PRIČA POČINJE NA KRAJU XII DAN

                                                 Fotografija Martin Nedeljković


KARLA ISPRAĆA KOSTU

251
Karla i Kosta se nisu dugo zadržali na ručku. Rekla mu je
da je napravila tortu za njega, bez oraha, sa puno čokolade, baš
kako je voleo. Bilo mu je drago, da se njegova ćerka potrudila,
da mu napravi kolač. Malo ga je pekla savest, ali ga je taj osećaj
kratko držao. Jedan čokoladni kolač nije mogao izbrisati Karlin
i njegov loš odnos. Više nije bilo smisla da je opravdava time
što je bila Anina ćerka, više nego njegova. Karla je bila dovoljno
odrasla, da bi samostalno mogla odlučivati, donositi odluke i
razdvojiti dobro od zla. Razmišljao je da joj zahvali na kolaču,
odveze je kući, i završi druženje sa njom. Nije uradio ništa od
toga. Platio je račun, što je značilo da je ručak završen. Želeo
je da ne misli na ono što mu je Džonatan rekao, ali nije mogao,
stalno mu je u glavi odzvanjalo: “Najviše dva meseca.” U jednom
trenutku je zamalo rekao Karli da će uskoro ostati bez oca, ali
odustao je. To je bilo nešto što je hteo da zadrži samo za sebe.
Oni koji su ga voleli, bili bi tužni da znaju, a oni koji misle samo
na novac, oni će se radovati. Bio je zadovoljan što bi to njihovo
zadovoljstvo bilo kratkotrajno, dok se ne pročita njegova volja.
– Karla, da li si saznala gde je Ani, da li se vratila?
– Nisam, pojaviće se, znaš nju.
Na neki način bilo mu je drago što se Ani nije oglašavala,
nije imao živaca da se bavi sa njom. Jedan deo njega mu je
govorio, da ga je Karla slagala, i da je znala gde joj je majka.
Malo je poznavao svoju ćerku, ali je ipak znao kada laže. Kada
bi kao dete nešto skrivila vrtela je pramen kose, misleći da
na taj način prikriva nervozu. Stan je bio sređen, što je Kostu
iznenadilo. Uvek je sve bilo razbacano. Dok su živeli zajedno
252
ljutio se na Ani, što je podržavala Karlin nemar. Možda se Karla
ipak promenila, ali sad je bilo kasno. Pustio je muziku, sipao
čašu vina, dok je Karla otišla da mu donese kolač. Više puta
je naglasila da je kolač bez oraha, zbog njegove alergije, ali to
mu za divno čudo nije bilo važno. Možda bi bilo dobro i da je
stavila orahe, jer bi tako prekratio muke. Bilo mu je mučno, što
je znao da mu se bliži kraj. Na neki način se ljutio, što je tražio
da zna istinu, ali ni to više nije bilo važno. Bilo mu je jedino
važno, da što pre ode za Beograd i preostalo vreme provede sa
Ninom i Sofi jom. Radovalo ga je i to što će i Đorđe biti uključen.
Bio je tužan, što nije prisustvovao majčinoj sahrani, i što svi
misle da je to uradio zbog ljutnje i događaja iz prošlosti. Želeo
je da im kaže istinu, ali onda bi vreme koje mu je preostalo
bilo pretvoreno u pakao. Bio je siguran da bi i Nina I Sofi ja
insistirale, da makar pokuša da se leči. Otac, kakav god bio,
sigurno bi želeo isto, jer niko ne želi da sahrani svoje dete, ali
on nije želeo ništa od toga. Nije želeo da vidi tugu u njihovim
očima, već da do poslednjeg daha svi zajedno budu srećni.
Više nije bio tužan, jer će Karla biti van te priče. Odjednom je
postao više nego siguran, da je kolač, koji mu je napravila, bio
sa orasima.
– Evo tata, specijalno za tebe!
– Divno izgleda. Karla, da li si se malo smirila?
– Kako to misliš?
– Mislim na protekle događaje. Imali smo sukob oko
Nine. Voleo bih da si promenila mišljenje.
Osećao je da će dobiti odgovor, koji je i želeo, ali taj
odgovor će biti laž.
– Jesam, shvatila sam da nisam bila u pravu, da sam naglo
reagovala, i rekla mnogo toga što ne mislim. Shvatila sam da
sam zapravo srećna, jer sam dobila sestru. Nina izgleda kao
dobra osoba. Važno mi je zapravo da si ti srećan.
Godinama nešto slično nije čuo od svoje ćerke. Pripremila
je zamku, zato je htela da izgleda kao da je promenila mišljenje.
Smestila mu je igru. Vlastitom ocu je servirala “smrt” na tanjiru,
bez da je trepnula. Smrt u obliku saksofona, mu se smešila.
Naježio se, da neko u njenim godinama, isplanira ubistvo
vlastitog oca. Naježio se i na svoju hladnokrvnost. Mogao je da
ode sada i ne proba kolač, da je prijavi policiji, ali je odustao
od svega. Najveća kazna za Karlu, nije bio zatvor, već to što će
ostati bez novca.
