PRIČA POČINJE NA KRAJU XIII DAN SA SREĆOM

                                                    Fotografija  Martin  Nedeljković


o čemu su njih dvojica pričali. Karla je ipak skuvala kafu, koju
je inspektor nonšalantno pohvalio. Izgledao je, dok je pijuckao
kafu, kao da je došao na popodnevnu sedeljku kod prijateljica.
Ani je zavaljena u fotelju tobože uživala u muzici sa ploče, i nije
obraćala pažnju na ćerku i inspektora. Karla je nervozno grizla
nokte.
–Nemojte to da radite, biće Vam ružni nokti!
– Zašto se uporno trudite da uspostavite konverzaciju,
ako nemate ništa da me pitate, vezano za oca, onda je bolje da
ćutimo.
– Opet Vi meni govorite šta treba da radim. Ovo što Ani
sluša, da li je to muzika koju je Kosta svirao?
– Da to je tatina poslednja ploča. Izašla je pre nego što je
otišao za Beograd. Dobro se prodaje, mislim da mu je to jedna
od najboljih. Obradio je stare srpske narodne pesme na svoj
bluzerski način.
– Iskreno, nisam baš oduševljen.
– Za bluz treba imati dušu, ne može svako da ga sluša i
voli. Tata je govorio, još dok sam bila mala, da je bluz stanje
našeg duha. Odrasla sam uz tu muziku, to je postao moj način
života.
– Ani, Vaša majka očigledno jako voli bluz, čim uživa već
satima. Ne pomera se, plače i sluša. Čini se da ga je ipak volela.
–Želi da Vas ubedi u to. Godinama je radila u pozorištu,
nije glumica po profesiji, ali je poprimila od glumaca. Ume da
ubedi ljude. Kad sam bila mala nisam volela da jedem grašak,
imala je neverovatnu moć da me ubedi, da ipak pojedem bar
nekoliko kašika. Mogla bi da ubije čoveka, i da se izvuče, da
niko ne posumnja da je baš ona ubica.
274
– Želite nešto da mi poručite time što ste rekli. Meni ipak
nije jasno, kako to, da uporno pokušavate da krivicu svalite na
majku. Umesto da štitite jedna drugu, ona napada Vas, a Vi
nju. Interesantna družina. Neke stvari mi polako postaju jasne.
Nisam Vam rekao, sutra dolaze Sofi ja i Nina.
Na pomen njih dve, Karlu je opet oblio hladan znoj. Bila
je u sebi spokojna što je to pojava koja se ne vidi, već samo ona
oseća kako joj curi niz leđa, inače bi je svakako odalo koliko
je nervozna. Dolazak Sofi je i Nine, za nju je značio katastrofu.
Jedva se nosila sa Aninom lažnom tugom, nije joj trebalo
pojačanje. Negde duboko u sebi, priznala je da će tuga njih dve
ipak biti iskrena. Nerado, ali je sebi priznala, da je Sofi ja zaista
volela oca, a Nina, iako ga je tek upoznala, pokazivala je više
ljubavi, nego što je ona pokazala za sve ove godine.
Ustala je i otvorila novu fl ašu vina. Nije je bilo briga šta će
inspektor da misli. Uhvatila je njegov pogled, dok se mučila da
otvori vino. Niti se on ponudio da joj pomogne, niti je ona to
želela. Želela je da čarobnim štapićem učini da nestane. Želela
je da pije sama svoje vino i da plače, dok ne isplače sve suze.
Mrzela je sebe zbog svega što je smislila, što je ubila vlastitog
oca. Može to biti i savršen zločin, mogu Markovik i Dostojevski
prevideti neke detalje, zatvoriti slučaj. Svašta može da je spasi
od krivice i odgovornosti, ali će ona dok živi nositi u sebi bol.
Bluz koji je njen otac svirao i naučio je da ga voli, neće biti
ništa, prema boli koji je ona sad osećala, i sa kojim će umreti.
Kosta ništa nije tražio od nje, samo malo ljubavi, razumevanja i
to je to. Molio je da prihvati Ninu. Videla je ljubav u njegovom
pogledu, dok joj je pričao o njoj. Videla je i tugu, zbog toga
što je Ninina majka umrla, zbog njegove majke, što je Nina
pored živog oca drugoga zvala “tata”. Ona je sve to imala, a nije
275
znala da ceni. Sada je bilo kasno za sve. Došlo joj je da ustane
i zamoli Markovika, da je odvede gde joj je mesto. Uplašila se
sutrašnjeg susreta sa Ninom. Neće imati snage da je pogleda u
oči, u kojima će biti iskrene tuge. Devojka je tek pronašla oca,
a ona joj ga je oduzela. Poželela je da giljotina još postoji, pa da
lepo sama ode i stavi glavu pod tu spravu.

BLUZ U NJUJORKU BEZ KOSTE

279
Na Njujorškom aerodromu, Sofi ju i mene dočekala je
samo kiša. Nije bila noć, i nije bila Džordžija, ali bila je kiša.
