PRIČA POČINJE NA KRAJU XI DAN

                                                  Fotografija  Martin  Nedeljković


ja postojim.
220
– Karla, ko Karla, razmažena je. Iskreno, mislio sam kad
se oženio sa Ani, da je to bilo iz ljubavi. Posle sam shvatio da je
to jedan veliki promašaj. Imao sam bolje mišljenje o njoj, sad
vidim, da nju, pa i Karlu, zanima samo novac. Trudim se da
ne primeti da sam promenio svoj stav prema njoj, ali ne znam
dokle ću. Žao mi je što se Kosta i prema Karli loše ponaša. Nije
joj nikad bio pravi otac. Mi smo našem sinu uništili život.
Nije baš puno pričao o prošlosti, ali je rekao ono
ključno. Istina, to što je rekao, nikome od nas nije moglo da
vrati izgubljeno, ali je možda moglo bar malo da zaceli rane.
Kažem “malo”, jer će rane svih nas i dalje povremeno krvariti.
Morali smo mnogo da se potrudimo, da previše ne kopamo po
njima. Karla, Kosta, i ja ćemo možda jednom da se smirimo, da
nađemo spokoj, bili smo na pola života, ali deda Đorđe i baba
Ljubica, i da im sto puta oprostim, nikad neće pronaći pravi
mir. Videla sam da mu moja ruka pomirenja znači, da mu je
vratila nadu u život, koji mu je izmicao. Nisam htela mnogo da
ga propitujem, pustila sam da sam odabere o čemu će i koliko
pričati.
Pred kraj našeg druženja, oboje smo zaključili da smo
se previše zadržali, zamolio je da mu dopustim da me poseti i
upozna Emiliju i Pavla. Obećala sam da ću u najskorije vreme
upriličiti neko druženje, ali sam onda sebi dala pravo, da mu
pomenem Sofi ju. Sofi ja je bila dobra osoba. Otac je bio srećan
sa njom, i ja sam prosto smatrala da mi je dužnost da spojim
nju i dedu.
– Deda, moram nešto da te zamolim. Očekujem da
razmisliš i promeniš svoj stav prema nekome.
– Mislim da znam na koga misliš, ali…
– Nema “ali”, Sofi ja je jako dobra osoba. Zaslužuje da je
221
bar upoznaš. Vidiš li dokle nas je sve dovelo, to što ste ti i baba
imali predrsude?
– Da, u pravu si, ali razumi i ti mene. Ne mogu sad da se
družim sa nekom ženom, dok je Ani još uvek zvanično moja
snaja.
– Niko ne treži da se družiš sa njom, eto samo da je
upoznaš. Kosti bi to jako značilo. Deda, on ne voli tu Ani, taj
papir ništa ne znači. Sa Sofi jom je srećan. Ona nije “neka žena”,
ona je njegova ljubav. Toliko o tome, ti razmisli! Želim još nešto,
hoću da vidim baku!
Oči su mu se opet napunile suzama. Nije morao ništa da
kaže. Znala sam šta mu je tog trenutka prolazilo kroz glavu.
Moglo je sve da bude drugačije. Mogli smo da budemo srećna
porodica, al’ ipak nismo. Sada su imali drugu šansu, on i baka.
Imali su priliku da nekog drugog usreće. Prihvativši Sofi ju, njihov
sin će konačno biti potpuno srećan. Ani je morala da shvati, da
je došlo vreme, da se potpuno povuče iz Kostinog života. Možda
će tada i Karli mnoge stvari postati jasnije. Ponudio mi je da
odmah odemo u Siminu 15, da konačno uđem u taj “hram”,
pred kojim je moja majka samo stajala skrivena u senci lipove
krošnje. Mislio je čak, da bi susret sa mnom doneo poboljšanje
bakinom zdravlju, ali ja sam mislila, da za to nije vreme, ili bar
nije danas. Previše emocija smo oslobodili nas dvoje toga dana,
odlazak u Siminu, trebalo je da sačeka. Osim toga smatrala sam
da mi najmanje od svega sada treba susret sa Ani.
Deda Đorđe i ja smo se rastali na ćošku Simine i Zmaj
Jovine. Tako je bar on i dalje zvao ulicu, kojoj su neki novi ljudi,
dali novo ime, pa je sada bila Kneginje Ljubice. Produžila sam
svojim putem, ali sam osećala dedin pogled. Bila sam sigurna
222
da je stajao i posmatrao me kako nestajem. Osećala sam da se
uplašio, da će me opet izgubiti, da je sve ovo što se desilo ovog
popodneva, samo fi kcija, obični san. Nisam se okrenula, mada
sam znala da je to želeo. Želeo je da se okrenem i mahnem mu,
kao što to rade unuci, kada ih dede odvedu u školu. Smatrala
sam da ne treba odmah i skroz da se opustim i prepustim.