Posmatrao je svoju ćerku, koja je sedela nasuprot njega
i smešila mu se. Znao je da jedva čeka da vidi, kako on stavlja
prvi zalogaj smrti u usta, pa je na neki način oklevajući da
to uradi, kažnjavao. Konačno je pojeo prvi zalogaj. Morao je
da prizna, da je kolač imao odličan ukus. Setio se svog prvog
kolača sa orasima, kada je otkriveno da je alergičan. Imao je
deset godina, slavio rođendan i završio na hitnoj. Kasnije mu
se to desilo i na venčanju. Kada bi čovek znao da sledi znakove
kraj svog životnog puta, mnogo toga bi izbegao. Pomislio je i
na Emiliju i njen preplašen pogled, do je skidao odeću sa nje, u
roditeljskoj sobi, na svoj rođendan. S radošću se setio toga, nije
mu bilo žao. Žalio je jedino zbog toga, što se stvari dalje nisu
razvijale, kako je trebalo, već kako je to neko drugi hteo. Pored
svega, bio je srećan, što je bar kratko vreme mogao uživati
pored svoje ćerke.
– Karla, ovaj kolač je odličan. Bravo za tebe, rekla si da si
ga sama napravila. Kad si ti sve to naučila?
253
– Volim da kuvam, to me smiruje, kad od ničega nastaje
nešto. Volela bih jednoga dana da imam restoran, u kojem bih
ja kuvala, a ti svirao.
– Dobra ideja, to bi bilo dobro. Razgovaraćemo o tome.
To bi značilo da ćeš se i ti preseliti u Beograd, pošto znaš moju
odluku.
– Znam, razmišljala sam o tome, ali nisam stigla da ti
kažem. Možda bih čak krenula sa tobom.
Kosta je otpio gutljaj vina. Skoro da se zagrcnuo, na sve
što je Karla rekla, ali se potrudio da ostane miran. Ustao je
jer je želeo što pre da izađe. Nije želeo da bude tu, kada orasi
počnu raditi svoje. Očekivao je da će se to uskoro desiti. Isto je
očekivala i Karla. Valjda ni ona, kolio god bila ohola, nije želela
da bude prisutna dok joj se otac susreće sa smrću, a taj susret je
ona dogovorila.
Ustala je kao oparena i krenula da ga isprati. Videlo se
koliko je želela da ga se reši. Na odlasku ga je poljubila. Njen
zagrljaj je bio čvršći nego obično. Mogao je mirno da umre,
ipak ga je Karla bar malo “volela”, nekom čudnom ljubavlju,
ali jeste. Osetio je kako ga steže u grudima, kako mu telo drhti.
Ruke su mu bile oznojene, a znoj, i to hladan, je polako curio
niz njegova leđa. Setio se kada je tada sa deset godina, reakcija
bila mnogo brža i jača. Možda je organizam s godinama postao
otporniji, a možda je Karla stavila sasvim malo oraha. Bila su
to glupa razmišljanja čoveka, koji je znao da će za nekoliko sati,
možda i minuta biti mrtav. Nedostajala mu je Sofi ja, i Ninin glas.
Pokušao je da se skoncentriše, da što više sebi dočara i jednu i
drugu. Negde u daljini kao da je čuo “Kišna noć u Džordžiji”.
Okrenuo se, pogledao prema prozoru i mahnuo. Nije je video,
254
255
ali je znao da stoji iza zavese od trske. Znao je čak i to da nije
spokojna, da se kaje, ali je mirno ušao i seo u kola. Karla nikad
neće više mirno zaspati, čak i da je nikad ne otkriju, da je uspela
da napravi “savršen zločin”, uvek će joj pred očima biti slika
oca, kojeg je vlastitim rukama poslala u smrt.
Kosta je imao još toliko snage da krene i malo se udalji od
kuće. Ulica je bila uvučena, i na sreću nije bilo puno saobraćaja.
Nije želeo da kada potpuno izgubi kontrolu, nenamerno povredi
još nekoga, ili izazove lančani sudar. Sve više ga je gušilo, znojio
se, i imao jak bol u grudima. Uspeo je da stane sa strane. Morao
je da uradi još nešto, skupiće snagu, mora. Poslednim delićem
snage izgovorio je nekoliko rečenica. Više se ničega nije sećao,
bio je spreman da se sastane sa majkom, i da izravna račune.
Oprostio joj je još onog dana, kada je rekao ocu da ne može
doći na sahranu. To mu je olakšalo savest, na neki način je taj
oprost bio zamena za to što nije ispratio majku na poslednji
put. Na njenoj sahrani je možda bilo malo ljudi, ali je umrla
pored oca, držeći ga za ruku, i izgovarajući njegovo ime, ime
svog sina jedinca. On je svoj poslednji dah udahnuo potpuno
sam. Jedino je u mislima bio sa svima onima, koje je voleo, i
koji su njega voleli. U tim mislima bila je i Karla, njeno ime na
njegovim usnama, dok se opraštao od života.
