NIKAD MU NIJE REKLA

                                                            Fotografija  sa  interneta

Živela je mirno, gotovo nečujno, na kraju grada, gde život prestaje. Volela je život. Zapravo, nije bila baš sigurna, da li je to što je volela, bio život, ali bio je njen. Rano je odlazila na spavanje, još ranije se budila. U tom njenom delu grada, pevci su se oglašavali, umesto budilnika.

Uvek je radila iste, monotone radnje. Mogla je da ih radi i zatvorenih očiju. Tešila je sebe, da tako mora biti i da će se jednoga dana nešto ipak promeniti. Stan joj je bio skroman, kao i ona. Nosila je uvek crnu boju. Tako je mislila da je niko neće primetiti. S početka, kada je ostala udovica, ispod njenog prozora, šetali su muškarci. Prestali su da šetaju, kada su shvatili da ih ne primećuje. Nije bila stara cura, ali želela da je tako drugi vide.

Plašila sa, ako promeni nešto, ako obuče nešto drugo osim crnine, da će ga izneveriti. Bili su jako kratko zajedno. Umro je, mada se zakleo, da će ostariti sa njom. Prevario je. To je valjda bilo normalno, za jednog muškarca, tešila je sebe, u hladnom krevetu, sa udubljenjem u njegovom jastuku, koje je sama pravila, svake večeri, pre nego je san savlada. Sanjala je tada, i to su bili jedini trenuci, kada je bila srećna. Sreća je inače bila zabranjena za nju, sama ju je zabranila. Mislila je da će ga tako izneveriti. Kako je moguće, šaputala je u mraku, sklupčana u hladnom krevetu, da ona bude srećna, kada njega više nema.

Na prozoru su i dalje ostale da cvetaju crvene, kao krv, ili obrazi nove mlade, muškatle u probušenim šerpama. Toga jutra ih niko nije zalio. Neće ni ostalih jutara imati ko to da uradi. Otišla je tiho, kao što je i živela. Jedino je jedan dečak plakao tu na njenom pragu, mazeći mačku. Jedino je on čuo krik u noći. Govorio je, kako je ona, mirna stara cura vikala: „Volim te!“. Nije dečak znao da kaže, kome je krik bio namenjen, ali znali su, svi oni, koji su znali i nju. Otišla je, da konačno budu zajedno, da ne spava sama u hladnom krevetu, sa udubljenjem, od njene ruke na jastuku. Otišla je da mu kaže, ono što mu nikad nije rekla: „Volim te!“, a jako ga je volela. Mačka se protegla, zamjaukala, a dečak je klimnuo glavom, s velikim poštovanjem, neizgovorenim rečima, koje će on konačno da čuje. On, koga je volela, a nikad mu to nije rekla.