Kiša je bila i u našoj duši. Letele smo satima, a izmenile smo
svega nekoliko rečenica. Svaka je bila sa svojim bolom i svojim
mislima. Stjuardesa nam je češće nego ostalim putnicima
nudila svoju pomoć. Bila je pre leta upozorena da u prvoj klasi
lete dve putnice koje su izgubile dragu osobu. Nisu putovale
turistički, već zato što su morale. Svakako tako nisam zamišljala
svoju prvu posetu Njujorku. Imala sam utisak da će mi se srce
raspuknuti u milion delića. Oči su mi bile potpuno suve, ili
sam bar tako mislila. Povremeno sam ih, više po inerciji brisala
maramicom. Dok smo letele u više navrata sam poželela da se
avion iznenada sruši. Nije da sam brinula za Sofi ju, jer sam bila
sigurna da bi i ona isto volela. Bila sam ipak ljuta, jer nisam
pomislila na ostale putnike, među kojima je bilo i male dece.
– Sofi ja, ja ne mogu da verujem da mi putujemo na
sahranu oca, kojeg sam tek upoznala.
– Ne putujemo na sahranu, idemo da završimo sve što
je potrebno da telo prebacimo za Beograd. Kosta mi nikad ne
bi oprostio, kada bih ga sahranila u Njujorku. Voleo je ovaj
grad, ali Beograd je bio deo njegovog tela. Kada bi mu ga neko
iščupao, jako bi ga bolelo. Nina, jako sam tužna, ne mogu da ti
opišem svoju bol. Znam da si i ti, da boli i tebe, ali ti si ćerka,
moja i tvoja ljubav su različite. Kosta je bio moj život. Kada bi
mi neko sada saopštio da ću umreti, bila bih mu zahvalna, što
mi je preneo lepu vest.
– Znam moja Sofi, ne moraš ništa da objašnjavaš. Jako
se bojim.
280
– Nemaš razloga da se bojiš. Nisi učinila ništa loše. Neka
se boje oni koji jesu.
– Misliš li da zaista postoji mogućnost da nije umro
prirodnom smrću? Sofi , ko bi mogao da uradi nešto tako loše,
da ga…
– Slobodno reci, da ga ubije. Ne znam i ne želim ništa
da mislim, samo znam da ne postoji savršen zločin. Žao mi je
bilo čika Đorđa. Možda smo se ipak ogrešile, trebalo je da ga
povedemo.
– Čula si šta je rekao njegov lekar, deda ne bi izdržao
put. Razlog puta bi ga ubio. Tek je sahranio ženu, ni to još nije
preboleo kako treba.
– Dobro kažeš, ni ja nisam sigurna da ću izdržati sve što
me čeka, bolje da nije krenuo.
Preuzele smo prtljag, ali kao da smo odlagale da odemo
sa aerodroma. Niko nas nije čekao. Sofi ja nije želela nikome od
prijatelja da javi da dolazimo. Rekla je da ne može da podnese
gomilu pitanja koje bi joj postavili. Znala je da niko od njih
nije bio zlonameran, ali prosto je želela da bude sama. Delile
smo istu bol i trenutno smo obe mogle da podnesemo, samo
jedna drugu. Trebalo je da se pripremimo za susret sa Karlom
i Ani, koji neće biti ni najmanje lak. Sele smo u prvi taksi koji
se našao ispred ulaza. Vozile smo se ćuteći. Sofi ja je samo
povremeno komunicirala sa vozačem, da bi mu pomogla, gde
treba da vozi. U nekoj drugoj situaciji bih radoznalo gledala
kroz prozor. Uvek sam to radila kada sam se vozila ulicama
nekog grada u koji prvi put dolazim. Razmišljala sam koliko
je velika bila moja želja da posetim Njujork, još pre nego što
sam otkrila da mi otac živi baš u njemu. Pavle mi je obećavao
281
da će me svakako odvesti, samo kad se ukaže prilika. Mislio je
da je bolje da sačekamo da Emilija malo odraste, pa da svi troje
odemo na taj put.
Maštali smo, imali svoje snove, a sada je sve palo u
vodu. Činilo mi se da se više nikad neću nasmejati. Jedva sam
prebolela majčino pismo, a sada me je već zadesila nova tuga.
Majčino pismo je ipak bilo lakše preboleti, pa i činjenicu da sam
bila usvojena. To mi je sve sada izgledalo minorno u poređenju
sa tim, da više nemam nikoga. Imala sam Pavla i Emiliju, ali
želela sam da i ja poput ostalih imam roditelje, da brinem o
njima kada ostare i vratim im svu onu brigu, koju su oni meni
pružili. Oprostila sam i Kosti i Emiliji, što mi baš tu roditeljsku
brigu nisu pružili, ali bili su mladi i život se poigrao sa njima.
Mogla sam još mnogo godina da uživam u Kostinoj ljubavi, ali
život ni tu nije imao milosti prema meni. Nekome je pružao
sve, a nekome ništa. Ja sam spadala u ove druge.
Nisam ni primetila da je auto stao. Zapravo nisam ni želela
da stignem. Želela sam da je ovaj taksista neki zao čovek, da
nas odvede negde daleko, da nas niko nikada ne pronađe. Brzo
sam se ipak trgla. Imala sam itekako razloga da živim. Morala
sam da skupim snagu, za Pavla i Emiliju. Oni nisu zaslužili da
ostanu bez mene. Emilija mi je na odlasku dala malog plišanog
zeku. Rekla je da je to njen poklon za deda Kostu, da ga čuva
dok spava, kao što je nju čuvao, kad je bila beba. To je bio njen
omiljeni zeka. Bez njega nije mogla da zaspi, ali se ipak odlučila
da ga pošalje dedi tamo daleko. Bila je mala i nismo joj rekli
šta se desilo, ali kao da je ipak nešto osećala. Čula sam kako
me Sofi ja poziva da izađem. Taksista nam je poželeo ugodan
boravak u gradu, a ja sam se zapitala, zašto ljudi uvek imaju
potrebu da pričaju bilo šta, samo da ne bi ćutali. Kada bi znali
282
da ćute, ne bi dolazili u neprijatne situacije, ko što se eto desilo
taksisti, kada mu je Sofi ja objasnila zašto smo tu. Počeo je da
se izvinjava, ali i to je bilo besmisleno, kao i ono dok nije znao,
bilo je svakako bolje da je ćutao.