Razgovor koji smo vodili u kafi ću, bio je dovoljn za
početak. Još mnogo toga smo nas dvoje imali da uradimo, kao
deda i unuka. Razmišljala sam i o baki. Bilo mi je čudno da o
njoj razmišljam, više mi je odgovaralo, da je intimno i dalje
oslovljavam sa “gospođa Popadić”. Njoj je zapravo bilo svejedno,
kako ću je ja osloviti, prokockala je svoju jedinu šansu, da je
zovem” baka”. Možda ću je tako i osloviti, kada odlučim da
je vidim, ali njoj će to biti potpuno svejedno. Ona je bila na
odsluženju svoje kazne, nijedan sud je ne bi tako kaznio. Božji
sud je uvek imao prave kazne, za one dole, koji to zasluže.
Pavle je te večeri mene i Sofi ju odveo u “Vox”. Protivila
sam se odlasku u klub, kada tamo nije bilo Koste i njegovog
benda. Nisam prosto mogla da zamislim da posle svih onih
svirki, ni jednom ne čujem svoju pesmu. Nisam čak znala ni
da li je pametno otići tamo, gde me je sve podsećalo na Kostu.
Nedostajao mi je, svakim danom sve više. Bilo je to valjda
normalno, da mi nedostaje otac, kojeg sam tek upoznala. Suviše
smo dugo bili razdvojeni, došlo mi je da ga pozovem i da mu
naredim, da prvim avionom doleti, da me zagrli, i nikad više
ne ode od mene. Veče u “Voxu”, je propalo, kako sam i mislila.
Pavle je predložio da promenimo mesto. Izvinjavao se, zato što
je insistirao na tome, da baš tu idemo, ali ja sam od svega najviše
želela da legnem, da brzo spavam, i da prespavam vreme koje
još moram biti bez Koste. Uspela sam u kratkim crtama da im
223
opišem susret sa dedom, i da kažem Sofi ji, da će imati priliku
da ga upozna, kada budem priredila večeru za njega u svojoj
kući. Sofi ji se nije naročito dopala ta ideja o spajanju nje i dede,
ali smo je i Pavle i ja ubedili, da tu priliku nikako ne sme da
propusti.

KARLA, KOSTA I ORASI

227
Posle noći kada ju je Kosta maltene pijanu doneo kući,
Karla ga nekoliko dana nije nazvala. Pokušao je da je dobije, ali
mu je stalno bila nedostupna, ili je jednostavno odbijala pozive.
Razgovarao je sa jednom svojom prijateljicom, koja je bila
psiholog. Rekla mu je da se ne sekira, da je Karlina reakcija bila
normalna. Savetovala mu je da je neko vreme ostavi na miru.
Nije bilo lako posle toliko godina saznati da imaš sestru. Rekla
mu je da je ako želi može dovesti kod nje, ali da nije obavezno.
Ljudi i u zrelijoj dobi teško prihvataju da im se život preko noći
okrene, kao čarapa.
Kosta joj je ispričao kako je Nina, njegova starija ćerka,
koja je odjednom ušla u njegov život, sasvim drugačija od Karle.
Smatrao je da je i pored života koji je imala, bila puno smirenija
i zrelije prišla problemu od Karle. Prijateljica mu je rekla da
je i to razumljivo, jer ona zapravo i jeste zrelija, ako ne zbog
drugog, onda zbog godina. Pet godina možda i nije bila neka
velika razlika, ali ipak je bila značajna. Nina je bez obzira na
to što je bila usvojeno dete, imala sređen život u porodici, gde
je bila voljena. Po Kostinoj priči, to nije bio slučaj sa Karlom.
Kostin loš odnos sa njenom majkom, itekako je uticao na nju.
Želela je po svaku cenu da privuče pažnju oba roditelja. Pojava
sestre, za koju nije znala, bio je veliki šok za nju. Koliko god da
je Kosta mislio da je njoj važan samo njegov novac, prijateljica
mu je rekla da je Karla u panici, da ga ne izgubi. Savetovala mu
je da nikako ne odustaje. Bez obzira na sva njena odbijanja,
morao je da pronađe način da joj se približi.
Sa Sofi jom i Ninom se čuo svakodnevno. Maloj Emiliji
228
je već prešlo u naviku da je deda zove u vreme kada je trebala
na spavanje. Više nije mogla da zamisli da ne pritisne zelenu
slušalicu na tatinom laptopu. Znala je da je poziv za nju, da je
deda Kosta zove da joj nešto odsvira i ispriča piču za laku noć.
Značili su mu ti razgovori i druženja. Zahvaljivao je tehnici,
koja je toliko napredovala, pa je mogao uz pomoć mašine i da
vidi one koje voli, ne samo da ih čuje. Smejao se sam sebi, kako
je ne tako davno, bio veliki protivnik skypa, a danas ne bi mogao
da zamisli život bez njega. Najveća i najbombastičnija vest je
bila, kada mu je Nina ispričala o svom susretu sa njegovim
ocem, svojim dedom. Onda su usledila i ostala iznenađenja.
Bilo mu je za neverovati da će se na večeri kod Nine i Pavla
njegov otac upoznati i sa Sofi jom. Još veći šok je bio kad mu je
Nina ispričala, da se njegov otac Đorđe izvinio Sofi ji, što je bio
neprijatan prema njoj.
– Tata, ne možeš ni da zamisliš kako je on to elegantno
izgovorio, kao da je to sasvim normalna stvar da se Đorđe
Popadić izvinjava ženi, za koju do juče nije hteo ni da čuje.