Karla je sedela u polumraku. Nije se osećala onako
lepo, kao što je mislila da će se osećati. Po njenoj proceni, sve
je već trebalo da bude gotovo. Očekivala je svakog trenutka,
da joj policija zazvoni na vrata. U Kostinom telefonu sigurno
je registrovan propušten poziv. Zvala je da se uveri da je sve
gotovo, i bilo je, jer da nije, Kosta bi joj se sigurno javio. Osećala
je muku u stomaku. Ipak je direktno, ili indirektno, postala
ubica. Kolač koji je napravila bacila je, ali činjenicu da je u njega
256
namerno stavila orahe, nije mogla da baci. Postala je svesna, da
će ostatak života provesti boreći se sa svojom savešću. Savest je
nešto što svi imaju, neko manje, neko više, ali je imaju. Otpila je
još jedan gutljaj vina. Pronašla je i neke Anine cigarete. Nikad
nije pušila, ali je odjednom imala potrebu, da se otruje, raznim
otrovima. Razmišljala je kakva je ona to osoba. Poželela je da
vrišti, da Kosta možda više nije bio alergičan na orahe, i da je
bezbedno stigao kući. Znala je da su to sve prazna razmišljanja,
jer Kosta nije odgovorio na njen poziv. Ustala je da sipa još
vina, kad se na vratima oglasilo zvono. Znala je da su stigli, ali
pored svih osećaja, koji su je okupirali, mirno je krenula da im
otvori. Imala je pripremljen odgovor na svako njihovo pitanje.
Udahnula je vazduh i otvorila vrata, ali čekalo je
iznenađenje. Na vratima je bila komšinica iz stana ispod nje.
– Karla, vraćam knjigu, koju mi je Ani pozajmila. Gde je
Ani, nisam je dugo videla, a i tebe retko viđam. Sad sam videla
svetlo. Danas sam srela i Kostu. Ovu sam knjigu tražila da
kupim, ali nisam je našla. Ani je bila ljubazna da mi je pozajmi,
pa je red da je vratim. Znaš kako je to, kad ne vratiš odmah,
onda se zaturi…
– Hvala Vam gospođo Robinson. Mama je trenutno kod
prijatelja. Neće je biti nekoliko dana, ali ne brinite knjigu ću
staviti na mesto, i reći da ste je vratili. Izvinjavam se, ali žurim,
čekaju me neki prijatelji. Tata večeras svira u “Čarlsu”, zato
moram da se spremim. Nećete se ljutiti?
– Naravno da neću. Obećaj da ćeš jednom i mene voditi
da slušam tatu!
– Obećavam. Želim Vam laku noć gospođo Robinson.
Skoro da je zalupila vrata i izgurala ženu na hodnik.
257
Najmanje što je sad želela, bilo je da ćaska sa komšinicom.
Očekivala je policiju, da im izrecituje, šta je spremila, i da ih
uputi gde da traže ubicu. Pitala se gde su se zadržali, kako to
da još nisu pronašli Kostu i njegov auto. Telefon je iznenada
zazvonio, a Karla je ispustila knjigu koju je gospođa Robinson
donela. Nije očekivala da zvoni telefon, već zvono na vratima.
Čula ga je, ali ga nije videla. Ruke su joj drhtale, zapravo drhtalo
joj je celo telo. Toga se najviše plašila, dok je smišljala i kovala
plan, nije mogla da pretpostavi, da će sve da propadne, zbog
obične drhtavice. Telefon je i dalje nemilosrdno zvonio. Hodala
je po stanu kao ranjena zver, tražeći ga. Išla je za zvonjavom,
koja je bila sve bliža i bliža. Našla ga je na fotelji na kojoj je Kosta
sedeo, dok je jeo kolač. Dok ga je uzimala, nije mogla da se
suzdrži, povratila je, jer da nije ugušila bi se. Ni sama nije znala,
kako je ipak uspela da stisne zelenu slušalicu i javi se. Pritisnula
je, ali nije bila u stanju ništa da kaže. Reči su ostale zarobljene u
njoj. Začula je nepoznat muški, prilično služben glas.
– Da li razgovaram sa gospođom Popadic?
Nije ni sama znala koliko je tačno prošlo vremena, ali
činila joj se čitava večnost. Pokušala je da odgovori na pitanje,
ali bezuspešno. Onda je ponovo začula isto pitanje, progutala
pljuvačku, i čula svoj glas, koji joj je izgledao kao da nije njen.
– Da ja sam, gospođica Popadić. Zašto niko u Americi
nikad ne izgovori moje prezime pravilno?
– Oprostite gospođice, ali bojim se da to sad nije bitno,
kako smo izgovorili Vaše prezime…
– Ali, ko ste Vi, niste se predstavili, a najavljujete neku
lošu vest…
– Voleo bih da nije tako, u pravu ste, vest je zaista loša. Ja
258
sam policajac iz 80. Policijske stanice, Vaš broj je bio poslednji
među propuštenim pozivima…
– Kakvim propuštenim pozivima, šta pričate…?
– U telefonu Vašeg oca Koste Popadića, da li se tako
pravilno izgovara?
– Kakve Vi veze imate sa telefonom mog oca, šta se
dogodilo mom ocu?
– Kad ste poslednji put videli oca?
– Ne izluđujte me, šta ima veze kad sam ga poslednji put
videla, šta mu se desilo?
– Nema lepšeg načina da Vam to saopštim, ali mrtav je…
Gospođice, da li ste tu?
– Tu sam, tu sam, gde bih bila, to mora da je neka greška,
ne može moj otac biti mrtav…
– Niste mi rekli kad ste ga poslednji put videli?
–Pre nekoliko dana. Planirali smo i danas da se vidimo,
trebala sam sa prijateljima da idem u klub, gde otac često svira…
– Koji je to klub?
– Zove se “Čarls”, otac je čuveni saksofonista, čuli ste
sigurno za njega.
