao, pa kako bi onda ona? Zbog svega
toga Đorđe nije mirno spavao. Prevario je svoga sina pre
mnogo godina, poslavši ga u Ameriku. On i Ljubica su to
zajedno uradili, a onda mnogo godina kasnije izgubili su svoje
dete. Nije to rekao Ani. Verovao je i da je voleo Emiliju, onako
206
nevino, dečački, mada je tada mislio da je mnogo ozbiljniji od
nje. Nije bio, oboje su bili deca, i napravili dete, a onda im je
neko onako od šale ukrao snove i život. Možda to i ne bi bilo
tako strašno, da je taj “neko” bio neko nepoznat, a ne njegovi
roditelji. Slagao je onu jadnu devojku, da je Kosta pobegao od
nje, ali da je ipak odlučio da prizna dete. Nije joj rekao da Kosta
ništa nije znao.
Sada je sedeo nasuprot snaje, koju njegov sin nije voleo,
i lagao i nju. Lagao je, zavlačeći je pričama da je ona jedina i
prava, i da će sve biti u redu. Znao je, međutim, da ništa neće
biti u redu. Plakao je noću, da ga Ljubica ne čuje. Bio je svestan
da su svom sinu uništili život. Sada kada je opet našao ženu,
koju voli i želi da bude srećan, kada je pronašao svoju ćerku, on
mu opet to ne dozvoljava. Sada je sam u celoj priči, ne može više
da krivi Ljubicu, jer ona više ni ne zna da je živa. Hiljadu puta
je poželeo da kaže Kosti, da će podržati njegovu ljubav prema
Sofi ji, da će postati deda svojoj unuci, i pradeda maloj Emiliji.
Ništa od svega nije ni rekao, ni uradio. Bio je krut čovek, starog
kova. Setio bi se ponekad, da su se i njegovi roditelji protivili
njegovom braku sa Ljubicom, ali to ga je kratko držalo. Smatrao
je da je ovo sa Kostom bilo drugačije. Uvek mislimo da je ono
što mi radimo nekome ispravno, i nerado se sećamo, da smo i
sami često bili u sličnim situacijama.
Ani više nije imala snage da sedi sa svojim svekrom.
Izvadila se na to, kako je umorna i povukla se u sobu. Kad je
ostala sama, izvadila je iz tašne malu metalnu pljosku. Viski joj
je bio potrebniji nego ikad. Mislila je da se mora boriti samo
sa Sofi jom, a ispalo je da je u igri i neko, ko ni najmanje nije
bezazlen. Karla je imala sestru, a ona to nije znala. Pitala se, da
li je iznenadni Karlin povratak u Njujork, bio zbog novonastale
207
situacije. Bila je sigurna da nije, da je postojao neki drugi
razlog. Karla bi joj sigurno rekla da je znala, ne bi mogla tako
nešto da prećuti. Pokušala je da je dobije, ali joj je ćerka bila
nedostupna od kako je ona krenula za Beograd. Pucala je po
šavovima zbog svega, a pogotovo zbog novonastale situacije.
Jedva da je mogla da se bori i sa Sofi jom, ali sada se osećala
potpuno bespomoćno. Kosta će sigurno novac, koji je njen i
Karlin, sada dati toj “novoj” ćerki. Ispraznila je pljosku, i počela
tonuti u san. Pre nego što je san potpuno savladao, čula je u
daljini nešto što je ličilo na krik:
“Koooooooooooooooosta, siiiiiiiiiiiine…!”
Bio je to glas majke, i njene nečiste savesti. Možda bi sada
dala sve, da može da vrati vreme. Ipak i da je to bilo moguće,
Ani je verovala, da bi Ljubica opet uradila isto. Opet bi se
umešala u život svog jedinca. Još je samo čula Đorđa, koje je
pokušao da smiri ženu, a onda je konačno utonula u san. Viski
i umor su učinili svoje.
Soba je bila zamračena, tako da je Ani dugo spavala. Ipak
probudila se sa jakom glavoboljom, i pored toga što je spavala
više od deset sati, nije se osećala odmorno. Glava joj je pucala,
u ušima joj je zvonilo, u jednom trenutku, nije znala gde se
nalazi. Pokušala je opet da dobije Karlu, ali bezuspešno. Počela
je da se brine. Kosta je sigurno ispričao Karli da ima sestru, što
ona, i u to je bila sigurna, nije prihvatila. Poznavala je svoju
ćerku. Znala je koliko je sebična, što joj je na neki način ona
usadila. Pojava sestre izazvaće haos u Karlinom životu. Jedva se
mirila i sa očevom i Sofi jinom vezom. Veza Sofi je i Koste je bila
promenljiva kategorija, ali sestra, koju dobiješ u dvadeset petoj
godini, bila je stvarna i postojana.