U nekoj drugoj prilici svakako bih pokazala svoje
oduševljenje Sofi jinim stanom. Ovako sam samo tupo gledala
oko sebe. Sve je bilo jako lepo i s puno ukusa namešteno, ali
nisam imala snage za lepe stvari. Bilo je puno fotografi ja, ali ne
preterano. Sa svake su se smešili, bilo da je bila zajednička ili da
je Kosta bio sam, svakako videlo se koliko su bili srećni.
Sofi ja je rekla kako mora nešto da obavi, a onda sam je
čula, da priča telefonom. Zaključila sam da priča sa Karlom.
Nije mi baš bilo jasno, zašto je pozvala, ali sam brzo odbacila
taj negativni stav. Bilo je normalno i kulturno da pozove moju
sestru, trebala sam i sama toga da se setim. Iskreno, nije mi
palo na pamet, ili nisam imala snage još uvek da se suočim sa
situacijom. Možda sam se plašila, Karlinog sarkazma i otvorene
mržnje koju je pokazala prema meni.
– Karla ja te molim da ne budeš neprijatna. Nisam u
stanju sada da podnosim tvoje razmaženo ponašanje. Samo
sam smatrala da treba da znaš da smo Nina i ja stigle. Ima li
nešto novo u vezi istrage?
Sofi ja je dalje ćutala i klimala glavom. To je trebalo da
znači da je Karla ipak odlučila da joj kaže šta se dešava, jer bi u
protivnom verovatno prekinula vezu. Nekoliko minuta je bila
na vezi, a onda se pozdravila i prekinula. Nisam nikad umela
da vodim konverzaciju sa ljudima koji me nisu voleli, i sa
kojima sam bila u zategnutim odnosima. Sofi ja je razgovarala
sa Karlom, kao da je među njima sve u redu. Na kraju joj je
283
rekla da ćemo nas dve doći čim se malo odmorimo, sviđalo se
to njoj ili ne. Posle Karle pozvala je inspektora, koji joj je javio
šta se desilo. Najpre je želela da se vidimo sa njim. Ponašala se
smireno, što mi je bilo od velikog značaja. Bilo mi je potrebno
da je pored mene neko takav, jer sama sigurno ne bih znala šta
i kako treba da uradim. Sofi jine oči su bile upale i ispijene od
bola, ali je ipak delovala smireno. Rekla je da na taj način šalje
signale Kosti, i da je sigurna da on ne bi želeo da je ona sada
uspaničena. Voleo je odlučnu i snažnu Sofi , kako je voleo često
da joj kaže. Sobu su ispunili zvuci pesme, koju smo obe želele
da čujemo. “Kišna noć u Džordžiji”, kao da je donela sa sobom
Kostu i njegov osmeh šarmantnog šmekera sa Dorčola. Imala
sam utisak da je tu pored nas , da želi da nam kaže nešto. Šta
je to nešto bilo, nisam znala, a mislim da nije ni Sofi ja. Možda
je želeo da nam ispriča, kako se sve dogodilo, kako je on takav,
pun života, ostao bez njega, i napustio nas. Ljudi koje volimo
trebaju nam uvek, ali meni je Kosta sada trebao više nego bilo
ko, više nego vazduh koji sam disala. Nije smeo tek tako da me
ostavi, po drugi put.
Nisam želela da se sastanem sa tim inspektorima. Nisam
želela da vidim Karlu i Ani, njih najmanje. Sofi jino prisustvo
mi je značilo, da nije bilo nje, možda bih se pravo sa aerodroma
vratila u Beograd. Pogled mi se zaustavio na Kostinoj fotografi ji
na klaviru. Smešio se, kao da je želeo da mi kaže, da nisam
sama, da je pored Sofi je i on uz mene.
– Sviraš klavir, ili je tu zbog Koste?
– Sviram klavir od svoje pete godine. Kada sam trebala
da se odlučim, čime ću se u budućnosti baviti, danima sam
bila u dilemi. Na kraju mi je otac pomogao da se odlučim.
284
Ispričao mi je nekoliko detalja iz detinjstva, kada sam pravila
po ćoškovima ambijent za lutke. Izgledalo je kao mala scena.
Tako sam odabrala da budem scenografk inja. Nina, znači mi
što si tu. Čini mi se kao da je Kosta uz mene.
– Veruj, da i ja imam isti osećaj. Malopre sam o tome
razmišljala. Mislim da ne bih imala snage da se suočim sa
svime što se desilo, sa one dve, da sam sama. Mislim da me je
sve jako iscrpilo, osećam se čudno, malaksalo, osećam i muku
u stomaku. Možda bi bilo dobro, da odmah krenemo i završimo
sa tim.
Otišle smo u policijsku stanicu, kako smo se dogovorile
sa inspektorom. Sofi ja je želela da je odvedu i pokažu joj Kostu.