Nina je pričajući to Kosti, veoma vešto oponašala glas
svoga dede i njegov otmen način na koji se izvinio Sofi ji. Kosta
se zbog svih tih novonastalih događaja osećao dobro. Bilo mu
je naročito drago, što je i Ani otišla od njegovih roditelja, a po
Nininoj priči, Đorđe nije ni pokušao da je zaustavi. Rekla mu je
neke stvari, koje mu se nisu dopale, onda se naljutila, spakovala
i otišla.
– Deda kaže, da se najviše njenom odlasku obradovala
žena koja se brine o tvojoj mami. Kaže da je prema njoj Ani bila
grozna. Žena je čak htela da ode, ali je na sreću odustala.
Kada mu je Nina spomenula majku, Kosta je hteo da pita
229
za njeno zdravlje, ali nije. Još uvek su rane, koje mu je napravila
na srcu, bile previše sveže. Pitao se sve vreme, dok mu je Nina
pričala i spominjala majku, odakle njegovoj ćerki toliko ljubavi,
kojom je mogla da potre svu mržnju, koju bi trebala da oseća
prema ženi, koja joj je indirektno ubila majku, i napravila joj
haos od života. Često je posle razgovora sa Ninom znao da
nazove prijateljicu psihologinju i da joj satima priča o njenoj
dobroti i sposobnosti, da sve ružno potisne, a lepom pusti da
vlada njome. Znao je on i sam zašto je to tako, ali nije valjda
želeo sebi da prizna, kako je dozvolio Ani, da preuzme svu
brigu o Karli. Ona je svojom mržnjom otrovala njihovo dete, a
on ništa nije preduzeo, da se eto promeni. Nadao se samo da je
ipak na vreme shvatio šta mora menjati, kao što se nadao, da će
Karla prihvatiti novonastalu situaciju, i njegovu želju da i njoj i
Nini bude otac. Nadao se i to, da se Ani neće još vratiti, te da će
imati prostora za više druženja sa Karlom.
Dan koji je iščekivao ipak je svanuo. Kada je to jutro, kao
i svih drugih jutara pozvao Karlu, ovoga puta se javila.
– Karla, hvala Bogu da si se konačno javila. Bio sam jako
zabrinut.
– Nisi imao potrebe da se brineš. Ti sada imaš novu ćerku,
brini za nju!
– Molim te da prestaneš da se ponašaš kao dete.
– Trebalo bi da ja i jesam tvoje dete.
– Naravno da jesi, bićeš to i sa pedeset…
– Misliš da živiš kao kornjača?
– Praviću se da nisam čuo. Zapamti da, koliko god da su
ti roditelji stari, žao ti je kad ih izgubiš. Mnogi bi želeli da im
roditelji žive večno.
230
– Možda oni, o kojima se roditelji brinu i vole ih…
– Bezobrazna si, Nina me je tek nedavno upoznala, a ima
više razumevanja i ljubavi za mene nego ti, a ceo život sam bio
pored tebe. Pored nje nažalost nisam.
– Onda smo rešili problem. Eto ti Nina, pa se volite i
poštujte, mene zaboravite…
– Karla…
Nije uspeo ništa više da kaže. Prekinula je vezu. Hteo je
još da je pita, da li se Ani vratila, ali nije ni to uspeo. Uhvatio je
sebe u nečem što nije želeo. Imao je ozbiljan problem sa svojom
ćerkom, a njega je zanimalo, da li se Ani vratila, ili ne. Morao je
nešto da menja u svom ponašanju, ali kao da mu je neki nečujni
glas uvek šaputao da kaže pogrešne stvari. Karla je možda bila u
pravu. Nikad joj nije bio naročito dobar otac. Delimično je i on
krivac, za to što joj je novac bio najvažnija stvar. Nadao se da će
uspeti ponovo da je dobije, ako ne, otići će do nje. Stajaće ispred
ulaza i čekati je, valjda će shvatiti, da mu je stalo, da njihov
odnos postane bolji. Hteli ili ne, ali i on i Karla će, ako sve bude
dobro, za to morati da zahvale Nini. Od te devojke su mogli da
nauče šta zapravo znači sreća. To je kad imaš oko vrata mali
aluminijumski lančić i povremeno dotakneš zelenu detelinu na
potkovici, a osetiš neku topline, kao da si dotakao sunce. Nije
sreća, kada od oca dobijaš skupe stvari i novac za izlaske, kada
tim novcem kupuje tvoju ljubav. Sreća je kada posle trideset
godina pronađeš oca, i onda se plašiš da ga ne izgubiš, i uradio
bi sve, da konačno imaš sa njim zajedničku fotografi ju, na kojoj
ste oboje nasmejani. Karla je imala mnoštvo fotografi ja sa
Kostom, ali ni na jednoj se niko od njih nije smejao. Ona je uvek
pronalazila razloge da bude uplakana, a on je, sada je to shvatio,
bio razlog tih njenih suza, kojima je zapravo privlačila njegovu
231