– Da budem iskren i nisam, nego, nije to sad bitno. Recite
mi adresu! Doći ću sa kolegama da Vam postavimo još neka
pitanja. Možda ćete nam olakšati.
– Niste mi rekli, kako se to desilo, da li je bila saobraćajka?
– Kad dođemo ispričaćemo Vam sve. Kolege iz
kriminalnog upravo obavljaju uviđaj.
– Čekam vas.
259
Prekinula je vezu. Više nije bila toliko nervozna. Jedan
deo price je završen. Sada je još samo trebala, kada policajci
stignu da im provuče priču o planu, koji su imali Ani i Saša, a
ona slučajno za njega saznala. Bila je sigurna, da kada im nakiti
priču, o neslaganju Ani i Koste, i ispriča da njena majka već
danima ne dolazi kući, jer živi u Sašinom stanu, oni je neće više
gnjaviti. Izjaviće joj saučešće. Nije joj se dopalo to što će možda
morati da identifi kuje Kostino telo, ali kad se mora nije teško.
Morala je ipak malo da se žrtvuje, da bi sebi obezbedila lagodan
život u budućnosti. Više neće morati da se bakće ni sa Sofi jom,
ni sa Ninom, a i Ani i onaj glupi Rus joj više neće biti na putu.
Napravila je kafu. Morala je malo da dođe k sebi, a plašila se da
bi vino moglo da joj naškodi, ako nastavi da ga pije. Mogla je
upasti u neku zamku, ako je u vinu zaista istina.
Po tome, koliko su brzo stigli policajci, zaključila je da
ni Kosta nije daleko odmakao od kuće. Orasi su položili ispit.
Sačekala je da zvone nekiliko puta. Možda to nije baš bilo
pametno, ali Karla je tako odlučila. Mislila je, ako im odmah
otvori, da će primetiti njenu nervozu. Dok je išla prema
vratima, shvatila je da je nervoza ponovo obuzima. Dlanovi su
joj bili oznojeni, ali to nije bitno, nije nameravala da se rukuje
sa policajcima. Konačno je stigla do vrata, ali je neko vreme
stajala. Ne samo da nije mogla da ih otvori, već nije znala ni
šta će pričati, kad ih konačno pusti unutra. Onda se pribrala,
izgubila je oca, normalno je bilo da je nervozna, da se loše
oseća. Smirila se, bilo je važno, da na policiju ostavi utisak
oželošćene ćerke. Telefon joj je zazvonio u ruci. Pogledala je,
bila je to Ani, naravno da joj se nije javila. Imala je preča posla.
Dopustiće Ani, da još malo uživa u slobodi.
260
Pustila ih je da još jednom zazvone, a kada su počeli da
lupaju na vrata, udahnula je i otvorila.
– Dobro veče. Izvinite što ste malo sačekali, bila sam u
kupatilu.
Primetila je da je jedan od policajaca u civilu odmerio
od glave do pete. Sreća pa je bila u bade mantilu. Nesvesno je
rukama uhvatila kragnu i prebacila jednu stranu preko druge.
Policajac je i dalje buljio u nju. Gledala je to u fi lmovima, da
je njima jedini cilj da zbune ljude. Gledala je čak i to, da su i
oni koji zaista nisu bili krivi, smušeno odgovarali na njihova
pitanja.
– Izvinjavamo se i mi, što smo bili nestrpljivi, pa smo
lupali.
– Meni ne smeta, ali znate kakvi su ljudi, ne bih baš da
probudimo komšije.
– Zato je najbolje da nas pustite da konačno uđemo.
Ovako na vratima, možemo da privučemo njihovu pažnju.
– Da, izvolite, nemojte da mi zamerite, ali ja sam u šoku.
Bila sam vezana za oca i ovo je za mene…
– Znamo, ali moramo ipak da Vam postavimo nekoliko
pitanja.
Karla je bila ponosna na sebe. Glumila je za Oskara, čak
je uspela i da zaplače. Nisu bile neke velike suze, ali i takve su
poslužile. Telefon joj je opet zazvonio, ali ona ga je brže bolje
isključila. Jedan od policajaca je ipak registrovao, i da je telefon
zvonio i da se ona nije javila. Zavukla je ruku u džep i uspela
da ga isključi.
– Telefon Vam je zvonio, mogli ste slobodno da se javite.
261
– Mogla sam, lepo ste rekli, ali nisam. Ne očekujem
nikakav poziv u ovo doba. Vi ste tu, rekli ste da mi je otac
mrtav. Mislim da je to dovoljno razloga zašto se nisam javila.
Ne mogu sada, nemam snage da vodim razgovore. Verovatno je
neka od mojih drugarica…
– Rekli ste da ste sa prijateljima trebali da idete u klub, u
kojem je Vaš otac večeras trebao da svira.
– Rekla sam, da baš sam to rekla, ali Vi se niste predstavili.
Zar to nije osnovni red?
– Slažem se, ja sam inspektor Markovik, a ovo je moj
kolega Raskoljnikov…
– Raskoljnikov, šalite se, kakva ironija, nositi takvo
prezime, dok rešavate krimi rasplete i zaplete. Da li ste zbog
prezimena postali policajac? Vi ste Markovik, sigurno promenili
svoje “ić” na kraju. Obično Ameri ne znaju da izgovore, imam
isti problem.