Nisam mogla da razmišljam o njemu, kao o telu. Bilo mi je
lakše da mislim da je tu negde i da će se svaki čas pojaviti.
Rekla sam Sofi ji da ide sama. Nisam mogla da je pratim
na putu, ka mrtvačnici. Ostala sam da sedim sa inspektorom,
koji se predstavio kao Raskoljnikov. Ironija nas svuda prati.
Naravno da nisam mogla da ne pomislim na “Zločin i kaznu”, i
kako je u životu sve povezano jedno s drugim. Možda mu je baš
njegovo prezime odredilo život i posao kojim će se baviti. Bio je
ljubazni debeljuškasti brka, tako sam uvek zamišljala policajce.
Nisam ih baš preterano volela, ali ovaj mi je bio simpatičan,
kao i njegov kolega Markovik, koji je otišao sa Sofi jom. Možda
su mi bili simpatični, iz samo jednog razloga, ni jedan ni drugi
nisu verovali Ani i Karli. Takav smo zaključak donele Sofi ja i ja.
Sofi ja se vratila vidno iscrpljena. Nije plakala, ali to već
duže nije uradila. Mislim da joj je bilo lakše dok je imala suze.
Cenila sam to po sebi, dok nisam potrošila poslednju, plakala
sam, a onda, onda sam plakala iznutra, što mi je razaralo i telo i
285
dušu. Osetila sam vrtoglavicu i mučninu, ali sam sve to pripisala
stresu. Proteklih sati sam činilo mi se ostarila nekoliko godina.
Nisam imala prilike da se pogledam u ogledalo, ali nije mi ni
trebalo, znala sam da izgledam loše. Ustala sam i krenula prema
Sofi ji, ali mi se u tom trenutku tako snažno zavrtelo u glavi, kao
da sam bila na ringišpilu. Smračilo mi se i izgubila sam svest.
Ne znam koliko sam dugo bila u nesvesti. Sofi jino lice
je bilo prvo što sam ugledala, kad sam ponovo došla k svesti.
Htela sam nešto da kažem, ali nisam imala snage. Jedan od
inspektora, čini mi se onaj Markovik, me je podigao na stolicu,
drugi je pokušao da me nagovori da popijem barem gutljaj
vode sa šećerom. Okrenula sam glavu, jer mi se činilo, ako
samo liznem ponuđenu vodu, da ću sve povratiti. Palo mi je
na pamet, da od kada smo stigle ni Sofi ja, ni ja, nismo jele,
ili je to samo bilo nekoliko zalogaja. Nije ni čudo što sam u
takvom stanju, ali i pored toga, ipak nisam želela ni da pijem
ni da jedem.
– Nina, da li Vam je bolje. Hoćete li da pozovem našeg
doktora?
– Hvala, sad sam dobro, ne morate nikoga da zovete.
Želim da odmah krenemo kod Karle. Koliko sam razumela,
želite nešto da nam saopštite, dok smo sve na okupu.
– Dobro ste razumeli. Ukoliko ste stvarno dobro, možemo
da krenemo. Javio sam da ćemo doći.
Uzbuđenje u meni je ponovo počelo da raste. Mislila sam
da će mi glava pući, kao lubenica, bačena na zemlju. Nikad
ranije nisam osetila takav pritisak u glavi i grudima. Svi prozori
su bili otvoreni. Osetila sam miris kiše, koja samo što nije pala.
Setila sam se na trenutak majčinog pisma, gde je pisalo, da ju je
286
kiša pratila u svim teškim i značajnim trenucima njenog života.
Udahnula sam duboko i krenula za dvojicom inspektora, držeći
Sofi ju pod rukom. Nismo znale, koja koju pridržava i vodi. Obe
smo se teturale, ali smo vođene nekom nevidljivom rukom ipak
hodale.
Nisam gledala kuda se vozimo. Nije me ni bilo briga.
Nisam bila tu da bih razgledala grad, imala sam snove, ali mi
ih je neko ukrao. Isto se desilo i mojoj majci, nisam mogla da
verujem da se sudbina ponavlja. Verovala sam u sudbinu, ali
sam verovala, da svako ima svoju. Majka Emilija i ja smo imale
istu, život je i meni i njoj oduzeo Kostu.
Kada se auto zaustavio pred jednom kućom od crvene
cigle, sa zelenim prozorima, pretpostavila sam da je to kuća u
kojoj su živele Karla i Ani. U nekoj drugoj prilici, verovatno
bih rekla, kako je kuća jako lepa, ali ovaj put mi je bilo potpuno
svejedno, da li je lepa ili nije. Sve što sam želela, bilo je da nam
inspektori što pre kažu, šta su imali i da se što manje zadržimo
kod njih. Znala sam da nas čeka još loših dana, da njih dve
neće lako dozvoliti da Kostine posmrtne ostatke prenesemo
za Beograd, ali smo i Sofi ja i ja bile odlučne, da ćemo isterati
svoje do kraja. Zanemarila sam potpuno činjenicu, da nas sve
očekuje čitanje Kostinog testamenta. Karla je kontaktirala
advokata i čim nas je videla, saopštila je da nas advokat Levi
želi videti još istog dana. Na trenutak mi je dolazilo da kažem,
da me ne zanima šta piše u testament, da bih ja najviše volela
da do njegovog čitanja nije ni došlo, bar ne još uvek. Samo
sam žalila, što više nikad neću čuti uživo oca i njegov saks. Pri
pomisli na instrument, poželela sam da samo njega zadržim,
kao uspomenu na oca, koga sam izgubila, pre nego što sam ga
i pronašla.