pažnju. To nije bila slika porodice. Porodice su morale biti
srećne i nasmejane. Poželeo je da čuje Ninu, ali je u Beogradu
bilo vreme za spavanje. Nije želeo da probudi Emiliju, ili da
uplaši Ninu svojim pozivom. Sofi ja je verovatno bila budna u
ovo vreme. Pozvaće je da joj kaže koliko mu nedostaje, da je
pita šta ima novo. Poželeo je da joj kaže i to, kako je malo ostalo
do njegovog povratka, i da se više neće razdvajati. Odlučio je da
će bez obzira na Ani, i njen inat, oko razvoda, početi život sa
Sofi jom. Njih dvoje će biti porodica, zajedno sa ostalima. Bio je
presrećan, što je otac ostvario kontakt i sa Ninom i sa Sofi jom,
što mala Ema ima i dedu i pradedu. Razmišljao je kako je to za
jedno dete, pravo bogatstvo. Bilo mu je žao majke. Niko nije
zaslužio takav kraj, ali čovek, to je naučio, zaista sam sebi kuje
sreću, kao i nesreću. Odlučio je da će sa Karlom još jednom
porazgovarati. Ako ostane pri stavu, da ne želi Ninu, ona će biti
na gubitku. On je odluku doneo. Ujutru kada se probudi najpre
će posetiti advokata. Ne mora mu Ani nikada dati razvod, neka
joj bude, ali neće dobiti ni centa, pa će tako svako ostati veran
svom inatu. Popio je još jedno pivo i popušio cigaretu. Uživao
je u svetlima Njujorka. To je bila najspokojnija noć u njegovom
životu. Čuo je Sofi ju, i sa rečima, koje mu je uputila, utonuo u
san.
Kišno jutro koje je osvanulo, nije pokvarilo Kostino
raspoloženje. Imao je dogovoren sastanak sa advokatom, posle
toga će pozvati Karlu i pozvati je na ručak. Pokušaće da joj bude
otac. Nikad nije kasno da se urade prave stvari u životu. Telefon
ga je prekinuo u razmišljanju. Pomislio je da ga zove neko iz
Beograda i požurio. Nije bilo važno ko ga zove, samo da su vesti
lepe. Nije voleo da započne dan sa lošim vestima. Podigao je
slušalicu i začuo Karlin glas:
232
– Halo, tata, imaš li bilo kakve vesti o mami. Uopšte ne
znam gde je. Malopre sam se čula sa dedom. Rekao mi je da
je od njih otišla pre više od nedelju dana. Ona nema nikoga u
Beogradu, brinem se.
– Ne, ne znam gde je. Nije se javila. Sigurno je odsela u
nekom hotelu. Rekao mi je deda, da se nešto naljutila. Stvari ne
idu baš onako, kako ona želi, pa je zbog toga ljuta. Karla, ona je
odrasla žena, ne mogu ja da se brinem o tome gde je.
– Kako možeš biti tako miran, šta ako joj se nešto desilo?
– Nije ništa, siguran sam. Stvoriće se ona, kao što je
iznenada otišla, tako će se i vratiti. Karla, želeo sam da danas
ručamo zajedno, baš dobro što si nazvala…
– Neverovatan si, ali želim da verujem u tvoju teoriju da
će sve biti dobro.
– Hoće, jesi li možda zvala onog smotanog Rusa, možda
se vratila i otišla kod njega?
– Odakle ti znaš za njega?
– Znam ja mnogo toga, nije bitno. Nisi mi odgovorila na
pitanje. Želiš li da ručaš sa mnom?
– Imam bolju ideju, dođi ti večeras kod mene, napraviću
ti špagete.
– Neki drugi put, ovaj put ću preživeti.
– Opet si duhovit, na svoj beogradski način, ha, ha, ha.
Dobro onda, gde me vodiš?
– Može indijska hrana?
– Može, znaš da bih umrla za svaki zalogaj te ljute čarolije.
– Pokupiću te oko pet. Imam neka posla, planiram da
dotle završim. Vidimo se!
233
Odlučila je da će prema Kosti biti ljubaznija. Pokušaće da
mu bude prava ćerka, kao što je Nina uspela u kratkom roku.
Mnogo toga joj se vrtelo po glavi. Grozničavo je razmišljala, na
koji način da sebe osigura. Nešto joj je govorilo, kako će Kosta
svu svoju pažnju posvetiti Nini, ne samo pažnju nego i ljubav,
a to bi značilo, da ona može ostati bez ičega. Crva, koji se zove
“sahranjivanje živog oca” u glavu joj je usadila Ani. Razgovor
koji su majka i onaj blesavi Rus vodili, nije joj izlazio iz glave.
Još uvek joj je zvonilo:
“Moramo da ga se rešimo!”
Pokušavala je da ne misli o tome, ipak se radilo o njenom
ocu, ali htela ne htela, te misli je nisu napuštale. Telefon, koji je
zazvonio, trgnuo je. Najpre je mislila da se ne javi, ali je neko
bio jako uporan.
– Halo, mama, ti si!
– Ja sam, očekuješ nekog drugog?
– Ne očekujem, ali iskreno nisam očekivala ni tebe. Gde
si ti? Tata te traži.