– Gospođice, nismo došli da analiziramo prezimena,
imamo preča posla. Možemo li negde da sednemo?
– Kako da ne, izvolite za mnom u dnevni boravak, zaista
nemojte da mi zamerite…
–Razumljivo je, nije lako izgubiti oca. Izvinjavam se u
svoje i kolegino ime, primite naše saučešće. Šta ste ono rekli
gde Vam je majka?
– Rekla sam da je kod prijatelja.
– Kakav je Vaš odnos sa majkom?
– Kao i drugih ćerki, sa svojim majkama. Znate već da se
ćerke i majke ne slažu baš najbolje.
–To znači da ste s ocem bili bliskiji?
262
–To ja nisam rekla, to ste Vi zaključili.
– Čime se bavite gospođice Popadik?
– Nisam ni Popadic ni Popadik, već Popadić. Već sam
Vam rekla.
– Obećavam, eto, da više neću pogrešiti. Dakle čime se
bavite?
– Otac je bio dovoljno bogat da nisam morala ničim da se
bavim. Pustio me je da budem sigurna, kada odaberem šta ću
da studiram. To Vas zaista ne treba da zanima. Želim da što pre
pronađete ubicu mog oca!
– Odakle Vam to? Mi nismo rekli da je Vaš otac ubijen.
Obdukcija će pokazati, o čemu se radi. Želimo od Vas što više
detalja, da bismo istragu usmerili u dobrom pravcu.
– Zato i mislim da je podatak o tome čime se ja bavim,
nebitan.
– Sve je bitno, barem za nas. Samo mi možemo odlučiti
šta je bitno, a šta ne. Koliko Vam je godina?
– 25.
– Malo je čudno, priznaćete, da u tim godinama ne radite
ništa, ne studirate…
– Rekla sam već da je moj otac bio čuveni saksofonista.
Dobro je zarađivao, mogla sam da živim, bez da radim.
Karla je opet osetila kako je obliva hladan znoj. Dlanovi
su se najviše znojili, pa je mislila da će rešiti problem, ako sedne
na njih. Jedan od inspektora je registrovao taj njen pokret. Opet
je fi ksirao pogledom. Pokret sa rukama je često viđao, kod onih
koji nešto žele da sakriju. Snimila je i ona taj pogled. Postalo
joj je još nelagodnije. Mislila je da će ih se brže rešiti, da neće
postavljati toliko pitanja, za nju besmislenih. Nisu joj postavili
263
još ni jedno pitanje, za koje je mislila da će je pitati. Malo su je
pitali o Ani. Morala je sama da ih navuče, da je više pitaju, i o
majci i o Rusu. Morala ih je navući, da im ispriča o razgovoru
koji su njih dvoje vodili. Odjednom se sasvim sledila. Mislila
je da joj se polako oduzima jedan po jedan deo tela. Priča
koju je htela da im servira, bila je vezana za kočnice Kostinog
automobila. Pregledom automobila, sigurno su eliminisali da
je bilo šta pokvareno. Kosta ju je dovezao do kuće. Sve je bilo u
najboljem redu. To je naravno značilo da je bilo u redu i kada
su pronašli Kostu. Grozničavo je razmišljala. Pokušavala je da
smisli neku drugu priču o zaveri Ani i glupog Rusa, a onda je
zaključila da je ona tu bila najgluplja. Htela je da smisli savršen
zločin, a sama je bila svesna toga da takav ne postoji. Ipak nije
gubila nadu, nešto će sigurno da se desi što će je spasiti. Nikako
nije bila spremna da ostatak života provede u zatvoru. Za ubistvo
oca, sigurno bi dobila doživotnu, bez prava na pomilovanje.
– Gospođice, da li ste dobro. Želite li čašu vode?
– Ne želim ništa. Sve što želim je da pronađete razlog
smrti moga oca, i da me ostavite na miru, da odbolujem svoju
bol. Želim da vidim oca. Zar ne treba da se identifi kuje telo?
Zar niste zvali moju majku?
– Jesmo, ali je nedostupna. Zato pokušavamo preko Vas
da je pronađemo. Recite nam, kakav je bio odnos između Vaših
roditelja?
– Moji roditelji… oni su bili pred razvodom. Nisu se
slagali, ali majka nije želela da se razvede. Otac je bio u vezi sa
jednom… jednom ženom lakog morala.
–Tipična reakcija jedne ćerke, koja želi svoga oca samo
za sebe…
264
– Ne znate Vi ništa.
– Pa zato i pitamo.
Nervirala se zbog toga što joj je jedan, ovaj Markovik,
stalno postavljao pitanja, a onaj drugi iz Dostojevskog, onaj
Raskoljnikov, je njuškao okolo. Razgledao je fotografi je, i ostale
sitnice po kući. Čak je listao i neke knjige, što je izuzetno
nerviralo. Trudila se da bude manje drska, mada bi im najrađe
otvorila vrata i izbacila ih napolje. Najveći šok je bio, kada joj je
Dostojevski, ili kako već, postavio pitanje vezano za Ninu. Nije
mogla sebi da objasni, kad su pre sve to saznali. To je značilo da
su i Nina i Sofi ja već bile obaveštene o tome šta se dogodilo. Za
Ninu nije bila sigurna, ali za Sofi ju jeste, da će već koliko sutra
biti u Njujorku.