287
Karla i Ani bile su po protokolu obučene u duboku
crninu. Sofi ja i ja nismo imale ništa crnog na sebi. Obe smo bile
mišljenja, da nam crnina neće vratiti Kostu, da on čak ne bi ni
želeo da nas vidi u crnom. Žali se dušom a ne garderobom. Karla
je barem ćutala. Samo je klimnula glavom u znak pozdrava, kad
smo nas dve ušle sa inspektorima. Mislim da je i taj pozdrav
više bio upućen njima, nego nama dvema. Nebitno, bitno je da
nas nije smarala nepotrebnom pričom. Sa Ani je već bila druga
priča. Ona je stalno nešto pričala, i to više za sebe. Uspela sam
da čujem samo da je rekla, kako bi Kosta sigurno bio presrećan,
da može da vidi oglicu na njenom vratu, koju joj je poklonio.
Nesvesno sam pogledala u ogrlicu. Došlo mi je da joj priđem
i strgnem je sa njenog vrata. Kako je samo licemerna bila ta
žena. Sofi ja mi je pričala, koliko je mučila Kostu, time što ga je
ucenjivala ne dajući mu razvod. Mogla je sada da priča šta želi,
njega nije bilo i ona je imala odrešene ruke.
Bog je ipak veliki i vidi sve. Sigurna sam da je Ani bar
jednom pročitala Bibliju, da ne bi želela da bude prisutna i
čuje, šta su nam inspektori želeli reći. Nisu zapravo oni imali
šta da kažu. Posle poruke, koju je Kosta snimio na svoj mobilni
telefon, oni su samo mogli da zatvore slučaj i objave, da je Kosta
Popadić izvršio samoubistvo.
“ Želim da moju poruku čuju moje dve ćerke, Karla i
Nina, kao i moja voljena Sofi ja. Neka je čuje i Ani, ali samo
zbog toga, što je majka moje ćerke. Karla, namerno sam
prvo pomenuo tvoje ime, iako je Nina starija. Znam da si
ljubomorna i ne ljutim se, valjda je to normalno. Moja poruka
neće biti duga, jer nemam puno vremena. Danas sam obavio
mnogo poslova, bio na dva mesta. Na jednom od tih mesta
bih na neki način voleo da nisam bio. Posetio sam prijatelja
288
Džonatana. Sofi ja zna, da on nije samo moj prijatelj već i lekar.
Rekao mi je da mi je ostalo još nekoliko meseci, ovog jebenog
života. Ne govorim pežorativno o životu, jer ga nisam voleo.
Jesam, uživao sam u njemu, ali želim da ga povredim, jer je i
on mene povredio. Rešio je da me napusti, baš sada, kada mi
je bio najpotrebniji. Pronašao sam svoju ćerku Ninu, voleo sam
njenu majku, ali su nas drugi, ili sudbina rastavili. Nebitno,
bitno je da nam nije bio suđeno. Zavoleo sam Sofi ju, želeo da
život nastavim sa njom, iako nas je Ani sprečavala. Shvatio
sam da se više neću obazirati na Ani, ali bolest nije marila za
to šta sam ja shvatio i želeo. Karla, ne osuđujem te, ali te ni
ne pravdam. Nisi više mala, mogla si neke stvari da uvidiš, da
shvatiš da sam te voleo i da te nikad ne bih povredio. Zbog
toga što nisi to uviđala, bićeš kažnjena. Neću ti sada reći kako,
shvatićeš kada dođe vreme. Osećam kako me steže u grudima,
kako imam sve manje vazduha. Alergičan sam na orahe. Zato
sam danas sebe “počastio”, velikim parčetom čokoladne torte,
sa orasima. Ne bih podneo ono što me je čekalo. Nikad nisam
znao da podnosim bol, zna moja Sofi ja. Zato sam, oprosti mi
Sofi , odlučio da slatkim zalogajem hedonistički okončam život.
Ne mogu to nazvati samoubistvom. Suviše volim sebe, da bih
dopustio nekoj glupoj bolesti, da mi se naruga i isprati me na
ispovest Bogu u mukama. Uvek sam bio šmekerica sa Dorčola,
želim da takav i ostanem, u očima onih koje volim, i koji su
mene voleli. Gušim se, eto konačno, mislim da ću brzo nestati.
Za kraj imam još snage da kažem da vas sve volim, osim
tebe Ani, ti nisi to zaslužila…. “
Više se nije čuo Kostin glas. Čulo se samo šuštanje i neki
zvuci sa ulice. Čula se i tišina u sobi prepunoj ljudi. Moj otac se
ubio. Bio je bolestan i odlučio je da sebi prekrati muke. Nisam
289
ga toliko dobro poznavala, ali mi je to u potpunosti ličilo na
njega. Pogled mi se zaustavio na Karli, koja je izgledala, kao
da ju je neko skamenio. Buljila je u inspektore ili je bar tako
izgledalo, da joj je pogled bio okrenut njima. Nisam čak imala
utisak da želi nešto da kaže, ali je svakako izgledala, kao da joj
je ogroman teret pao sa srca. Kao da joj je bilo drago da je čula
to što je čula. Ani je jedina u ovom trenutku imala šta da kaže.
