NAŠA STVARNOST

                                                           Fotografija sa interneta

Uporno pokušavam da sebe ubedim, kako nije sve tako crno. Pokušavam ružne stvari da pretvorim u lepe, da zagrebem po površini (ne)kulture, da bi bar malo isplivalo nečeg pravog. Moram priznati, da sve više mislim, kako mi je trud uzaludan, kako uzaludno umačem četku u kantu sa crvenom, najcrvenijom, purpurnom bojom, i pokušavam da dodam ovom svetu, bar malo boje. Nikako ne ide. Kako ja povučem veselu štraftu, boja, ta purpurna, vesela, krene da se sliva i oteče, kao reka u neki bezdan, ostade samo trag, na crnom zidu stvarnosti.

Dosta sam obigravala, kao kiša oko Kragujevca, što kaže mudri narod, ali ko pita narod, pogotovo taj procenat mudrih, niko, ama baš niko na za šta ne pita. Krenem pre neki dan na jedan kulturni događaj u Pančevo. Veselim se, jer nisam nikad bila u Pančevu, pa eto malo da ga obiđem i čujem nešto pametno.

Imam dogovor sa prijateljima, da me sačekaju kod pančevačkog mosta, pa da nastavimo zajedno. Pošto već mesecima, nije nikako sigurno, ako smo ušli u neki gradski prevoz, da ćemo stići baš tamo gde smo krenuli, ili ćemo se voziti okolo naokolo, tako da bismo pre stigli od Beograda do Zagreba, nego, od nekog dela Beograda, u neki drugi deo.

Dolazi iznenađujuće brzo autobus, koji čekam. Mislila sam da će čekanje biti duže, pa srećna zbog toga što sam se prevarila u proceni ulazim u autobus, na liniji 25, koji ide prema Karaburmi. Ranije je dok nisu raskopali pola njegove trase, pa jednu polovinu zakopali, a drugu otkopali, išao meni poznatom trasom. Sada je ta trasa promenjena. Ne znam kuda sada vozi, ali sam načula, da prolazi putem, gde treba da presednem u drugi autobus, da bi došla do svog cilja. Pitam ljubazno šofera, ko velim, čovek vozi autobus, pa valjda zna da mi kaže, kuda ide. Ipak varam se, u zemlji Srbiji, ni na šta ne možeš da se osloniš, tako ni na odgovor šofera autobusa, kad ga upitaš:

-       -  Oprostite, molim vas – pokušavam da mu postavim pitanje kroz staklenu kabinu u kojoj sedi – da li prolazite pored Ustanove kulture Vlado Divljan?

-       -   Nemam ja pojma gde je to – odbrusi vozač, ne pogledavši me.

-        -  Kako molim, pa vozite autobus, zar ne znate, kuda prolazite?

-        -  Šta bre mene boli kurac gde ćeš ti, što se nisi informisala pre ulaska, životinjo jedna nekulturna!

Osetih u tom trenutku pritisak na leđa, jer sam se ja okrenula, ne želeći da ulazim u bilo kakvu priču, sa čovekom, koji nije zaslužio ni da vozi kontejner kamion, a ne putnike. Ni smeće ne zaslužuje, da ga neko takav vozi. Elem, osećam kako me gura vratima svoje kabine, jer je u međuvremenu zaustavio autobus, ne znam, možda je hteo da me bije,da mi i tom „vaspitnom“ merom pokaže, kako ja nisam kulturna. Naslonih se jače na vrata kabine, valjda instinktivno. Možda nisam trebala, možda sam trebala da ga pustim da izađe, da vidim dokle je sebi dao ovlaštenje u komunikaciji sa putnicima. Ne želim da ga opisujem, spoljašnji izgled ni odevanje, nikad mi nisu presudni u proceni ljudi, ali ovaj je baš izgledao u flekavoj majici, tetoviranih nadlaktica, kao da je upravo pušten iz Padinjaka, pošto je iskopao stotinjak kilograma krompira, a pokazalo se, da je trebao još da kopa. Možda čak do kraja života, jer za bolje nije.

Na moju sreću, brzo je odustao od mene, vratio se na svoje mesto, i krenuo da nas vozi, kao da je u rodu sa Niki Laudom. Možda mu nije bilo zanimljivo da se dalje bavi sa mnom, jer sam sve vreme ćutala. Možda je tražio više adrenalina, možda sam i ostale putnike razočarala, što se nisam upustila u okršaj sa šoferčinom. To je pravi izraz za njega. Moj otac, kad god je hteo nekog da spusti na zemlju, govorio bi mu, da se ponaša kao šoferčina. Šofer, vozač, to je časno zanimanje, a šoferčina je karakterna osobina nekulturnih ljudi, ma čime se bavili. Ovaj je baš od te fele, valjda zato i nije znao da mi kaže, gde se nalazi Ustanova kulture Vlado Dvljan.