– Setio se da postojim. Reci mu slobodno, da dokle god
bude imao tu suludu ideju da se razvede od mene, može da me
zaboravi.
– Nije mi pričao o idejama, samo je pitao da li znam gde
si. Šta da mu kažem, danas idem sa njim na ručak.
– Vidim lepo se zabavljate dok mene nema. Lepo, samo
nastavite!
– Ne budi dete, ne inati se, reci gde si? Da li si se uopšte
vratila?
– Ne zanima te, na sigurnom sam. Mogu samo da ti
kažem da više ne možemo da računamo ni na matore Popadiće.
234
Popadićka vegetira, ne zna za sebe, a on je prvo bio ljubazan,
a onda se ponašao kao da me nema. Mislim da se spanđao i sa
onom Ninom, a i sa Sofi jom. Ne pitaš me ko je Nina?
– Znam ko je Nina, ali ne brini ti. Neću im dozvoliti da
mi uzmu ono što je moje. Ani, samo ti i taj tvoj Rus budite
mirni! Ništa ne radite na svoju ruku!
Karla je slagala majku da je Kosta svuda traži. Nije imala
posebnog razloga, zašto je to uradila, ali smatrala je da je to
dobro, da će se majci dopasti Kostina briga. Ani je više nije
slušala. Prekinula joj je vezu. Uostalom neka radi šta hoće, ne
može ona da odgovara za postupke odrasle žene. Požurila je
da se spremi, Kosta samo što nije stigao. Nije voleo kada neko
kasni, a ona je odlučila da ga više ničim neće nervirati. Posle
će ona njega pozvati na kolače koje je spremila za njega. Bila je
prilično vešta u kuhinji, pogotovo je znala da pravi lepe kolače.
Ani je bila očajna domaćica, ali je Karla sama naučila, jer je
kuvanje smatrala načinom da izbaci iz sebe nagomilani stres.
Pripremila je čokoladni kolač sa orasima. Kosti će se sigurno
dopasti, voleo je kolače. Zanemarila je samo jednu činjenicu,
da je Kosta bio alergičan na orahe. To je bilo nešto, što ona nije
morala da zna. Kosta joj to nije rekao, slučajno je saznala od
Ani, da je Kosta skoro umro, kada je posle njihovog venčanja
pojeo parče torte, na Anino insistiranje. Nije znala kojim
povodom joj je Ani to ispričala, ali moglo je da bude efi kasno.
Bacila je poslednji pogled u ogledalo. Svidelo joj se, kako je
izgledala. Nije ni trznula, razmišljajući kako će ponuditi ocu
parče čokoladnog kolača, koje će bila je sigurna rešiti njenu
budućnost. Bila je svesna svoje zloće, koju je nasledila od
majke, možda i bake. Svakako to joj je pristajalo, kao najlepši
porodični nakit.
KOSTA I ONO ŠTO JE ŽELEO
DA ZNA

237
Kosta je stajao pred vratima i nije imao snage da pozvoni.
Pre odlaska kod Karle i ručka sa njom, morao je da poseti
kliniku svog prijatelja Džonatana Smarta. Poznavali su se
još od studentskih dana. Džonatan je imao kliniku za plućne
bolesti i bio jedan od poznatijih pulmologa u Njujorku. Dugo
ga je već ubeđivao da dođe, jer mu se nije dopadalo Kostino
kašljucanje. Nije mu se sviđalo ni što je pušio dve kutije cigareta
i vodio prilično neuredan život. Razumeo je Kostinu boemiju,
ali nije razumeo njegovo odbijanje, da dođe i pregleda se. Bio
je iznenađen, kada ga je pre nekoliko dana nazvao i zakazao
termin pregleda. Pored iznenađenosti, bio je i zabrinut.
Insistirao je da Kosta ispita svoje zdravlje, ali ovo iznenadno
zakazivanje pregleda, izazvalo je u njemu nemir. Nije želeo da
prizna, da će se njegove slutnje obistiniti, i da ništa lepo neće
moći da kaže svom prijatelju. Ipak se radovao susretu, jer su
obojica bili opterećeni poslom, i kao i većina Amerikanaca,
nisu imali vremena za druženje. Neke statistike kažu, da se
prosečni Amerikanac viđao sa svojim prijateljima i širom
porodicom, samo o praznicima. Srećni su bili oni, koji su drage
ljude viđali i vikendom. Vikendi su uglavnom bili rezervisani
za užu porodicu. Džonatan je imao srećan brak i troje dece,
otprilike Karlinih godina, što nije bio Kostin slučaj. Kosta se
nekoliko puta sa Džonatanom i njegovom porodicom susreo na
druženjima vikendom. Dok je Karla bila manja, i dok je mogao
da utiče na njene odluke. Sve što je bila starija, odbijala je da
ide na ta “dosadna” druženja, a nije želela ni zbog Sofi je da bude
deo te priče. Džonatan i njegova Suzan, su naprosto obožavali
Sofi ju. Nikad im nije bilo jasno kako je Kosta ženidbom sa Ani
238
uništio sebi život. Sada su bili srećni, što je konačno i on pored
seba imao neku normalnu ženu.