To što je rekla, ličilo je na nervni slom. Vikala je, bacala sve što
joj je bilo pod rukom. U jednom trenutku ruka joj je krenula
prema vratu. Znala sam da je odlučila da se reši ogrlice, koja
joj je bila “draga” uspomena, na pokojnog muža. Baš to se i
dogodilo, mali sjajni kamenčići, dijamanti ili brilijanti, nije više
imalo nikakvu vrednost, za Ani, leteli su svuda okolo. U jedom
trenutku je dohvatila tešku pepeljaru sa stola i da je jedan od
inspektora nije zaustavio, bacila bi je kroz prozor. Verovatno
bi sa njom ubila nekog slučajnog prolaznika, koji bi postao
kolateralna šteta, u trenutku oslobađanja Aninog besa.
Sofi ja i ja smo se pogledale. Obe smo bile nekako čudno
mirne. Nismo se plašile Aninog besa, ni Karlinog ćutanja.
Znale smo da smo sigurne pored dva inspektora. Obe smo na
neki način bile smirene. Naša bol se nije smanjila, ali bar smo
eto saznale, da se nije desilo ono najgore, da je Kosta bio ubijen.
Jeste na neki način, ali od svoje ruke, a svi smo mi gospodari
svoga tela. Sofi ja je samo tiho izgovorila molitvu, gotovo za
sebe. Izgovarajući “Amin”, kao da se oprostila od Koste, ali ne i
ljubavi prema njemu.
– Počivaj u svom miru ljubavi moja. Čekaj me i ja ću ti se
jednog kišnog, ili možda sunčanog dana pridružiti. Nebitno je
sve, bitno je da smo imali nas. Zbog toga sam ja bogata žena.
290
Dok je to govorila uhvatila me je za ruku. Znala sam da je
htela da mi pokaže da je uz mene, da će me čuvati, u spomen na
oca, i na svoju ljubav prema njemu. Ani i Karla kao da nisu bile
tu. Nisam ih primećivala, mada je bilo nemoguće ne čuti Ani,
koja je i dalje vrištala, kao da joj kožu beru na šiljak. Poželela
sam da priđem Karli, da je zagrlim, da joj kažem da ću joj uvek
biti starija sestra, ali nisam ništa od toga uradila. Bila sam ipak
malo uplašena, nisam htela da me ona svojim odbojnim stavom
dodatno povredi. Bila sam dovoljno povređena. U glavi mi se
opet mutilo, ali je ovaj put na sreću sve kratko trajalo. Opet
sam to pripisala uzbuđenju, koje mi u poslednje vreme nije
nedostajalo, imala sam ga i previše.
Napolju se čula sirena, koja je ličila na sirenu hitne
pomoći. Sofi ja je krenula prema prozoru da pogleda, ali joj je
inspektor Raskoljnikov objasnio da je on pozvao hitnu, da smire
Ani. Bilo je očigledno da joj je trebalo nešto za smirenje, nešto
jako, jer u protivnom bi mogla nekoga da povredi. Sofi ja ili ja,
bilo je nebitno, koju bi prvo povredila, ali je bilo sigurno, da bi
svaka od nas došla na red. Dok je Sofi ja stajala pored prozora
iskoristila sam priliku da ipak priđem Karli.
– Karla, želim da znaš da te razumem. Možda bih i ja
mrzela sebe, da sam na tvom mestu…
– Ti nisi na mom mestu i ne pravi se fi na. Nikad te neću
prihvatiti kao sestru! Nemoj da se zavaravaš!
– Zašto dopuštaš da te zlo truje? Imamo samo jedna
drugu, a i otac bi…
– Ne glumi, i ne zovi ga “ocem”, on nikad neće biti tvoj “otac”.
Uostalom ja imam majku, a koga ti imaš? Ti si sama, a ne ja!
– Ne želim, a i nemam snage da se prepirem s tobom.
291
Ukoliko promeniš mišljenje i shvatiš da ti želim samo dobro,
biću tu.
– Ne moraš, vrati se što pre odakle si i došla, ne želim te
ovde. Ne želim te ni na očevoj sahrani. Sve je bilo dobro dok se
ti nisi pojavila.
Ljudi iz hitne upravo su ušli u stan. Savladali su Ani, i
dali joj injekciju. Ubrzo je postala mirna. Sedela je na kauču
i gledala praznim pogledom. Uskoro je utonula u san. U sobi
je opet bilo tiho. Svi smo čekali šta će se sad desiti. Verovatno
je svako priželjkivao da se desi “nešto”, ali to se nije desilo.
Inspektori su odlučili da nas ostave. Odlazeći su rekli da
ćemo sutra morati da odemo do stanice, da obavimo još neke
formalnosti, oko preuzimanja tela, i da smo onda što se tiče
njih slobodni. Reč “sloboda”, bila je totalno neprimerna, po
meni, ali sam im oprostila. Za njih smo mi bili samo još jedan
rešen slučaj. Najmanje im je bilo važno, koje će reči upotrebiti u
komunikaciji sa nama. Bila sam profesionalno deformisana, po
pitanju pravih i ispravno upotreblejnih reči na pravom mestu, i
u pravo vreme. Biti slobodan, u ovom trenutku, za mene je bilo
nevažno. Bila sam zarobljenik tuge i to ću sigurno biti i dalje,
dok se ne desi neko čudo, koje će potisnuti bol.