208
Potražila je tabletu za glavu i krenula u kuhinju po čašu
vode. Žena koja ju je juče dočekala, spremala je ručak. Đorđe je
verovatno već doručkovao. Znala je da se rano budi. Sigurno je
opet izašao da prošeta, pošto je žena bila sama u kuhinji.
– Mogu li dobiti čašu vode?
– Dobro jutro, kako ste spavali?
Pogledala je ženu ispod oka. Bila je sigurna da joj je ova
stavila do znanja, kako je nekulturna, kad joj nije prvo poželela
“dobro jutro”. Nije imala snage da se sa njom raspravlja o bilo
čemu. Trenutno joj se glava raspadala, ali čim popije tabletu, i
bude joj bolje, reći će joj, da sa njom ne može tako da razgovara.
Žena je natočila vodu sa česme, i vratila se svom poslu. Nije je
čak pitala ni želi li doručak. Ovo je bilo suviše, za Anin ukus,
i pored glavobolje, morala je da joj kaže, da pripazi na svoje
ponašanje.
– Mislim da si malo nepristojna, za jednu kućnu
pomoćnicu. Napravi mi doručak i donesi ga u sobu!
– Ovde sam da bih se brinula o gospođi Popadić. Neke
stvari dodatno uradim, da pomognem, ali to je to. U frižideru
imate hranu, pa spremite sebi doručak!
Ani je bila zatečena ovakvim odgovorom. Kiptela je i
drhtala od besa, ali ništa nije rekla. Kada se Đorđe pojavi,
razgovaraće sa njim. Neka otpusti ovu drznicu. Toliko ima
bednika, koji su bez posla, svako bi jedva dočekao da radi u
ovakvoj kući, a ona se drznula, da joj odgovara, tako drsko.
– Gde je moj svekar?
– U šetnji, kao i svaki dan. Rekao je da ga ne čekamo na
ručku. Sada me pustite, moram pripremiti ručak za gospođu,
inače će biti cirkusa.
209
– Ti to ogovaraš moju svekrvu?
– Ne ogovaram ja nikog. Sad me pustite da radim. Ukoliko
Vam je dosadno idite i Vi u šetnju.
Ani je popila tabletu, okrenula se i izašla, zalupivši
vratima. Bila je ljuta na svekra, što je ostavio samu i otišao.
Shvatila je da od Ljubice, nema nikakve koristi. Ne može ona
više ni sebi da pomogne, a ne nekom drugom. Nije više bila
sigurna ni u to, da od Đorđa može očekivati da joj pomogne
i bude saučesnik. Kako je mogla da zaključi, bila je potpuno
sama. Karla joj je po svemu sudeći takođe okrenula leđa. Kosta
i Karla mogu imati i loše i dobre dane, ali oni su ipak bili otac
i ćerka. Njihovim venama tekla je ista krv, hteo to Kosta ili ne.
Ona, Ani Popadic ili Popadić, sasvim svejedno, koje će slovo
upotrebiti, bila je potpuno sama. Nije mogla da se osloni ni na
onog smotanog Sašu. On je želeo da ga ona voli, a ona to nije
bila u stanju. Ona je želela, da sebi osigura mirnu starost, a na
Kostin novac izgleda nije mogla da računa.

DEDA I UNUKA SE SREĆU

213
Sedela sam u zbornici. Imala sam pauzu između
dva časa. Pila sam svoj hladni “nes” i gledala kroz prozor
zbornice. Zbornica je gledala na školsko dvorište. Stablo starog
kestena, bilo je tu godinama, kao neka vrsta nakita, da ulepša
monotoniju betona. Na klupi je sedelo dvoje mladih, nisu bili
iz mog odeljenja, ali sam ih poznavala. Odjednom mi je pred
očima bila slika, sa početka majčinog pisma, kada je usamljena
sedela u svom školskom dvorištu, započevši da priča svoju
priču s kraja. Bila sam toliko zadubljena dok sam posmatrala
prizor, i prisećala se reči iz pisma, da nisam ni primetila kada je
u zbornicu ušao stari poslužitelj.
– Nina dete, traži te neki gospodin.
– Sigurno neki roditelj. Da li je rekao kako se zove?
– Mislim da nije on roditelj, možda nečiji deda, ali roditelj
ne. Rekao je, zove se Đorđe. Prezime sam zaboravio, ne ljuti se.