– Da li ste znali da imate sestru u Srbiji, u Beogradu? Vaš
otac je odatle zar ne?
– Da, otac je iz Beograda, ali šta se Vas tiče moja sestra?
– Gospođice Popadić, dobro sam rekao zar ne, nas se
sve tiče, kada pronađemo telo nekoga, ko je muzička zvezda, i
poseduje dovoljno novca, da bi mogao biti žrtva…
– Čija pobogu žrtva?
– Recimo ljubomorne ćerke. Oprostite, to su samo
pretpostavke…
– Zar niste zaduženi da rešite slučaj, a ne da pretpostavljate?
– Smirite se, ne pomažete nam, ako izgubite kontrolu.
Niste nam zato ni odgovorili na pitanje. Da li ste znali za sestru?
– Jesam, pa šta, ona me ne zanima. Ja sam jedina ćerka
svoga oca…
– To je nešto što ne možete da birate. Kako to da se Nina,
tako se zove, zar ne, tek sada pojavila?
265
– Dosadni ste i nepristojni, da, Nina se zove, ali briga
me za nju. Pojavila se niodkuda. Bila sam zajedno s ocem na
turneji u Beogradu. Svirao je u jednom bluz klubu. Ta Nina se
pojavila niodkuda. Svake večeri je dolazila sa svojim mužem u
klub. Mislila sam da se pali na Kostu. U početku mi je to bilo
OK. Mislila sam da ću se tako rešiti Sofi je…
– Sofi ja je ko? Verovatno ona žena “lakog” morala, kako
ste je malopre nazvali.
– Da, baš ta. Vi izgleda sve pamtite!?
– To nam je posao, rekli smo već. Znači ne volite Sofi ju.
Recite nam malo više o njoj!
– Zbog nje je otac ostavio majku. Onda je Ani dala otkaz
u pozorištu…
– Šta je radila?
– Ona je čelistkinja.
– Zašto je dala otkaz?
– Pretpostavljam da je želela da kazni oca.
– Zbog čega da ga kazni?
– Zato što joj je rekao da želi razvod. Mislila je da je neće
napustiti, ako ne radi.
– Mislite li da ga je ucenjivala?
– Čime? Čime je mogla da ga ucenjuje? To su gluposti.
– Recimo, mogla je da ga ucenjuje time, što bi od njega
tražila sve što ima, u zamenu za razvod.
Karla je opet postala uznemirena. Od trenutka kada je
sela na ruke, da prikrije nervozu, nije ih pomerila. Mislila je
da je najsigurnije da ih više ne izvlači, jer tako ova dvojica
žbirova, neće primetiti da je zbog nečega uznemirena. Onaj
266
Raskoljnikov ipak nije skidao pogled sa njenih ruku. Kao da
je pogledom, poput indijske kobre, hteo da ih izmami da se
pomole. Situacija je bila sve napetija. Postavljali su joj pitanja
zbrda zdola, i bilo joj je jasno da žele da je zbune. U jednom
trenutku Markoviku je zazvonio telefon. Iako je sedela preko
puta njega, poželela je da dobije još jedan par ušiju, da bi što
bolje čula. Bila je potpuno sigurna, da su oni tamo na terenu
pronašli nešto važno, pa su sad javljali o tome, a onda će je ova
dvojica ščepati, kao pile. Staviće joj lisice, pročitati njena prava i
odvesti, na put bez povratka. Odjednom su suze nekontrolisano
počele da joj teku niz lice. Shvatila je da je Kosta bio jedina
osoba u njenom životu, kome je mogla da se obrati, kada joj je
bilo potrebno. Ani sigurno neće ni prstom mrdnuti da je izvuče
iz svega, a i kada bi želela, ona nije imala novca za dobrog
advokata. Dodeliće joj nekog jadnika, po službenoj dužnosti,
koji će je braniti bez motiva, odnosno novca, a rezultat takve
odbrane se znao unapred. Karla je i dalje čvrsto verovala, da je
novac jedini koji pomaže u svakoj prilici. Oni koji ga nisu imali,
nisu imali posebnog razloga ni da se rode ni da žive. Ugrizla se
za obraz. Htela je na taj način da kazni sebe, svojim rukama je
sav Kostin novac poklonila Nini i Sofi ji. Poklonila ga je i Ani
i onom Rusu, jer će kad nju osude Ani svakako naslediti njen
deo kolača, s orasima, ili bez njih.
– Karla, opet ste odlutali?
– Nisam Vam dozvolila da me zovete imenom…
– Nismo ni pitali za dozvolu, zaboravili ste, ovde mi
određujemo pravila.
– Ovo je moja kuća, ne Vaša…
– Trenutno to nije bitno. Nemojte sa nama da se igrate
mačke i miša, recite, da li je Ani ucenjivala Kostu?
267
– Mislim da jeste…
– Mislite, ili znate?
– Mislim, jer mi niko od njih ništa nije pričao. Ipak ima
nešto što bi vas možda zanimalo.
– Slušam!
– Jednog dana sam slučajno čula razgovor majke i
njenog prijatelja. On je Rus, zove se Saša Bondarčenko. Svira u
pozorišnom orkestru, gde je majka nekad svirala, dok nije dala
otkaz.
– O čemu su to razgovarali?
– Saša ima brata, koji ima mehaničarsku radionicu…
– Pa šta, kakve veze ima taj brat?