Zvono Sofi jinog telefona je na trenutak prekinulo tišinu
koja je vladala. Ani je ujednačeno disala i bila mirna. Spavala
je, lekari su rekli da će spavati nekoliko sati. Karla je sedela u
svom ćošku, a ja sam upitno gledala prema Sofi ji, očekujući da
mi pošalje bar neki znak, ko bi je to mogao zvati. Pokazala mi
je rukom da je na trenutak pustim, da će mi kasnije objasniti.
Bilo je očigledno, da je zvao neko važan, pa sam je poslušala.
Bila sam i dalje nestrpljiva, ali sam ćutala. Konačno je završila
razgovor, iz kojeg ništa nisam mogla da zaključim, jer je Sofi ja
292
više klimala glavom i odgovarala, sa “da” i “ne”, nego što je
upotrebljavala, makar i proste rečenice.
– Razumem, bićete ovde za sat vremena. Ne brinite, sve
četiri smo tu. Nije baš neka prijatna atmosfera, ali izdržaćemo.
Vidimo se!
Naravno da sam jedva dočekala da izgovori to “vidimo
se”, što je značilo da je i razgovor gotov. Nisam po prirodi bila
radoznala, ali sam ovaj put pucala od radoznalosti. Želela sam
da mi Sofi ja ispriča svaki detalj, jer je bar to bilo jasno, da se
radi i o meni. Imala sam dakle pravo da saznam, koga treba da
čekam još jedan sat, ovde u stanu, gde samo što nije eksplodirala
atmosfera od negativnog naboja.
– Sofi ja, pričaj, ko je to zvao?
– Zvao je advokat, gospodin Levi. Doći će za sat vremena,
želi da smo sve tu. Pročitaće nam Kostinu poslednju volju.
– Zar Kosta nije sve rekao u onoj poruci?
– Nina ti se šališ. Kostina imovina je velika, Levi kaže, da
svaka od nas ima šta da čuje. Onog dana, kada se sve dogodilo,
Kosta je prethodno promenio već postojeći testament.
Pretpostavljam, da je to uradio, da bi i tebe uključio.
– Ne želim ništa. To što sam pronašla oca, i što sam
prestala da budem ljuta na njega, bilo mi je dovoljno. Želela
sam da bude drugačije, ali nije. Novac me ne interesuje.
– Znam Nina, da te ne interesuje, ali ako ti je nešto ostavio,
ne misliš li da bi ga povredila ako to odbaciš?
– Ne znam više, ni šta mislim, ni šta ne mislim. Sofi ja,
samo želim da legnem i naspavam se, samo mi je san potreban
u ovom trenutku.
293
– Ako želiš odspavaj, ja ću te probuditi kad dođe advokat.
– Ne želim, želim da spavam u svom krevetu, kraj svog
muža. Želim Emilijin smeh, kada se ujutru uvuče u naš krevet.
Žeim svoj stari mirni život.
– Imaćeš ga, samo se još malo strpi!
Sofi ja mi je napravila lipov čaj sa medom i limunom.
Činilo mi se da mi je poklonila svet, kada mi je servirala topli
napitak. Pitala sam se po ko zna koji put, šta se to ljudima
desi, pa u svoj život prime đavola. Đavo bi trebao imati crvene
roščiće i trozubac. Sve je to trebalo da nas upozori da nam je
pred vratima, da ga ne puštamo u svoj dom. Ipak i pored svih
znakova, dešavalo se da ga primimio. Postojalo je verovanje, da
đavo pred nas izlazi prerušen, zato ga ne prepoznajemo. Kada
ga ugostimo, čak i zavolimo, onda nam se on iskezi, pokaže
zube, peče nas svojim plamenim jezikom, i mi polako izgaramo.
Tako je
Kosta je primio Ani u svoj život, ne znajući kakav đavo
se krije iza zavese. Možda ga je vasiona kaznila, jer je i on nju
na neki način prevario. Ona je mislila da se ženi sa njom iz
ljubavi, ali on je to uradio iz koristoljublja, da bi dobio jebene
papire. Ti papiri su ga skupo koštali. Pričaju da se u Americi
sve može kupiti novcem, zar nije mogao i moj otac kupiti tu
prokletu ”zelenu kartu”novcem, a ne životom? Sve se svodilo
na ono, da je baba dala dinar da uđe u kolo, a onda je htela
dati dva, da izađe, ali nije uspela. Narod je bio mudar i smišljao
izreke, posmatrajući život. Zašto onda ljudi nisu malo više
obraćali pažnju, na to šta narod veli, da jesu, bilo bi puno manje
nesretnika.
Advokat David Levi, došao je tačno u najavljeno vreme.
294
Ukoliko se po izgledu mogla odrediti pripadnost nekom narodu,
gospodin Levi je bio jedan od takvih primera. Crna kovrdžava
kosa i nos, čak i da se dugačije zvao, jasno su govorili, da je
bio jevrejskog porekla. Nije mi ni najmanje bilo čudno, što je
Kosta svoju imovinu, poverio njemu da se brine o njoj. Kosta je
možda živeo nemarno, ili je hteo da to tako izgleda, ali kad je
njegov novac bio u pitanju, nije mogao bilo kome da dozvoli da
se brine o njemu. Gospodin Levi je bio dobar izbor, to se videlo
na prvi pogled. Setila sam se i nekih naših priča, jer imali smo
puno toga da kažemo jedno drugom. U tim razgovorima mi
je jasno dao do znanja, koliko ceni i poštuje Jevreje. Bili smo
i po tome slični, ja sam se divila istrajnosti, koju je taj narod
nosio u sebi, njihovoj želji da prežive, naročito sposobnosti, da
iz nemogućih situacija izlaze kao pobednici.