– Nema veze, reci neka sačeka, odmah ću ja. Mora da je
došao da opravda svog unuka. Dede nekad pokrivaju unuke,
kada beže sa časova. Hvala ti čika Stanoje.
Gledala sam pogrbljenog čikicu, kako su ga svi zvali, osim
mene. Jedino sam ga ja zvala “čika Stanoje”. To mu je bilo drago.
Uvek je govorio, da mene najviše voli, od svih profesora. Volela
sam i ja njega. Možda sam u njemu videla dedu, kojeg nikad
nisam imala. Otpila sam još jedan gutljaj smeđeg napitka, i
krenula, da vidim ko me to čeka. Koji to deka, želi opravdati
svoga unuka, ili unuku. Čovek je stajao pored prozora, nasuprot
zbornice, koji je gledao na ulicu. Očigledno nije čuo da sam
izašla iz zbornice, jer se nije okrenuo. Prišla sam polako, da
214
ga ne uplašim. Bilo je očigledno, da je bio toliko zaokupljen
mislima, da me nije čuo. Ne znam, koliko smo tako stajali.
Upotrebila sam stari dobri trik sa nakašljavanjem. Čovek se
naravno okrenuo. Osetila sam nešto čudno, kad su nam se
pogledi sreli. Imala sam utisak, da sam te oči već negde srela.
Čovek me je gledao, gledala sam i ja njega, ni to ne znam
da kažem koliko. Ono čega sam bila svesna, bilo je da ni on
ni ja nismo znali, kako da započnemo razgovor. Svakodnevno
sam se susretala sa roditeljima učenika. To mi je bilo u opisu
radnog mesta. Doduše nisam imala prilike, često da se srećem
sa dedama, ali eto bilo je i takvih. Ovaj deda je ipak za mene, ne
znam iz kog razloga bio poseban. Prva sam progovorila:
– Dobar dan gospodine, ja sam Nina Popadić Kovač.
Hteli ste da se vidite sa mnom. Postoji li neki problem, sa Vašim
unukom? U kojem je razredu, kako se zove?
– Nemam ja unuka u ovoj školi. Moja unuka ovde radi.
Nina, da ne odugovlačim, ja sam Đorđe Popadić, Kostin otac.
Mislim da bih se u tom trenutku najradije onesvestila.
Želja mi se nije ispunila. Nisam se onesvestila, ali mi se malo
ljuljao pod pod nogama. Prišla sam mu bliže, da bih se oslonila
na zid. Pomerio se, čak me je i pridržao.
– Da li si dobro? Nisam želeo da te uznemirim…
– Ipak jeste. Mislim da ste čak bili svesni dolazeći ovamo,
da mi neće biti svejedno što Vas vidim. Šta Vas dovodi meni.
Koliko znam niste do sada imali želju da me upoznate. Možda
ste i dolazili dok sam bila mala, ali ja se Vas ne sećam. Do
nedavno, dok nisam pročitala jedno pismo koje mi je majka
ostavila, nisam znala da postojite. Onda sam nedavno upoznala
oca. Rekao mi je ne baš lepe stvari, o vama svojim roditeljima.
215
Ne znam gospodine Popadiću, da li imam želju da sa Vama
imam bilo kakav kontakt. Ipak, kada Vas malo bolje pogledam,
nekako mi dođe žao. Skoro pa sam poželela da čujem razlog
Vašeg dolaska. Tu pored škole ima jedan kafi ć, sačekajte me
tamo, moram nešto da završim, pa ću doći.
– Nina, ja…
– Nemojte ovde, nije mi baš zgodno. Mogao bi da naiđe
neko od kolega. Ne znam, kako bih Vas predstavila.
Okrenula sam se i krenula prema zbornici. Nisam želela
da mu dozvolim da još nešto kaže. Nisam čak znala ni šta
osećam prema ovom čoveku. Dok sam stajala nasuprot njega
ipak nisam mogla da ga mrzim. Kosta je jako ličio na oca, zbog
toga sam želela da potisnem u sebi sve ružno, i da dedi, koji nije
hteo ništa da mi pruži, osim prezimena, ja pružim ruku. Brzo
sam pokupila tašnu. To sam mogla i pre pet minuta, ali sam
želela sebi dati malo vremena. Nisam htela da mu pokažem,
koliko sam zapravo bila uzbuđena što ga vidim. Morala sam da
sredim svoje misli.