Nije više želeo da čeka, nije želeo ni da ga obuzmu sećanja,
hteo je konačno, da se suoči s istinom. Znao je, iako nije bio
lekar, da je Džonatan s pravom sumnjao u ono najgore. Ipak
do sada nije bio spreman da čuje, ni glasno izgovori, da ga je
bolest sve više uzimala pod svoje. Jedini uslov, koji je postavio
prijatelju bio je, da niko ne sme da sazna ono čega su obojica
bili svesni. Posebno se čuvanje tajne odnosilo na to da Sofi ja ne
zna za nju. Pretpostavljao je da Karlu to ne bi mnogo potreslo.
Ani bi bila srećna da čuje da će konačno postati udovica. Možda
ipak ne bi bila toliko srećna, kada bi znala, da će postati samo
udovica, bez prebijene pare.
Neka čudna tuga ga je obuzela, dok je razmišljao o Nini.
Tek je pronašao svoju ćerku, nije bilo fer, da nije imao mnogo
vremena da uživa i nadoknadi izgubljeno vreme. Život je
prema svima bio isti, i surov i blag, pa se tako i on pomirio sa
činjenicom, da uživa u onome što mu je ostalo. Zbog toga je i
doneo odluku o preseljnju u Beograd. Smatrao je da treba svoj
poslednji dah pokloniti gradu, u kojem je prvi put zaplakao.
Ruka mu je bila teška i drhtava, dok je pritiskao zvono.
Glas sa interfona mu je ljubazno poželeo dobrodošlicu. Prijatan
ambijent klinike i nasmejana žena na recepciji, donekle su
ublažavali i rasterivali crne misli. Ljudi su obično ovde dolazili
sa takvim mislima, što i nije bilo čudno, jer većini nije vredelo
ni to što ih je dočekivalo nasmejano osoblje i ispraćalo. Odlazili
su uplakani. Neki su plakali da ih svi vide, dok su drugi, svoje
suze potiskivali i stvarali novu tugu, koja će ih pratiti, do
poslednjeg daha. Većinom su ljudi bili tužni, ne zbog toga što
umiru, već što će time rastužiti one koje vole. Bilo je sebično i
239
to, što Kosta svoju tugu nije želeo da podeli sa drugima, što mu
se činilo bezbolnije, da ne zna koliko će patiti. Kako god bilo,
on je tako odlučio, a Džonatan je bio tu da mu pruži podršku,
jer on je jedini znao sve.
– Ne volim što se ovde srećemo. Bilo mi je lepše dok si
sa Suzi dolazio na svirku. Džon, ovde se osećam bespomoćno.
– Nemoj tako, uostalom sam si kriv za sve…
– Nemoj samo započinjati s tom pričom. To što je bilo ne
možemo da vratimo. Nisam znao da će me život tako šamarati.
Veruj mi, da su samo Ani i Karla u pitanju, ne bih ni sada bio
ovde. Konačno sam shvatio da postoje oko mene ljudi koji me
vole. Zbog njih želim da poživim još malo.
– Na žalost malo ti je i ostalo. Upravo mi je asistentkinja
donela tvoje snimke. Šta da ti kažem?
– Reci, da ću sigurno poživeti još nekoliko meseci!
– Po mojoj proceni, znam da očekuješ istinu, ostalo ti je
najviše još dva meseca.
– To je kao poklon od Boga. To se ne odbija. Najviše mi je
žao, što neću videti užas na Aninom i Karlinom licu, kada budu
čuli moju poslednju želju.
– Nemoj tako, pa Karla ti je ipak ćerka. Za Ani ni mene
nije briga.
– Gotovo je, odlučio sam. Ne ljuti se, ne želim ni tebi o
tome da pričam. Karla je ipak ćerka svoje pohlepne majke, ništa
bolja. Pošto si mi sve rekao, mogu da krenem. Imaš li vremena
da popijemo piće?
– Da si mi tražio million dolara, možda bih imao, ali
vremena nemam. Uostalom sve znaš. Obojica smo u istoj priči.
– Nismo my frend, ti si zdrav i imaš sve vreme ovog sveta.
240
To je razlika. Pozdravljam te! Vidimo se, dođi sa Suzi! Opet
sviram u “Čarlsu”.
Nije želeo više da se zadršava. Zapravo, želeo je što pre da
ode, da zaboravi, šta mu je Džonatan rekao, i uživa u ostatku
života. Pogledao je na sat. Imao je još vremena. Nešto više od
dva sata do dogovorenog ručka sa Karlom. Požurio je da ga
advokat ne bi čekao. Sve mu je već objasnio, ništa nije želeo
da menja. Ostalo je samo da potpiše svoju ”volju”. Usta su mu
se razvukla u podrugljiv osmeh. Priznao je sebi, da bi dao
mesec života, od preostala dva, da je mogao da vidi Anina i
Karlina lica, kad se bude čitao testament. Najmirniji je bio, što
je obezbedio da Sofi ja dobije dovoljno, da može bezbrižno da
živi. Bio je svestan da njoj to nije bilo važno, da će biti jako
tužna kada njega ne bude bilo, ali tu već nije mogao da joj
pomogne. Sudbina nam zacrta put kojim koračamo. Ima tu
malih odstupanja, ali uglavnom je onako kako ne želimo da
bude. Znao je i da će Nina biti tužna, tek ga je pronašla, pa i
otac, koji je tek uspostavio vezu sa ljudima koji zaslužuju da ih
voli. Majka Ljubica je izgleda bila u najboljem položaju, jer nije
znala šta se oko nje dešava.