David Levi je imao otprilike isto godina, kao Kosta.
Godine zapravo nisu nikad bile prepreka kod Jevreja, u svakom
životnom dobu, pokazivali su koliko su sposobni, i koliko im
se treba diviti. Možda ostatak sveta nije mislio tako, ali eto
mojo otac i ja jesmo. Zbog toga mi je svojom pojavom Levi ulio
poverenje, koje mi je sada bilo neophodno. Osim Sofi je u ovom
velikom belom svetu, ja nisam imala nikoga na koga bih mogla
da se oslonim. Činilo mi se da je u trenutku, kada je ušao na
vrata, doneo neki čudni mir, da sam postala spokojna. Otac mi
je poslao anđela čuvara, koji se zvao David Levi.
– Dobar dan, moje dame, nadam se da ne kasnim. Uvek
se trudim biti tačan.
– Naravno da ne kasnite dragi moj Levi, smestite se, gde
Vam je zgodno. Nemojte da nam zamerite, sve četiri smo malo
rastrojene. Svaka na svoj način. Ipak je ovo veliki šok za sve nas.
Čime mogu da Vas ponudim?
295
– Draga moja Sofi ja, čaša mineralne vode, biće dovoljna.
Naravno da Vas razumem, poštujem Vašu bol. Lično nisam ni
ja u boljem položaju od vas četiri. Nažalost već neko vreme
sam znao da moj dragi prijatelj boluje od opake bolesti. Možda
je meni bilo još gore, jer sam morao profesionalno da čuvam
njegovu tajnu.
– Slažem se, nije Vam bilo lako. Odmah ću Vam doneti
vodu. Karla molim te da probudiš Ani!
Karla se nije ni pomerila. Nije čak ni pozdravila advokata.
Rešila je da na taj način pokaže svoje nezadovoljstvo, ali je Sofi ja
bila uporna. Ponašala se kao da ne primećuje Karlin bojkot.
Ponovila je Karli šta treba da uradi, ovaj put malo žustrijim
tonom.
– Karla, ne bih da ti sad više puta ponavljam. Ne želim ni
da te molim, uradi šta sam ti rekla, jer vreme gospodina Levija
je dragoceno.
– Mene se ne tiče njegovo vreme.
– Molim te ne ponašaj se kao razmaženo derište. Pokaži
svoju zrelost, stalno govoriš da nisi dete.
– Otac se još nije ni ohladio, a ti mi već naređuješ. Znala
sam da si dvolična. Dok je bio živ, bila si slatka prema meni.
Nije mi jasno, kako nije video kakva si.
– Karla, nećeš uspeti u nameri da me povrediš. Ne želim
da se raspravljam s tobom, sama ću da probudim Ani.
– Ostavi moju majku na miru. Ona sad ima samo mene,
i ja ću je štititi.
– Naravno da imate jedna drugu, to nije sporno, ali to je
sad nebitno, ko koga ima. Moramo završiti ovaj neprijatni deo
296
oko čitanja testamenta, a imamo još posla i oko sahrane. Molim
te zato, ako ne sarađuješ, da bar budeš pristojna i ćutiš!
– Ćutala sam, dok me ti nisi povukla za jezik. Mnogo si
sebi dozvolila.
Advokat je u tom trenutku smatrao da bi trebalo da se
umeša. Od kako je došao, ja se nisam oglasila, a Sofi ja nije
uspela da me predstavi. Nisam ni ja osećala potrebu da se
sama predstavljam. Tako sam poput Pepeljuge, čekala svoj
trenutak, da kažem ko sam. Levi je, bila sam sigurna, i sam
znao da ne mogu biti niko drugi, nego Kostina nova ćerka, ali
je džentlmenski čekao da mu to neko od nas saopšti. Naravno
da bi Sofi ja to uradila, mnogo ranije, ali je žučni razgovor
sa Karlom u tome sprečio. Kao da joj je zbog toga bilo malo
neprijatno, udarila se lagano po čelu i uvela me u priču, kao
što su nekad mlade devojke na plesovima uvodili u krugove
visokog društva. Zaboravivši na Karlu, pa i na Ani, Sofi ja me je
gotovo majčinski uzela za ruku i povela prema advokatu.
– Gospodine Levi, još jednom Vas molim da mi oprostite.
Karla na ovaj način pokazuje svoju tugu. Uvek je bila tako gruba,
kada bi zbog nečega bila tužna. Proći će je, ovo je ipak šok. Da
ja Vama predstavim drugu, stariju Kostinu ćerku. Naravno, kao
starija, ona je i zrelija, nije razmažena, kao njena sestra. Nina
Popadić Kovač, advokat David Levi!
– Drago mi je gospođo Nina, ali oboje smo već shvatili ko
smo. Naravno da ne zameram Sofi ji, ipak je ovo veliki gubitak
za sve. Sofi ja, molim Vas da Vi probudite gospođu Ani. Od
mlade gospođice očito nema koristi. Mladost je to.
Uputila sam mu osmeh. Osetila sam neodoljivu želju
za tim, makar me i pogrešno shvatio, a bila sam sigurna da...


NASTAVIĆE  SE...