Javila sam se na brzinu Pavlu, jer sam želela da se
posvetim dedi. On se meni nikad nije posvetio. Nije me nikada
odveo u park, na ljuljašku. Nije mi nikad ispričao priču za laku
noć. Nikad nije slagao moje roditelje, da bi sakrio neku glupost
koju sam napravila. Mnogo toga deda Đorđe, čak sam mu i ime
prvi put čula, nije uradio za mene. Ipak sam ja želela da nešto
uradim za njega, da ga saslušam. Sigurno je imao nešto da mi
ispriča. Znala sam da će svaka priča, koju mi bude ispričao, biti
besmislena, ali ja sam želela da je čujem.
Pavle je pokušao da me odgovori. Smatrao je da nije
pametno da sebe dodatno stresiram, ali sam ja bila odlučna.
216
Dugovala sam sebi da konačno čujem dedinu priču. Bila sam
prerasla bajke, ali me je bajka koju sam očekivala da čujem
zanimala.
Sedeo je za stolom u ćošku. Izgledao je zabrinuto.
Pomislih kako ga sigurno nešto muči. To nešto je bila savest.
Sigurno nije mogao mirno da spava. Ljudi kažu, da oni koji
u mladosti naprave nešto loše, počnu u starijim godinama da
se kaju. Pitala sam se, dok sam išla prema stolu, zašto je došao
sam. Mnogo sam pitanja imala u glavi, zanimalo me je gde mi
je baba, zar ona nije poželela da me vidi i opere svoju savest.
– Nadam se da niste dugo čakali?
– Nisam, ali zamolio bih te da mi ne persiraš. Unuke ne
persiraju svojim dedama.
– Složićete se, zapravo, složićeš se, da mi nismo baš obični
deda i unuka. Gorim od želje da čujem, šta te je dovelo u moju
školu?
– Došao bih ja kod tebe kući, ali ne znam gde stanuješ.
Nisam želeo da te uznemiravam. Znao sam gde radiš, pa sam
odlučio…
– Ne želim da budem neprijatna, ali zar ne misliš da si se
malo kasno setio da postojim?
– Nisi neprijatna, čak si i fi na. Nina, ne mogu rečima da
kažem…
– Pa moraćeš. Moram jedno da ti priznam. Cenim tvoju
hrabrost. Nisam se još oporavila od pisma koje mi je majka
ostavila. Mnogo ste zla naneli i svom sinu i majci i meni, ti i
baba. Zašto ona nije došla? Ona se izgleda ne kaje?
– Nije to u pitanju. Ona je bolesna. Dementa je već
nekoliko godina. Sad je potpuno vezana za krevet…
217
– Da nije tako, misliš li da bi se pokajala, da bi došla?
– Ne znam, ne mogu da govorim u tuđe ime. Ljubica je
tvrd orah. Imala je druge planove za svog jedinca, majke često
zbog toga prave pogrešne poteze…
– Moja majka je umrla zbog njenih poteza, pravih,
ili pogrešnih, svejedno je. Ja sam sa tri meseca odnešena u
sirotište. Odrasla sam druge ljude nazivajući “mama” i “tata”.
Moj otac nije imao pojma da mi postojimo. Nemaš pojma deda,
šta je sve moja jadna majka proživljavala, i koliko joj je bilo
teško, kada me je ostavila u onoj odvratnoj sivoj zgradi. Sve što
mi je od nje ostalo, je ovo aluminijumsko lanče sa detelinom.
Zamisli koji apsurd, ostaviš dete u sirotištu, a oko vrata mu
obesiš detelinu sa četiri lista, kao simbol sreće. Mrzela sam svog
oca, htela sam da mu se osvetim. Onda nas je sudbina slučajno
spojila. Shvatila sam da je i on bio žrtva bolesnog mozga moje
babe. Učinila je sve da bi sprovela u delo svoje “druge planove”,
za svog sina. Ne znam šta da ti kažem. Ne znam da li ću njoj, a
i tebi, ikad oprostiti.
– Sve što si rekla je tako. Nema opravdanja i to je tačno.
Ne teram te da zaboraviš, samo nam oprosti!
– Deda, to je čista glupost. To je fl oskula “oprostiću, ali
neću zaboraviti”. Nikad je nisam razumela. Kad opraštaš, pa
onda i zaboravljaš, zašto bi trovao sebe i dalje?
– Hvala ti što si me bar nazvala “deda”. Lepo je zvučalo.
Čuo sam da imaš ćerku, što znači da sam i pradeda.
– Jesi, vidim da si dobro obavešten o svemu. Ipak, nisi mi
rekao zašto si baš sada odlučio da me posetiš i moliš za oprost.