– Rekli ste da vam je sve važno. Ani je nagovarala Sašu da
pokvari kočnice na Kostinim kolima…
– Zar je mislila jednostavno da uzme od Koste auto i
odvede ga kod mehaničara, bez povoda?
– Ne, to je bilo dok je Kosta bio u Beogradu, Ani je vozila
njegov auto. Idealna situacija zar ne?
– Zar niste rekli da ste zajedno sa ocem bili na putu?
– Jesam, ali vratila sam se ranije.
– Zašto?
– Zato što sam imala svađu sa Ninom…
– Saznali ste da Vam je sestra?
– Ne nisam tada saznala, to mi je Kosta nedavno rekao,
ovde u Njujorku. Mislim da je i on tek saznao. Nina je greška
iz mladosti.
– Kako tako hladnokrvno možete sestru da proglasite za
“grešku”?
268
– Mogu, i prestanite da mi govorite o njoj. Sve je krenulo
naopako, kad se ona pojavila. Sa Sofi jom sam se nekako nosila,
a onda su se njih dve udružile. Sad su velike prijateljice. Misle
da će dobiti nešto, neće, ja ću se pobrinuti, ja sam jedina
naslednica svog oca.
– Mislite samo na novac, nije sve…
– Prestanite s tim glupim fl oskulama, jeste, sve je u novcu,
kad ga nemate, nemate ništa.
Primetila je kako su je oba policajca pogledala sažaljivim
pogledom. Htela je da ustane i pobegne, nije podnosila
sažaljenje, ali znala je da je to nemoguće. Ova dvojica je neće
pustiti, dok iz nje ne iscede i poslednju kap. Odjednom joj je
postalo svejedno, da li će ići u zatvor ili ne, želela je samo da
se reši ova dva krpelja. Kada barem ne bi postojala ta Nina. Sa
Sofi jom bi znala kako da se bori, zapravo, ona je bila “niko”,
ali Nina, ta je bila opasnost broj jedan, crna tačka, kojom se
obeležavaju opasne krivine.
U sobi je trenutno bila tišina. Policajac koji je do
malopre dovodio do ludila svojim pitanjima, sada se pridružio
Dostojevskom. Zajedno su njuškali, kao besni psi. Na licima
nisu imali nikakvu grimasu, koja bi joj bar malo pokazala, o
čemu i na koji način razmišljaju ovi psi tragači. Pitala se, kako
neko može da se bavi ovakvim poslom, da prevrće leševe i
ispituje okolo, kako su došli u situaciju da postanu leševi. Zvuk
ključa u bravi je prekinuo njene misli. Najmanje što je želela u
ovom trenutku bilo je da se bakće oko histerične Ani. Molila
je samo Boga, da nije povela i Rusa, to već ne bi mogla da
podnese, ali ona se zapravo ništa nije ni pitala. Zakuvala je sebi
čorbu, sad je samo mogla da je srče i miri se sa sudbinom, koju
je opet sama sebi skrojila.
269
Ani je u svom stilu ušla teatralno, izigravajući ucveljenu
udovicu. Olakšavajuća okolnost je bila, što je bila sama.
Naravno, odmah je krenula prema fotografi ji na kojoj smo bili
Kosta, ona i ja. To je valjda bila jedina fotografi ja koju smo
imali, ali se čak i na njoj videlo, da nismo nikad bili porodica.
Ani je naravno imala svoju verziju, i opis “sreće” koja je nekad
bila sastavni deo nas. Mi zapravo nikad nismo ni postojali, ali
je majka pred inspektorima odglumila kako je jako pogođena
time, što nas je Kosta napustio. Kosta, tata, Kosta, ponavljala
sam naizmenično u sebi, kao ono “voli ne voli”. Nisam mogla
da se odlučim, da li mi je bio tata, ili samo neki stranac, kojeg
sam zvala imenom.
Ani, ću ipak nastaviti da zovem imenom, ona nikad nije
bila majka. Uvek je sebi bila na prvom mestu. Možda je ona i
kriva, zato što sam imala ovakav odnos sa ocem. Sve više sam u
to verovala. Bila sam sigurna da joj i pored glumatanja, policajci
nisu poverovali. Isto tako sam bila uverena, da u jedno veruju,
a to je da je ova “ucveljena” udovica nevina, i da nema nikakve
veze sa Kostinom smrću. Sve više sam bila ubeđena, da sve
znaju, da je samo pitanje trenutka, kad će me pokupiti. Došlo
mi je da ustenem i počnem da pakujem najnužnije stvari. Nisam
se pomerila, samo sam mogla da razmišljam, sreća, pa još nisu
izmislili detektor misli, da bi mogli da prate šta osumnjičeni
čuvaju u glavi. Na kraju sam zaključila da njima to ni ne treba.
Oni su u svakom deliću sebe imali ugrađene male detektore,
kojima su prodirali i na najskrivenija mesta osumnjičenih, za
bilo koji zločin. Možda sam ipak trebala da im sve priznam, da
se predam. Mrzela sam sebe. Kako sam mogla, kako sam mogla
napraviti kolač sa orasima, vlastitom ocu, koji je bio alergičan
na njih. Ani, kakvog si monstruma napravila od mene?
270
– Vi ste sigurno Ani Popadić, supruga?
– Da ja sam supruga, jedna jedina, koju je imao.
– Nekad nam i minimum koji imamo predstavlja višak.