Kao što je i pretpostavio, poseta advokatu je kratko trajala.
Karla je već bila spremna, što ga je iznenadilo. Uvek je morao
da je čeka, kada su negde trebali da idu, sada to nije bio slučaj.
Karla je nabacila svoj najlepši osmeh na lice. Želela je da otac
upozna i njenu dobru stranu. Pre nego što je izašla, bacila je
pogled na tortu u frižideru. Potrudila se da je napravi u obliku
saksa, sa malim srcem na vrhu. Bila je sigurna da će Kosta biti
oduševljen. Uživao je u nekim patetičnim sitnicama, sigurno će
i u ovome. Orasi su bili najpatetičniji detalj u torti, koji će joj
doneti bogatiju budućnost.
LJUBICA
POSLEDNJI PUT ZOVE KOSTU

243
Jutra su u stanu Popadića bila jako lepa, nekad, dok
su mislili da su srećni. Tačno tako, proveli su skoro ceo život
misleći da su srećni, kreirajući svoju sreću prema sebi. Đorđe
je tek nedavno saznao, šta znači prava sreća. Njegova Ljubica je
mnogo loših stvari uradila. Ogrešila se o sina, o devojku koju je
voleo. Najviše se ogrešila o mene, svoju unuku. Oduzela mi je
detinjstvo, majku i sve što u životu znači sreću. Pored svega, ja
sam bila srećna mlada žena, imala sam divnu porodicu, i ništa
mi više nije trebalo.
Razmišljala sam o Karli i tome, koliko je zapravo
nesrećna. Majka joj je ulila pogrešne životne stavove, naučila je
ne da voli, već da mrzi, a najgore od svega bilo je što joj je novac
bio najvažniji. Posle svega što mi je baka Ljubica uradila, ipak
sam smogla snage da dođem i vidim je. Koliko je Ljubica bila
svesna, da sam je posetila, i držala za ruku? Đorđe nije znao
šta da misli, ali sam videla, da ga je moja poseta raznežila čak i
rasplakala.
Stajao je sa strane i posmatrao dok sam sa nežnošću grlila
ženu, koju nisam trebala ni da pogledam, i plakao. Plakao je i
molio Boga da opere sve grehe, koje su on i Ljubica napravili, a
bio je svestan, da to nijedne suze ne mogu da operu. Ljubica je
inače, već duže vreme, bila nemirna i po danu i po noći. Tako
mi je bar Đorđe rekao. Nekad je čak bila i agresivna, prema
ženi koja se brinula o njoj. Đorđe se plašio da će ih i ova žena
napustiti, a onda će jedino rešenje biti da Ljubicu smeste u neki
dom, jer u kućnim uslovima više nije mogla. Delovalo je kao
da se posle moje posete Ljubica smirila. U očima joj se video
spokoj. Đorđe kaže, da ni noću više nije dozivala Kostu.
244
Dok me je ispraćao, toga dana kada sam došla da posetim
Ljubicu, zagrlio me je i zaplakao, kao mali dečak. Pokušala sam
da ga smirim, ali sam se onda i sama prepustila emocijama. Pre
nego što sam donela odluku da ću posetiti baku, rekla sam sebi,
da je to jedna od stvari koja će me usrećiti. To će mi pomoći
da nastavim da živim spokojno. Nisam mogla da ispravim
prošlost, ali sam mogla da ulepšam budućnost, sebi i ljudima
koje volim. Oni će biti srećni, ako ja budem srećna.
– Hvala ti dušo, hvala ti u moje i bakino ime. Ne znam da
li ćeš nam ikada oprostiti?
– Da nisam oprostila, ne bih bila ovde. Oprosti što ću
ovo da kažem, ali baka je već dovoljno kažnjena. Ona je živa, a
mrtva, misliš li da je svesna da sam bila?
– Siguran sam da jeste. Od kada si je prvi put posetila
noću spava. Prosto na licu ima spokoj. Ko god da te je naučio
da tako voliš i opraštaš, može biti ponosan.
– Oni koji su me svemu u životu naučili su moji roditelji
Mile i Vesna. Zahvalna sm im zbog toga. Majku, kao što znaš
nisam upoznala, ali mi je mama Vesna uvek lepo pričala o njoj,
tako da je nikad nisam osudila, što me je ostavila. Mislila je da
radi najbolje. Oca kratko poznajem, ali dovoljno, da ga volim.
On je prosto takav, mora ga voleti, svako ko ga upozna. Koliko
god da ste ti i baka bili „kruti”, naučili ste ga da voli. Žao mi je
što me Karla nije prihvatila, ali razumem i nju.
– Divim ti se, kako imaš razumevanja za sve. Da li si
srećna u životu?