Nadam se da nisi bolestan?
– Nisam, ili bar mislim da nisam. Ne volim da idem po
218
lekarima, oni još nikog nisu izlečili. Pronađu tu i tamo neku
bolest, ali je ne izleče. Osim upale grla, nisu baš puno bolesnima
pomogli. Ne znam šta uče, ali postoje eto bolesti, kao što je
Ljubicina, nikad nisu uspeli da pronađu lek. Moje telo se još ne
buni, pa mislim da sam zdrav. Lepa si, moram ti reći, ličiš na
majku. Imaš Kostine oči, ali si više na nju.
Krv mi je odjednom jurnula u obraze. Htela sam da
skočim i da mu uradim, ne znam ni sama šta, ali su me njegove
reči pogodile. Nije smeo da uzme moju majku u usta. Ona je
za njega trebala da predstavlja oltar, pred kojim će se dok je
živ moliti i tražiti oproštaj. Sve one užasne trenutke, o kojima
je majka pisala, sakupila sam u tom trenutku, i htela sam da ih
saspem svom dedi u lice. Htela sam da ga pitam, da svi čuju,
da li je dobro zapamtio trenutak, kada je posetio majku u onoj
rupi od hotela. Seća li se da joj je predložio da će joj pomoći,
ali da me za uzvrat želi pokloniti nekoj porodici, bez dece. Bila
sam u rukama Đorđa Popadića, kojem majka nije htela ni ime
da spomene, samo predmet trgovine. Tada je bio moćan i mlad.
Mislio je da jednu siromašnu devojku, može kupiti sa nekoliko
hiljada nekog novca. Bila sam u ovom trenutku, dok je sedeo
preko puta mene, jako ponosna na svoju majku, i volela sam je
i dušom i srcem. Činilo mi se da je tu pored mene i da zajedno
prkosimo zlu. Bilo mi je pored svega žao tog starca, koji mi
je izgledao mali, sićušan, kao da je hteo da nestane, ali je pre
nestajanja morao da čuje iz mojih usta, da ga volim i da sam
mu oprostila.
Život je ipak bio preda mnom. On više nije imao ništa. Imao
je doduše Karlu i zakonitu snaju, ali na njih i njihovu ljubav, bilo
je jasno, kao dan, nije mogao da računa. Đorđe Popadić je sedeo
nasuprot mene, želeći da mu oprostim, ne samo zbog sebe, već i
219
zbog toga, jer je tako želeo povratiti Kostinu naklonost. Mislim
da sam u tom času, donela najispravniju odluku u svom životu.
Majka Emilija bi sigurno bila jako ponosna na mene. Nije imala
prilike da me nauči lepoti življenja, nije ni sama imala to da
okusi, ali mi je zato sigurna sam usadila jedan mali gen, poput
čipa, koji je i sama verovatno imala. Taj gen se zvao mogućnost
da voliš i praštaš. To je bila ta “detelina sa četiri lista”, moja sreća
i sposobnost da ne pamtim ružno, i da praštam.
Nesvesno sam dodirnula taj mali privesak na mom vratu.
Pružila sam ruku i spustila je na dedinu. Nekoliko minuta,
možda čak i sati, nisam bila ni toga svesna, sedeli smo tako i
ćutali. Niz lice moga dede slivale su se suze. Tekle su kao kiša
koja pere ulice i sve oko sebe, dok pada i umiva grad. Dedine
suze su umivale njegov život i sve one trenutke koje smo
propustili i mislili da ih možemo nadoknaditi. Ukoliko veruješ
da je to moguće, onda tako i bude, a ja sam verovala. Kao da sam
negde čula, da otac svira našu pesmu. “Kišna noć u Džordžiji”,
bila je pesma na koju je prvi put igrao sa majkom. Tu pesmu
je svirao u “Voxu”, one noći na moj trideseti rođendan. Čula
sam je i sada, makar samo u mislima. To je postala himna moje
porodice, koju nikad nisam imala, jer nismo imali fotografi ju,
na kojoj smo se smejali.
– Nina, danas si usrećila jednog starca. Hvala ti na tome!
– Usrećila sam i sebe. Polako sve kockice nalaze svoje
mesto u mom životu.
– Javlja li ti se Kosta? Voleo bih da se javlja i nama. Ljubica
ga svake noći doziva. Po danu spava, a noću zove Kostu. Znaš li
da je trenutno kod nas Ani, Kostina žena?
– Znam, rekao mi je. Rekao mi je i kako Karla nije
oduševljena što...

NASTAVIĆE  SE...