– Šta želite da kažete gospodine…?
– Markovik, Markovik je moje prezime. Ime Vam neće
biti potrebno.
– Ha, Markovik, kakvo je to prezime?
– Nisam Vas pitao da li Vam se dopada moje prezime,
uostalom i Vi imate slično, zar ne?
– Da li ste pronašli, ko je to učinio mom Kosti. Ljubav
moja jedina, bio je sve moje, za sve je kriva ona uspijuša. Ona
mu je popila mozak.
– Gospođo Popadić ni to ne bi trebalo nas da se tiče,
mada ne mogu reći da je zanemarljivo, treba da saznamo što
više, kako bismo lakše rešili slučaj.
– Onda javite onima u Beogradu, da je odmah uhapse.
Ona je sigurno unajmila nekoga ovde, ko će to da uradi. Htela
je da napravi “savršen zločin”, zaboravila je da to ne postoji.
Uvek se na kraju otkrije ubica, vi ćete to uraditi, zar ne?
– Gospođo, obdukcija će pokazati o čemu se radi. Nismo
još uvek sigurni da se radi o ubistvu.
– Kako niste sigurni, šta bi bilo, ako nije ubistvo. Kosta
je bio u najboljim godinama, dobrog zdravlja. Pušio je i pio, to
je činjenica, ali to je bilo u opisu njegovog radnog mesta. Da li
znate nekog bluzera, koji živi zdravo?
– Iskreno, ne poznajem ni jednog bluzera, to je muzika,
koju baš ne razumem, i ne volim.
– Da, u pravu ste, ja ne poznajem ni jednog policajca, koji
271
sluša bluz. Znači gospodo policajci, ja sam ubeđena da je moj
muž ubijen i da je ta Sofi ja umešana u to. Možda i ta Nina, koja
se odjednom pojavila…
– Znači znate za Ninu, od kada?
– Bila sam nedavno u Beogradu. Svekrva je bila jako
bolesna, htela sam da je vidim poslednji put.
– Aha, voleli ste znači svekrvu?
–Jako, naš odnos je bio poseban, kao majka i ćerka smo
bile. Sofi ju nikad nije prihvatila, bila je ljuta na Kostu što je to
uradio…
– Znači odnos majke i sina, nije baš bio najbolji.
– Pa nije da nije, Kosta je obožavao majku, ali su to neki
nerešeni problem iz prošlosti, koji su ih pratili…
– Da li su bili vezani za Ninu i njenu majku?
– Ne znam, a ni ne interesuje me. Znate li neku porodicu
gde nema nesuglasica?
– Zapravo ne znam, ali da se vratimo mi na ono što nas
zanima!
– Mene zanima jedino da pronađete Kostinog ubicu.
– Ako takav postoji, sigurno ćemo ga naći.
U tom trenutku je opet Dostojevskom zazvonio telefon.
Imao je kameni izraz na licu. Samo je klatio glavom gore
dole, Karla je imala utisak da će mu se otkinuti. Trudila se
da ne privuče pažnju, da ne primeti da ga posmatra. Ani je i
dalje ronila krokodilske suze, grleći uramljenu fotografi ju.
Poluglasom je govorila, o sreći koje se prisećala, dok su njih
troje bili na putovanju po Francuskoj.
– Znate inspektore, moj Kosta me je voleo, na neki svoj
272
način, i koliko god mi je zadao bola, toliko mi je pružio i ljubavi.
– Lepo, ali zašto je onda hteo da se razvede od Vas.
Poslednjih meseci niste živeli zajedno…
– Odakle Vama svi ti podaci, šta se Vas to tiče?
– Rekao sam gospođo Ani, da se nas sve tiče. Kolega je
otišao do stanice, preslušali su Kostin telefon koji su pronašli
ispod sedišta. Možda nam neke stvari postanu jasnije. Karla Vi
ste se nešto ućutali, ako nije problem, napravite nam kafu, da
se malo opustimo.
– Ne želim sa Vama da se opuštam, neka Vam Ani napravi
kafu.
– Ako tako dobro pravi kafu, kao što je Vas vaspitala,
onda ne bih da je pijem.
Karla je već bila iznervirana majčinim ponašanjem,
najmanje je želela da sad sluša Kostinu najnoviju ploču. Ani
je naravno i to uradila, pustila je i zaneseno sela u fotelju, ne
obraćajući pažnju na to što je Karla rekla. Toliko se uživela
u ulogu da nikog i ništa oko sebe nije primećivala, jedino
je odsutno odgovarala na povremena pitanja inspektora
Markovika. Brinulo je da li će Sofi ja moći da koristi i podiže
novac sa Kostinog računa. Nekoliko puta je okrenula i svog
advokata, s kojim je pričala kao da je sama. Za Karlu je bila
prilično nezainteresovana. Jednom je onako uzgred dobacila,
kako je ona puno više brinula o njoj, ali je Karla uvek trčala za
Kostom. Naravno da je spomenula i odlazak u Beograd. Rekla
je inspektoru, kako se ona nije slagala s tim, da njena ćerka
ide sa tom ženom na put, ali je niko nije poslušao. Markovik
je nekoliko puta razgovarao sa onim Dostojevskim, bio je
naravno miran, ni jedna ni druga nisu mogle ništa da zaključe...


NASTAVIĆE  SE...