– Naravno da sam srećna, imam divnog muža, video si,
divno dete, Bog mi je poslao oca, dedu, baku, sestru. Bila bih
nezahvalna, ako bih rekla, da sam nesrećna.
245
– Hvala ti dete, hvala za sve. Neka te Bog čuva! Da li ti je
Kosta rekao kada misli nazad. Ljubici bi značilo da ga vidi, a
iskreno mislim da si ti jedina koja ga možeš ubediti, da dođe i
vidi majku. Kada si ti mogla da joj oprostiš, mogao bi i on.
– Deda, misliš li da bi bilo dobro da dovedem Emiliju? Da
li bi baki bilo drago da je vidi?
– Još pitaš. Naravno da bi joj bilo drago. Nisam baš siguran
da je ona u potpunosti svesna toga, ko si ti, ali joj očigledno
prijaš. Možda ipak oseća, ne znam, nisam pametan…
– Ja sam sigurna da zna, da oseća moje prisustvo. Sutra
ću doći sa Emilijom.
Sutra nije osvanulo, bar ne za Ljubicu Popadić. Te noći je
samo jednom pozvala svog Kostu, osmehnula se i preminula.
Za nekoliko dana, napunila bi osamdeset. Njoj je zapravo bilo
svejedno, da li će imati tortu, da li će duvati svećice, da li će
dobiti novu bočicu omiljenog “Šanel 5” parfema.
Nekad je drmala, gde god da se pojavila, danas je na
samrtničkoj postelji bila sićušna starica, koja se zapravo rodila,
a ne umrla.
Zajedno sa Emilijom u obećano vreme pozvonila sam
na vratima Popadića. Prošlo je neko vreme dok nisam začula
korake. Pretpostavila sam da su zauzeti oko Ljubice, pa zato ne
otvaraju. Emilija je skakutala s noge na nogu, kao što to rade
sva deca, kada su nestrpljivi. Objasnila sam joj da ćemo ići u
posetu jednoj baki, koja je jako bolesna i želi da je vidi. Emilija
je imala hiljadu pitanja. Na neka od njih nisam imala odgovor.
– Mama, a zašto nikad ranije nismo dolazili da vidimo
tu baku. Zbog čega se razbolela, zato što nije prala ruke? Da li
bi baka volela, ako joj nešto kupim? Mogu joj kupiti cveće ili
bombone.
246
– Bake ne jedu bombone, jer nemaju zube. Cveće je dobra
ideja. Kupićemo cveće za baku Ljubicu.
– Da li baka živi sama?
– Ne živi sa dekom Đorđem. Sećaš se dolazio je nekoliko
puta kod nas na večeru?
Emilija je već postala nestrpljiva. Imala je želju da baki
pokloni cveće, i ne bi bilo lepo, da joj se želja ne ispuni. Cveće
će uvenuti ako ga ne stave u vodu, a baka neće ozdraviti,
ako je ne razvesele šarenim cvećem. Tako je brbljala Emilija.
Konačno, koraci su se približavali vratima, što je značilo da će
nam konačno neko otvoriti. Pomislih da ipak nismo uzalud
dolazile. Vrata nam je otvorila neka nepoznata žena, ne ona
koja je brinula o Ljubici. Po izrazu njenog lica sam zaključila, da
nešto nije u redu. Želela sam da se ipak nije desilo ono najgore,
ali ne dobijemo uvek ono što želimo. Toga sam davno postala
svesna, još dok sam bila mala devojčica, kao što je sada Emilija.
Dok sam na trenutak napravila poređenje sa Emilijom, bilo mi
je drago, što je moja ćerka imala roditelje i srećno detinjstvo.
Želja mi se nije ispunila. Ipak se dogodilo ono čega sam
se pribojavala. Ljubica Popadić više nije bila sa nama. Više nije
mogla nikoga ni da povredi. Ipak bilo mi je žao. Život nas eto
dovede tamo gde treba da budemo, hteli mi to ili ne.
Moja baka nije htela da se ja rodim, nije htela da moji
roditelji budu zajedno, ali sam ja eto tu, u trenutku kada ona
napušta svet.
Kosta nije želeo da dođe. Bila sam ljuta na njega što
je dozvolio da ga mržnja toliko drži, što nije bio u stanju da
oprosti. Nisam mogla da znam, da nije to bilo u pitanju, već
nešto mnogo bolnije.
247
Na Ljubicinoj sahrani nije bilo mnogo ljudi. Nije mi to
bilo ni čudno, s obzirom da baka nije poznavala, zapravo nije
želela da poznaje puno ljudi. Svakako, morala sam da priznam,
sve je bilo otmeno, da je mogla da da instrukcije, sigurno bi
želela da je tako isprate. Đorđe je izgledao umorno, činilo mi
se da je preko noći ostario. Kakva god da je bila njegova žena,
a moja baka, proveli su zajedno skoro pola veka. Đorđe nije
mogao danas da zagrli Kostu, ali je zato grlio mene, i ja sam
kroz taj zagrljaj osetila, da je nestao i najmanji delić ružne
prošlosti.

KARLA ISPRAĆA KOSTU...


NASTAVIĆE  SE...